Povod za razgovor s gospođom Ksenijom Dinjaški nije samo dolazak njenog svetski proslavljenog učenika u Beograd već i jedan delikatan, veoma značajan zadatak: Nagrada Terpsihora.
I pre nego što je Vaš učenik Aleksandar Antonijević postao Svetski poznat, znalo se da ste nepogrešivog instinkta za prepoznavanje talenata. Da li je to bilo šesto čulo ili veliko iskustvo?
K.D: U otkrivanju talenata mogući su instinkt i šesto čulo, ali u veoma malom procentu u odnosu na znanje i pozitivno iskustvo pedagoga. Najjednostavnije je utvrđivanje fizičke sposobnosti, one su vidiljive na prvi pogled. Svi ostali darovi prirode otkrivaju se i razvijaju kontinuiranim višegodišnjim radom pod strogim i stručnim okom pedagoga.
Vaša biografija nedvosmisleno ukazuje na veliko poznavanje međunarodnog polja igre svih pravaca. Kako su se ti obimni, raznorazni izrazi složili u Vaš umetnički credo?
K.D: Klasika je moja mijljenica: nauka koja me intrigira, istina kojoj se divim i lepota koja me opčinjuje. Dugo mom umetničkom ukusu nisu odgovarali drugi igrački izrazi. Ali, u neizostavnim promenama otkrila sam izazov novog pokreta. Posmatrajući mlade i čudesne svetske koreografe koji igrom gledaju i dalje od današnjeg vremena, shvatila sam lepotu njihove poruke i igru kojom je prenose.
Poznati kao veoma strogi, neumoljivi u zahtevu za poštovanje svih strogih postulata umetnosti, ali pravedni, kako ste uspevali da budete ne samo neprikosnoveni autoritet već i voljena učiteljica?
K.D: Kada strogost, zahtevnost i gvozdena disciplina nisu sami sebi svrha, i kada učenik shvati da ti metodi služe njegovom uspehu, postajete učitelj od poštovanja i autoriteta. Biti voljeni učitelj je beskrajna radost i znak vrednosti uloženog truda i znanja.
Da li se rad u Baletskoj školi u Novom Sadu bitno razlikuje od rada u Vašem ličnom baletskom studiju?
K.D: Da, razlikuje se. Uzrast koji najviše tretiram su devojčice između 5-10 godina. Klasici prilazim oprezno i s merom u odnosu na njihove fizičke i psihičke mogućnosti. Radim i glumu kao neizostavni igrački sadržaj. Slobodnim pokretom a la Isidora Dankan želim da izraze muzički sadržaj, a zadaci u sklopu muzika, pokret, gluma i govorna reč razvijaju njihove višebrojne stepene sposobnosti. S ostalim učenicima, već školovanim u baletskom smislu radim sistem Agripine Vaganove.
Ima li više slobode u izražavanju da tako kažemo, u neinstitucionalnom obrazovnom sistemu od već možda malo ili više rutinskog prilaženja nastavnim jedinicama?
K.D: Neinstitucionalni obrazovni sistem ima svoj program i svoju neograničenu slobodu da ga kreiraju zavisno od toga šta se želi da postigne. Njihova igra je njihov način gledanja i na pedagoški pristup i njegov rezultat. Rutinsko prilaženje nastavnoj jedinici u tom i drugim sistemima moguća su već kao provereni uspešni zahvati.
Zavidan broj zemalja u kojima ste bili kao pedagog, predavač, učesnik seminara, žirija, radionica, svedoči o sveobuhvatnoj obaveštenosti i poznavanju razvojnog toka umetničke igre: Od Nemačke, Mađarske, Rumunije, Italije, Kanade do egzotičnog Uzbekistana. Možete li ukratko da okrakterišete njihove sličnosti i razlike?
K.D: Putovanja i posete školama i teatarima drugih zemalja su moja velika potreba iz želje da saznam kako se u svetu odnose prema igri. Iz mog iskustva klasika ima primat, kao osnova igre uopšte i kao mogućnost da se na njoj uspešno razvijaju i drugi igrački stilovi. Razlika na svetskim igračkim destinacijama je u načinu rada i kvalitetu izvođenja igre.
Hoćete li da u tom kontekstu naznačite naše mesto?
K.D: Mi smo se davnih godina opredelili da nam klasična igra bude osnovni igrački izraz. Savremeni se razvijao u skladu s tempom načina života i mišeljenja. Upoređujući ih jasno je da klasika ima snažniji izvođački potencijal i sigurnije programske orjentacije.
Da li smo zemlja neotkrivenih ili olako zapuštenih talenata?
K.D: Ovo je jedno od važnijih pitanja u sistemu baletskog obrazovanja. Imamo i ne otkrivene i zapuštene talente. Nedostaje nam način da prevaziđemo problem, što nam sasvim sigurno diktira kvalitet igračkog potencijala.
Da li je posle toliko različitih iskustava za Vas i dalje metod rada Agripine Vaganove Sveto pismo baleta?
K.D: Davnih godina su u Splitu proslvaljeni igrači Petrogradskog baleta Natalija Dudinska i Konstantin Sergejev držali seminar klasičnog baleta. Na jednom od časova dokazujući neophodnost svakidašnjeg vežbanja Natalija Dudinska je rekla: „dragi moji, čas je MOLITVA.“ Ako je tako tvrdila onda je sistem učenja Vaganove zaista SVETO PISMO a čas njegova molitva za sva vremena.
Školovani ste u Lenjingradu u čuvenom Teatralnom učilištu gde su stasavali brat i sestra Nižinski, T. Karsavina, O. Preobraženskaja, M. Šešinskaja, M. Dobroljubova… Kako ste se osćali u tom Odeonu klasičnog baleta?
K.D: Zapravo nisam znala gde sam se uputila a zadesila sam se u hramu umetničke igre. Predavanja koja sam slušala, časovi i predstave kojima sam svakodnevno prisustvovala, oduševljavali su vrhunskim dometom klasičnog baletskog bogatstva. Zatim čarobno arhitektonsko zdanje Mariinskog teatra… i Barašnjikov! Bili su to dani moje potpune rekonstrukcije znanja i saznavanja tajnih uspeha Ruskog baleta.
Šta se do danas izmenilo, ako se izmenilo, a šta ne bi trebalo nikad da se izmeni?
K.D: Promene 90-tih godina prošlog veka otvorile su prozor u svet i donele promene klasičnoj školi Petrovgrada i Moskve. Oni svoju neprikosnovenu igru obogaćuju novim pokretom. U novootvorenom teatru Marijinski 2 imala sam priliku da vidim premijeru tri jednočina baleta. Ta igra je bila spoj klasike i onoga što se iz njenog vokabulara može savremenim koreografskim razmahom pretvoriti u nezaboravan doživljaj.
Nismo Vam postavili ni jedno lično pitanje. Sami nam recite ko ste? Šta želite? Šta ne volite…?
K.D: Igra i vaspitavanje mladih je neodvojiv deo moje ličnosti. Te privilegije i tog zadovoljstva se neću nikada odreći. Ne propuštam priliku da oku koje me gleda i traži odgovor ne pružim sve što znam. Moj kapital postaje deo rasta i sazrevanja mojih učenika, što me čini ponosnom i ostvarenom u vaspitano obrazovnom radu kojim se bavim. Ne volim neistinu u svim njenim oblicima postojanja.
Ko je za Vas Aleksandar Antonijević? Uspeli đak, slavni igrač,nagrada za dobro uložen trud, priznanje, dragi prijatelj?
K.D: Aleksandar Antonijević je za mene sve što ste i nabrojali. Međutim ja sam ga učila i negovala od njegovih ranih početaka. Sve što je primio umeo je da poštuje i vrati velikom zahvalnošću. Aleks i ja smo prijatelji.
Pred Vama je ni malo lak zadatak da kao Predsednik žirija Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije za Nagradu i Specijalnu pohvalu Terpsihora odaberete i predložite kandidate. Da li Vam je posao bio težak?
K.D: Dok Vam odgovaram na ovo pitanje proces procena i odlučivanja najboljeg dela za Nagradu i Specijalnu pohvalu Terpsihora još traje. Zadatak je odgovaran. Od žirija se očekuje najbolje i najpravičnije rešenje što upravo i čini težinu ovog posla.
S obzirom da se bliži Svetski Dan igre, dan odluke za Nagradu i Specijalnu pohvalu Terpsihora, možete li nam otkriti tajnu ko su mogući kandidati?
K.D: Sve kandidovane predstave su mogući dobitnici Terpsihorinog priznanja. Zavisi od procene žirija šta čini najdragoceniju vrednost dela koje se ocenjuje. To je prelomni momenat i tema za razgovore i ocene. Nagrađeno i pohvaljeno delo moraju biti trajne stvaralačke vrednosti. Ostalo je vrlo malo vremena do otkrivanja tajne…
?
K.D: Pitanja su mi retka.
!
K.D: Ali odgovora ima dosta!

Godišnji koncert polaznika Škole igre Ašhen Ataljanc, održan je u ponedeljak, 30. marta na sceni Pozorišta na Terazijama, s početkom u 18:30 časova.
Sto polaznika škole (koju je osnovala čuvena balerina Ašhen Ataljanc), I, II i III razreda osnovne škole, pripremne grupe uzrasta četiri do deset godina, polaznici rekreativnih grupa i gosti učenici Baletske škole u Novom Sadu, izveli su program podeljen na dva dela.
Prvi deo je bio javni čas, drugi baletsko dramska predstava za decu Legenda o tebi (dramatizacija i režija Dara De Luka; koreografija Ašhen Ataljanc; Milica Ilić; mr Aleksandar Ilić; scenografija Danilo Nađ).
Polaznici škole predstavili su publici ono što su naučili od vrhunskih predavača u različitim oblastima igre: klasičan balet i svi vidovi savremene umetničke igre.
Ašhen Ataljanc je na osnovu svog velikog iskustva stečenog na prestižnim svetskim scenama pokrenula školu igre u kojoj se ne uči iz knjiga već se znanje iskusnih pedagoga prenosi s kolena na koleno, po njenoj oceni jedini pravi način na koji se formiraju novi vrhunski igrači.

Predstava Labudovo jezero 7. marta ove godine, bila je dvostruki praznik Srpskog Narodnog pozorišta: 65. godišnjica Baleta i dodela Nagrade Udruženja baletskih umetnika Vojvodine Marina Olenjina primabalerini Ani Đurić.
Tročlana Komisija u sastavu Gabriela Teglaši predsednica Udruženja baletskih umetnika Vojvodine i predsednica Komisije za dodelu nagrade; mr Zoran Maksimović, teatrolog i direktor pozorišnog muzeja Vojvodine i mr Aleksandar Ilić baletski umetnik i koreograf Baleta Narodnog pozorišta, odlučila je da ovom nagradom oda prizanje Ani Đurić za dostignute rezultate i kao podstrek za dalje uspehe.
Pred prepunim gledalištem Orkestrom i Ansamblom baleta upravnik Srpskog Narodnog pozorišta Aleksandar Milosavljević čestitao je Nagradu Ani Đurić i rođendan ansamblu.
Predsednica komisije pročitala je obrazloženje za nagradu: Ana Đurić je balerina velikog potencijala: osvojila je prva mesta na Republičkim takmičenjima; predstavljala je zemlju na svetskim takmičenjima u Rimu, Varni i Berlinu. Sve svoje uloge Ana je odigrala besprekorno. Pored izuzetne tehničke sigurnosti i nepogrešivog izvođenja najtežih uloga, u sve uloge uspeva da ugradi i naročiti lični emotivni naboj koji nijednog trenutka publiku ne ostavlja ravnodušnom. I baletski kritičari ističu da Ana svoje uloge donosi veoma zrelo i s velikom odgovornošću. Njeno kretanje scenom odraz je brižljivo negovanog manira koji odlikuje najbolje. To potvrđuje ulogama Odete, Odilije, Kitri, Julije, Aurore. Ona je u kontinuiranom radu ostvarila najznačajnije uloge klasičnog repertoara. U junu 2014. godine gostovala je na Gala koncertu u Rumuniji, a na decembarskoj turneji, uz novosadski balet, predstavila se u devet gradova Meksika. Ova strukovna nagrada Udruženja baletskih umetnika Vojvodine je priznanje za sve do sada odigrano i podsticaj je za budući rad mladoj i talentovanoj balerini, pred kojom je budućnost. Ana Đurić je u Srpskom Narodnom pozorištu od 2011. godine.
Sasvim zasluženo je dobila i prethodnu nagradu Udruženja baletskih umenika Srbije Nataša Bošković.
Nagrada Marina Olenjina, dodeljuje se za vrhunsko profesionalno stvaralaštvo u oblasti baletske umetnosti i kao takva postoji od 2007.godine. Nosi ime osnivačice Baleta Srpskog narodnog pozorišta. Čine je bronzana statueta, plaketa i novčani iznos. Nagrada Marina Olenjina nije vremenski uslovljena i ograničena (godišnja, bijenalna ili drugačije), već kada se pojavi umetnik koji ovu nagradu zaslužuje.

U susret Svetskom Danu igre

Prilično davno, 29. aprila 1982. godine UNESKO Međunarodni odbor za ples, Međunarodnog teatarskog Instituta (ITI) pokrenuo je inicijativu za obeležavanje Svetskog Dana igre.
Taj, pretposlednji dan aprila izabran je zato, što je dan rođenja začetnika i jednog od najznačajnijih plesnih reformatora Jean Georges Noverra (1727-1810.).
Njegova za ono vreme, suviše revolucionarna shvatanja igre, dugo nisu prihvatana i bila su uzrok odbijanja pariske Opere da ga angažuje za balet majstora. Tek posle priznanja koje je stekao u Londonu angažovan je da postavlja balete u Francuskoj. U Lionu objavljuje svoje čuveno Pismo o igri i o baletu, značajno delo za razvoj umetnosti igre. U njemu ističe neporeciv značaj koreografa i imperativ saglasja koreografske misli s muzikom. Ističe važnost kritike, zalaže se za napuštanje stereotipa u načinu odevanja igrača smatrajući da ograničavaju izražajnost tela.
Stekao je slavu svojim mnogobrojnim koreografijama i najzad na poziv Marie Antoanete dolazi u Parisku Operu da zameni do tada neprikosnovenog Gaetanoa Vestrisa. Za vreme Francuske revolucije emigrira u Englesku a po povratku u domovinu izdaje dopunjena Pisma o igri i o baletu.

U Narodnom pozorištu 30. marta ove godine , održaće se premijera baleta Slika Dorijana Greja na osnovu čuvenog klasičnog psihološkog romana Oskara Vajlda.
Režiju i koreografiju potpisuje Vladimir Logunov, a libreto Dušan Milosavljev.
Tema ovog romana može se smatrati svojevrsnom autobiografijom u kojoj Oskar Vajld pokušava da dešifruje duhovno dvojstvo sopstvene ličnosti: Anđela i Demona (Vladimir Logunov već se bavio sličnom temom u Dr Džekil i Mr Hajdu).
Junak romana čije ime nosi i naslov knjige i naslov baleta, je u stvari demonski polu brat Don Žuana, samo što ovaj poslednji nije, kao Faust prodao dušu đavolu za privid večne mladosti. Dorijan Grej je hrabriji ali i lakomisleniji. On je Narcis klasične gotske horor priče koji zabludu svih kockara o velikom dobitku plaća najvećom cenom: gubitkom suštine humanosti.
Portret koji je njegova prava slika nemilosrdno ocrtava grozne posledice davno sklopljene pogodbe.
Sam Oskar Vajld, čiji je lični znak bio i karanfil na reveru imao je sličan životni proces: talentovan pisac, omiljen dendi engleskog društva, šarmer i kozer čijem kritičkom oku nije izmicalo licemerje i nemoralnost društva, sam je podlegao trivijalnim iskušenjima i završio kao prognanik i zatvorenik u tuđoj zemlji.
U predstavi učestvuje celokupan ansambl Baleta; muziku je izabrala Aleksandra Paladin; scenograf je Boris Maksimović, a kostimograf Katarina Grčić Nikolić. Asistent koreografa je Maja Varićak Antić.

Narodno pozorište 30. mart 2015. godine Velika scena u 19:30 časova.

U novom broju: Intervju Ksenija Dinjaški; Ani Đurić nagrada Marina Olenjina; Gala koncert u Mariboru gostovanje Udruženja baletskih umetnika Srbije; Summer Dance camp Vranje 2015; Gosti Instituta za umetničku igru Tony Thatcher i Aleksandar Atonijević; Dorijan Grej u Narodnom pozorištu; U susret Terpsihori 2015; SHOWCASE predstava Instituta za umetničku igru; Poziv za nagradu Radomir Vučić…
Stepart možete preuzeti u Narodnom Pozorištu u Beogradu, Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu, La Sylphide Baletskoj školi u Novom Sadu, Baletskoj Školi Dimitrije Parlić, Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu, Blagajni Narodnog pozorišta u Beogradu, Baletskoj školi Lujo Davičo, Madlenianum Operi i teatru, Sava Centru, Deha Shopu, Bitef teatru, UK Vuk, Mikser House, Institutu za umetničku igru, Školi igre Ašhen Ataljanc.

Aleksandru Antonijeviću diplomiranom učeniku Baletske škole u Novom Sadu, prvaku Nacionalnog baleta Kanade i umetničkom fotografu biće u toku 12. Beogradskog festivala igre uručena nagrada VIP poziva. Ovo priznanje istaknutim domaćim plesnim stvaraocima sa zapaženom karijerom van granica naše zemlje ustanovljeno je pre pet godina a dodeljuju ga VIP mobile i Beogradski festival igre.
Značajno je i obimno umetničko delo Aleksandra Antonijevića. Posle položenog diplomskog ispita u klasi pedagoga Ksenije Dinjaški bio je spreman da zaigra prepoznatljivom čistotom i snagom ruske vaganovske škole. U završnim razredima bio je nosilac niza priznanja s domaćih i internacionalnih takmičenja. Srebrna plaketa Jugoslovenskog baletskog takmičenja u Novom Sadu 1986. i Diploma časti s najsterijeg baletskog takmičenja u Varni (Bugarska) 1988. najznačajnije su nagrade iz tog perioda. Ocenjujući kvalitet igre i spremnost za budućnost stručnjaci su u Varni procenili da je Aleksandar „redak primer klasično-romantičnog igrača s perspektivom evropskog dometa“. Upravo se tako i desilo. Uve Šolc (Uwe Scholz) poznati nemači igrač, koreograf i direktor Ciriškog baleta, prvi je pozvao Aleksandra Antonijevića da se priključi njegovoj kompaniji. Posle dvogodišnjeg uspešnog nastupanja na švajcarskoj sceni, stigla je nova ponuda. Direktor Kanadskog nacionalnog baleta Rid Anderson (Read Anderson), angažuje mladog, atraktivnog i talentovanog igrača za jednu od najpoznatijih svetskih kompanija.
Nije bio lak početak u novoj sredini, bilo je to vreme dokazivanja i prodora u prve igračke redove. Ja sam sam, govorio je, nemam poznatu školu iza sebe, nisam iz Moskve ili Sankt Peterburga, Pariza ili Londona. Ipak, živeći pune dvadeset i tri godine u zemlji koja mu je postala dom i radeći u atmosferi profesionanog uvažavanja i poštovanja, stiče samopouzdanje, postiže uspehe i vrednosti internacionalne zvezde. Govoreći u javnosti o Aleksandrovoj uspešnoj karijeri, aktuelna direktorka Kanadskog nacionalnog baleta Karen Kejn (Karen Kain) je s ponosom i radošću konstatovala da je to jedna od najbogatijih i najdužih karijera u istoriji Kanadskog baleta.
Nacionalni balet Kanade je kompanija širokog repertoarskog potencijala sa delima istaknutih klasičnih i savremenih koreografa, s cenjenim direktorima i igračima školovanim u svetskim baletskim centrima. U toj izazovnoj umetničkoj sredini Aleksandar Antonijević je sa svim sjajnim atributima plesača klasično baletske škole osvajao i stilove neoklasičnog, modernog i savremenog igračkog izraza. Njegovo telo i misao su do savršenstva pratili zahteve svih igračkih stilova i tehnika. U zatvorenom krugu bogatog stvaralačkog opusa, paralelno s perfekcionistički odigranim ulogama prinčeva Zigfrida, Alberta ili Dezirea, u Aleksandrovom repetoaru su harizmatični, raskošni i do kraja ostvareni likovi iz predstava nove igračke misli i mašte.
Poslednjom predstavom „Second detail“ V. Forsajta (W. Forsythe) 1. juna 2014. godine Aleksandar je ispraćen svečano i dostojanstveno s naročitom zahvalnošću na dragocenom poklonu koji je ostavio kanadskoj kulturi i njenom baletskom auditorijumu. Umetnik – baletski igrač otišao je sa scene, ali ne da zaćuti nego da svoj talenat usmeri u drugom pravcu. Fotografija je bila njegov izbor: ona je prirodan nastavak mog umetničkog delovanja i najbolji način da potpuno izrazim svoje umeće i intelekt, objašnjava Aleksandar. U petogodišnjoj fotografskoj aktivnosti ostvario je sedam samostalnih izložbi u poznatim galerijama koje su istakle njegovu vrednost i značaj u svetu umetničke fotografije. Njegova dela su uglavnom spoj pokreta tela i jednostavnosti fotografskog izraza. Intrigantan je i sadržaj koji zrači s njegovih modela. Akt je bio preokupacija jednog stvaralačkog perioda, a portret jedna od sadašnjih tema koju želi da usavrši i rasvetli sve njegove tajne. Fotografijom i baletskom pedagogijom Aleksandar će osmisliti vreme koje je ispred njega i dati mu vrednost novih umetničkih dostignuća.
Na poziv Narodnog pozorišta iz Beograda Aleksandar je pre jedanaest godina bio gost u predstavama Labudovo jezero i Don Kihot. Poziv koga sada upućuje Beogradski baletski festival ima drugi značaj. Ovoga puta će internacionalnoj baletskoj zvezdi biti izražena zahvalnost zato što je na najbolji način predstavljao svoju zemlju, što je bio naš ambasador kulture promovišući svojim uspesima svoju zemlju i svoj grad Novi Sad. Malo je za sve to reći hvala, ili dobro nam došao! Ali postoji radost susreta koja će ga približiti nama i nas Njegovom velikom delu, da ga pamtimo i poštujemo.

Povodom Nagrade koju je Ana Ignjatović Zagorac dobila od Udruženja baletskih umetnika Srbije za interpretaciju savremene igre Smiljana Mandukić, čestitajući uputili smo joj nekoliko pitanja.

Da li verujete u podelu na klasičan balet i savremenu igru?
A.I.Z: Smatram da su to dve odvojene celine koje koegzistiraju jedna uz drugu. Nastale su u različitim istorijskim periodima iz različitih socijalnih potreba. Danas se one često prožimaju i dopunjuju jedna drugu.
Po svojoj vokaciji pripadate umetnicima okupljenim oko Bitef dance kompanije, šta je bilo presudno da se opredelite za savremenu umetničku igru iako ste školovani kao klasična balerina?
A.I.Z: Bio je to sklop okolnosti. U trenutku kada sam diplomirala u baletskoj školi jedina vrata koja su mi bila otvorena za profesionalni angažman bila su u KPGT-u (Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar). Tu sam došla u prvi kontakt sa savremenom igrom i ostala u njoj do dana današnjeg.
Da li Vas je rukovodio instinkt ili svesna odluka?
A.I.Z: Zvezde . Instinkt. Okolnosti. Ljubav.
Da li Vam je cilj da se novim igračkim jezikom suprotstavite ustaljenim kanonima klasične igre ili je to jednostavno stvaralački imperativ?
A.I.Z: Ne suprotstavljam se kanonima klasične baletske igre već ih po potrebi koristim u svom svaralačkom radu, ali moj izbor je prvenstveno savremena igra. Ona mi omogućuje pristup različitim koreografskim jezicima i konceptima. Svaki početak rada s novim autorom je novi izazov i svojevrsna kreativna avantura.
Da li je to otpor jednom zauvek, takoreći okamenjenom načinu mišljenja u klasičnom baletu, ili je to želja da telo sanja slobodu?
A.I.Z: Moja odluka da se bavim savremenom igrom ne dolazi iz revolta prema klasičnom baletu već iz potrebe za različitim formama izražavanja ili željom da telo sanja slobodu i da je ostvari.
Sve do sada što ste odigrali nosi Vaš lični pečat i izdvaja Vas među sličnima, kako to postižete?
A.I.Z: Važna mi je korelacija autor, delo/zamisao, izvođač. Da bih mogla da pronađem svoje mesto u nekom projektu, važno je da razumem ideju, pronađem i izgradim svoju liniju u njoj i u toku procesa rada pokušam da je nadogradim.
Da li se plašite, ne neuspeha već nerazumevanja?
A.I.Z: Nerazumevanje je nažalost naša svakodnevica, ali važno je da ne odustajemo. I dalje verujem da se stvari pomeraju i da mogu biti bolje.
Vaše nedavno učešće u predstavi Don Žuan koreografkinje Maše Kolar izdvojilo Vas je između jednakih i kao da je svetlost reflektora ukazala na jednog novog Don Žuana u ženskom obličju, da li ste bili svesni toga?
A.I.Z: Koreografkinja Maša Kolar dodelila mi je ulogu osobe koja slabi poziciju Don Žuana i za trenutak zauzima njegovo mesto. Time je želela da ukaže na promenu u savremenom svetu u odnosu na vreme kada nastaje mit o Don Žuanu, a to je vreme izjednačenja polova i jačanje uloge žene u društvu. Predstavu završava devojka u ulozi Don Žuana.
Šta za Vas znači takva predpostavka?
A.I.Z: Meni je ta pretpostavka tematski interesantna jer se predstava bavi idejom arhetipa Don Žuana u tom smislu, što se ne vezuje za pol i vreme.
Mislite li da je za sve veće interesovanje za umetničku igru, osećanje koje budi sigurnost koju daje samo nesputana imaginacija?
A.I.Z: Mislim da je većem interesovanju doprinela veća dostupnost i prisutnost kod nas. Ali osećanju sigurnosti nažalost nikada nije bilo mesta.
Igrali ste u koreografijama Ramon Uljea, Jasmin Vardimon, Marković – Kolar, Maše Kolar, Isidore Stanišić, Dalije Aćin, Nele Antonović… u čijim koreografijama bi ste još želeli da igrate?
A.I.Z: Imala sam sreće da kontinuirano radim sve ove godine s različitim domaćim i stranim koreografima. Moje trenutne želje su vezane za pedagogiju i rad s decom, ali i rad na novim zanimljivim projektima.
Da li Vam je važnije da Vaša igra bude lepa i dopadljiva ili da bude originalna, svojstvena, neobična i po tome upamćena?
A.I.Z: Odavno je estetika lepog postala manje bitna u umetnosti, važno je dopreti do publike na jedan dublji način. Važno je preneti neku ideju koja nije samo vezana za vizuelni aspekt predstave.
Šta mislite o značaju kritike? I da li je korisnija analiza ili kritika?
A.I.Z: Kritika u oblasti umetničke igre kod nas je na veoma niskom nivou, nema dovoljne edukacije i niko nije motivisan da se time bave.

KRITIKA PODRAZUMEVA ANALIZU, ŠTO KOD NAS NAJČEŠĆE NIJE SLUČAJ… 

Zapamćeni ste kao Violeta, u jednom nezaboravnom, kod nas neuobičajenom igračkom Triptihu. Čini se da ste tada Vi i Vaš partner Dejan Kolarov otvorili novu nepoznatu za nas stranicu savremene igre. Šta se od tada promenilo u shvatanju naše publike i koliko se izmenio način savremene igre kod nas?
A.I.Z: Naša publika danas ima mnogo više prilika da prati domaću i inostranu plesnu scenu. Sada imamo i Bitef dance kompaniju, koja daje publici mogućnost da redovno prati produkcije savremenog plesnog teatra i za koju su radili značajni domaći,regionalni i evropski koreografi. Svima su nam informacije pristupačnije nego ranije. Stvari su se dešavale i tada, samo mi ovde, nismo bili u mogućnosti da dođemo do njih.
Nagrada, podstrek ili kočnica?
A.I.Z: Priznanje.
Imate li neku neostvarenu želju?
A.I.Z: Čovek želi dok je živ…..

U novom broju: Intervju Dejan Kolarov; Elizabeth Gahl gost Instituta za umetničku igru; Program Beogradskog festivala igre; Baby Space dalije Aćin; Oni & Ćelava pevačica; O Meksiku – Balet SNP; Ale i bauci Isidore Stanišić; Trijada Maša Kolar; Igor Kirov – Nižinski; Plesni klub Vračar; Govor tela…

Od 1. februara potražite na biletarnici Narodnog Pozorišta u Beogradu, Muzeju Narodnog Pozorišta, DEHA SHOP-u Kralja Petra 63, Bitef teatru, Operi & Teatru Madlenianum, Mikser House, UK Parobrod, Institutu za umetničku igru, Beogradskom festivalu igre, Nacionalnoj fondaciji za igru, Školi igre Ašhen Ataljanc, Baletskoj školi La Sylphide Dobrile Novkov, Baletskoj školi Dimitrije Parlić, Baletskoj školi Lujo Davičo, Srpskom Narodnom Pozorištu, Biblioteci grada Beograda i biletarnici Sava Centra.

Prvi solista Beogradskog baleta, nosilac mnogobrojnih značajnih rola u matičnoj kući, Operi i teatru Madlenianum, Bitef teatru i scenama van zemlje, dokazan kako u klasičnom i neoklasičnom repertoaru tako i kao igrač savremenog izraza, predstavio se svojim poštovaocima novim, ali ne i neočekivanim interesovnjem: režija i koreografija.
U subotu, 17. januara, u okviru projekta Veče mladih koreografa izveden je njegov debitantski balet Ćelava pevačica.
Upravo to je neposredan povod za ovaj razvogor.

U detinjstvu i ranoj mladosti skloni smo fetiširanju aktuelnih heroja, bilo sporta ili umetnosti. Da li ste odabrali balet zasenjeni slavom nekog igrača, ili je to bio unutrašnji glas koji Vas je doveo Terpsihori?

D.K: Nikad nisam imao heroja u plesu. Oduvek me vodio unutrašnji glas. Bio sam aktivno dete, trenirao sam karate, kajak, stoni tenis, plivanje, ali na kraju je ples preovladao.

Kako je teklo Vaše školovanje?

D.K: Nije mi bilo lako. Nisam bio snalažljiv i slobodan. Vrlo mlad počeo sam da živim sam, i odvojen od svojih najbližih. Trudio sam se da što više naučim od svoje profesorke Savke Imanić a kasnije od Ivanke Lukateli.

Kada ste i pod čijim okom izdvojeni između jednakih?

D.K: U školi je bilo samo tri dečaka u razredu. Igor Miloš, Aleksandar Ilić i ja. Čini mi se da smo svi bili jednaki, ali kad smo ušli u Narodno pozorište sve je teklo svojim putem. Kvalitet i rad nas je isticao i doveo na pozicije koje imamo sada.

Da li, i kome u sebi zahvaljujete za koraćanje po trnovitoj stazi umetnosti?

D.K: Nisam siguran. Podršku sam imao od svojih roditelja, ali sam sam znao šta želim. Mislim da je unutrašnji glas ipak bio presudan. Bez dvoumljenja ples je u meni probudio ono nešto zbog čega sam bio spreman da rizikujem. Sve to se dešavalo za vreme teškog perioda naše zemlje, ali ja sam ipak išao napred.

Čiji je uticaj na Vas bio najsnažniji, i da li ga je bilo uopšte?

D.K: Nije bilo ničijeg uticaja. Sve je bilo moja odluka.

Imate li svog heroja današnjice?

D.K: Heroja nemam. Ali se divim ljudima koji imaju uspešnu karijeru i koji su posvećeni svojoj porodici.

Uspešni ste kao klasičan i neoklasičan tumač baletskih rola; rano ste se oprobali, s uspehom, kao savremeni igrač, može se reći da ste uz Anu Ignjatović Zagorac u nezaboravnom Triptihu Ramon Uljea, javno i zvanično otvorili novu stranicu igre, uvodeći nepovratno, savremeni ples na velika vrata kod nas. Kakav je bio Vas susret s Uljeom i njegovom tajanstvenom vizijom igre?

D.K: Uf! Davno je to bilo i baš mi je drago da se neko toga seća. Jeste, to je bila jedna od mojih prvih modernih uloga. Bio sam zaista oduševljen i zainteresovan tim projektom. Bila je novina, a i prvi put saradnja sa stranim koreografom. Zaista pamtim sve najlepše u saradnji i vremenom provedenim s njim kao i s Anom. Tada sam tek završio obuku u vojsci i to mi je bilo kao nagrada za pregurane mecese u vojsci u kojoj sam se jedva snašao.

Možete li ukratko, da formulišete Vaše viđenje sličnosti i razlike između belog baleta i savremene igre, i da li nekoj od njih dajete prednost?

D.K: Kao sasvim mladom beli baleti su mi bili nešto najlepše i nešto što sam želeo da dostignem s najvećim kvalitetom. S tom težnjom sam radio, ali kada sam osetio savremniji izraz to mi je otvorilo nove vidike i nova osećanja. Smatram bitnim da igrač doživi i jedno i drugo. To kompletira igrača. Nešto savremeniji ples sam otkrio u Nemačkoj dok sam tamo radio, i to bih voleo da doživim i usavršavam. Zaista uživam u jednom i drugom, ali mislim da moderniji pravci pružaju više mogućnosti da se igrač iskaže kao umetnik.

Da se vratimo na povod razgovora:kada je u Vama sazrela odluka da se oprobate i kao režiser i kao koreograf?

D.K: Teško mi je da na pitanje odgovorim. Nikad nisam konkretno mislio o tome. Jednostavno je izgleda došao red na to. Sarađivao sam i radio s mnogo koreografa i u zemlji i u inostranstvu. S domaćim i stranim, pa je stečenim iskustvom i ovaj stepenik došao na red.

Nesumnjivi uspeh Vašeg šarmantno razigranog prvenca ohrabruje da nastavite; da li već imate nove ideje, ili se, zasluženo odmarate posle uspeha?

D.K: Za sada nemam ništa u planu. Sve se desilo da kažem ne namenski. U vreme kad mi je ponuđeno da uradim koreografiju za Veče mladih koreografa, u glavi mi se vrtela tema samoće. Kada sam koleginici Sanji Ninković rekao o čemu razmišljam, predložila mi je Ćelavu pevačicu Ežen Joneska. Kad sam pročitao tekst shvatio sam da je to TO. Da je to ista tema, ali da je mogu obraditi na šaljivi način. Ne mogu reći da se odmaram, u mislima uvek imam nove teme. A kad i da li će biti ostvarene, to ne znam.

Vaša kreatorske mašta našla je odlične tumače u ekipi koju ste izabrali, i ne samo što Vas je prikazala kao reditelja-koreografa koji obećava, već je u nekim poznatim igračima otkrila, potstakla nove mogućnosti izražavanja. Da li se to dogodilo spontano, ili je bilo smišljeno vodjeno od početne ideje?

D.K: Od početka mi je bilo bitno da saradnja bude jasna, kvalitetna i prijatna. Imao sam ideju i vodio sam ih kroz nju, ali u toku rada, proces je dodavao svoje. Dogodilo se jednostavno da je išlo u pravcu koji sam želeo. Bilo mi je važno da vidim da li to žele, i da im rad bude interesantnan, tako su vođeni mojom idejom mogli da dopunjuju lik koji tumače.

Vaša humorna, nezlobivo ironična predstava oslikava Vas kao vedru, duhovitu, sklonu apsurdu ličnost. Kakvi ste ustvari?

D.K: Smatram da je apsurd svuda oko nas. Ali na nama je da odlučimo na koji način ćemo da živimo s tim. Ovog puta moj izbor je zabava. Trudim se da sve češće razmišljam tako. Život ipak ne mazi…

Šta mislite o nagradama, da li su podstrek ili nesvesan pristanak na buduće kompromise?

D.K: I jedno i drugo. Nagrada koliko god da podstakne isto toliko i obavezuje da sledeći put moramo biti bolji i odgovorniji. Mač s dve oštrice.

Skrivena želja?

D.K: Nemam neku skrivenu želju, ali bih zaista voleo da mogu sebi da omogućim sopstveni stan. Podstanar sam od 1998. Pre toga dve godine života u Domu učenika za srednje škole. To želim od detinjstva, ali kakva je trenutna situacija i dalje je samo želja. Nisam ni kreditno ni finansijski sposoban… Ali nada još uvek postoji.