Povod za razgovor s Milicom Zajcev našom poznatom kritičarkom, publicistkinjom i istoričarkom, kako klasičnog baleta tako i savremene igre, je nesvakidašnji: obeležavanje 60 godina kontinuiranog, stručnog, preciznog i iznad svega dobronamernog analiziranja i pisanja o događajima i poslenicima ove umetnosti.

Sećate li se svog prvog napisa; o čemu ste pisali i kada?
M.Z: Prvu svoju kritiku napsiala sam u trećem razredu niže gimnazije, u decembru 1947. godine o prvoj celovečernjoj premijeri Ohridske legende Stevana Hristića, u koreografiji Margarite Froman. Verovali ili ne, i danas čuvam tri istrgnuta lista iz sveske (za matematiku), ispisane grafitnom olovkom za literarni kružok (tako su se tada zvale van nastvane aktivnosti). Rukopis je dosta nečitak, ali se ne stidim ni prepričavanja sadržaja našeg docnije, najznačajnijeg domaćeg baleta, a s ocenama o stilskim različitostima ove verzije Ohridske legende slažem se i danas.

Završili ste Baletsku školu, kako se ona tada zvala?
M.Z: Završila sam prvo šestogodišnju Baletsku školu Lujo Davičo, a zatim, u nastavku, osmogodišnju koja je ustanovljena.

Ko je bio Vaš pedagog?
M.Z: Prvih šest godina bila sam učenica Milorada (Mileta) Jovanovića, a završne dve, pošto je on prešao u Zagreb, Nine Kirsanove. Učeći kod ovo dvoje, vrsnih pedagoga, imala sam veliku privilegiju. Već odavno mislim da je Nina Kirsanova svoje đake spremala za scenu, dok je Mile Jovanović posebnu pažnju poklanjao izuzetnoj čistoti klasičnog baletskog pokreta i njegovih bezbrojnih kombinacija. Usvojiti klasičnu igru, virtuoznu, šrmantnu i poletnu kod Nine Kirsanove i strogost klasičnog baletskog izraza kod Mileta Jovanovića bilo je dobitna kombinacija. Razume se, tada se učio jedino klasičan balet, uz istorijske i karakterne igre i folklor, a stvarao se i opšte obrazovni program za umetničke škole, da bi diplomirani učenici imali perspektivu daljeg školovanja na višim i visokim školama određenog profila. Trajan pečat mojoj ličnosti dala je profesorka Maga Magazinović, izuzetna intelektualka, koja me je uputila u istoriju umetničke igre, upoznala sa svetom i ličnostima modernog baleta i savremene igre, koji su postali moja ljubav od tada, pa sve do sadašnjih dana, bez obzira što u školi, još zadugo nije bilo odseka savremene igre.

Čega se sećate iz tog perioda?
M.Z: Da me davna sećanja ne varaju svedoči sačuvani rad, ovog puta pisan mastilom i penkalom u svesci s linijama. Bila sam tada učenica šestog razreda, a referat s temom Novi put naše baletske umenosti, pročitan je na javnom času Baletske škole 13. maja 1950. godine. Veliki uvod koji počinje sa starogrčkim muzama, pratilicama Apolona, pa kroz istoriju sve do Izadore Dankan, kojoj sam se divila. Bilo je tu veoma smelih zaključaka za devojčicu koja je s mnogo radosti mogla satima da vežba s velikim zadovoljstvom klasiku, ali i da napiše… Klasični baletski akademizam je igra prošlosti. Veliki igrači biće uvek slavljeni, ali nova umetnost traži nove puteve… Usledile su revolucionarne misli o potrebi da se tada udarnička stvarnost odrazi i na umetnost igre. Početnom rečenicom ovog dela rada da treba ostvariti istinu na umetnički način to je naš osnovni zadatak, i završnom… novi pokušaj, novi podvizi, urodiće kad tad plodom, i ako zasnovan na tadašnjoj ideologiji mogu se i danas usvajati. Istini za volju, ne znam kako su me pustili da, dok moje drugarice iz klase igraju, čitam ovakav svoj napis i to pred važnom komisijom iz Ministarstva prosvete.

Po diplomiranju neko vreme ste bili angažovani u Baletu Makedonske opera u Skoplju, posle tog perioda više niste igrali. Šta je bio razlog da špic patike zamenite perom?
M.Z: Pošto zbog ozbiljne povrede nisam mogla postati onakva balerina kakva sam želela da budem, u Makedonskom Narodnom teatru sam igrala s jasnom namerom da svoja znanja dopunim scenskom praksom, da osetim brzinu presvlačenja dok još traje čin, da osetim krv u špic patikama, da udišem miris masteksa kojim su se tada lepile trepavice i perike. Bez toga ne bih mogla biti dobronamerna kritičaraka, kao i bez završenih studija filozofije i estetike. Tako sam upoznala i veoma zahtevan život na pozornici pa mogu objektivnije da sudim o dometima onih koji se bave raznim stilovima umetničke igre.

Do sada ste objavili devet knjiga oslikavajući dug period dešavanja na baletskim scena Jugoslavije, obuhvatajući kako premijere u domaćim pozorištima tako i gostovanja stranih umetnika kod nas. Podsetite nas naslova tih knjiga?
M.Z: OTKRIVAMO TAJNE BALETA (prvo izdanje časopisa “Pozorište”, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, januar 1992); OTKRIVAMO TAJNE BALETA (drugo , dopunjeno izdanje, “Prometej” i Sterijino pozorje, Novi Sad, 1996); IGRA ŠTO ŽIVOT ZNAČI 1 – Zapisi o beogradskim baletskim umetnicima (Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd 1994.); SVET IGRE U BEOGRADU – Strani gosti na beogradskoj baletskoj sceni (1955-1997, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 1998.); IGRA ŠTO ŽIVOT ZNAČI 2 – Zapisi o beogradskim baletskim umetnicima (Narodno pozorište, Beograd, 2005.); IGRA ODRAZ VREMENA SADAŠNJEG – Hronika dogadjaja na alternativnim beogradskim igračkim scenama(1960-2007, Udruženje baletskih umetnika Srbije, Beograd, 2009); IGRA SLIKANA REČJU- Igračka hronika događaja na baletskoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu ( 1960 – 2007, Narodno pozorište u Beogradu, Muzej pozorišne umetnosti Srbije,KIZ Altera, Beograd, 2010); IGRA ŠTO ŽIVOT ZNAČI 3 – Umetničke ispovesti istaknutih ličnosti beogradskog Baleta, (Udruženje baletskih umetnika Srbije, Beograd 2012.); HRONIKA DOGAĐAJA U OBLASTI UMETNIČKE IGRE NA SCENI SNP u Novom Sadu (1993 do 2003, Zbornik Matice srpske br. 45, Novi Sad, 2012.).

A da li će, i kada biti i deseta knjiga?
M.Z: Desetoj knjizi se nadam. Volela bih da to bude zbirka kratkih biografskih portreta značajnih ličnosti Beogradskog baleta posle Drugog svetskog rata. Knjga bi nosila naslov 70. Veličanstvenih.

Čime ste se rukovodili pri ocenjivanju dela, a čime pojedinca?
M.Z: Nastojala sam da spoznam kako autori određene predstave ili performansa svoje zamisli saopštavaju publici i koliko im u tome svojim interpretacijama i sopstvenom nadgradnjom likova, pomažu pojedini izvođači.

Da li smatrate da kritika mora biti i analiza s ukazivanjem ne samo na nedostatke, već i na postignute rezultate?
M.Z: Kritika treba da oceni sve komponente i sve aktere scenskog dela što je mogućno objektivnije i pozitivno, i kada je potrebno negativno, ali bez zluradosti.

Šta mislite, da li je bolja oštra, ma kako opravdana kritika, ili je svrsishodnije, prijateljsko ukazivanje na greške?
M.Z: Jedan veoma cenjen baletski umetnik je prilikom proslave 50. godišnjice mog rada jednostavno rekao: Milica je kao majka. Kada dobro igramo ona nas pohvali, a kada nije takav slučaj ona nas izgrdi. To je najlepša ocena moje kritike koju je njegov autor, na žalost zaboravio.

Vaš stvaralački prosede?
M.Z: Svakom igračkom događaju prilazim otvorenog srca i uma. Na moj sud, bilo kog predznaka, niko ne može uticati. Za sve što sam radila i radim, odgovaram samo svojoj savesti.

Vaš životni kredo?
M.Z: Verujem u čist vazduh u prirodi i iskrena ljudska osećanja.

Dobili ste mnoga priznanja, molimo navedite ih…
M.Z: Nagrada za teatrologiju na jubuilarnom 40. Sterijinom pozorju 1995; Udruženje baletskih umetnika Srbije dodelilo mi je Nagradu za Životno delo 2005. i Plaketu za doprinos Festivalu koreografskih minijatura 2006.; Vlada Republike Srbije dala mi je 2007. posebno Priznanje za vrhunski doprinos srpskoj nacionalnoj kulturi; Narodno pozorište u Beogradu 2014. dodelilo mi je Srebrnu medalju za saradnju s Pozorišnim novinama.

Bez pitanja. Napišite šta želite…
M.Z: Ovo ne spade u intervju. Želim da se zahvalim redakciji CTEПART-a za sjajana pitanja za ovaj intervju. Potpuno je u skladu s mojim razmišljanjima i cenim što Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, poštuje dugotrajnu posvećenost.

P.S. I proslava je bila, i kako dolikuje slavljenici dostojanstvena, poučna, ilustrativna i prijateljska. Bilo je mnogo cveća, lepih reči i čestitanja kojima se CTEПART i Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije i ovom prilikom pridružuje.

NAJVIŠE SE OSLANjAM NA KLASIČAN BALET

Poslednjeg dana marta meseca na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu izvedena je premijera baleta Dorijan Grej koji je koreografski potpisao Vladimir Logunov. Ovaj umetnik, koji je prošle godine dobio i nagradu „Izvanredni zlatni beočug“ za životno delo, svojim opusom ostavio je poseban trag na srpskoj baletskoj sceni. Nekadašnji direktor baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, danas ovu funkciju vrši u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

Spustila se zavesa posle uspešne premijere baleta „Dorijan Grej“. Kakav je osećaj videti predstavu koju ste koreografski osmislili na sceni?

Osećaj je predivan, jer ste u mogućnosti da zajedno sa publikom proživljavate ono što se dešava na sceni.

Koliko je trajao rad na baletu i ko su bili Vaši najbliži saradnici?

Rad na baletu trajao je oko dva meseca, a same pripreme mnogo duže. Najbliži saradnici su mi bili pre svega autor libreta Dušan Milosavljev i autor muzike Aleksandra Paladin, kao i asistent koreografa Maja Varićak Antić.

Na koji način ste birali balerine i igrače za ovu predstavu?

Osmislivši predstavu odabir igrača i balerina išao je logično prema njihovim umetničkim i psihofizičkim kvalitetima. Sam sadržaj baleta jasno je ukazivao ko treba da odigra koju ulogu.

Da li je premijera ispunila Vaša očekivanja?

Svakako. Mada uvek može da bude i bolje.

I sami ste dugo godina bili baletski igrač na sceni. Posle uspešne i bogate karijere opredelili ste se da budete koreograf. Kada ste se odlučili za to?

Još u vreme kada se nisam bavio baletom imao sam želju da budem koreograf. To je u meni pokrenulo pozorište u koje sam često, kao dete sa roditeljima, dolazio na predstave. Ono je inspirisalo i moju igru. Kod kuće sam, sa bratom i sestrom, pravio male predstave na porodičnim događajima, kao što su rođendani, na primer, koje sam režijski i koreografski osmišljavao. To su bili moji počeci. Kada sam upisao baletsku školu moje interesovanje je postalo mnogo veće. Naravno, ne u onoj meri u kojoj se to javilo kada sam se već profesionalno bavio baletom u pozorištu.

Školovali ste se za koreografa…

Imao sam sreću da godinu dana budem stipendista na „Gitisu“, Akademiji za balet u Moskvi. To je veliko iskustvo u saznajnom smislu koje mi je omogućilo da i sam istražujem na planu koreografije.

Trenutno ste na mestu direktora baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Čini se da ovaj teatar ima sasvim profilisan odnos kada je baletski repertoar u pitanju.

To je tačno. Srpsko narodno pozorište se sve više uzdiže ka visokom cilju koji je sama uprava pozorišta i zacrtala kao zadatak. Ansambl ima izuzetno talentovane i veoma dobre igrače i balerine. Poslednjih sezona istakla se mlada umetnica Ana Đurić, koja je učenica beogradske baletske škole, i koja se za veoma kratko vreme izdvojila i nametnula svojim talentom. Ona je veoma brzo postala prvakinja baleta i igra prve uloge u repertoaru. Zadovoljan sam što imam mogućnost da pružim priliku jednom broju mladih ljudi da se otisnu i da njihovi kvaliteti budu prepoznati .

Na baletskom repertoaru Srpskog narodnog pozorišta nalaze se dela i klasičnog i savremenog repertoara. Kako publika reaguje ne to?

Publika voli klasičan balet. Dokaz za to jeste činjenica da su najprodavanije ulaznice upravo za „Labudovo jezero“, „Uspavanu lepoticu“ i balet „Don Kihot“. U okviru baleta Srpskog narodnog pozorišta deluje i „Forum za novi ples“ koji ima svoje produkcije i svoju publike, ali to je teatar kamernog tipa. Interesantno je da je na baletskim predstavama mnogo mlade publike. Verovatno je razlog za to činjenica da baleti uglavnom imaju bajkovitu priču. Takođe, lepa je inicijativa profesora iz mesta oko Novog Sada da organizovano dovode svoje učenike. Mlada publika burno i lepo reaguje na ono što vidi na sceni. Posebno je dirljiv kraj predstave kad velikim aplauzom pozdravljaju umetnike.

Šta je posao direktora baleta?

Posao direktora baleta je da misli o svemu, o svim problemima, o svakom igraču, da može da kreira, pre svega, umetničku politiku i ono što je najpotrebnije i najznačajnije – kadrovsku politiku. To znači da unapred mora da razmišlja ko će kojim koracima da napreduje napred, da bi sutra mogli još bolje i produktivnije da odigraju predstave.

Koliko u ovom vremenu možete da razmišljate o obnovi ansambla?

To mi je zadatak. Moram. Na žalost zakon je takav da ne možemo da otvaramo nova radna mesta dok stariji igrači ne odu u penziju, a do tada moramo da se dovijamo različitim ugovorima koje sklapamo sa umetnicima. Važno je da potencijala ima, da ima onih koji žele taj posao i koji ne odustaju od njega bez obzira što je naporan.

Da li iz ugla posla kojim se danas bavite možete da kažete da su došle neke sasvim nove generacije igrača?

Uvek je bilo i biće razne dece. Neko ima strpljenja da se muči i da napreduje, a neko nema. Deca koja su se opredelila za baletsku školu uglavnom imaju strpljenja. Čak i ovo novo vreme nije uticalo na njih da budu površni. Naprotiv. Mislim da su vrlo studiozni i da su veoma posvećeni poslu kojim se bave.

Koliko je danas interesovanje dece da upišu baletsku školu?

Mislim da nema više velikog interesovanja. Tome je doprinela i činjenica da su baletski ansambli u pozorištima dosta zatvoreni, s obzirom da ne mogu svake godine da
prime nove članove. Često se dešava da neko završi baletsku školu i da nije u mogućnosti da produži da se dalje bavi poslom koji je odabrao. Na svu sreću poslednjih godina se osnivaju male trupe koje omogućavaju da jedan broj mladih igrača produži svoj baletski vek na sceni…

Preuzeto iz revije Muzika Klasika broj 19.

Balet Narodnog pozorišta u Beogradu održaće godišnju audiciju 5. juna 2015. godine s početkom u 12.00 časova za honorarne članove, baletske igrače (muškarci 4 mesta) i za muškarce soliste (1 mesto) za narednu sezonu 2015/2016.

Rok za prijavljivanje 3. jun 2015.
Potrebno je priložiti sledeća dokumenta: prijavu, CV sa naznačenom visinom i godinom rođenja, fotografije portreta i baletske fotografije cele figure na sledeću adresu:
Balet Narodno pozorište u Beogradu, Francuska 3. Beograd 11000, Srbija.
email: balet@narodnopozoriste.rs
Rezultati će biti objavljeni na sajtu Narodnog pozorišta do 10. juna.

Prva solistkinja Baleta Narodnog pozorišta Tamara Ivanović, poznata je po brojnim ulogama koje je ostvarivala tokom dvadeset godina igranja na sceni matične kuće i na gostovanjima. Dvadeset neprekidnih godina na vrhovima prstiju u životu balerine je dug period saznavanja, sazrevanja, ovladavanja teškim i napornim zadatkom čvrsto ukorenjenih zakona. Sada kada pogleda niz pređenog puta, može s osmehom da tvrdi da je plodonosan, i s osmehom može pogled da usmeri unapred ka novim zanosima.
Jaka želja, sticaj okolnosti ili predodređenost koju ste naslućivali odvela Vas je u Baletsku školu. Šta je bio neposredan povod?
T.I: Na neki način bio je to sticaj okolnosti. Zapravo, moj trener gimnastike me je odveo u baletsku školu smatrajući da je to najprikladniji put nastavka za bavljenje fizičkom aktivnošću, obzirom da klub za koji sam se takmičila nije više funkcionisao na željeni način. Moja sudbina bila je, kako se na kraju ispostavilo, time određena a da toga u tom trenutku nisam ni bila svesna.
Bavili ste se još kao dete sportskom gimnastikom i postizali vrhunske rezultate. Da li je to već bio mali korak do Baleta?
T.I: Da, svakako. Bavljenje gimnastikom bila je velika prednost u samom početku, u pogledu kondicije i fizičkih predispozicija uopšte. Međutim, ogromna je distinkcija između umetnosti i sporta, tako da sam ipak zakoračila u jedan potpuno drugačiji svet.
Prve baletske lekcije dobili ste u školi Lujo Davičo; da li ste već tada predosetili da će to biti ne samo profesija, već i ceo život?
T.I: Vremenom sam počela da osećam i shvatam da će to biti moj životni poziv, naročito ako uzmemo u obzir činjenicu da su za svaki napredak u našoj profesiji neophodna velika odricanja, ukoliko imate želju da vam to zaista i bude životno opredeljenje.
Iz Vašeg obimnog repertoara da li bi ste nešto izdvojili i zašto?
T.I: Apsolutno bih naglasila da je svaka uloga posebna, samim tim što svaka postavlja pred vas različite tehničke zadatke kao i građenje samog lika. Ukoliko bih morala da izdvojim, to bi svakako bile uloge koje su u suprotnosti s mojom prirodom, jer smatram da je to jedan od najboljih načina da se umetnik razvija.
Učestvovali ste kao solista u mnogim baletima, šta Vam je pričinjavalo najveću radost?
T.I: Najveću radost pričinjava osećaj potpune harmonije između uloge i njenog izvođača, a sam vrhunac kada publika to prepozna.
Da li imate tremu uvek, ili to zavisi…? Koliko je ona podsticaj ili kočnica?
T.I: Kod mene je uglavnom prisutna pozitivna trema, koja je uvek podsticaj. Velika koncentracija, koja je apsolutno neophodna za dobro izvođenje, već pri prvim koracima eliminiše tremu..
Šta mislite o klasičnom baletu i o savremenoj igri; čemu dajete prednost?
T.I: Lično smatram da je klasičan balet fundament, dok opredeljenje svakako nastupa kasnije. To je pitanje individualnog senzibiliteta. Po meni, kompletan igrač je onaj koji u svom opusu poseduje ostvarenja i klasičnog i savremenog baleta.
Osim u klasičnom repertoaru, igrali ste i u brojnim savremenim koreografijama, da spomenemo samo Dezdemonu u Otelu u BITEF teatru i Helu u Prazniku ljubavi u Madlenianumu. Šta je zahtevnije biti Mirta u Žizeli, Kitri u Don Kihotu, Gamzati u Bajaderi ili heroina savremene ekspresije?
T.I: Klasičan balet je zahtevniji u tehničkom smislu, dok savremeni daje izvesnu slobodu telu u pokretu. Savremeni balet je zapravo oslobađanje od unapred zadatih normi klasičnog baleta. Konkretno, navedene uloge u klasičnim baletima donele su mi potpuno različitu vrstu osećaja upotpunjenosti u odnosu na uloge iz savremenih dela. U suštini, mišljenja sam da ih je teško porediti.
Bili ste sjajna savremena Dezdemona isto tako sjajana Hela. Helu ste ovaplotili pokretom i rečju. Da li Vam je to predstvljalo problem, jer reč nije izraz tela već govora?
T.I: Nije mi predstavljalo problem, mada mi je to bila prva uloga tog tipa. Sam spoj izraza pokreta i reči predstavljao je za mene veliki izazov, samimi tim i veliku inspiraciju. Obzirom da reč nije uobičajeni deo baletskog izraza, građenje uloge Hele je predstavljalo iskorak u nove sfere mog umetničkog stvaralaštva.
Kako prilazite ulozi?
T.I: Trudim se da uvek prvo ovladam tehničkim delom a nakon toga pristupam kreaciji samog lika. U okviru tehničkog dela najvažnije mi je da prvo uvežbam najteže deonice, posle toga proces građenja kompletne uloge nastavlja se tokom koji predstavlja one kockice mozaika koje nedostaju. Sam proces kreacije treba da predstavlja pravo uživanje za umetnika, a do te faze se dolazi tek nakon velikog iskustva.
Po Vašem mišljenju koliko muzika podstiče i doprinosi razvoju unutrašnje misli lika, i da li je neki put i smetnja?
T.I: Muzika sama po sebi ne predstavlja smetnju. Ona me inspiriše na to da svaki korak treba da ima svoju priču i smisao. Prateći muziku, zapravo, postižemo interpretaciju koja, u kombinaciji sa koreografijom, dopire do publike na pravi način. Međutim, za to postoji jedan važan preduslov, a to je saradnja dirigenta s igračem. Ukoliko dirigent ne uspe da se uskladi sa tempom igrača, to znatno otežava samu izvedbu, i iziskuje dodatne napore, pa u tom slučaju može delovati kao smetnja.
Duet, pas de deux? Da li je to ista misao koja se igra?
T.I: Da, u idealnoj težnji bi trebalo da predstavlja istu misao koja se igra. Svrha pas de deux-a i jeste da se partneri međusobno dopunjuju i da njihova igra bude maksimalno usklađena. Ukoliko se desi da igrač ima takvo iskustvo, to predstavlja veliko olakšanje.
Gostovanja: bilo ih je mnogo, izdvojte nešto iz sećanja?
T.I: Gostovanja svakako pripadaju lepšoj strani naše profesije. Proputovati gotovo čitav svet je zaista neprocenjivo iskustvo i prednost koju retko koja druga profesija može da pruži. Izdvojila bih gostovanja u Meksiku, Kolumbiji, Španiji i Kini.
Nagrada, da ili ne?
T.I: Lepo je kada vaš trud bude nagrađen jer je satisfakcija tog tipa svakako neophodna, ne samo radi ličnog zadovoljenja, već i kao podstrek za dalji rad. Takođe bi bilo lepo da kriterijumi pri dodeli nagrada budu realni i izuzeti od bilo koje vrste pristrasnosti, jer samo na taj način nagrada ima smisla.
Kritika? Da. Ne. Možda?
T.I: Pre svega zavisi od koga dolazi. Analogno mišljenju o nagradi, ukoliko podlogu kritike čine prvenstveno stručnost i objektivnost, dobrodošla je u svakom pogledu i trenutku. Međutim, meni lično kritika nije od presudne važnosti, koliko mi je važno mišljenje samih pedagoga i kolega kojima verujem.
Ostvarena želja? Neostvarena želja?
T.I: Sebe u ovom poslu doživljavam kao prilično praktičnu osobu, što znači da sam kroz dosadašnju karijeru težila da se ne opterećujem željama. Za uloge koje sam dobijala osećala sam zahvalnost, i trudila se da ih odigram na najbolji mogući način. Nakon određenog vremena počela sam da osećam da upravo takvim pristupom zapravo i ostvarujem neke svoje težnje koje datiraju iz vremena kada sam tek ulazila u svet baleta.

Jedna od najvećih balerina 20. veka, Ruskinja Maja Pliseckaja umrla je danas u Nemačkoj u 89. godini.

Svetski poznata balerina Maja Pliseckaja preminula je u Nemačkoj, od srčanog udara, saopštio je generalni direktor moskovskog “Baljšoj teatra” Vladimir Urin.

Maja Plisecka potiče iz stare ruske baletske porodice jevrejskog porekla. Ujak Asaf Meseret bio je legendarni profesor baleta. Tetka uz koju je odrasla, Sulamif Meserer, bila je primabalerina Boljšoj teatra.

Mladost Maje Plisecke obeležile su patnje pod staljinizmom. Otac joj je nestao bez traga 1937. godine a majka deportovana u Kazahstan. Pedeset godina kasnije otkriveno da je njen otac ubijen.

Postala je član Boljšoj baleta 1943. godine ali do 1959, godine nije mogla da nastupa u inostranstvu usled podozrivosti prema njenom poreklu.

Bila je poznata po visokim skokovima, fleksibilnim leđima, dugim rukama, gracioznosti pokreta i harizmi, kojoj su doprinosili upečatljiv izgled i crvena kosa. Njene najčuvenije uloge bile su u baletima “Labudovo jezero” (1947), “Uspavana lepotica” (1947), “Karmen”, “Don Kihot” i “Ana Karanjenina”.

Maja Plisecka je ulogu “Umirućeg labuda” igrala više od hiljadu puta. Dobila je 1958. godine titulu “Zaslužnog umetnika Sovjetskog saveza”.

Kritičari su je videli kao definitivnu naslednicu legendarne Ane Pavlove. Karijera joj je trajala neuobičajeno dugo – 60 godina. Poslednji put je nastupila 1996. godine kada je imala 70 godina, u koreografiji Morisa Bežara “Ave Marija”.

Devet je broj nebeskih sfera; U islandu sići niz devet stepenika bez pada, znači savladati devet veština… Svaki broj je devet, po Persijskom filozofu i metematičaru Aviceni, ili njegov proizvod; to je arhetipsko trojstvo koje predstavlja Suštinu, Materiju i Život. Broj devet po grčkom filozofu Parmenidu odnosi se na apsolutne stvari: devet Muza predstavljaju celokupnu ljudsku spoznaju kroz nauke i umetnosti; devet kao poslednji broj u nizu brojeva najavljuje kraj i početak, prelazak na viši nivo. Devet plus tri čini dvanaest, što je broj Univerzuma, a ako ga podelimo sa tri dobijamo četiri što tačno označava redni broj ovogodišnje Nagrade i Specijalne pohvale Terpsihora koje će danas biti uručene. U doba Stare Grčke, kolevke umetnosti i svakolike znanosti, bogovi koji su vladali svetom radi lakše kontrole podelili su najvažnije delatnosti prvo na tri dela i poverili ih na upravljanje trima muzama. Uvidevši da je to u stvari nagomilavanje moći rešili su da ih rasvlaste, i sve obaveze podele na tri puta tri, odnosno devet muza. Tako su kćeri Mnemosine i Zevsa postale vladarice učenosti i lepih veština. Devetoj po redu, Terpsihori povereno je da svetu daruje igru, i da bdi svekolikim razumevanjem nad veštinom koje donosi radosti i katarzu. Terpsihora, mitološka zaštitnica igre i muzike, složenica je od grčkih reči koje znače: ona koja voli da igra. Atributi su joj lira, cimbalo i lovorov venac.
1864. godine otkrivena je mala zvezda, asteroid koja se ne može videti golim okom ali krasi savežđe, nazvana Terpsihora.
Naša Terpsihora i ove godine pripala je zvezdicama kao priznanje i podstrek da ne posustanu i nastave putem PER ASPERA AD ASTRA…

Srećan i Razigran Vam praznik,

Aleksandar Ilić

Povodom Svetskog Dana igre 29. Aprila –  27. aprila 2015. godine, tročlani žiri Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, u sastavu: Ksenija Dinjaški, baletski pedagog, teoretičar igre i kritičar (predsednik), Rosa Milić, baletski umetnik i pedagog klasičnog baleta i Slobodan Beštić, dramski umetnik, doneo je odluku da se nagrada Terpsihora za 2015. godinu dodeli koreografu i reditelju predstave ONI Đorđu Makareviću, Narodnog pozorišta u Beogradu.

Specijalna pohvala dodeljuje se autorskom timu predstave BALERINE u izvođenju Foruma za novi ples Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.

Nagradu i Specijalnu pohvalu podržali su Ministarstvo kulture i informisanja i Institut za umetničku igru Beograd.
Svečanost povodom dodele biće održana 29. aprila s početkom u 13 časova u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu, ulica Dositejeva 2, nakon toga biće otvorena izložba fotografija studenata prve godine Instituta za umetničku igru pod nazivom Pokret i slika.

U okviru dana opštine Velika Plana, u subotu, 25.aprila, s početkom u 20 časova predstava “Gospođe” u izvođenju Plesnog teatra Gospođe.

Plesni teatar Gospođe nastupiće 23. aprila ove godine u Zavodu za smeštaj odraslih lica Male Pčelice Kragujevac, ustanovi socijalne zaštite namenjene smeštaju odraslih lica ometenih u mentalnom razvoju stepena teže i teške mentalne ometenosti i smeštaju duševno obolelih lica.
Zavod Male Pčelice je počeo s radom 10.11.1972.godine. Osnovni zadatak, a ujedno i obaveza Zavoda je ispunjavanje funkcije življenja, zdravstvene zaštite i nege korisnika, socijalizacije, resocijalizacije i rehabilitacije korisnika kao i eventualno poboljšanje standarda zaposlenih.
Trenutno je u Zavodu smešteno 900 korisnika.
Plesni teatar Gospođe čine osam učesnica različitih godina i društvenog statusa povezanih istom željom za daljim ispoljavanjem stvaralačke energije: Teodora Sujić, Leposava Stanković, Radojka Mentović, Ljiljana Mladenović, Nada Ćulibrk, Nada Kecman, Mira Ivančević, Milana Vučković.
Koreografija Aleksandar Ilić; tekst i režija Dara De Luka; scenografija Boris Maksimović; kostim Aleksandra Karović; muzika Ivica Stjepanović.