U okviru ovog Međunarodnog plesnog projekta koji udružuje mlade, talentovane koreografe i igrače iz tri države (Slovenija, Makedonija, Srbija), kako bi svako od njih, na sopstven način, stilom i emocijom izrazio etiku i estetiku univerzalnog poimanja suštine i tradicije balkanskog poluostrva, nastao je koreografski Diptih dvojice autora, Igora Kirova (Makedonija) i Aleksandra Ilića (Srbija).
Premijera će biti 5. novembra u organizaciji Festivala Velenje (Slovenija).
Reprize su u Skoplju, Štipu, Bitolju (Makedonija) i u Beogradu 13. novembra u Narodnom pozorištu, na sceni Raša Plaović.
Cilj Balkan Dance projecta, je da združi mlade stvaraoce različitih država zajedničkog kulturnog nasleđa, kako bi kroz saradnju i stvaralački dijalog doprineli širenju novih tokova današnje kulture i umetnosti.

Autori kažu:
O svom delu ne želim da govorim, više volim da dozvolim publici da sama uđe u moj svet i stvara sopstveno mišljenje o predstavi. Njihovo osećanje će ih uzdići do moje vizije i onoga što sam želeo da ostvarim u predstavi. Nove vizije i novi događaji biće izraženi kroz igru četiri žene koje su pune emocija i energije. Svaka od njih ima svoju tajnu suštinu koju će izraziti na sopstveni poseban način. Igor Kirov

Gustav von Aschenbach polažući svoje poslednje dane na žrtvenik života služi bolni obred čežnje za mladošću i lepotom. Koliko je to pokoravanje Usudu toliko je i prkos neminovnosti koja uvek stiže prerano. Iluzija kojom su blagosloveni njegovi poslednji trenuci, nalik pesku koji curi iz Klepsidre, izvorskoj vodi koja beži iz sklopljenih dlanova, gasne u raširenim zenicama u uzaludnom traganju za nežnošću.
Prinoseći sebe kao žrtvu u čast večnosti slavi život sa svim njegovim neuhvatljivim čudima i neobjašnjivom zagonetkom postanja kao i surovom istinom Život je jedan jedini… Aleksandar Ilić

U predstavi učestvuju: Teodora Sujić, Miona Petrović, Mojca Majcen, Adrijana Dančevska, Katarina Stojković.

Projekat su pomogli Festival Velenje, Ministarstvo kulture Republike Makedonije, Narodno pozorište u Beogradu, Fakultet za inženjerski menadžment u Beogradu.

Foto Ksenija Mikor

Profesor, Dekan Fakulteta za inženjerski menažment, osnivač Instituta za bezbednost i Instituta za umetničku igru, član Akademije nauka i umetnosti Velike Britanije, rodjen u Beogradu, osnovno školovanje završio u Nigeriji, srednje obrazovanje i osnovne, master i doktorske studije završio u Velikoj Britaniji, gde je na Kembridž Univerzitetu odbranio magistarturu iz filozofije kao i doktorat iz gradjevine. Po školovanju racionalista, po prirodi senzibilan, romantičan, sklon umetnosti.
Kako ste usaglasili ove dve suprotnosti ili jednostvano one jedna drugu dopunjuju?
V.T: Ko vam kaže da jesam?
Slovite kao stručnjak u svojoj profesiji a i kao znalac opere i umetničke igre; ponovo isto pitanje kako ste usaglasili dva toliko različita afiniteta?
V.T: Prvo i osnovno, svako od nas ima neku profesiju. Međutim iako profesija u nekim slučajevima nije vezana za umetnost to ne mora po automatizmu da znači da je pojedinac nesposoban da razume određene oblike umetnosti. Naravno, kada su u pitanju opera i umetnička igra, isto kao i film, likovne umetnosti, ili primenjene umetnosti, stvar je u količini izlaganja nečemu. Što je čovek više izložen nečemu i što više vidi ili upozna, u poziciji je da to što vidi kvalitetnije i oceni odnosno uživa. Tako da te dve kategorije nisu kontradiktorne, već na kraju krajeva jedan profesionalac, odnosno uslovno rečeno, prosvetar, treba da bude u jukstapoziciji određenih tačaka (ne samo dve) već tri. To su s jedne strane, kako ste rekli, senzibilnost i romantičnost, a treća je racionalnost.
Osnovno školovanje u Nigeriji odvijalo se na francuskom jeziku. Školovanje u Velikoj Britainiji na engleskom jeziku, živite i radite u Srbiji u kojoj su imperativ srpski jezik i ćirilica. Da li lako izlazite na kraj s tim različitim stilovima izražavanja?
V.T: Školovanje u Nigeriji se ne odvija na francuskom, već na engleskom jeziku. Nigerija je Anglofona zemlja, bivša engleska kolonija. I da, jedno vreme sam se školovao na engleskom, zatim se školovao na francuskom jeziku pošto nije bilo srednje škole na engleskom za strance već samo za diplomate – a do kasnih devedesetih je ipak francuski bio jezik diplomatije. Zatim, istina je da sam bio poslat u internat (vojni) u Veliku Britaniju. Međutim, ono što je kod nas u Srbiji svima poznato, to je da kada neko u ranijoj mladosti ode (da li zbog roditelja, ili zbog drugih razloga) iz svoje zemlje, to bolje govori taj jezik. A opšte je poznato da oni što odu na tri meseca iz Beograda, počnu da zavrću jezikom i zaborave srpski.
Da ne zaboravimo još jednu Vašu ljubav: slikanje. Zidovi prostorija u kojima boravite i radite ukrašeni su Vašim uljima i grafikama, zar Vas taj talenat nije uputio na druge životne staze?
V.T: Ne, naprotiv. Za mene je slikanje jedna vrsta relaksacije. U ostalom, teško da bi mogao sebi da priuštim svakog Pikasa ili Rembranta koji mi se dopada.
Poznati ste kao hrabri, inventivni, neumorni i skloni da prihvatite životne izazove. Da li je to avanturizam ili radoznalost?
V.T: Pa vidite, nije stvar ni u hrabrosti ni u neinventivnosti, odnosno inventivnosti. Stvar je u tome da imam potrebu da uradim nešto novo. Naravno, kod nas, u našoj zemlji se svaki oblik rada, odnosno pokušavanja da pomerite nekakve granice, tretira kao hrabrost i neka naročita inventivnost. Ja nisam ništa više, nego profesionalac koji voli da svakodnevno radi svoj posao.
Pre nekoliko godina napustili ste siguran status profesora na Singidunum Univerzitetu i upustili se u neizvesnu budućnost osnivajući Fakultet za inženjerski menadžment. Posle pet godina nesumnjivo uspešnog rada i odškolovanih stotine stručnjaka, pitanje da li je to bila avantura je izlišno, ali nije izlišno pitanje kako ste odlučili da ponovite rizičan poduhvat i u okviru svog Fakulteta osnujete Institut za umetničku igru?
V.T: Rekli ste da sam pre nekoliko godina napustili siguran status profesora na Univerzitetu Singidunum. Tu je potrebna mala korekcija. Ja sam napustio siguran status profesora na Kembridžu, a Singidunum je bio samo jedna mala tranzitna stanica, koja mi je dozvolila da steknem bolji uvid u visokoškolsko obrazovanje u Srbiji i tako se bolje opremim da unapredim određene aspekte ovog sistema koje sam ja doživeo ka prepune potencijala. Osnivanje prvog Fakulteta je bio poduhvat svoje vrste, a svaki naredni je bio znatno olakšan. Što se tiče daljeg osnivanja drugih delova visokoškolske ustanove, Institut za umetničku igru je organizaciona jedinica Fakulteta za inženjerski menadžment, jer kao što znate, univerziteti prave fakultete, fakulteti mogu da osnivaju institute. Mi smo na Fakultetu za inženjerski menadžment imali smer odnosno Katedru za kreativne industrije i zbog toga smo imali veliki broj profesora, odnosno ti profesori su imali veliki broj kontakata u svetu umetnosti, koje smo kasnije prirodno valorizovali u smislu osamostaljenja. Tako da je ovo bio samo jedan organski rast i razvoj jedne ustanove. Naravno, kada se akredituju svi programi na osnovnim, master i doktorskim studijama, mi ćemo taj Institut izdvojiti kao nezavisno pravno lice jer jednostavno administracija i zajedničke službe ne mogu da budu unutar jednog sistema za dve ustanove koje objektivno imaju različite operativno-logističke potrebe.
Prethodnim pitanjem smo se vratili na početak. Umetnička igra, sjaj i skriveno trnje na putu osvajanja skrivene umetničke lepote. Da li je to Avers ili Revers Vaše ličnosti?
V.T: Svako svoju profesiju doživljava kao određeni sjaj i skriveno trnje na putu osvajanja nečega. Dok, oni koji se bave umetničkom igrom, građevinu, inženjering i organizaciju doživljavaju kao Avers, neko drugi ih doživljava kao Revers. Takođe, neko umetničku igru doživljava kao Revers, a ovo drugo kao Avers. Nisu to Avers i Revers jedne ličnosti, to je jedna ličnost. Ličnost ne mora da ima samo dve strane, ona može da bude svestrana.
Kako izgleda Vaš radni dan?
V.T: Moj radni dan je vrlo širok pojam. Obično počinjem ujutro oko šest (malo spavam, a priroda mi je tu izašla u susret), ujutro sam najproduktivniji jer najbolje radim kad nema nepotrebnih upadica, odlazim na Fakultet oko devet-deset, gde posle do jedanaest ne mogu ništa da uradim jer mi uleću raznorazni u kancelariju i pitaju razno-razna pitanja koja ničemo ne služe, a pri tom ni sami ne znaju zašto su došli (što pitanja, što oni sami ali srpska potreba da se gazda “nešto pita” je skoro neograničena koliko i Kosmos). Zatim se bavim svojim administrativnim poslom, odgovaram na I-mejlove, što je vrlo naporno (ali hvala Bogu nemam facebook). Normalno, posle toga se bavim i pedagogijom, ide se na ručak oko jedan, zatim idu poslepodnevni poslovi. Onda ide ovaj drugi deo moje ličnosti, gde sam poslovodni organ u skladu sa Zakonom, kada razgovaram sa drugim svojim kolegama u poslepodnevnim časovima. Onda opet malo pedagoškog i naučnoistraživačkog rada sa poslediplomcima. I tu ima onda još raznoraznih stvari koje su ponovno vezane za javniji deo posla jer, sva kulturno-umetnička dešavanja su neminovno vezana za večernje časove, kada se moj dan završava oko jedanaest – dvanaest. Tada malo još u glavi “izvrtim film” i uživam sa ukućanima (najčešće tako što ustanovim da kablovska nije plaćena, preslišavam oko friško pristiglih kazni za parkiranje i računa za mobilne, organizujem veze za hipersonično rešavanje problema najšireg spektra od biometrijskih dokumenata do krpljenja krova na splavu na Savi). Tako da, moj radni dan je vrlo dugačak, ali pošto mene moj posao definiše, uopšte mi nije teško.
Nastavljajući se na ovo pitanje, imate li uopšte neradni dan?
V.T: Ne, ja sam privatnik. U tom smislu mi je vrlo interesantno poimanje nekog ko radi u državnoj službi da kada ste privatnik, vi se sami svoj gazda i ne zavisite ni od koga. U stvari, kada postanete privatnik, shvatite da nikada nema kraja poslu i da ne možete da pobegnete ranije sa posla, jer ne možete da pobegnete sami od sebe. Ne možete da prevarite gazdu, sem ako nemate naročiti problem sa šizofrenijom. Tako da ne postoji neradni dan.
Da li se i kako odmarate?
V.T: Naravno. Tretiram posao kao hobi i hobi kao posao. Shodno tome odmaram se stalno.
Šta je za Vas najdragocenije u životu?
V.T: Ne odgovaram na intimna pitanja putem štampanih i elektronskih medija.
Saznali smo da ste izvrstan kuvar, kako ste savladali tu umetnost?
V.T: Kada bih Vam rekao, ne biste mi verovali. Priča involvira dva kuvara, sous-chefa, batlera i naravno moju prezabrinutu majku koja šalje dete u vojni internat ranih 90ih godina na drugi kontinent u zemlju gde u tom trenutku obožavaju nas Srbe. Ali, hajde da to ostavimo samo kao da: umem da se prehranim.
Šta bi, a šta ne bi nikad učinili?
V.T: Učiniću sve što je neophodno ako mi to savest opravda.

Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije poziva igrače, koreografe, pedagoge i teoretičare umetničke igre za prijem u članstvo Udruženja.
Zainteresovani kandidati za članstvo treba da popune prijavu koju mogu dobiti putem emaila: baletsko.udruzenje@gmail.com
Glasanje o prijemu novih članova održaće se na redovnoj godišnjoj Skupštini Udruženja.
Rok za podnošenje prijava je 1. oktobar 2015.

Priliko boravka u Lisabonu (Porugalija) i učešća na prvom ovodišnjem zasedanju RESEO-a, evropske organizacije koja se bavi obrazovanjem mladim i stvaranjem nove publike za umetnost igre i opere, urednici CTEПART-a razgovarali su izvršnim direktorom te organizacije Isabel Jolly.
Vratićemo se u period nastanka RESEO-a, kada, na čiju inicijativu i s kojim ciljem je osnovan?
I.J: RESEO je osnovan 1996. godine na inicijativu Bernarda Fokrula (Bernard Foccroulle), u to vreme direktora pozorišta La Monnaie u Briselu. On je upravo tada osnovao Odeljenje za obrazovanje u svom pozorištu i imao je snažnu evropsku viziju da će povezivanje njegovog odeljenja s drugima u Evropi (nekih i iskusnijih), predstavljati prednost. RESEO je počeo s četiri operske kuće koje su se okupile za jednim stolom i porastao je čak na 95 članova u 22 zemlje! Danas, ova mreža nije samo namenjena za operskim kućama, već i plesnim kompanijama, muzičkim festivalima, malim operskim i plesnim kompanijama, pojedincima kao što su novinari, istraživači… Zapravo zasve one koji žele da opera i ples budu pristupačni novoj i široj publici!
Mnogo godina nalazite se na čelu organizacije, i nailazili ste ne samo na odobravanje, razumevanje i pomoć, već i na osporavanje. Šta je bilo najteže?
I.J: Počela sam da se angažujem u RESEO mreži 2002. godine. Angažovali su me zbog mog znanja o evropskim institucijama. Pre toga, radila sam dugi niz godina u Evropskoj komisiji i parlamentu, i tako sam stekla iskustvo i znanje kako je moguće obezbediti finansijska sredstav za organizaciju kao što je RESEO.
Znala sam malo i o operi i umetničkoj igri, i bilo mi je jasno da svi građani imaju pravo pristupa umetnosti, jer to nije samo osnovno pravo, već i važna dimenzija u svačijem životu. Osećala sam da mogu da pomognem pri stvaranju demokratskijeg pristupa.
Podrška RESEO članova je oduvek bila velika, od samog početka su mene prihvatili i moje znanje. Članovi mreže me snabdevaju informacijama o operi, plesu i obrazovanju: oni su stručnjaci a ja sam tu da ih podržim tako što ću povezati ljude, da bi mogli da ostvare najbolje projekte i najuspešnije aktivnosti.

Svaki početak je obeležen euforijom koja se tokom vremena pretvara u entuzijazam, a znatno docnije u čist profesionalizam. U kojoj od tih faza se odvija Vaš sadašnji rad?
I.J: Nadam se da ću uvek biti profesionalac – entuzijasta!
Posmatrano iz daljine sve izgleda lako, zabavno, a pre svega opravdano, kako to postižete?

I.J: Retko sam pod stresom, to je moja priroda. Uvek vidim rešenje, a ne probleme i moja ljubav prema životu vodi me u pravom smeru. Izuzetno verujem u članove mreže (i ljude uopšte), koji su veliki profesionalci, strastveni kada je u pitanju umetnost i uvek žele da podele svoju strast sa što je moguće širim auditorijumom. Pratim njihovu stručnost i gledam gde mogu da pomognem, na fleksibilan i neupadljiv način.
Uloga izvršnog direktora veoma je odgovorna i podrazumeva neprestanu kreativnost i organizacionu sposobnost; kako uspevate da savladate te zahteve?
I.J: Kreativnost dolazi iz same oblasti: nije teško biti inspirisan u okviru tako dinamične mreže u kojoj ideje teku sve vreme. Lovim suštinu onoga što vidim, čujem ili pročitam i to ponovo investiram u svoj rad. Dosta putujem, pa je i to način održavanja visokog nivoa energije i radoznalosti.
Ja sam majka troje dece i dobra organizacija je pitanje opstanka ove osnovne institucije života.
Da li za Vas dan traje 2×24 časa?
I.J: Još uvek imam vremena za prijatelje, porodicu i … sport.
Nemam problema da postavim ograničenja. Mislim da treba da predstavljam primer za članove, od kojih su najviše zastupljene prezaposlene žene.
Nećete zameriti jedno intimno pitanje, šarmantna ste i mlada žena, ima li pored brojnih obaveza mesta za lični život?
I.J: Naravno, moj privatni život je ključ moje ravnoteže i ne bih mogla da ostvarim uspeh u onome što radim bez pomoći svoje porodice.

Iza vašeg stalnog osmeha ne može se naslutiti napor koji je neophodan da bi sve konce držali u svojim rukama; otkrite nam tajnu?
I.J: Sve je unapred dobro pripremljeno i, naravno, moja obaveza je da stvari uradim najbolje što mogu. Tako, na primer, pre konferencije ulažem puno snage, vremena i energije, ali jednom kada konferencija počne, opustim se i pokušam da uživam u trenutku. Bitno je da ne želite da kontrolišete sve, jer najlepše stvari u životu dolaze iz neočekivanih momenata. I obično, ako ste opušteni, problemi počnu sami da se rešavaju.
Koliki je profesionalni tim Reseo i kako je organizovan?
I.J: Poslednjih 12 godina, RESEO tim su činile dve osobe, sa studentima koji svake godine dolaze na šestomesečnu praksu. Ali, od sredine maja, moja koleginica Katarina Hajdi morala je da napusti mrežu zbog finansijskih razloga. Teško je izgubiti kolegu, ne samo zbog deljenja obimnog posla, već uglavnom zato što je sjajno razgovarati o poslu i podeliti mišljenje s kolegama.
I dalje se nadam da bi mogli da zaposlimo nekoga u 2016, jer ne volim da radim sama. Upravni odbor mi mnogo pomaže: sastajemo se redovno i uvek mogu da ih nazovem kad je potrebno. Oni su mi velika podrška.
Kako se finansiraju delatnosti RESEO i da li uspevate da se izborite s opštom finansijskom krizom?
I.J: Mrežu finansiraju članovi, kroz članarinu. Takođe se prijavljujemo na konkurse za evropske fondove. Trenutno dobijamo sredstva preko jednog Erasmus+ fonda za kreativne projekte koji povezuje nauku i operu (CREAT-IT).
Kriza nas primorava da se koncentrišemo na prioritete, što je vrlo interesantan, ali izazovan proces.
Tema kojom se RESEO bavi ove godine je razvijanje i podsticanje interesa kod dece od 0 do 3 za operu, muziku i igru, šta je sledeća tema?
I.J: Naša sledeća konferencija će biti u Komu (Italija) od 15. do 17. oktobra. Usredsredićemo se na projekte i aktivnosti koje sprovode RESEO članovi širom Evrope da bi povezali operu i igru s školama: kako se povezati i obučiti nastavnike i profesore kako podstaći decu da igraju i pevaju? Kako umetničke organizacije mogu da organizuju takve aktivnosti u školama?
Svi su dobrodošli na konferenciju! Informacije se mogu dobizti na www.reseo.org
Ukratko Reseo je…?
I.J: Mreža za obrazovanje o operi, muzici i igri (The Network for Opera, Music and Dance Education), ali pre svega lanac ljudi koji strastveno vole umetnost i žele da je podele sa ostatkom sveta!
Ukratko Isabel Jolly je?
I.J: Stidljiva, ekstrovertna osoba, zaljubljena u život!

Performans Lucid dream/Kontuzija gratis je izveden 7.07.2015. godine u SKC-u.

Lucid dream/Kontuzija gratis je projekat koji u svojoj osnovi objedinjuje izvođenje zasnovano na fuziji dva umetnička izraza: performativnom i muzičkom. Simbiozom različitih umetničkih izraza u ovom projektu, umetnici teže ostvarivanju novog, originalnog i upečatljivog dela koje kao novostvoreni višemedijski izraz pomera granice u auditivnom i vizuelnom predstavljanju na jedinstven način.
Rad dva umetnika na ovom projektu: muzika (Ivica Stjepanović), performans i višemedijske instalacije (dr Snežana Arnautović Stjepanović), rezultirao je delom koje prevazilazi norme konvencionalnosti i ostvaruje povezanost u savremenom umetničkom izrazu koji kao proizvod svog vremena preispituje realnost u interdisciplinarnom doživljaju i kao takav egzistira multidimenzionalno u scensko-izvođačkom prostoru.
Umetnici se bave preispitivanjem „pomerene“ realnosti u kojoj živimo praveći spojeve i razmatrajući kontradiktornosti između tradicionalnog, balkanskog, i hipermodernizma kao aktuelnog stanja svesti.

Povod za razgovor s Milicom Zajcev našom poznatom kritičarkom, publicistkinjom i istoričarkom, kako klasičnog baleta tako i savremene igre, je nesvakidašnji: obeležavanje 60 godina kontinuiranog, stručnog, preciznog i iznad svega dobronamernog analiziranja i pisanja o događajima i poslenicima ove umetnosti.

Sećate li se svog prvog napisa; o čemu ste pisali i kada?
M.Z: Prvu svoju kritiku napsiala sam u trećem razredu niže gimnazije, u decembru 1947. godine o prvoj celovečernjoj premijeri Ohridske legende Stevana Hristića, u koreografiji Margarite Froman. Verovali ili ne, i danas čuvam tri istrgnuta lista iz sveske (za matematiku), ispisane grafitnom olovkom za literarni kružok (tako su se tada zvale van nastvane aktivnosti). Rukopis je dosta nečitak, ali se ne stidim ni prepričavanja sadržaja našeg docnije, najznačajnijeg domaćeg baleta, a s ocenama o stilskim različitostima ove verzije Ohridske legende slažem se i danas.

Završili ste Baletsku školu, kako se ona tada zvala?
M.Z: Završila sam prvo šestogodišnju Baletsku školu Lujo Davičo, a zatim, u nastavku, osmogodišnju koja je ustanovljena.

Ko je bio Vaš pedagog?
M.Z: Prvih šest godina bila sam učenica Milorada (Mileta) Jovanovića, a završne dve, pošto je on prešao u Zagreb, Nine Kirsanove. Učeći kod ovo dvoje, vrsnih pedagoga, imala sam veliku privilegiju. Već odavno mislim da je Nina Kirsanova svoje đake spremala za scenu, dok je Mile Jovanović posebnu pažnju poklanjao izuzetnoj čistoti klasičnog baletskog pokreta i njegovih bezbrojnih kombinacija. Usvojiti klasičnu igru, virtuoznu, šrmantnu i poletnu kod Nine Kirsanove i strogost klasičnog baletskog izraza kod Mileta Jovanovića bilo je dobitna kombinacija. Razume se, tada se učio jedino klasičan balet, uz istorijske i karakterne igre i folklor, a stvarao se i opšte obrazovni program za umetničke škole, da bi diplomirani učenici imali perspektivu daljeg školovanja na višim i visokim školama određenog profila. Trajan pečat mojoj ličnosti dala je profesorka Maga Magazinović, izuzetna intelektualka, koja me je uputila u istoriju umetničke igre, upoznala sa svetom i ličnostima modernog baleta i savremene igre, koji su postali moja ljubav od tada, pa sve do sadašnjih dana, bez obzira što u školi, još zadugo nije bilo odseka savremene igre.

Čega se sećate iz tog perioda?
M.Z: Da me davna sećanja ne varaju svedoči sačuvani rad, ovog puta pisan mastilom i penkalom u svesci s linijama. Bila sam tada učenica šestog razreda, a referat s temom Novi put naše baletske umenosti, pročitan je na javnom času Baletske škole 13. maja 1950. godine. Veliki uvod koji počinje sa starogrčkim muzama, pratilicama Apolona, pa kroz istoriju sve do Izadore Dankan, kojoj sam se divila. Bilo je tu veoma smelih zaključaka za devojčicu koja je s mnogo radosti mogla satima da vežba s velikim zadovoljstvom klasiku, ali i da napiše… Klasični baletski akademizam je igra prošlosti. Veliki igrači biće uvek slavljeni, ali nova umetnost traži nove puteve… Usledile su revolucionarne misli o potrebi da se tada udarnička stvarnost odrazi i na umetnost igre. Početnom rečenicom ovog dela rada da treba ostvariti istinu na umetnički način to je naš osnovni zadatak, i završnom… novi pokušaj, novi podvizi, urodiće kad tad plodom, i ako zasnovan na tadašnjoj ideologiji mogu se i danas usvajati. Istini za volju, ne znam kako su me pustili da, dok moje drugarice iz klase igraju, čitam ovakav svoj napis i to pred važnom komisijom iz Ministarstva prosvete.

Po diplomiranju neko vreme ste bili angažovani u Baletu Makedonske opera u Skoplju, posle tog perioda više niste igrali. Šta je bio razlog da špic patike zamenite perom?
M.Z: Pošto zbog ozbiljne povrede nisam mogla postati onakva balerina kakva sam želela da budem, u Makedonskom Narodnom teatru sam igrala s jasnom namerom da svoja znanja dopunim scenskom praksom, da osetim brzinu presvlačenja dok još traje čin, da osetim krv u špic patikama, da udišem miris masteksa kojim su se tada lepile trepavice i perike. Bez toga ne bih mogla biti dobronamerna kritičaraka, kao i bez završenih studija filozofije i estetike. Tako sam upoznala i veoma zahtevan život na pozornici pa mogu objektivnije da sudim o dometima onih koji se bave raznim stilovima umetničke igre.

Do sada ste objavili devet knjiga oslikavajući dug period dešavanja na baletskim scena Jugoslavije, obuhvatajući kako premijere u domaćim pozorištima tako i gostovanja stranih umetnika kod nas. Podsetite nas naslova tih knjiga?
M.Z: OTKRIVAMO TAJNE BALETA (prvo izdanje časopisa “Pozorište”, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, januar 1992); OTKRIVAMO TAJNE BALETA (drugo , dopunjeno izdanje, “Prometej” i Sterijino pozorje, Novi Sad, 1996); IGRA ŠTO ŽIVOT ZNAČI 1 – Zapisi o beogradskim baletskim umetnicima (Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd 1994.); SVET IGRE U BEOGRADU – Strani gosti na beogradskoj baletskoj sceni (1955-1997, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 1998.); IGRA ŠTO ŽIVOT ZNAČI 2 – Zapisi o beogradskim baletskim umetnicima (Narodno pozorište, Beograd, 2005.); IGRA ODRAZ VREMENA SADAŠNJEG – Hronika dogadjaja na alternativnim beogradskim igračkim scenama(1960-2007, Udruženje baletskih umetnika Srbije, Beograd, 2009); IGRA SLIKANA REČJU- Igračka hronika događaja na baletskoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu ( 1960 – 2007, Narodno pozorište u Beogradu, Muzej pozorišne umetnosti Srbije,KIZ Altera, Beograd, 2010); IGRA ŠTO ŽIVOT ZNAČI 3 – Umetničke ispovesti istaknutih ličnosti beogradskog Baleta, (Udruženje baletskih umetnika Srbije, Beograd 2012.); HRONIKA DOGAĐAJA U OBLASTI UMETNIČKE IGRE NA SCENI SNP u Novom Sadu (1993 do 2003, Zbornik Matice srpske br. 45, Novi Sad, 2012.).

A da li će, i kada biti i deseta knjiga?
M.Z: Desetoj knjizi se nadam. Volela bih da to bude zbirka kratkih biografskih portreta značajnih ličnosti Beogradskog baleta posle Drugog svetskog rata. Knjga bi nosila naslov 70. Veličanstvenih.

Čime ste se rukovodili pri ocenjivanju dela, a čime pojedinca?
M.Z: Nastojala sam da spoznam kako autori određene predstave ili performansa svoje zamisli saopštavaju publici i koliko im u tome svojim interpretacijama i sopstvenom nadgradnjom likova, pomažu pojedini izvođači.

Da li smatrate da kritika mora biti i analiza s ukazivanjem ne samo na nedostatke, već i na postignute rezultate?
M.Z: Kritika treba da oceni sve komponente i sve aktere scenskog dela što je mogućno objektivnije i pozitivno, i kada je potrebno negativno, ali bez zluradosti.

Šta mislite, da li je bolja oštra, ma kako opravdana kritika, ili je svrsishodnije, prijateljsko ukazivanje na greške?
M.Z: Jedan veoma cenjen baletski umetnik je prilikom proslave 50. godišnjice mog rada jednostavno rekao: Milica je kao majka. Kada dobro igramo ona nas pohvali, a kada nije takav slučaj ona nas izgrdi. To je najlepša ocena moje kritike koju je njegov autor, na žalost zaboravio.

Vaš stvaralački prosede?
M.Z: Svakom igračkom događaju prilazim otvorenog srca i uma. Na moj sud, bilo kog predznaka, niko ne može uticati. Za sve što sam radila i radim, odgovaram samo svojoj savesti.

Vaš životni kredo?
M.Z: Verujem u čist vazduh u prirodi i iskrena ljudska osećanja.

Dobili ste mnoga priznanja, molimo navedite ih…
M.Z: Nagrada za teatrologiju na jubuilarnom 40. Sterijinom pozorju 1995; Udruženje baletskih umetnika Srbije dodelilo mi je Nagradu za Životno delo 2005. i Plaketu za doprinos Festivalu koreografskih minijatura 2006.; Vlada Republike Srbije dala mi je 2007. posebno Priznanje za vrhunski doprinos srpskoj nacionalnoj kulturi; Narodno pozorište u Beogradu 2014. dodelilo mi je Srebrnu medalju za saradnju s Pozorišnim novinama.

Bez pitanja. Napišite šta želite…
M.Z: Ovo ne spade u intervju. Želim da se zahvalim redakciji CTEПART-a za sjajana pitanja za ovaj intervju. Potpuno je u skladu s mojim razmišljanjima i cenim što Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, poštuje dugotrajnu posvećenost.

P.S. I proslava je bila, i kako dolikuje slavljenici dostojanstvena, poučna, ilustrativna i prijateljska. Bilo je mnogo cveća, lepih reči i čestitanja kojima se CTEПART i Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije i ovom prilikom pridružuje.

NAJVIŠE SE OSLANjAM NA KLASIČAN BALET

Poslednjeg dana marta meseca na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu izvedena je premijera baleta Dorijan Grej koji je koreografski potpisao Vladimir Logunov. Ovaj umetnik, koji je prošle godine dobio i nagradu „Izvanredni zlatni beočug“ za životno delo, svojim opusom ostavio je poseban trag na srpskoj baletskoj sceni. Nekadašnji direktor baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, danas ovu funkciju vrši u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

Spustila se zavesa posle uspešne premijere baleta „Dorijan Grej“. Kakav je osećaj videti predstavu koju ste koreografski osmislili na sceni?

Osećaj je predivan, jer ste u mogućnosti da zajedno sa publikom proživljavate ono što se dešava na sceni.

Koliko je trajao rad na baletu i ko su bili Vaši najbliži saradnici?

Rad na baletu trajao je oko dva meseca, a same pripreme mnogo duže. Najbliži saradnici su mi bili pre svega autor libreta Dušan Milosavljev i autor muzike Aleksandra Paladin, kao i asistent koreografa Maja Varićak Antić.

Na koji način ste birali balerine i igrače za ovu predstavu?

Osmislivši predstavu odabir igrača i balerina išao je logično prema njihovim umetničkim i psihofizičkim kvalitetima. Sam sadržaj baleta jasno je ukazivao ko treba da odigra koju ulogu.

Da li je premijera ispunila Vaša očekivanja?

Svakako. Mada uvek može da bude i bolje.

I sami ste dugo godina bili baletski igrač na sceni. Posle uspešne i bogate karijere opredelili ste se da budete koreograf. Kada ste se odlučili za to?

Još u vreme kada se nisam bavio baletom imao sam želju da budem koreograf. To je u meni pokrenulo pozorište u koje sam često, kao dete sa roditeljima, dolazio na predstave. Ono je inspirisalo i moju igru. Kod kuće sam, sa bratom i sestrom, pravio male predstave na porodičnim događajima, kao što su rođendani, na primer, koje sam režijski i koreografski osmišljavao. To su bili moji počeci. Kada sam upisao baletsku školu moje interesovanje je postalo mnogo veće. Naravno, ne u onoj meri u kojoj se to javilo kada sam se već profesionalno bavio baletom u pozorištu.

Školovali ste se za koreografa…

Imao sam sreću da godinu dana budem stipendista na „Gitisu“, Akademiji za balet u Moskvi. To je veliko iskustvo u saznajnom smislu koje mi je omogućilo da i sam istražujem na planu koreografije.

Trenutno ste na mestu direktora baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Čini se da ovaj teatar ima sasvim profilisan odnos kada je baletski repertoar u pitanju.

To je tačno. Srpsko narodno pozorište se sve više uzdiže ka visokom cilju koji je sama uprava pozorišta i zacrtala kao zadatak. Ansambl ima izuzetno talentovane i veoma dobre igrače i balerine. Poslednjih sezona istakla se mlada umetnica Ana Đurić, koja je učenica beogradske baletske škole, i koja se za veoma kratko vreme izdvojila i nametnula svojim talentom. Ona je veoma brzo postala prvakinja baleta i igra prve uloge u repertoaru. Zadovoljan sam što imam mogućnost da pružim priliku jednom broju mladih ljudi da se otisnu i da njihovi kvaliteti budu prepoznati .

Na baletskom repertoaru Srpskog narodnog pozorišta nalaze se dela i klasičnog i savremenog repertoara. Kako publika reaguje ne to?

Publika voli klasičan balet. Dokaz za to jeste činjenica da su najprodavanije ulaznice upravo za „Labudovo jezero“, „Uspavanu lepoticu“ i balet „Don Kihot“. U okviru baleta Srpskog narodnog pozorišta deluje i „Forum za novi ples“ koji ima svoje produkcije i svoju publike, ali to je teatar kamernog tipa. Interesantno je da je na baletskim predstavama mnogo mlade publike. Verovatno je razlog za to činjenica da baleti uglavnom imaju bajkovitu priču. Takođe, lepa je inicijativa profesora iz mesta oko Novog Sada da organizovano dovode svoje učenike. Mlada publika burno i lepo reaguje na ono što vidi na sceni. Posebno je dirljiv kraj predstave kad velikim aplauzom pozdravljaju umetnike.

Šta je posao direktora baleta?

Posao direktora baleta je da misli o svemu, o svim problemima, o svakom igraču, da može da kreira, pre svega, umetničku politiku i ono što je najpotrebnije i najznačajnije – kadrovsku politiku. To znači da unapred mora da razmišlja ko će kojim koracima da napreduje napred, da bi sutra mogli još bolje i produktivnije da odigraju predstave.

Koliko u ovom vremenu možete da razmišljate o obnovi ansambla?

To mi je zadatak. Moram. Na žalost zakon je takav da ne možemo da otvaramo nova radna mesta dok stariji igrači ne odu u penziju, a do tada moramo da se dovijamo različitim ugovorima koje sklapamo sa umetnicima. Važno je da potencijala ima, da ima onih koji žele taj posao i koji ne odustaju od njega bez obzira što je naporan.

Da li iz ugla posla kojim se danas bavite možete da kažete da su došle neke sasvim nove generacije igrača?

Uvek je bilo i biće razne dece. Neko ima strpljenja da se muči i da napreduje, a neko nema. Deca koja su se opredelila za baletsku školu uglavnom imaju strpljenja. Čak i ovo novo vreme nije uticalo na njih da budu površni. Naprotiv. Mislim da su vrlo studiozni i da su veoma posvećeni poslu kojim se bave.

Koliko je danas interesovanje dece da upišu baletsku školu?

Mislim da nema više velikog interesovanja. Tome je doprinela i činjenica da su baletski ansambli u pozorištima dosta zatvoreni, s obzirom da ne mogu svake godine da
prime nove članove. Često se dešava da neko završi baletsku školu i da nije u mogućnosti da produži da se dalje bavi poslom koji je odabrao. Na svu sreću poslednjih godina se osnivaju male trupe koje omogućavaju da jedan broj mladih igrača produži svoj baletski vek na sceni…

Preuzeto iz revije Muzika Klasika broj 19.

Balet Narodnog pozorišta u Beogradu održaće godišnju audiciju 5. juna 2015. godine s početkom u 12.00 časova za honorarne članove, baletske igrače (muškarci 4 mesta) i za muškarce soliste (1 mesto) za narednu sezonu 2015/2016.

Rok za prijavljivanje 3. jun 2015.
Potrebno je priložiti sledeća dokumenta: prijavu, CV sa naznačenom visinom i godinom rođenja, fotografije portreta i baletske fotografije cele figure na sledeću adresu:
Balet Narodno pozorište u Beogradu, Francuska 3. Beograd 11000, Srbija.
email: balet@narodnopozoriste.rs
Rezultati će biti objavljeni na sajtu Narodnog pozorišta do 10. juna.

Prva solistkinja Baleta Narodnog pozorišta Tamara Ivanović, poznata je po brojnim ulogama koje je ostvarivala tokom dvadeset godina igranja na sceni matične kuće i na gostovanjima. Dvadeset neprekidnih godina na vrhovima prstiju u životu balerine je dug period saznavanja, sazrevanja, ovladavanja teškim i napornim zadatkom čvrsto ukorenjenih zakona. Sada kada pogleda niz pređenog puta, može s osmehom da tvrdi da je plodonosan, i s osmehom može pogled da usmeri unapred ka novim zanosima.
Jaka želja, sticaj okolnosti ili predodređenost koju ste naslućivali odvela Vas je u Baletsku školu. Šta je bio neposredan povod?
T.I: Na neki način bio je to sticaj okolnosti. Zapravo, moj trener gimnastike me je odveo u baletsku školu smatrajući da je to najprikladniji put nastavka za bavljenje fizičkom aktivnošću, obzirom da klub za koji sam se takmičila nije više funkcionisao na željeni način. Moja sudbina bila je, kako se na kraju ispostavilo, time određena a da toga u tom trenutku nisam ni bila svesna.
Bavili ste se još kao dete sportskom gimnastikom i postizali vrhunske rezultate. Da li je to već bio mali korak do Baleta?
T.I: Da, svakako. Bavljenje gimnastikom bila je velika prednost u samom početku, u pogledu kondicije i fizičkih predispozicija uopšte. Međutim, ogromna je distinkcija između umetnosti i sporta, tako da sam ipak zakoračila u jedan potpuno drugačiji svet.
Prve baletske lekcije dobili ste u školi Lujo Davičo; da li ste već tada predosetili da će to biti ne samo profesija, već i ceo život?
T.I: Vremenom sam počela da osećam i shvatam da će to biti moj životni poziv, naročito ako uzmemo u obzir činjenicu da su za svaki napredak u našoj profesiji neophodna velika odricanja, ukoliko imate želju da vam to zaista i bude životno opredeljenje.
Iz Vašeg obimnog repertoara da li bi ste nešto izdvojili i zašto?
T.I: Apsolutno bih naglasila da je svaka uloga posebna, samim tim što svaka postavlja pred vas različite tehničke zadatke kao i građenje samog lika. Ukoliko bih morala da izdvojim, to bi svakako bile uloge koje su u suprotnosti s mojom prirodom, jer smatram da je to jedan od najboljih načina da se umetnik razvija.
Učestvovali ste kao solista u mnogim baletima, šta Vam je pričinjavalo najveću radost?
T.I: Najveću radost pričinjava osećaj potpune harmonije između uloge i njenog izvođača, a sam vrhunac kada publika to prepozna.
Da li imate tremu uvek, ili to zavisi…? Koliko je ona podsticaj ili kočnica?
T.I: Kod mene je uglavnom prisutna pozitivna trema, koja je uvek podsticaj. Velika koncentracija, koja je apsolutno neophodna za dobro izvođenje, već pri prvim koracima eliminiše tremu..
Šta mislite o klasičnom baletu i o savremenoj igri; čemu dajete prednost?
T.I: Lično smatram da je klasičan balet fundament, dok opredeljenje svakako nastupa kasnije. To je pitanje individualnog senzibiliteta. Po meni, kompletan igrač je onaj koji u svom opusu poseduje ostvarenja i klasičnog i savremenog baleta.
Osim u klasičnom repertoaru, igrali ste i u brojnim savremenim koreografijama, da spomenemo samo Dezdemonu u Otelu u BITEF teatru i Helu u Prazniku ljubavi u Madlenianumu. Šta je zahtevnije biti Mirta u Žizeli, Kitri u Don Kihotu, Gamzati u Bajaderi ili heroina savremene ekspresije?
T.I: Klasičan balet je zahtevniji u tehničkom smislu, dok savremeni daje izvesnu slobodu telu u pokretu. Savremeni balet je zapravo oslobađanje od unapred zadatih normi klasičnog baleta. Konkretno, navedene uloge u klasičnim baletima donele su mi potpuno različitu vrstu osećaja upotpunjenosti u odnosu na uloge iz savremenih dela. U suštini, mišljenja sam da ih je teško porediti.
Bili ste sjajna savremena Dezdemona isto tako sjajana Hela. Helu ste ovaplotili pokretom i rečju. Da li Vam je to predstvljalo problem, jer reč nije izraz tela već govora?
T.I: Nije mi predstavljalo problem, mada mi je to bila prva uloga tog tipa. Sam spoj izraza pokreta i reči predstavljao je za mene veliki izazov, samimi tim i veliku inspiraciju. Obzirom da reč nije uobičajeni deo baletskog izraza, građenje uloge Hele je predstavljalo iskorak u nove sfere mog umetničkog stvaralaštva.
Kako prilazite ulozi?
T.I: Trudim se da uvek prvo ovladam tehničkim delom a nakon toga pristupam kreaciji samog lika. U okviru tehničkog dela najvažnije mi je da prvo uvežbam najteže deonice, posle toga proces građenja kompletne uloge nastavlja se tokom koji predstavlja one kockice mozaika koje nedostaju. Sam proces kreacije treba da predstavlja pravo uživanje za umetnika, a do te faze se dolazi tek nakon velikog iskustva.
Po Vašem mišljenju koliko muzika podstiče i doprinosi razvoju unutrašnje misli lika, i da li je neki put i smetnja?
T.I: Muzika sama po sebi ne predstavlja smetnju. Ona me inspiriše na to da svaki korak treba da ima svoju priču i smisao. Prateći muziku, zapravo, postižemo interpretaciju koja, u kombinaciji sa koreografijom, dopire do publike na pravi način. Međutim, za to postoji jedan važan preduslov, a to je saradnja dirigenta s igračem. Ukoliko dirigent ne uspe da se uskladi sa tempom igrača, to znatno otežava samu izvedbu, i iziskuje dodatne napore, pa u tom slučaju može delovati kao smetnja.
Duet, pas de deux? Da li je to ista misao koja se igra?
T.I: Da, u idealnoj težnji bi trebalo da predstavlja istu misao koja se igra. Svrha pas de deux-a i jeste da se partneri međusobno dopunjuju i da njihova igra bude maksimalno usklađena. Ukoliko se desi da igrač ima takvo iskustvo, to predstavlja veliko olakšanje.
Gostovanja: bilo ih je mnogo, izdvojte nešto iz sećanja?
T.I: Gostovanja svakako pripadaju lepšoj strani naše profesije. Proputovati gotovo čitav svet je zaista neprocenjivo iskustvo i prednost koju retko koja druga profesija može da pruži. Izdvojila bih gostovanja u Meksiku, Kolumbiji, Španiji i Kini.
Nagrada, da ili ne?
T.I: Lepo je kada vaš trud bude nagrađen jer je satisfakcija tog tipa svakako neophodna, ne samo radi ličnog zadovoljenja, već i kao podstrek za dalji rad. Takođe bi bilo lepo da kriterijumi pri dodeli nagrada budu realni i izuzeti od bilo koje vrste pristrasnosti, jer samo na taj način nagrada ima smisla.
Kritika? Da. Ne. Možda?
T.I: Pre svega zavisi od koga dolazi. Analogno mišljenju o nagradi, ukoliko podlogu kritike čine prvenstveno stručnost i objektivnost, dobrodošla je u svakom pogledu i trenutku. Međutim, meni lično kritika nije od presudne važnosti, koliko mi je važno mišljenje samih pedagoga i kolega kojima verujem.
Ostvarena želja? Neostvarena želja?
T.I: Sebe u ovom poslu doživljavam kao prilično praktičnu osobu, što znači da sam kroz dosadašnju karijeru težila da se ne opterećujem željama. Za uloge koje sam dobijala osećala sam zahvalnost, i trudila se da ih odigram na najbolji mogući način. Nakon određenog vremena počela sam da osećam da upravo takvim pristupom zapravo i ostvarujem neke svoje težnje koje datiraju iz vremena kada sam tek ulazila u svet baleta.