AUDICIJA BALKAN DANCE PROJECT

AUDICIJA BALKAN DANCE PROJECT

Balkan Dance Project, Festival Velenje from Slovenia and Association of professional ballet dancers, choreographers and ballet pedagogues Srbia are looking for male and female dancers with solid classical and modern technique and as well improvisational skills for the re-creation of the first Slovenian ballet Možiček, this time choreographed by Aleksandar Saša Ilić. The dancers with different dancing background are also welcome to apply. 

When: Friday 18th of June 2021 at 4pm 

Where: Dom Kulture Velenje

We welcome only applications from Slovenia!

To apply please send your CV, dance photos and any relevant video links to: balkandanceproject@gmail.com -  deadline for application: the 5th of June 2021

Shortlisted candidates will be invited to auditions on the18th of June 2021 at 4 pm at Dom Kulture Velenje. Due to COVID restrictions we will be holding audition in small groups of 3 people at the time. Successful applicants will be informed about creation period and all the future performances at the audition.

More information about Balkan Dance Project: www.balkandanceproject.com or email: balkandanceproject@gmail.com 

Balkan Dance Project,  Festival Velenje  in Združenje profesionalnih baletnih plesalcev, koreografov in pedagogov iz Srbije išče plesalce in plesalke s solidno klasično in sodobno tehniko za poustvarjanje prvega slovenskega baleta Možiček, tokrat v koreografiji Aleksandra Saše Ilića. Dobrodošli so tudi plesalci z različnim plesnim ozadjem.

Kdaj: petek, 18. junija 2021 ob 16.00 uri

Kje: Dom Kulture Velenje

Sprejemamo samo prijave iz Slovenije

Za prijavo pošljite življenjepis, plesno fotografijo in kratek video na: balkandanceproject@gmail.com. Rok za prijavo: 5. junij 2021

Izbrani plesalci bodo povabljeni na avdicijo v petek, 18. junija  2021 v Dom kulture Velenje. Zaradi COVID omejitev bomo tokrat opravili avdicijo v manjših skupinah (max število plesalcev v eni skupini je 3) . Uspešni kandidati bodo obveščeni o obdobju ustvarjanja in vseh prihodnjih nastopih po avdiciji.Več informacij o projektu Balkan Dance Project: www.balkandanceproject.com ali e-pošta: balkandanceproject@gmail.com

 

FESTIVAL SOLA OD 29 DO 30 MAJA 2021.

FESTIVAL SOLA OD 29 DO 30 MAJA 2021.

Institutza umetničku igru iz Beograda uz podršku Sekretarijata za kulturu Grada Beograda, Austrijskog kulturnog Foruma i Body Architecture organizacije iz Beča, Kulturnog Centra Beograda, Muzeja savremene umetnosti, Narodnog pozorišta u Beogradu i Fakulteta za inženjerski menadžment, organizovaće Međunarodni festival Sola – koreografija i performans.

FestivalSolajeprvifestival ovog tipa uSrbiji koji se realizuje uprodukcijiiorganizacijiInstitutazaumetničkuigru a koji će se održati 29. i 30. maja 2021. godine na nekoliko lokacija.

Zašto festival sola, posebno u situaciji kada već postoji Beogradski festival igre, Festival monodrame i pantomime u Zemunu i mnogi drugi festivali?

Ovaj festival će ponuditi prezentacije umetničkih formi koje su svojstvene 21. veku, koje se naslanjaju na istoriju plesa i vizuelnih umetnosti, ali su izrasle u nove forme, koje odlično korespondiraju sa savremenom publikom i vremenom u kome živimo.

Proces kreiranja solo plesne  predstave  ili performansa, koji kao što i ime govori, podrazumeva  da je na sceni samo jedan izvođač, sadrži duboko individualno istraživanje s jedne strane  i sposobnost ogoljavanja i stavljanja u stanje ranjivosti s druge strane, kako izvođača tako i publike. Ovakav festival slavi uzbudljivu mogućnost solo izvođenja kao formu lične i umetničke ekspresije i pobune. Pojedinačni glas, solo instrument, telo, ima kapacitet da kreira vidljiv i glasan gest, često sa većim efektom nego grupni rad.

Moderne scenske forme, kao što je savremeni solo ples, ili forme koje dolaze iz moderne vizuelne umetnosti kao što su performans i fotografija, su najprisutnije na svetskoj umetničkoj sceni, te bi ovakav jedan festival stavio i našu zemlju i grad u istu ravan sa dešavanjima u svetu.

Situacija u kojoj jedna visoko obrazovna ustanova u oblasti umetničkog plesa i njegovih formi-Institut za umetničku igru u Beogradu jeste glavni pokretač i nosilac ovog festivala, daje sjajne mogućnosti našim mladim umetnicima i studentima, da se povežu sa svetskim primerima i da uče od najboljih. Na taj način se obezbeđuje kontinuitet u edukaciji i profesionalnom bavljenju u ovim oblastima a takođe se i kreira situacija u kojoj naši mladi ljudi neće morati da napuštaju zemlju da bi radili svoju umetnost. S druge strane, našoj publici će se dati mogućnost da vide ono što je najmodernije i najzanimljivije u ovim oblastima.

PROGRAM FESTIVALA SOLA 2021.

29. maj 2021.

 

Muzej savremene umetnosti u 19.00 časova

Svečano otvaranje festivala

  • Solo Landscape before catastrophe Hygin Delimat (Austrija)
  • Solo Tombés, Tamara Gvozdenović (Francuska)

30. maj 2021.

Kulturni Centar Beograda, galerija Podroom

  • 18.00 Performans Ja – lutka/ I – a doll, Marina Bukvički;

Narodno Pozorište u Beogradu, Scena Raša Plaović

  • 20.00 Predstava Rave (On)!, koreografi Aleksandra Mišić i Ognjen Vučinić.

 

29. maj 2021. Muzej savremene umetnosti u 19.00 časova

Svečano otvaranje festivala

Koreografski solo Landscape before catastrophe Hygin Delimat (Austrija)

Koreografska slika neizbežnosti: propadanje, uništavanje i propast sa prethodnim periodima tišine i mira. Higin Delimat u ovaj emocionalno nabijeni pejzaž ulazi plesnim solom, u kome podstiče hrabar dijalog između osetljivog tela i krhke materije.

Komad povlači paralele između univerzalnih mitova o Atlasu i Sizifu kao i o savremenom čoveku – uključujući i njegov odnos sa planetom. U atmosferi neozbiljnog duha i ozbiljne odgovornosti, Higin Delimat učestvuje u epskoj drami, koja je dalje pojačana muzikom poljskog kompozitora Henrika Goreckog.

Koreografija / performans / dizajn: Higin Delimat

Dramaturški saveti: Bert Gstettner, Noemi Vagner, Łukasz Czapski

Dizajn zvuka: Higin Delimat

Muzika: Henrik Gorecki – Simfonija br.3, Op.36

Koproducirano u okviru programa Artist At Resort u Tanz Hotelu, u Beču.

Muzej savremene umetnosti u 20.00 časova

Koreografski solo Tombés, Tamara Gvozdenović (Francuska)

Tombes je kratki komad koji kombinuje ples i pozorište i predstavlja se kao refleksija sopstvene veličine, sa posebnim fokusom na pad koji može da se dogodi. Kao i Danteov pakao, igrač je zaposednut višestrukim likovima zatočenim u istom telu, uključen u beskrajnu bitku za izlazak iz tame i težnju da dostigne visinu. U Tombes publika svedoči o transformaciji tela igrača, koji biva izdan od strane likova koji su ponekad agresivni, ponekad tužni, teskobni ili srećni, sa suprotnim i ekstremnim emocijama.

Na pola našeg životnog puta

Nađoh se u šumi gde tama previba,

Jer noga sa staze prave zaluta.

Ne znam šta bi da noga tamo hodi,

San me veliki tako obuzeo

Da zaboravih kuda pravi put vodi.

I kao onaj što se zadihao

Dok je isplivao, pa na žalu

U opasnu vodu se zagledao

Tako duša moja, izmičući valu,

Okrenu se da gleda to gazište

gde niko živ ne izađe na obalu.

-Pevanje I, Dante, Pakao

Koncept i koreografija: Tamara Gvozdenović

Izvođač: Tamara Gvozdenović

Dizajn zvuka: Florence Bujard

30. maj 2021.

Kulturni Centar Beograda, galerija Podroom u 18.00 časova

Performans Ja – lutka/ I – a doll  Marina Bukvički (Srbija)

Projekat Ja – lutka/ I – a doll  je doktorski umetnički rad Marine Bukvički, nastao na Institutu za umetničku igru, na doktorskim studijama Umetnička igra i performans.

Projekat predstavlja omaž našoj istaknutoj naučnici Milevi Marić Ajnštajn baveći se njenim životom iz jedne sasvim drugačije vizure posmatranja. Osmišljen je tako da se ostvaruje kroz višemedijsku komunikaciju (audio, video, film i performans), te se iz tog razloga sastoji iz dva dela koja se izvode sinhrono (film od 90 min i performans u kome umetnica tokom izvođenja pravi vizualne zapise na slikarskim platnima postavljenim u prostoru). Ovo nije samo priča o Milevi Marić, ženi koja je nepravedno ostala u senci svoga muža i društva u kome je živela, već je to priča o svim ženama koje su na bilo koji način prošle ili upravo žive sudbinu sličnu njenoj.

Ja – lutka / I – a doll je priča o ljubavi i izdaji, o tome šta smo sve u stanju da žrtvujemo samo da bismo bili prihvaćeni. Takođe, ona postavlja pitanje koje je ujedno bilo i motiv za realizaciju ovog projekta a glasi: “Koliko košta ljubav?”

Autor: Marina Bukvički

Izvođači: Marina Bukvički i Ivan Nikolić

Kompozitor: Ivica Stjepanović

Fotografija i video: Zoran Milojević

Kostim: Marina Bukvički i Snežana Pešić Rajić

Produkcija: UMP

30. maj u 20.00 časova

Narodno Pozorište u Beogradu, Scena Raša Plaović

Predstava Rave (On)! Ognjen Vučinić (Hrvatska)

Rejvkulturapredstavljaautorovudruštvenuuspomenu, njegovpokušajdaseosećakaodeozajednicestvarajućivezusplemenomkrozplesitelesnost. Muzikaiestetikapokretarejvplesazanjegaimajuznačenjekojeseosećakaoputovanje, transformacija, transcendencijaimoć      os­lobađanja; prepoznavanjeindividualnostiunutarkolektiva. U telu auto­ra, rejv rezonuje kao osećaj koji se izaziva zvukovima i ritmom.

Prema njegovim rečima, njegov rejv je samo njegov, prostor je ono što deli s ljudima ali ne i osećaj. Ova izjava je pretnja za opšte međusobno nerazumevanje. U ovom radu, elaborirajući osećaj koji proi­zlazi iz afektivnog tela, potiče se istinska konferencija. Tako, ovaj solo balansira između parodije nejasnih pokušaja da se objasni fenomen rejv kulture i ozbiljnog pokušaja da se vidi u unutrašnje Ja.

Struktura i koncept nastali su kao inspiracija radom Džosefa Bojsa, poznatog kao provokativni umetnik, i njegovim performansom Kako objasniti slike mrtvom zecu iz 1965. godine. On je stvarao umetnost koja je trebalo biti osećana ili intuitivno gledana, a ne intelektualno shvaćena. S tim, on sugeriše da se ne može sve objasniti.

Zbog toga je ovaj plesni solo motivisan kroz pitanja: kako i na koji način možemo objasniti osećaj rejva? Možeš li rejvovati sam? Kako se može prevesti i objasniti nešto što je individualno i neizrecivo? Može li uspeti u svojoj razradi?

Autori: Aleksandra Mišić / Ognjen Vučinić

Izvođač: Ognjen Vučinić

Koncept/koreografija: Aleksandra Mišić

Asistent režije: Filip Povrženić

Muzika: odabir autora

Dizajn zvuka: Luka Gamulin

Dizajn svetla: Saša Bogojević

Saradnica za govor: Anita Tripalo

Kostim: Ljerka Zmajić

Produkcija: MASA DANCE COMPANY

Podrška u realizaciji projekta: Rezidencijalni program Mediteranskog plesnog centra i Tjedan suvremenog plesa

 

Karte za Festival sola možete rezervisati i kupiti putem maila: festivalsola@gmail.com ili pozivom na broj 011 41 40 421.

Cena pojedinačne karte je 300 RSD.

Cena kompleta karata za sve predstave je 1000 RSD.

 

 

IN MEMORIAM MIRJANA ZDRAVKOVIĆ

IN MEMORIAM MIRJANA ZDRAVKOVIĆ

BEZ LIČNOG PEČATA SVAKA ULOGA JE SAMO MARKIRANA FORMA

Solistkinja baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, koreograf, kritičarka, teoretičarka igre, hroničarka, teatrološkinja, prevodilac, istovremeno završišivši baletski školu Lujo Davičo maturirala u II ženskoj gimnaziji, a igrajući u stalnom angažmanu Narodnog pozorišta, diplomirala na Katedri za francuski jezik i književnost s engleskim i latinskim jezikom kao p.m. Autor značajne knjige Telo sanja u kojoj su sakupljene njene najznačajnije kritike i eseji o umetničkoj igri, odazvala se pozivu Steparta da odgovori na neka pitanja. Dobitnica je Povelje i Zlatne plakete Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu i Nagrade za životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije.

Kada i kako se desio Vaš sudbonosni susret s baletom? Ko je podstakao Vašu dečiju uobrazilju da vidite sebe na sceni?

M.Z: Kao devojčica od šest godina posmatrala sam španske igre Olge Tores i bila impresionirana temperamentnom i živahnom igrom Mire Sanjine, Milorada Miškovića i ostalih poznatih igrača. Moje maštarije ohrabrila je Dušanka Sifnios, koja je već išla u Baletsku školu. Od nje sam čula za Narodno pozorište, i potajno, bez dozvole mame, pobegla u Narodno pozorište i gledala bez karte, Ohridsku legendu M. Froman, a docnije Simfoniju u C-duru i Kopeliju D. Parlića. Bila sam očarana i predstavama i igračicama. Zatražila sam od tate da me upiše u Baletsku školu pri Muzičkoj školi u Manježu, koja je kasnije nazvana Srednja Baletska škola „Lujo Davičo“.

Ko je imao najviše udela u formiranju Vaše umetničke ličnosti; ko su bili Vaši pedagozi klasičnog baleta; na čijim se osnovama zasnivala njihova pedagogija?

M.Z: U najranijem detinjstvu, moja majka i otac, koji su voleli muziku, igru i pozorište, a docnije već pomenute ličnosti i predstave. U sticanju znanja odlučujući je bio uticaj Milorada Jovanovića i Smilje Torbica (Mojić), s asistentkinjom Tamarom Polonskom. Prof. Jovanović, nekadašnji član baleta pariskih trupa, insistirao je na čistoti klasičnih koraka, eleganciji, odmerenosti. Posebno su bila lepa njegova Adađa – poetična, prefinjenih pokreta tela koje je vajalo muziku, uzvišena u završnici. Smilja Mojić se pridržavala egzaktnosti ruske škole klasičnog baleta. Red, hitrina, tačnost, svest o upotrebi prostora i koordinaciji s ostalim igračima; ovladavanje partnernim koracima i skokovima bili su dopunjeni podrškama. Moji partneri su bili: S. Žunac, S.Grebeldinger, G. Hadžislavković, V. Pokorni, V. Logunov… Muzička, stilska, tematska, i motivska usklađenost duetne igre morala je da se brusi shodno najvišim standardima ruske škole, docnije engleske i francuske.

Osim pedagoga klasičnog baleta čije ste tajne postupno osvajali, da li su još neke ličnosti van „belog“ baleta imali uticaja na Vaše umetničko sazrevanje?

M.Z: Kod nas, Magdalena Maga Magazinović, koja mi je predavala ritmiku, plastične igre, istoriju igre, istorijske igre, narodne igre, moderne igre, koreutiku, koreologiju, u Baletskoj školi, gde se zalagala za telesnu kulturu, obrazovanje, a posebno za emancipaciju žena. Unela je u nas ideje antičkih Grka: „U zdravom telu – zdrav duh.“ Upoznala nas je sa stilovima i idejama nove igre I. Dankan, E. Ž. Dalkroza, R. f. Labana i još mnogih. Razvijala je našu individualnost, specifičnost ličnog izraza. Ukazala na lepotu, maštovitost i etničku raznolikost folklornih igara kod nas i u svetu. Na mene su uticali i koreografi, pedagozi i igračice romantičnih baleta, Didlo, Pero, Sen-Leon, M. Taljoni i F. Elsler. Docnije, M. Petipa i L. Ivanov, koji su, u formalnom smislu, zadržali okvire akademskog baleta. Sazrevajući uviđala sam revolucionarni značaj Trupe Djagiljeva koja je, u Parizu, pored poetske vizije M. Fokina i buntovničkog L. Mjasina („Parade“, modernističke prestave na Satijevu muziku, u Pikasoovom dekoru), prikazala za ono doba, revolucionarne predstave po stilu igre, originalnoj režiji i fantastičnom dekoru A. Benoa ili L. Baksta: Žar Pticu i Petrušku, Popodne jednog fauna, kao i Posvećenje proleća, u kojemu su uglasti pokreti plesača bili žestoko iskrivljeni, a položaj tela i stopala u profilu, sasvim suprotni klasici. M. Fokin je već u članku Novi balet zagovarao reformu u okviru tradicije. Smatrao je da svaka partitura, ne samo specijalno komponovana za balet, može biti inspirativna za koreografa koji istovremeno mora biti i dobar reditelj. Zahtevao je jedinstvo svih elemenata predstave, izbegavanje virtuoznosti, izražajnost pokreta nasuprot standardizaciji šablona ustaljenih formi. No i dalje je težio „lepoti i savršenstvu koraka,varijacija. V.Nižinski,A.Pavlova, T.Karsavina,A.Bolm, bili su mi u mladosti uzori, kao izuzetne individualnosti. Kasnije sam se upoznala sa američkim i francuskim modernim baletom i njihovim korifejima: Rut St. Denis, Doris Hemfri, Isidora Dankan, Marta Grejam, Ted Šonom, Meri Vigman… U Evropi, na mene je izvršio presudan uticaj Moris Bežar. Pre nego što sam videla njegovu Trupu u Brislu, postavila sam za našu RTB, savremeni balet na partituru R. Maksimovića Kavez, sa solistima Narodnog pozorišta, u kojem sam koristila neoklasiku s elementima moderne igre.

Neko vreme ste proveli u baletu HNK u Zagrebu. Koliko su se dve vodeće kuće Beograd i Zagreb razlikovale u pristupu baletskom reportoaru?

M.Z: U sezoni 1958/9. repertoarska politika u Zagrebu bila je indetična beogradskoj. Polovinom 1959. vratila sam se u Beograd jer mi je Gradimir Hadžislavković ponudio angažman u beogradskom baletu. Uskoro sam postala solista. Imali smo obiman repertoar i najbolje naše i gostujuće pedagoge i koreografe iz sveta. Njihovo iskustvo pomoglo mi je u vlastitim koreografijama, i u interpretativnom smislu, u sagledavanju pravaca ka savremenim tokovima scenskog izraza i mojim kritičkim osvrtima na igračke predstave.

Pri radu na novim ulogama na šta ste se najviše oslanjali: na muziku, intuiciju, priču ili bespogovorno ispunjavanje koreografskih zahteva. Da li ste smatrali da kao igračica-interpretatorka-glumica smete uneti i neka lična razmišljanja koja će dati lični pečat liku koji tumačite?

M.Z: Koncepcija i stil koreografa sa kojima radimo mora se poštovati. Oni su neodvojivi od konstitutivnih elemenata predstave ili solo deonica. Muzika, ili eventualno priča, jesu nit koju treba slediti, kao i prostornu zamisao koreografa. Što se tiče intucije, ona je takođe element koji ulazi u ličnu interpretaciju igračice (igrača), koji su uvek i glumci posebne individualnosti. Bez ličnog pečata svaka uloga je samo markirana forma, ispražnjeni oblik, mehanička opruga koja vrši pokrete mehanizovane lutke.

Smatrate li da je u baletu neophodno poštovati prostornu formaciju i korelaciju između solističkih deonica i grupnih igara ili je dozvoljeno odstupanje?

M.Z: Apsolutno je potrebno. Prostorna formacija, odnos grupa i solista ima u koreografiji svoju simboliku i neodvojivi je deo koreografske ideje i koncepta, čak i kad nema priče. Naročito u „apstraktnim baletima“, u kojima su šema, geometrijski oblik, prostorno-vremenski redosled uvek u službi koreografske zamisli. Ko želi namerno da narušava proporcije i logiku koreografa neka sam pravi predstavu.

Mislite li da je vreme klasičnog baleta prošlo, da više nije vreme ni baleta sa pričom ni apstraktnog simfonijskog baleta bez priče?

M.Z: Kao kulturno nasleđe istorijskog razvitka igre, takvi baleti biće i delja u modi jer ih publika i igrači vole. Pozorište, igra, jesu ne samo saznanje, simbolička ili realistička transpozicija života na sceni, već doživljaj lepote, inventivosti, umeća; radost, uživanje, razonoda ali i uteha u banalnosti svakodnevice. Rečju – često i podsticaj na ličnu kreaciju, i korektiv ponašanja, jer se gledaoci identifikuju sa likovima.

Šta su po Vama osnovni preduslovi za duetnu igru? S kojim partnerima ste se najbolje slagali igrajući u dva koraka?

M.Z: Tehnička, stilska i muzička usklađenost patnera i poštovanje ideja koreografa. Sinhronizacija sa prostornim formacijama ansambla i moć prilagođavanja telu saigrača-čice. Izvrsno sam se slagala sa S. Grebeldingerom, S. Žuncem, V. Pokornijem, V. Logunovim, R. Vučićem… Duetnu igru treba shvatiti kao usklađenu igru dva tela koja su u određenom koreografskom crtežu jedno telo, jedna duša. Liči to na igru dva zaljubljena svica koji očarani bliskošću ispunjavaju prostor čudesnim oblicima.

Koliko je za Vas, a i uopšte, presudna uloga muzike. Smatrate li da ona inspiriše telo da teške zahteve koreografije čini lakšim pretvarajući telo u muziku?

M.Z: Muzika je glavna vodilja. Svi njeni elementi: trajanje, prostornost, dinamika, ritam, liričnost ili dramatičost, moraju se poštovati do tančina adekvatnim pokretima. Tako muzika dobija telo, a telo postaje idealni muzički instrument. To je mnogo je lakše postići interpretacijom romantične i klasične muzike, nego savremene moderne, čiji je ritam ponekad zamagljen, preglasan, zaglušujući, ili pretih, poput, šaputanja, eha,..

Šta mislite o kritici i kritičarima?

M.Z: Kritiku (baletsku, pozorišnu, društvenu) treba negovati. Društvo koje ukida kritiku ide neminovno ka jednoumlju i tiraniji. Za 35 godina, kao kritičar baletskih (pozorišnih) predstava, zalagala sam se za integralnu kritiku svih komponenata predstava. Isticanjem dometa koreorežija i izvođačkog nivoa, podsticanjem mladih umetnika, ukazivanjem na ono što bi još moglo da se dopuni tokom sledećih izvođenja, trudila sam se da moje kritike (u desetak novina i časopisa), kao i moji eseji o igri, budu podsticajni. Bez uvredljivih reči, začinjavajući humorom neke promašaje, trudila sam se da kritika bude konstruktivna, otvarajući novu perspektivu. Po Romanu Ingardenu, kritika mora da podrazumeva “Viđenje (predstavu), analizu dela, vrednosni sud o delu i izvođačima, u istorijskom smislu i aktualnom vremenu.“ Ali nužno je kroz kritiku anticipirati i nove kreativne mogućnosti, obogaćivanje ideja i stilskih modaliteta.

Koju svoju ulogu smatrate najboljom?

M.Z: Obe solo Vilise (L. Lavrovskog) u baletu Žizela, koje su mi pružile mogućnost da uživam u romantično-klasičnom stilu igre na palcima. Stana Đurić Klajn je o tome pohvalno pisala u Politici. Rekli su mi da je moja interpretacija Ledi Kapuleti (Romeo i Julija D. Parlića), bila izvanredna. Unela sam mnogo detalja u taj lik majke, koja zbog smrti sina, proklinje sve Montekijeve i Kapuletijeve, njihovu međusobnu mržnju i krvožednost.U završnici baleta, proklela sam obe zavađene strane, čak i Boga, koji ravnodušno prihvata ubijanje.(Parlić mi je dozvolio da izmislim kraj samoinicijativno).

Neostvarena želja?

M.Z: Da dirigujem balete Žizela i Romeo i Julija, pošto više ne mogu da ih odigram. Muzika je za mene uvek bila vrhunska umetnost, a J. S. Bah i V. A. Mocart moji najomiljeniji kompozitori. Predosećam da ću zauvek zaspati uz kompoziciju “Dođi, draga smrti…“

Pošto ste godinama bili na sceni igrajući zahtevne partije kako se osećate kao neko s one strane rampe ocenjujući celinu baletske predstave?

M.Z: Osećam se kao izvođač svih uloga i koreograf koji strepi da svaki segment predstave bude savršeno izveden.

Sarađivali ste s brojnim koreografima tumačeći svojim telom njihove zamisli i tako ulazili u suštinu njihovih zahteva. Koliko Vam je to iskustvo pomagalo u ocenjivanju njihovog rada, sada kada niste aktivni sudeonik njihovog stvaralaštva?

M.Z: Moje iskustvo i poznavanje naših i inostranih predstava, stilova, ideja i istorijskog razvitka baleta od presudnog su značaja za donošenje pravilnog suda, kako o tuđim predstavama tako i o ličnom angažmanu u ulogama, koreografijama, u donošenju kritičkih sudova.

Mislite li da je neophodno sažimanje prakse i teorije da bi se valjano sudilo neko delo?

M.Z: Mislim da je poželjno proveravati teoriju praktičnim angažovanjem, igranjem, koreografisanjem, čitanjem, i razmišljanjem, poređenjem, prosuđivanjem. Gledanjem što više predstava domaće i inostrane produkcije, biti uvek obavešten ne samo s istorijskog aspekta igre, već pratiti sve promene stilova i inovacija savremenog pozorišta.

NAPREDUJE SE SAMO UKOLIKO UMETNIK USVOJI KRITIKU I PREISPITA I LIČNE PROPUSTE…

32

Kritika ili analiza, po Vašem mišeljenju šta je celishodnije? Da li se slažete sa stavom da je kritika bez analize nedorečena?

M.Z: Kritika predstave i igre bez integralne analize, i suda o dometu autorskog borda, bez sugestije o onom što bi eventualno moglo biti dopunjeno, nema nikakvog smisla. Naravno, kritika je uvek rizična po kritičara, jer se merila o objektivnosti suda ne podudaraju sa visokim mišljenjem pojedinaca o vlastitom liku i delu. Lično, kritiku primam sa zahvalnošću. Ništa nije tako dobro da ne bi moglo biti i bolje.

Vaša nedovno izašla knjiga je sinteza Vašeg celokupnog životnog iskustva. Šta biste iz nje izdvojili kao nauk za budućnost?

M.Z: “I u trenutku kada nam se učini da je sve izgubljeno – vrata se otvaraju“… i kroz njih, posredstvom umetničkog dela, ulazi svečano i nepodložno zaboravu – ponovo NAĐENO VREME.“ (Marsel Prust, U traganju za iščezlim vremenom). Citat iz moje knjige Telo sanja, KOV, Vršac, 2010, str. 59.

Sami ste bili koreograf nekoliko baletskih piesa kod nas i inostranstvu. Nije redak slučaj da igrač bude i koreograf. Koliko je to dvojstvo značajno pri stvaranju novog dela?

M.Z: Moje dvojno iskustvo kao igračice i koreografa omogućilo mi je da objektivnije donosim sud o radu i dometima mojih dragih kolega, uzimajući u obzir sve teškoće igračkog života i komplikovanost stvaranja predstava. Umetnost je poput feniksa koji se rađa iz pepela. Lično dvojstvo je dragoceno iskustvo. Napreduje se samo ukoliko umetnik usvoji kritike i preispita i lične propuste.

Vaše mišljenje o budućnosti igre, u kojoj ona neće „samo predstavljati život na sceni već će biti životni stil postojanja“… Nije li ta ideja futuristička?

M.Z: Sve se može shvatiti kao igra. To je moja filozofija života, moj izbor koji sugerišem i drugima. Sve svoje obaveze, ma koliko bile različite – igranje, sviranje, pevanje, kuvanje, čišćenje, spremanje, pisanje kritika, dnevnika i pisama, telefonski razgovori, razmišljanje o sebi i drugima, erotski život koji je lep čak i u starosti, kad se svodi na niz malih usluga, uz nežnosti i humor, prema onima s kojima živiš i koje voliš; – sve su to igre mojih „sivih ćelija“ koje detektuju stvarnost i moj duhovni život. Moj invaliditet sužava moj društveni angažman. Stalni bol u kuku i desnoj ruci, gašenje životnog elana, starost i nemoć, očekivanje smrti, sve to shvatam kao igru neminovnosti ljudske sudbine, uspevajući da ih zaboravim i kompenzujem pisanjem, čitanjem, preispitivanjem odnosa umetnosti i životnih činjenica. Pošto se zbog godina ne mogu aktivno boriti za ostvarenje nekog boljeg sveta, jedino mogu da uložim pismeni protest protiv tog i takvog sveta. Možda će neko čuti moj glas – glasniji od revolucionarnih truba, jer je istinit. Gajim nadu u mogućnost boljeg, pravednijeg, osmišljenijeg života. Muž je za mene mnogo više od sapatnika i pomagača. Intelektualno i emotivno, a i praktično, on mi pomaže već samom činjenicom što postoji i što me voli. Pravim se da ne primećujem ni muževljeve ni svoj bore, godine, trenutke posustajanja. To su moje igre..

NIŠTA NIJE TAKO DOBRO DA NE BI MOGLO BITI I BOLJE.

Zahvaljujemo se Mirjani Zdravković i njenom suprugu Nikoli Bertolinu na ponuđenoj prijateljskoj podršci Stepartu.

 

KOREOGRAFSKO TAKMIČENJE SARAJEVO – KTS

KOREOGRAFSKO TAKMIČENJE SARAJEVO – KTS

Online od 3. 05. do 05. 05. 2021.

Udruženje za afirmaciju baletne umjetnosti i savremenog plesa „Živimo balet“ u saradnji sa Institutom za umetničku igru Beograd, organizuje po prvi put online takmičenje u savremenom plesu/modernom baletu od 03. 05. do 05. 05. 2021.godine.

Nažalost, zbog pandemije COVID19 u kojem se celi svet nalazi, veoma nam je važno da i na ovaj način radimo na afirmaciji savremene igre.

Prijavljeni takmičari treba da pošalju video snimke do 30. 04. 2021.godine, a na kraju takmičari sa najvećim brojem bodova će prikazati i svoje pobedničke koreografije.

Takmičari sa maksimalnim bodovima osvojiće novčanu nagradu u iznosu od 100 evra, koji će biti uplaćen na njegov lični račun.

U nadi da će se ubrzo završiti stanje epidemije, nadamo se da će se koreografsko takmičenje održati sa publikom 2022. godine

Kotizacija za učešće: 25 evra grupe i 30 evra solo.

Informacije i prijave pogledajte OVDE.

GRAND HOTEL

GRAND HOTEL

Plesna predstava u koreografiji Aleksandra Ilića i režiji Aleksandra Nikolića

Premijera – 1. april 2021. u 19:00 časova

Repriza – 16. april 2021. u 19:00 časova

 

U Operi i teatru Madlenianum priprema se savremeni plesni komad pod naslovom Grand Hotel, koji će svoju premijeru imati na Velikoj sceni u četvrtak, 1. aprila 2021. od 19 časova, a prva repriza je 16. aprila. Ova nesvakidašnja predstava, u koreografiji Aleksandra Ilića i režiji Aleksandra Nikolića, ne prati ilustrativno istoimeni film, već se bavi vremenom, preispitivanjem likova zatvorenih u prostoru jednog hotela. Situacija koje smo i sami bili svedoci tokom dana izolacije. Šta bi se dogodilo kada bi vreme i prostor mogli da se vrate unazad? Kada bismo propustili neki susret i kada nikada ne bismo sreli najboljeg prijatelja, oca, ljubavnicu? – pita se reditelj predstave Aleksandar Nikolić. Muziku predstave je uradila Ana Krstajić; scenografiju Žorž Draušnik, a kostim Aleksandra Karović. Igraju Mojca Majcen, Branko Mitrović, Jakša Filipovac i Ognjen Vučinić.

Vreme je neuhvatljivo, nepovratno, ponekad surovo, konfuzno, tačno i netačno. U Grand Hotelu vreme je zaustavljeno u lepoti, zavodljivosti i erotici likova.

Veliki doprinos dali su igrači koje smo, uz sve prepreke trenutne pandemije, uspeli da okupimo u Beogradu. Svakako bih dodao i originalnu antikvitentnu scenografiju koja je i sama izvođač ove savremene plesne produkcije. I u ovom projektu nastavljam saradnju sa Mojcom, Brankom i Jakšom koja je do sada uvek rezultirala uspešnim predstavama podjednako kod nas i regionu. Svaki put smo doneli novo izazovno stilizovano koreografsko rešenje. Neki drugačiji provokativni plesni teatar. Zajedno smo sazrevali i stvorili jedan poseban odnos, što je u današnje vreme jako teško izgraditi. Smatram da su sazreli i pozicionirali se kao vrlo kvalitetni umetnici, što o njima govore i njihovi samostalni projekti. Velika mi je čast da nam se u Grand Hotelu priključio isto tako sjajan igrač, pedagog i koreograf Ognjen Vučinić iz Hrvatske. Njihova hrabrost a u isto vreme poverenje u mene, publiku će u isto vreme nasmejati, provocirati i na kraju zapitati da promisle o svojim sopstvenim osećanjima. Svako od njih će svojim smislom za vreme i prostor doprineti kompoziciji ovog dela. – navodi koreograf, Aleksandar Ilić.

Pored sjajnih igrača u ovoj novoj, drskoj, zavodljivoj predstavi slučajni gosti Grand Hotela su i grupa statista koje predstavlju naše podsvesti ili vreme. Postojanje možemo da predstavimo kao koordinatni sistem: jedna beskonačna prava je vreme, druga beskonačna prava je mesto. Naš život je jedna jedina tačka u kojoj se te dve beskrajne prave susreću. Postojimo samo sada i ovde, tu smo samo privremeno, kao gosti velikog hotela. Cela ljudska vrsta je za nas samo naš brat, naša prijateljica, majka, ljubavnik, neprijatelj, poznanik – zapravo samo tih nekoliko desetina ljudi koji su u isto vreme slučajno gosti istog Grand Hotela koji je život sam – kaže reditelj predstave, Aleksandar Nikolić.

Projekat je koprodukcija Opere i teatra Madlenianum i Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, a podržali su ga Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Ministarstvo kulture Slovenije, Ambasada Republike Slovenije u Beogradu, Festival Velenje, Mestna Občina Celje, Javni sklad republike Slovenije za kulturne dejavnosti i Institut za umetničku igru.

Intervju sa Mojcom Majcen >>>

Intervju sa Ognjenom Vučinićem >>>

Fotografije sa premijere >>>

 

IN MEMORIAM MILICA ZAJCEV

IN MEMORIAM MILICA ZAJCEV

Kolege Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije opraštaju se od Milice Zajcev, naše poznate kritičarke, publicistkinje i istoričarke, kako klasičnog baleta tako i savremene igre, koja je tokom 60 godina duge karijere kontinuirano, stručno, precizno i iznad svega dobronamerno analizirala i pisala o događajima i poslenicima svih vidova umetničke igre, u Srbiji i regionu.

U intervjuu koji dala u razgovoru sa Teodorom Sujić za publikaciju umetničku igru Steparta navela je da je prvu svoju kritiku napisala u trećem razredu niže gimnazije, u decembru 1947. godine o prvoj celovečernjoj premijeri Ohridske legende Stevana Hristića, u koreografiji Margarite Froman.

Prvih šest godina je bila učenica Milorada (Mileta) Jovanovića, a završne dve Nine Kirsanove. Usvojiti klasičnu igru, virtuoznu, šrmantnu i poletnu kod Nine Kirsanove i strogost klasičnog baletskog izraza kod Mileta Jovanovića bilo je dobitna kombinacija. Razume se, tada se učio jedino klasičan balet, uz istorijske i karakterne igre i folklore. Trajan pečat mojoj ličnosti dala je profesorka Maga Magazinović, izuzetna intelektualka, koja me je uputila u istoriju umetničke igre, upoznala sa svetom i ličnostima modernog baleta i savremene igre, koji su postali moja ljubav od tada, pa sve do sadašnjih dana, rekla je tada Milica Zajcev.

Pošto zbog ozbiljne povrede nije mogla da postane balerina kakvom je sebe zamišljala, okrenula se teorijskom istraživanju igre. Objavila je devet knjiga oslikavajući dug period dešavanja na baletskim scenama Jugoslavije, obuhvatajući kako premijere u domaćim pozorištima tako i gostovanja stranih umetnika kod nas.

Njene kritike u svojoj oceni obuhvatale su sve komponente i sve aktere scenskog dela što je mogućno objektivnije i pozitivno, i kada je potrebno negativno, ali bez zluradosti.

Dobitnica je nagrada za teatrologiju na jubuilarnom 40. Sterijinom pozorju 1995; Udruženje baletskih umetnika Srbije dodelilo joj je Nagradu za Životno delo 2005. i Plaketu za doprinos Festivalu koreografskih minijatura 2006.; Vlada Republike Srbije dala mi je 2007. posebno Priznanje za vrhunski doprinos srpskoj nacionalnoj kulturi; Narodno pozorište u Beogradu 2014. dodelilo mi je Srebrnu medalju za saradnju s Pozorišnim novinama.

Njen životni kredo je vera u čist vazduh u prirodi i iskrena ljudska osećanja, po kojima ćemo je zauvek pamtiti. Srećan put Miškice i hvala.

20. MEĐUNARODNI FESTIVAL DANI ORGULJA – DIES ORGANORUM

20. MEĐUNARODNI FESTIVAL DANI ORGULJA – DIES ORGANORUM

Predsednik Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije Aleksandar Ilić i fra Ilija Alandžak župnik župe Svetog Ante Padovanskog večeras 11. oktobra su svečano otvorili jubilarno 20. izdanje međunarodnog festivala Dani orgulja – Dies organorum u katedrali Blažene Djevice Marije a koji će se realizovati od 11. do 18. oktobra ove godine.

Nakon odlaganja tradicionalno zakakazanog datuma publika je u prilici da uživa u dinamičnom programu neiscrpnog blaga muzičkog nasleđa pisanom za orgulje, a ove godine će biti predstavljeni orguljaši u čijim koncertima smo više puta tokom proteklih 20 godina uživali poput Dalibora Miklavčiča, Pavela Kohouta, Lane Jelenković, Milice Sabljić i Branke Đorđević, s posebnim naglaskom na koncert za najmlađu publiku koji će ove godine izvesti Višnja Dimitrijević.

Tokom 20 godina predanog rada, kako organizatora, domaćih orguljaša i stručnjaka u oblasti, tako i eminentnih izvođača i pedagoga iz inostranstva, Festival DANI ORGULJA– DIES ORGANORUM je postao značajna i relevantna muzička manifestacija u zemlji i region.

Od osnivanja do danas u okviru festivala je održano 126 koncerata, a muzički život Beograda su obogatili orguljaši i orguljašice iz Francuske, Engleske, Austrije, Italije, Luksemburga, Danske, Slovenije, Švedske, Norveške, Češke, Belgije, Holandije, Španije, Japana, Republike Koreje, Slovačke, Hrvatske, Azerbejdžana, Sjedinjenih Američkih Država, Rusije, Nemačke i Mađarske.

U Svečanom programu otvaranja je nastupio Dalibor Miklavčič iz Slovenije uz hor festivala Vox Organalis.

Predsednik Ilić se zahvalio Gradu Beogradu i Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije na podršci, kao i nadbiskupu Stanislavu Hočevaru koji je omogućio da se uprkos obimnim radovima na rekonstrukciji, u Katedrali na Neimaru održe kvalitetni koncerti orgulja.

URUČENE NAGRADA I SPECIJALNA POHVALA TERPSIHORA

URUČENE NAGRADA I SPECIJALNA POHVALA TERPSIHORA

Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta večeras je nakon održanog Gala koncerta u čast 180 godina od rođenja P.I. Čajkovskog, uručena Nagrada Terpsihora baletskom umetniku Igoru Pastoru, prestižno priznanje koje se dodeljuje na godišnjem nivou umetnicima ili institucijama kulture u oblasti umetničke igre, koje je pre devet godina ustanovilo Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije na inicijativu Prof. Aleksandra Ilića.

U 2020. godini, ovim priznanjima podsećamo se značajnih rezultata koja su ostvarena tokom sezone, nažalost naglo prekinute pandemijom koja je sve, pa i umetnike, zaustavila u koraku na neko vreme. Međutim, nesporno je da su u plesnoj umetnosti naših prostora ostvareni rezultati, koje treba istaći, pohvaliti i nagraditi. Dok su naši igrači naglo izmešteni iz pozorišnih i baletskih sala, dok vežbaju u vlastitim domovima, u malim i nedovoljno prostranim prostorima za igru, aktuelna situacija nam je privremeno odložila dan dodeljivanja nagrade i pohvale Terpsihora uživo, ali ne i kontinuitet tih priznanja.

Nagrada i Specijalna pohvala Terpsihora dodeljuje se u 2020. godini, deveti put po redu, povodom Svetskog dana igre, internacionalnog praznika koji slavi čitav svet, a koji je ustanovio Međunarodni savet za igru – CID UNESKO.

Nagradu Terpsihora Igoru Pastoru je uručila predsednica žirija dr Vera Obradović, redovni prof. Fakulteta umetnosti u Kosovskoj Mitrovici i koreografkinja koja je delovala u sastavu sa kolegama mr Nelom Antonović, koreografkinjom, osnivačicom i direktorkom Mimart teatra i Milanom Rusom, prvakom Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu.

Večerašnjoj svečanosti je prethodila dodela Specijalne pohvale igraču Vladimiru Čubrilu koja je održana sinoć na sceni Raša Plaović Narodnog pozorišta nakon premijerno izvedene diplomske predstave Instituta za umetničku igru, za naročit doprinos umetničkoj igri u 2020. godini.

Nagrada i Specijalna pohvala Terpsihora se realizuje uz podršku Ministarstva kulture i informisanja i Instituta za umetničku igru.

 

TRI PRINCA U ŽIRIJU NAGRADE TERPSIHORA

TRI PRINCA U ŽIRIJU NAGRADE TERPSIHORA

Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije imenovalo je tročlani žiri koji će odlučivati o laureatu za prestižnu nagradu Terpsihora 2021. iz oblasti umetničke igre, a koja se tradicionalno dodeljuje svakog 29. aprila na Svetski dan igre, saopštio je predsednik udruženja Aleksandar Ilić.

U sastavu žirija delovaće predstavnici iz sve tri oblasti umetničke igre: Igor Pastor prvak baleta Narodnog pozorišta u Beogradu i ovogodišnji laureate nagrade Terpsihora, Cile Mitić diplomirani istoričar i rukovodilac Ansambla narodnih igara i pesama Kosova i Metohije Venac iz Gračanice i Vladimir Čubrilo igrač, pedagog savremene igre na Institutu za umetničku igru i koreograf.

Sva tri člana žirija su istaknuti predstavnici i višestruko nagrađivani umetnici u polju klasičnog baleta, narodne igre i savremene igre.

Nagrada i Specijalna pohvala Terpsihora osnovana je uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije a do sada je dodeljene najuspešnijim poslenicima iz oblasti umetničke igre Ani Pavlović, Konstantinu Kostjukovu, Bojani Žegarac, Milanu Rusu, Miri Nešić, Đorđu Makareviću, Jovanu Veselinoviću, Baletu Narodnog pozorišta i Igoru Pastoru.

Naredne 2021. godine jubilarno će biti dodeljena deseti put.

 

Fotografija ©Belkisa Beka Abdulovic.