Jedna od najvećih balerina 20. veka, Ruskinja Maja Pliseckaja umrla je danas u Nemačkoj u 89. godini.

Svetski poznata balerina Maja Pliseckaja preminula je u Nemačkoj, od srčanog udara, saopštio je generalni direktor moskovskog “Baljšoj teatra” Vladimir Urin.

Maja Plisecka potiče iz stare ruske baletske porodice jevrejskog porekla. Ujak Asaf Meseret bio je legendarni profesor baleta. Tetka uz koju je odrasla, Sulamif Meserer, bila je primabalerina Boljšoj teatra.

Mladost Maje Plisecke obeležile su patnje pod staljinizmom. Otac joj je nestao bez traga 1937. godine a majka deportovana u Kazahstan. Pedeset godina kasnije otkriveno da je njen otac ubijen.

Postala je član Boljšoj baleta 1943. godine ali do 1959, godine nije mogla da nastupa u inostranstvu usled podozrivosti prema njenom poreklu.

Bila je poznata po visokim skokovima, fleksibilnim leđima, dugim rukama, gracioznosti pokreta i harizmi, kojoj su doprinosili upečatljiv izgled i crvena kosa. Njene najčuvenije uloge bile su u baletima “Labudovo jezero” (1947), “Uspavana lepotica” (1947), “Karmen”, “Don Kihot” i “Ana Karanjenina”.

Maja Plisecka je ulogu “Umirućeg labuda” igrala više od hiljadu puta. Dobila je 1958. godine titulu “Zaslužnog umetnika Sovjetskog saveza”.

Kritičari su je videli kao definitivnu naslednicu legendarne Ane Pavlove. Karijera joj je trajala neuobičajeno dugo – 60 godina. Poslednji put je nastupila 1996. godine kada je imala 70 godina, u koreografiji Morisa Bežara “Ave Marija”.

Devet je broj nebeskih sfera; U islandu sići niz devet stepenika bez pada, znači savladati devet veština… Svaki broj je devet, po Persijskom filozofu i metematičaru Aviceni, ili njegov proizvod; to je arhetipsko trojstvo koje predstavlja Suštinu, Materiju i Život. Broj devet po grčkom filozofu Parmenidu odnosi se na apsolutne stvari: devet Muza predstavljaju celokupnu ljudsku spoznaju kroz nauke i umetnosti; devet kao poslednji broj u nizu brojeva najavljuje kraj i početak, prelazak na viši nivo. Devet plus tri čini dvanaest, što je broj Univerzuma, a ako ga podelimo sa tri dobijamo četiri što tačno označava redni broj ovogodišnje Nagrade i Specijalne pohvale Terpsihora koje će danas biti uručene. U doba Stare Grčke, kolevke umetnosti i svakolike znanosti, bogovi koji su vladali svetom radi lakše kontrole podelili su najvažnije delatnosti prvo na tri dela i poverili ih na upravljanje trima muzama. Uvidevši da je to u stvari nagomilavanje moći rešili su da ih rasvlaste, i sve obaveze podele na tri puta tri, odnosno devet muza. Tako su kćeri Mnemosine i Zevsa postale vladarice učenosti i lepih veština. Devetoj po redu, Terpsihori povereno je da svetu daruje igru, i da bdi svekolikim razumevanjem nad veštinom koje donosi radosti i katarzu. Terpsihora, mitološka zaštitnica igre i muzike, složenica je od grčkih reči koje znače: ona koja voli da igra. Atributi su joj lira, cimbalo i lovorov venac.
1864. godine otkrivena je mala zvezda, asteroid koja se ne može videti golim okom ali krasi savežđe, nazvana Terpsihora.
Naša Terpsihora i ove godine pripala je zvezdicama kao priznanje i podstrek da ne posustanu i nastave putem PER ASPERA AD ASTRA…

Srećan i Razigran Vam praznik,

Aleksandar Ilić

Povodom Svetskog Dana igre 29. Aprila –  27. aprila 2015. godine, tročlani žiri Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, u sastavu: Ksenija Dinjaški, baletski pedagog, teoretičar igre i kritičar (predsednik), Rosa Milić, baletski umetnik i pedagog klasičnog baleta i Slobodan Beštić, dramski umetnik, doneo je odluku da se nagrada Terpsihora za 2015. godinu dodeli koreografu i reditelju predstave ONI Đorđu Makareviću, Narodnog pozorišta u Beogradu.

Specijalna pohvala dodeljuje se autorskom timu predstave BALERINE u izvođenju Foruma za novi ples Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.

Nagradu i Specijalnu pohvalu podržali su Ministarstvo kulture i informisanja i Institut za umetničku igru Beograd.
Svečanost povodom dodele biće održana 29. aprila s početkom u 13 časova u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu, ulica Dositejeva 2, nakon toga biće otvorena izložba fotografija studenata prve godine Instituta za umetničku igru pod nazivom Pokret i slika.

U okviru dana opštine Velika Plana, u subotu, 25.aprila, s početkom u 20 časova predstava “Gospođe” u izvođenju Plesnog teatra Gospođe.

Plesni teatar Gospođe nastupiće 23. aprila ove godine u Zavodu za smeštaj odraslih lica Male Pčelice Kragujevac, ustanovi socijalne zaštite namenjene smeštaju odraslih lica ometenih u mentalnom razvoju stepena teže i teške mentalne ometenosti i smeštaju duševno obolelih lica.
Zavod Male Pčelice je počeo s radom 10.11.1972.godine. Osnovni zadatak, a ujedno i obaveza Zavoda je ispunjavanje funkcije življenja, zdravstvene zaštite i nege korisnika, socijalizacije, resocijalizacije i rehabilitacije korisnika kao i eventualno poboljšanje standarda zaposlenih.
Trenutno je u Zavodu smešteno 900 korisnika.
Plesni teatar Gospođe čine osam učesnica različitih godina i društvenog statusa povezanih istom željom za daljim ispoljavanjem stvaralačke energije: Teodora Sujić, Leposava Stanković, Radojka Mentović, Ljiljana Mladenović, Nada Ćulibrk, Nada Kecman, Mira Ivančević, Milana Vučković.
Koreografija Aleksandar Ilić; tekst i režija Dara De Luka; scenografija Boris Maksimović; kostim Aleksandra Karović; muzika Ivica Stjepanović.

Povod za razgovor s gospođom Ksenijom Dinjaški nije samo dolazak njenog svetski proslavljenog učenika u Beograd već i jedan delikatan, veoma značajan zadatak: Nagrada Terpsihora.
I pre nego što je Vaš učenik Aleksandar Antonijević postao Svetski poznat, znalo se da ste nepogrešivog instinkta za prepoznavanje talenata. Da li je to bilo šesto čulo ili veliko iskustvo?
K.D: U otkrivanju talenata mogući su instinkt i šesto čulo, ali u veoma malom procentu u odnosu na znanje i pozitivno iskustvo pedagoga. Najjednostavnije je utvrđivanje fizičke sposobnosti, one su vidiljive na prvi pogled. Svi ostali darovi prirode otkrivaju se i razvijaju kontinuiranim višegodišnjim radom pod strogim i stručnim okom pedagoga.
Vaša biografija nedvosmisleno ukazuje na veliko poznavanje međunarodnog polja igre svih pravaca. Kako su se ti obimni, raznorazni izrazi složili u Vaš umetnički credo?
K.D: Klasika je moja mijljenica: nauka koja me intrigira, istina kojoj se divim i lepota koja me opčinjuje. Dugo mom umetničkom ukusu nisu odgovarali drugi igrački izrazi. Ali, u neizostavnim promenama otkrila sam izazov novog pokreta. Posmatrajući mlade i čudesne svetske koreografe koji igrom gledaju i dalje od današnjeg vremena, shvatila sam lepotu njihove poruke i igru kojom je prenose.
Poznati kao veoma strogi, neumoljivi u zahtevu za poštovanje svih strogih postulata umetnosti, ali pravedni, kako ste uspevali da budete ne samo neprikosnoveni autoritet već i voljena učiteljica?
K.D: Kada strogost, zahtevnost i gvozdena disciplina nisu sami sebi svrha, i kada učenik shvati da ti metodi služe njegovom uspehu, postajete učitelj od poštovanja i autoriteta. Biti voljeni učitelj je beskrajna radost i znak vrednosti uloženog truda i znanja.
Da li se rad u Baletskoj školi u Novom Sadu bitno razlikuje od rada u Vašem ličnom baletskom studiju?
K.D: Da, razlikuje se. Uzrast koji najviše tretiram su devojčice između 5-10 godina. Klasici prilazim oprezno i s merom u odnosu na njihove fizičke i psihičke mogućnosti. Radim i glumu kao neizostavni igrački sadržaj. Slobodnim pokretom a la Isidora Dankan želim da izraze muzički sadržaj, a zadaci u sklopu muzika, pokret, gluma i govorna reč razvijaju njihove višebrojne stepene sposobnosti. S ostalim učenicima, već školovanim u baletskom smislu radim sistem Agripine Vaganove.
Ima li više slobode u izražavanju da tako kažemo, u neinstitucionalnom obrazovnom sistemu od već možda malo ili više rutinskog prilaženja nastavnim jedinicama?
K.D: Neinstitucionalni obrazovni sistem ima svoj program i svoju neograničenu slobodu da ga kreiraju zavisno od toga šta se želi da postigne. Njihova igra je njihov način gledanja i na pedagoški pristup i njegov rezultat. Rutinsko prilaženje nastavnoj jedinici u tom i drugim sistemima moguća su već kao provereni uspešni zahvati.
Zavidan broj zemalja u kojima ste bili kao pedagog, predavač, učesnik seminara, žirija, radionica, svedoči o sveobuhvatnoj obaveštenosti i poznavanju razvojnog toka umetničke igre: Od Nemačke, Mađarske, Rumunije, Italije, Kanade do egzotičnog Uzbekistana. Možete li ukratko da okrakterišete njihove sličnosti i razlike?
K.D: Putovanja i posete školama i teatarima drugih zemalja su moja velika potreba iz želje da saznam kako se u svetu odnose prema igri. Iz mog iskustva klasika ima primat, kao osnova igre uopšte i kao mogućnost da se na njoj uspešno razvijaju i drugi igrački stilovi. Razlika na svetskim igračkim destinacijama je u načinu rada i kvalitetu izvođenja igre.
Hoćete li da u tom kontekstu naznačite naše mesto?
K.D: Mi smo se davnih godina opredelili da nam klasična igra bude osnovni igrački izraz. Savremeni se razvijao u skladu s tempom načina života i mišeljenja. Upoređujući ih jasno je da klasika ima snažniji izvođački potencijal i sigurnije programske orjentacije.
Da li smo zemlja neotkrivenih ili olako zapuštenih talenata?
K.D: Ovo je jedno od važnijih pitanja u sistemu baletskog obrazovanja. Imamo i ne otkrivene i zapuštene talente. Nedostaje nam način da prevaziđemo problem, što nam sasvim sigurno diktira kvalitet igračkog potencijala.
Da li je posle toliko različitih iskustava za Vas i dalje metod rada Agripine Vaganove Sveto pismo baleta?
K.D: Davnih godina su u Splitu proslvaljeni igrači Petrogradskog baleta Natalija Dudinska i Konstantin Sergejev držali seminar klasičnog baleta. Na jednom od časova dokazujući neophodnost svakidašnjeg vežbanja Natalija Dudinska je rekla: „dragi moji, čas je MOLITVA.“ Ako je tako tvrdila onda je sistem učenja Vaganove zaista SVETO PISMO a čas njegova molitva za sva vremena.
Školovani ste u Lenjingradu u čuvenom Teatralnom učilištu gde su stasavali brat i sestra Nižinski, T. Karsavina, O. Preobraženskaja, M. Šešinskaja, M. Dobroljubova… Kako ste se osćali u tom Odeonu klasičnog baleta?
K.D: Zapravo nisam znala gde sam se uputila a zadesila sam se u hramu umetničke igre. Predavanja koja sam slušala, časovi i predstave kojima sam svakodnevno prisustvovala, oduševljavali su vrhunskim dometom klasičnog baletskog bogatstva. Zatim čarobno arhitektonsko zdanje Mariinskog teatra… i Barašnjikov! Bili su to dani moje potpune rekonstrukcije znanja i saznavanja tajnih uspeha Ruskog baleta.
Šta se do danas izmenilo, ako se izmenilo, a šta ne bi trebalo nikad da se izmeni?
K.D: Promene 90-tih godina prošlog veka otvorile su prozor u svet i donele promene klasičnoj školi Petrovgrada i Moskve. Oni svoju neprikosnovenu igru obogaćuju novim pokretom. U novootvorenom teatru Marijinski 2 imala sam priliku da vidim premijeru tri jednočina baleta. Ta igra je bila spoj klasike i onoga što se iz njenog vokabulara može savremenim koreografskim razmahom pretvoriti u nezaboravan doživljaj.
Nismo Vam postavili ni jedno lično pitanje. Sami nam recite ko ste? Šta želite? Šta ne volite…?
K.D: Igra i vaspitavanje mladih je neodvojiv deo moje ličnosti. Te privilegije i tog zadovoljstva se neću nikada odreći. Ne propuštam priliku da oku koje me gleda i traži odgovor ne pružim sve što znam. Moj kapital postaje deo rasta i sazrevanja mojih učenika, što me čini ponosnom i ostvarenom u vaspitano obrazovnom radu kojim se bavim. Ne volim neistinu u svim njenim oblicima postojanja.
Ko je za Vas Aleksandar Antonijević? Uspeli đak, slavni igrač,nagrada za dobro uložen trud, priznanje, dragi prijatelj?
K.D: Aleksandar Antonijević je za mene sve što ste i nabrojali. Međutim ja sam ga učila i negovala od njegovih ranih početaka. Sve što je primio umeo je da poštuje i vrati velikom zahvalnošću. Aleks i ja smo prijatelji.
Pred Vama je ni malo lak zadatak da kao Predsednik žirija Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije za Nagradu i Specijalnu pohvalu Terpsihora odaberete i predložite kandidate. Da li Vam je posao bio težak?
K.D: Dok Vam odgovaram na ovo pitanje proces procena i odlučivanja najboljeg dela za Nagradu i Specijalnu pohvalu Terpsihora još traje. Zadatak je odgovaran. Od žirija se očekuje najbolje i najpravičnije rešenje što upravo i čini težinu ovog posla.
S obzirom da se bliži Svetski Dan igre, dan odluke za Nagradu i Specijalnu pohvalu Terpsihora, možete li nam otkriti tajnu ko su mogući kandidati?
K.D: Sve kandidovane predstave su mogući dobitnici Terpsihorinog priznanja. Zavisi od procene žirija šta čini najdragoceniju vrednost dela koje se ocenjuje. To je prelomni momenat i tema za razgovore i ocene. Nagrađeno i pohvaljeno delo moraju biti trajne stvaralačke vrednosti. Ostalo je vrlo malo vremena do otkrivanja tajne…
?
K.D: Pitanja su mi retka.
!
K.D: Ali odgovora ima dosta!

Godišnji koncert polaznika Škole igre Ašhen Ataljanc, održan je u ponedeljak, 30. marta na sceni Pozorišta na Terazijama, s početkom u 18:30 časova.
Sto polaznika škole (koju je osnovala čuvena balerina Ašhen Ataljanc), I, II i III razreda osnovne škole, pripremne grupe uzrasta četiri do deset godina, polaznici rekreativnih grupa i gosti učenici Baletske škole u Novom Sadu, izveli su program podeljen na dva dela.
Prvi deo je bio javni čas, drugi baletsko dramska predstava za decu Legenda o tebi (dramatizacija i režija Dara De Luka; koreografija Ašhen Ataljanc; Milica Ilić; mr Aleksandar Ilić; scenografija Danilo Nađ).
Polaznici škole predstavili su publici ono što su naučili od vrhunskih predavača u različitim oblastima igre: klasičan balet i svi vidovi savremene umetničke igre.
Ašhen Ataljanc je na osnovu svog velikog iskustva stečenog na prestižnim svetskim scenama pokrenula školu igre u kojoj se ne uči iz knjiga već se znanje iskusnih pedagoga prenosi s kolena na koleno, po njenoj oceni jedini pravi način na koji se formiraju novi vrhunski igrači.

Predstava Labudovo jezero 7. marta ove godine, bila je dvostruki praznik Srpskog Narodnog pozorišta: 65. godišnjica Baleta i dodela Nagrade Udruženja baletskih umetnika Vojvodine Marina Olenjina primabalerini Ani Đurić.
Tročlana Komisija u sastavu Gabriela Teglaši predsednica Udruženja baletskih umetnika Vojvodine i predsednica Komisije za dodelu nagrade; mr Zoran Maksimović, teatrolog i direktor pozorišnog muzeja Vojvodine i mr Aleksandar Ilić baletski umetnik i koreograf Baleta Narodnog pozorišta, odlučila je da ovom nagradom oda prizanje Ani Đurić za dostignute rezultate i kao podstrek za dalje uspehe.
Pred prepunim gledalištem Orkestrom i Ansamblom baleta upravnik Srpskog Narodnog pozorišta Aleksandar Milosavljević čestitao je Nagradu Ani Đurić i rođendan ansamblu.
Predsednica komisije pročitala je obrazloženje za nagradu: Ana Đurić je balerina velikog potencijala: osvojila je prva mesta na Republičkim takmičenjima; predstavljala je zemlju na svetskim takmičenjima u Rimu, Varni i Berlinu. Sve svoje uloge Ana je odigrala besprekorno. Pored izuzetne tehničke sigurnosti i nepogrešivog izvođenja najtežih uloga, u sve uloge uspeva da ugradi i naročiti lični emotivni naboj koji nijednog trenutka publiku ne ostavlja ravnodušnom. I baletski kritičari ističu da Ana svoje uloge donosi veoma zrelo i s velikom odgovornošću. Njeno kretanje scenom odraz je brižljivo negovanog manira koji odlikuje najbolje. To potvrđuje ulogama Odete, Odilije, Kitri, Julije, Aurore. Ona je u kontinuiranom radu ostvarila najznačajnije uloge klasičnog repertoara. U junu 2014. godine gostovala je na Gala koncertu u Rumuniji, a na decembarskoj turneji, uz novosadski balet, predstavila se u devet gradova Meksika. Ova strukovna nagrada Udruženja baletskih umetnika Vojvodine je priznanje za sve do sada odigrano i podsticaj je za budući rad mladoj i talentovanoj balerini, pred kojom je budućnost. Ana Đurić je u Srpskom Narodnom pozorištu od 2011. godine.
Sasvim zasluženo je dobila i prethodnu nagradu Udruženja baletskih umenika Srbije Nataša Bošković.
Nagrada Marina Olenjina, dodeljuje se za vrhunsko profesionalno stvaralaštvo u oblasti baletske umetnosti i kao takva postoji od 2007.godine. Nosi ime osnivačice Baleta Srpskog narodnog pozorišta. Čine je bronzana statueta, plaketa i novčani iznos. Nagrada Marina Olenjina nije vremenski uslovljena i ograničena (godišnja, bijenalna ili drugačije), već kada se pojavi umetnik koji ovu nagradu zaslužuje.

U susret Svetskom Danu igre

Prilično davno, 29. aprila 1982. godine UNESKO Međunarodni odbor za ples, Međunarodnog teatarskog Instituta (ITI) pokrenuo je inicijativu za obeležavanje Svetskog Dana igre.
Taj, pretposlednji dan aprila izabran je zato, što je dan rođenja začetnika i jednog od najznačajnijih plesnih reformatora Jean Georges Noverra (1727-1810.).
Njegova za ono vreme, suviše revolucionarna shvatanja igre, dugo nisu prihvatana i bila su uzrok odbijanja pariske Opere da ga angažuje za balet majstora. Tek posle priznanja koje je stekao u Londonu angažovan je da postavlja balete u Francuskoj. U Lionu objavljuje svoje čuveno Pismo o igri i o baletu, značajno delo za razvoj umetnosti igre. U njemu ističe neporeciv značaj koreografa i imperativ saglasja koreografske misli s muzikom. Ističe važnost kritike, zalaže se za napuštanje stereotipa u načinu odevanja igrača smatrajući da ograničavaju izražajnost tela.
Stekao je slavu svojim mnogobrojnim koreografijama i najzad na poziv Marie Antoanete dolazi u Parisku Operu da zameni do tada neprikosnovenog Gaetanoa Vestrisa. Za vreme Francuske revolucije emigrira u Englesku a po povratku u domovinu izdaje dopunjena Pisma o igri i o baletu.

U Narodnom pozorištu 30. marta ove godine , održaće se premijera baleta Slika Dorijana Greja na osnovu čuvenog klasičnog psihološkog romana Oskara Vajlda.
Režiju i koreografiju potpisuje Vladimir Logunov, a libreto Dušan Milosavljev.
Tema ovog romana može se smatrati svojevrsnom autobiografijom u kojoj Oskar Vajld pokušava da dešifruje duhovno dvojstvo sopstvene ličnosti: Anđela i Demona (Vladimir Logunov već se bavio sličnom temom u Dr Džekil i Mr Hajdu).
Junak romana čije ime nosi i naslov knjige i naslov baleta, je u stvari demonski polu brat Don Žuana, samo što ovaj poslednji nije, kao Faust prodao dušu đavolu za privid večne mladosti. Dorijan Grej je hrabriji ali i lakomisleniji. On je Narcis klasične gotske horor priče koji zabludu svih kockara o velikom dobitku plaća najvećom cenom: gubitkom suštine humanosti.
Portret koji je njegova prava slika nemilosrdno ocrtava grozne posledice davno sklopljene pogodbe.
Sam Oskar Vajld, čiji je lični znak bio i karanfil na reveru imao je sličan životni proces: talentovan pisac, omiljen dendi engleskog društva, šarmer i kozer čijem kritičkom oku nije izmicalo licemerje i nemoralnost društva, sam je podlegao trivijalnim iskušenjima i završio kao prognanik i zatvorenik u tuđoj zemlji.
U predstavi učestvuje celokupan ansambl Baleta; muziku je izabrala Aleksandra Paladin; scenograf je Boris Maksimović, a kostimograf Katarina Grčić Nikolić. Asistent koreografa je Maja Varićak Antić.

Narodno pozorište 30. mart 2015. godine Velika scena u 19:30 časova.