Nemanja Maraš primenjeni umetnik i profesor Instituta za umetničku igru, prikazaće svoju devetu samostalnu izložbu pod nazivom Apres u petak 15. april  s početkom u 19 časova u galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu ulica Kralja Milana 48.

Apres (posle) je naziv projekta u kome autor izlaže svoje viđenje zabeleženo objektivom neposredno po završetku predstave.

Njegova ideja da momentalno zabeleženim trenutkom, sačuva dragocen i neponovljiv izraz kojim igrači pokazuju emocije i umor posle odigrane predstave.

Izložba sadrži deset portreta igrača i čine samo deo projekta, čiji je kranji cilj Foto monografija, koja će biti prezentovana na Svetski Dan igre 29. aprila 2017. godine.

Izložbu su pomogli Institut za umetničku igru iz Beograda i Studenstki kulturni centar Beograd uz zahvalnost Narodnom pozorištu Beograd i Beogradskom festivalu igru.

DESET GODINA U CAIRO OPERA BALLET COMPANY

Naša zemljakinja Anja Ahćin, koja je završila Srednju baletsku školu Lujo Daviču u Beogradu, odsek klasični balet, kod profesora Zinete Musić Atanacković, posle uspeha na prestižnim međunarodnim takmičenjima, dobila je poziv da se priključi Ansamblu Kairskog baleta.

Nosite naziv Prima balerine. Kako je došlo do Vašeg angašmana u toj već renomiranoj, iako ne s dugom tradicijom kući?

A.A: Mesec dana posle završene Srednje baletske škole Lujo Davičo, učestvovala sam na baletskom takmičenju Premio Roma u Italiji. U seniorskoj kategoriji kao najmlađi učesnik rame uz rame s balerinama iz Mariinskog teatra i osvajačima medalja na takmičenju u Varni, osvojila sam treće mesto. Posle toga mi je bilo predloženo školovanje u Študgardu; a takođe sam dobila ugovor u Narodnom pozorištu što mi je bio dečji san koji se konačno ostvario. Međutim situacija u zemlji nije bila sjajna, plate nismo primali, i u tom času je stigao predlog da konkurišem zajedno s drugaricama koje su bile u istom položaju za angažman u Kairskoj kompaniji, što sam i učinila. Kako je direktorka Kairskog baleta Ermini Gambareli italijanka, bila upoznata s mojim uspehom na takmičenju, primljena sam odmah kao solista i tako radila godinu dana dok nisam počela da igram prve uloge i na kraju postala prvakinja Kairskog baleta.

Sećajući se osnivanja Kairo Opere i Baleta u kome je Ansambl baleta Narodnog pozirišta imao presudnu ulogu, a tokom decenija često gostovao u njoj, koliki je trag u repertoarskoj politrici i stilu rada ostavila ta saradnja?

A.A: Bila sam vrlo oduševljena i probudila se nada u meni kada je Beogradski balet gostovao s predstavom Ko to tamo peva, da će se saradnja i takozvano srpsko-egipatsko prijateljstvo obnoviti. Prestava je ostavila odličan utisak na publiku kako i na moje kolege, očekivali smo još takvih projekata, međutim odjednom je sve nažalost zatihnulo.

Školovani ste na osnovama pedagogije Ruske škole, na osnovama Svetog pisma klasičnog baleta Agripine Vaganove. Kako su se u taj sasvim drugačiji plesni kodeks uklopila njhova tradicionalna shvatanja igre?

A.A: Osnivač Kairskog Baleta i dugogodišnji direktor Abdel Monem Kamel, školovao se na Akademiji baleta Boljšoj, i još nekoliko tadašnjih igrača koji su se posle stečenog znanja i iskustva vratili u Kairo i počeli da prenose ruske metode na igrače pogotovo na Akademiju Klasičnog Baleta u Kairu, koja je po tom sistemu počela da školuje igrače koji bi se kasnije pridružili kompaniji. U kompaniji imamo ruske pedagoge koji s nama rade probe i drže čas, koji se svakodnevno smenjuju, tako da šok nije bio veliki. Brzo sam se uklopila, ali morala sam da naučim Ruski ekspresno.

U baletskom repertoaru ovog ansambla čemu je data prednost, klasičnom baletu ili savremenoj igri?

A.A: U repertoaru naše kompanije poslednjih tri-četiri godine prednost je data isključivo klasičnom repertoaru. Pre nego što se dogodila Revolucija 2011. dolazili su kreografi iz Italije, Francuske, Amerike i postavljali svoje savremene i neoklasične komade, od tada se sve malo promenilo… U Kairskoj pozorišnoj kući, pored Klasične baletske kompanije, postoje i dve moderne (savremene) kompanije koje su sada zadužene za savremeni repertoar.

Vaš repertoar je sastavljen od …?

A.A: Labudovo jezero, Krcko Orašcić, Romeo i Julija, Korsar, Kopelija, Spartak, Don Kihot, Pepeljuga, 1001 noć, Uspavana lepotica, Valpurgijska noć, Grk Zorba, Bežarov Bolero, Karmina Burana, Pinokio, I mnogi drugi savremeni i neoklasični komadi

Čemu dajete prednost, klasici ili savremenom plesu?

A.A: Do sada klasičan balet je oduvek imao prednost kod mene; međutim s godinama i iskustvom, sve se više javlja želja i potreba za nekim malo kreativnijim i slobodnijim iskazivanjem što je slučaj u savremenoj igri…

Ko su bili Vaši pedagozi u Srednjoj baletskoj školi Lujo Davičo u Beogradu?

A.A: U Srednjoj baletskoj skoli Lujo Davico, moj pedagog klasičnog baleta bila je Zineta Musić Atanackovicć, kojoj sam neizmerno zahvalna na svom pruženom znanju, pažnji i strpljenju. Odljičan pedagog, divan čovek, koja ne samo da me je naucčila baletu, a vež i kako se ide kroz život i ne posustajati.

Ko je najviše uticao i doprineo Vašem umetničko stasavanju?

A:A: Prve uloge sam počela da igram već sa  nepunih 20 godina, što je u principu vrlo rano za jednu balerinu po mom mišljenju. Tehnika je tu, ali umetnićki pristup, način rada i iskazivanja, lepota pokreta, kanalisanje i usmerivanje emocija, doziranje samih… to je sve ono što se uči i stiče vremenom kroz iskustvo i odrastanje, stasavanje devojke u ženu.

Veliku pomoć mi je pružila moj pedagogo Ala Georgevna.

Da li ste imali, i ko su bili Vaši uzori, ne samo u igri već u umetnosti uopšte?

A.A: Kad sam bila mala, moj uzor je naravno bila Ašhen Ataljanc, i sve što sam želela je da budem ona jednog dana.

Danas, ima toliko divnih i razlićitih balerina i umetnika da je teško opredeliti se za jednog…

Kako izgleda jedan Vaš radni dan?

A.A: Moj radni dan počinje klasom i zagrevanjem za solističke probe, zatim klas sa kompanijom a potom probe sa ansamblom u slučaju da su povezani sa protagonistima ili probe sa ostalim solistima koji su vezani za moju ulogu… posle toga kada je u pitanju radni dan, radim sa decom koja zžele jednog dana da postanu balerine, vikendom sam u školi baleta skoro ceo dan, tako da je za mene svaki dan radni dan.

U Kairu ste već 10 godina. Da li je bilo teško uklopiti se u nama stran način života i rada?

A.A:  Ovo mi je 10-ta sezona u Kairu. U početku je bilo izuzetno teško uklopiti se. Prvo bilo je teško navići se na rad pod visokim temperaturama, koje su pretežno na snazi 2/3 godine. Zatim ovde su predstave u bloku što znacč, spremamo Labudovo jezero mesec dana i igramo 8 predstava za redom; to smo zavrsšili, pocčinje nova priča… S jedne strane to je dobro jer ima dovoljno vremena da se spremi balet (za balerinu nikad dosta, uvek nam nedostaje još dan, dva da nešto popravimo), a s druge strane ponekad je psihički naporno jer posle određenog vremena potrebna je promena, nešto da razbije monotoniju, pa rad postaje mehanički.

Ko čini sastav Kairskog baletskog ansambla?

A.A: Ranije su 60% kompanije činili stranci, posle revolucije i nestabilnosti u zemlji, mnogi su otišli… U poslednje 2 godine situacija se stabilizuje i stranci su počeli da se vracaju u nasu kompaniju… Egipat, Italija, Japan, Grcka, Rusija, Ukrajna, Srbija, Jermenija, Kuba…

Nešto o Vama lično

-planovi

–želje

-ukratko ko ste Vi?

A:A: Kako sam napunila 28 godina, neki veliki planovi i promene nisu prisutni sto se karijere tiče. Planiram da ostanem tu gde jesam, ali da proširim polje delovanja. Pedagoški rad me interesuje, i planiram da se ozbiljnije pozabavim time. Student sam Fakulteta za inženjerski menadžmenta u Beogradu (FIM) i samo diplomski rad me deli od zvanja Diplomiranog inženjera menadžmenta  kreativnih industrija, na šta sam jako ponosna jer nije bilo lako uskladiti dva posla i fakultet. Ne planiram da se tu zaustavim, već razmišljam i o master studijama.

Želja mi je da pre nego što završim igračku karijeru zaigram bar jednom pred našom beogradskom publikom.

Ja sam vrlo uporna i ambiciozna osoba koja je vrlo samokritična (ponekad previše). Smatram da je sve moguće samo kad dovoljno želiš, i da je rad ključ koji otvara sva vrata.

Zahvaljujući na saradnji, želimo da se ispuni Vaša i naša želja da zaigrate pred beogradskom publikom.

Balet Ko to tamo peva izveden 11. aprila na Velikoj sceni Narodnog pozorišta je bio posvećen nedavno preminulom glumcu Draganu Nikoliću.

Komad je nastao prema istoimenom filmu Dušana Kovačevića, na muziku Vojislava Vokija Kostića i u koreografiji i režiji Staše Zurovca. Pred publikom se našla atraktivna postava u sastavu Aleksandar Ilić, Goran Stanić, Milan Rus, Mihajlo Stefanović, Nikola Bianco, Miloš Kecman, Nikola Tomašević, Jovica Begojev, Dalija Imanić i ansambl baleta, vrhunska muzika bez koje predstava ne bi bila tako posebna, odlična koreografija, režija, scenografija i kostim, kojom je predstavljen naš mentalitet.

Balet je premijerno izveden 22. decembra 2004. godine, nakon čega je nagrađen velikim brojem priznanja, gostovao je širom sveta i do dan danas za svako izvođenje traži se karta više.

U čuvenom filmskom ostvarenju Ko to tamo peva iz 1980. godine, u režiji Slobodana Šijana, Dragan Nikolić je maestralno odigrao ulogu pevača šlagera. Uoči baletske predstave, prikazani su odlomci iz ovog filma, a nakon predstave ansamblu baleta je uručeno pismo zahvalnosti Milene Dravić.

Autor poznat po fotografijama na kojima je beležio sve faze radnog dana baletskih igrača u svojoj knjizi pod naslovom What Lies Beneath (Veština koja je ušla pod kožu), na objektivan, duhovit, nadahnut način prikazuje surovu discipline i neumoljivu zahtevnost koju svakodnevno moraju da savladaju posvećenici Terpsihore, da bi, svake večeri prozračno, lako i elegantno svojom igrom dočarali iluziju lepote.
Suštinu ove knjige čije fotografije prati obaveštavajući tekst može najbolje da iskaže latinska mudrost rečima Per aspera ad astra*.

Potrebne su godine istrajnog svakodnevnog vežbanja da bi se od mladog tela oblikovalo i stvorilo zamamno čudesno biće koje dostiže nemoguće. Dan mladih posvećenika Terpsihori počinje vežbom, koja često surovo zahteva bolne pokrete i istezanje mišića.
Zaštićeni višeslojnom odećom koja omekšava i opušta telo, sedeći na podu, masirajući izranjavane prste, više liče na začaurene gusenice nego na leptira u koga će se pretvoriti rasplićući svojom igrom svilene niti umetnosti.
Svakog jutra u radnoj nedelji, u svakoj plesnoj kompaniji na svetu, plesači se okupljaju za čas koji počinje ovako: izvode se vežbe s kojima je većina upoznata od detinjstva i ponavlja se više od bezbroj puta čitav sat. Zatim se s nežnog protežea ide do visokih skokova, od ravnoteže do preokreta, objašnjava Edward Watson iz Akademije Kraljevskog baleta. To je nešto kao pranje zuba zaključuje. Sve to mora da se uradi da bi se moglo igrati, da bi se stekla snaga, fleksibilnost i dostigne maksimum neophodnog. To je takoreći svakodnevni svojevrsan tehnički pregled, ako se ne odradi čas ne može se ići na probu a još manje na predstavu.
Takva disciplina je osnova zanata. Sastavni deo je strogost prema sopstvenom telu. Često se vežba i igra od deset ujutro do kraja predstave istog dana. Svaki deo tela mora biti pod kontrolom i spremno da bi se dostiglo sve što igra zahteva. Specifična vrsta snage i kondicije, razlikuje se od kondicije vrhunskih atleta i sportista jer igrač to ponavlja po ceo dan. Da bi se ona dostigla u Akademiji Kraljevskog baleta angažovali su stručnjake rehabilitacione jedinice za elitne olimpijce da rade s igračima.
Sposobnost da se prevaziđu ograničenja sopstvenog tela čini igrače tako fascinantnim. Njihova igra više liči na mističnu silu nego na puku fizičku snagu, to je težnja da se ispriča priča sopstvenim telom.
Prvakinja i umetnički direktor Engleskog nacionalnog baleta kaže: …balet je ono što se događa u nepoznatoj zemlji između koraka… to je ono što izdvaja igrača od talentovanog pojedinca. To je čarobna terra incognita*… Želite sve više emocionalnog izraza u svom fizičkom iskazivanju. Kako sazrevate tako sve više želite nešto manje fizičkog a više emotivnog. Igrači moraju da veruju u sebe kako bi uspešno ostvarili umetničku iluziju kojom prikrivaju i opravdavaju naporan rad.

* preko trnja do zvezda;
* nepoznata zemlja;

rg-books 2015 uk

U Institutu za umetničku igru održaće se desetodnevni seminar od 28. marta do 9. aprila, u okviru teme posvećene Ishrana, hidratacija i plesna terapija profesionalnih igrača.
Predavanja i radionice će se odvijati na sledeći način: prva tri dana posvećena su optimalnoj ishrani i hidrataciji, bila bi uvod u mikro i makro nutrijente, energetske zahteve i potrebe za kalorijama. Objašnjenja će pratiti predlozi odgovarajućih recepeta i njihovo uklapanje u raspored časova, vežbi i njihova primena.
Naglasak će biti na značaju pravilne ishrane kao i posledicama u koliko se ona ne poštuju.

PLESNA TERAPIJA
Drugi deo u trajanju od sedam dana biće posvećen multidisciplinarnim mogućnostima za smanjivanje rizika povreda, njihovoj prevenciji i rehabilitaciji.
Pažnja će biti posvećena i značaju psihološkog aspekta povreda i suočavanju sa strepnjom i nesigurnošću za povratak na scenu posle povrede.
Ovu oblast pratiće konkretne vežbe i kondicioni treninzi značajni za uklapanje u dnevne obaveze igrača.

Rad radionice je usmeren ka studentima, profesionalnim igračima i pedagaozima igre i biće ilustrovan pratećim štampanim materijalom.
Seminarom će rukovoditi Erin Sanchez sa Laban Konzervatorijuma za muziku i ples iz Londona i predstavnik Fondacije Nurejev (Švajcarska).
Zainteresovani se mogu prijaviti na telefon 011 41 40 420 i 063 714 42 01.
Cena seminara je 2000 dinara za đake i 4000 dinara za pedgoge i profesore.

U dugovekom pozorištu na razmeđi Sušaka, Rijeke i Opatije HNK Ivan pl. Zajc, 23. januara ove godine, hladne večeri omotane burom na minus stepeni Celzijusa održana je premijera neoklasičnog baleta San Ivanjske noći.
Leo Mujić, kao koreograf i reditelj predstave ovim činom je obeležio četiristotu godinu od smrti Viljema Šekspira, jednog od najznačajnijih pesnika i dramskih pisaca Engleske onog doba (1564-1616.). Nešto kasnije njegova slava prešla je La Manš i zacarila do današnjeg dana svetskim scenama. Nema pozorišne kuće a ni umetničke skupine, koja drži do svog renomea da na repertoaru nema neko njegovo delo, bilo kao izvornu zamisao Šekspira , bilo kao prilagođenom operskom ili baletskom izrazu.
Ova premijera zbila se u vreme čuvenog tradicionalnog Riječkog karnevala, i tako nas podsetila da je ondašnje poimanje sveta bilo prožeto karnevalskim duhom pod dugim uticajem tradicije antičkih parodijskih žanrova a potom i srednjevekovne narodne kulture.
Šekspirova komedija, nama poznata kao San letnje noći, bila je naručena za izvođenje prilikom svadbene ceremonije a docnije prerađena za izvođenje u javnom pozorištu.
Drama sadrži tri segmenta kojih se Leo Mujić u svojoj režiji i koreografija pridržavao: zaplet na dvoru; ljubavni nesporazum, predstava u predstavi (čest manir Vilijama Šekspira) groteska tkača Vratila i njegove grupe o tragičnoj ljubavi Pirama i Tizbe, i Oberon, Titanija, Puk i ceo vilinski svet.
Iza ove metafore Vilijam Šekspir je sakrio stvarnost izveštačenog velikaškog ponašanja, kome je suprostavio jednostavnost običnog života i vilinsko carstvo sna.
Navodimo tekst Lea Mujića, čija je poenta:NAJVAŽNIJI DEO SNA JE BUĐENJE. BUDIMO LI SE ISTI?
Poštujući delo koje je napisao Šekspir istražio sam međusobne odnose, život, smrt, seksualnost, plodnost. On nas ljulja između sna i jave u šumi osobnih želja, strasti, frustracija, te tuđih zahjteva, obaveza i čudesnih promena. Nivo svjesti u kome se nalazimo dok sanjamo, tko smo i kakvi sve možemo biti u kakve se situacije možemo dovesti i kakve sve odnose možemo ostvariti s drugim ljudima, najveća su inspiracija za stvaranje ovog baleta… osvetljavanje spodoba i vilenjaka skrivenih u nama samima… ŠTA ZNAČI KAD NETKO KAŽE, SANJAO SAM TE?
Autor ovog neoklasičnog baleta imao je na raspolaganju brojan i dobar ansambl i odlične soliste, među kojima se po veličini uspešno rešenog zadatka izdvajaju: Marta Kanazir (Titanija, Vilinska kraljica), Balint Rauscher* (Oberon, Vilinski kralj), Owien Lane (Puk) i Ali Tabbouch (Vratilo).

Da bi se razgovaralo sa STAŠOM ZUROVCEM nije neophodan poseban povod. Umetnička ličnost Staše Zurovca više je neogo dovoljan razlog da mu СТЕПART uputi svojih uobičajenih 13 pitanja.

Na koji biste se način predstavili onima s kojima se prvi put susrećete?

S.Z: Kad bih morao izabrati način da se predstavim onima s kojima se prvi put susrećem, onda bih najradije izabrao da se to dogodi sasvim slučajno ugodno, uz dobar dan, dobro jutro, dobro veče ili laku noć.

U svetu umetničke igre, ne samo kod nas, poznati ste kao autor baleta koji su svojevremeno svojom neobičnošku*, svežinom misli i novim koreografskim rečnikom prvo zbunjivali a potom oduševljavali publiku. Gde je izvor Vaših inspiracija?

S.Z: Ako uzmemo samo sedamnaestu riječ u Vašoj prvoj rečenici, neobičnošku, pitanja oko toga da li je točno napisana riječ, da li je baš zato namjerno tako napisana ili je tip feler ili ste možda malim usisavačem usisavali tipkovnicu na svom kompjuteru dok istovremeno jedete kekse i pišete pitanja??…takvo mjesto bih mogao nazvati izvorom inspiracije. Događa se.

Od Vašeg prvog predstavljanja beogradskoj publici, davnog Festivala koreografskih minijatur svojevrsnom modernom poemom Vereničin san, kao da ste prosekli prav put kroz šipražje raznih pomodarskih nedorečenosti, ka jednostavnoj koreografskoj rečenici: minimum pokreta, maksimum značenja. Svesna odluka ili umetnička intuicija?

S.Z: Pomodarska nedorečenost kao pojam koji opisuje autorsko djelovanje već u sebi nosi dovoljno jak komparativni moment da ne moramo uopće razmišljati što je tomu suprotnost, na isti način mi se još nikad nije dogodilo da mi se takva vrsta usporedbe uopće dogodi u glavi unutar kreativnog procesa. Mislim da je to presudilo u korist svjesne umjetničke intuicije.

Svoj koreografski prosede oblikovali ste rezultatima saznanja koja ste sticali hrabro se upuštajući u kreativne avanture duha. Koliku cenu ste morali za to da platite?

S.Z: Cijena je uvijek takva da u trenucima najveće neizvjesnosti djelujem kao da u jednakoj mjeri nisam plašljiv. To su nenaplativi trenuci neprocjenjive vrijednosti.

Jedno pitanje van konteksta umetnosti: da li se isplatilo?

S.Z: Na kraju svega. Nikako. Ponovo na početku? Sve bih ponovio.
Isplativost je iluzija.

Prati Vas glas neobičnog, svojstvenog i nepopustljivog stvaraoca, koreografa koji insistira na i najmanjem detalju svoje zamisli, pa ipak, iako pred ansambl i soliste postavljate teške zadatke, svi vole da rade s Vama. Kako to postižete?

S.Z: Volim raditi, stvarati i lako se spojim s onima koji žele to isto.
Bude zabavno, a i primamo u društvo.

Šta je presudno za Vaš odabir teme?

S.Z: Tema.

Čemu dajete prednost, muzici kao Kod to tamo peva ili književnom delu kao kod Markesomanije?

S.Z: Sad se već držim pravila da tko prvi stigne, čeka dok svi ostali ne dođu.
Ali je dozvoljeno pretjecanje. Onda ples.

U kultnom izvodjenju beogradskog baleta Vašeg monumentalnog dela ostvarili ste moderno arhitektonsko delo, u kome ste Vi kao arhitekta s Vojislavom, Vokijem Kostićem kao statičarem dostigli savršen sklad ideje i forme. Da li često postižete zvučno jedinstvo s pokretom?

S.Z: Mislim da se to događa u svakom trenutku prakse gdje su prisutni glazba i pokret, na nama je samo da u vječnom trenutku mašte koji nastaje u tom srazu, izaberemo što nam se najviše sviđa.

Od Verenice, Cirkus primitif, Markesomanije, Diskretnog šarma buržoazije, Severne bajke…Ko to tamo peva…i nedavne premijere… opisali ste mapu negdašnje Jugoslavije i nastavili preko njenih granica.
Da li je išta poremetilo prijateljsku saradnju i uvažavanje između drugih teatara?

S.Z: Otkad to uopće netko i prati?

Da li mislite da je najsvrsishodnije da koreograf bude i reditelja svoje zamisli, ili ste pristalica podele posla?

S.Z: Taj je posao nemoguće podijeliti, kad se stalno množi.

Saznali smo da ćete uskoro svoja bogata umetnička saznanja i iskustva podeliti sa studentima Instituta za umetničku igru. Da li to znači da osvajate trajno još jednu, neodvojivo značajnu ulogu u umetničkoj igri?

S.Z: Da, trajno. Kao red u nizu reda.

Čemu se radujete; šta Vas ljuti; čemu se nadate?

S.Z: Radujem se, a to ljuti samo kad se nadam da se to više neće uzalud događati.
*Greška je slučajna, a ni keksa nije bilo. No neka ostane tako, da bi bilo razlog pogađanja.

Poznata svetska Akademija za savremenu igru P.A.R.T.S. sa sedištem u Belgiji, održaće audiciju u Beogradu za nastupajuću akademsku godinu 2016-2019.
U ovoj instituciji tokom dvadesetogodišnjeg neprekidnog rada obrazovano je više od 400 stotine igrača i koreografa pod rukovođenjem najznačajnijih umetnika svetske plesne scene, među kojima i Anne Teresa De Keersmaeker (Rosas kompanija).
Ovogodišnja audicija koju organizuju Stanica servis za savremeni ples i Institut za umetničku igru u Beogradu, održaće se 27. februara ove godine u prostorijama Institutu za umetničku igru u Beogradu, u ulici Bulevar vojvode Mišića 43.
P.A.R.T.S. je 2013. godine uvrstio i Beograd među gradove u kojima organizuje svoje audicije za predstojeću akademsku godinu, i na taj način pruža mogućnost mladim igračima da se u svojoj zemlji prijave za Konkurs ove prestižne institucije.
Ovogodišnja audicija održava se u Institutu za umetničku igru jer on jedini pruža uslove za zadovoljavanje strogih propozicija i standarda ove akademije.
Tokom prošle audicije P.A.R.T.S. stipendiju je dobio Lav Crnčević učenik Baletske škole Lujo Davičo.
Detaljne informacije možete dobiti na www.parts.be

Umesto intervjua u januarskom broju publikacije za umetničku igru СТЕПART, umetnici, kulturni rukovodioci, predstavnici umetničke igre i studenti, podelili su sa čitaocima svoje utiske iz 2015. godine i očekivanja u 2016. godini.

Šta je na Vas ostavilo najsnažniji utisak u oblasti umetničke igre u 2015. godini?
Čemu se nadate u 2016. godini?

dr Branka Radović, generalni direktor i direktor opere i baleta Madlenianum Opere i teatra, muzikolog i kritičar
1. Što se tiče novine izdvojila bih predstavu Oni Đorđa Makarevića.
2. Očekivanja od 2016. Je da se iskristališu i žive različiti pogledi na igračku umetnost, u vidu klasičnih baleta, neoklasičnih, ekspresionističkih i svih drugih koji bi oplodili i učinili raznovrsnom ponudu na našem kulturnom planu.

Jelena Kajgo, pedagog savremene igre i direktorka Bitef dance kompanije
1. Za mene je to svakako premijera predstave Ptice i ponovna saradnja Bitef dens kompanije sa Edvardom Klugom.
Odavno imam zelju da vidim njegovo plesno citanje Aristofana, i drago mi je da smo dobili jednu zavodljivu, poeticnu, mastovitu, a igracki virtuoznu plesnu produkciju.
2. U 2016. sa radoscu ocekujem premijeru predstave Priča u vojniku u koreografiji Gaja Vajcmana i Roni Haver.
To ce biti treci plesni projekat koji ce Bitef dens kompanija realizovati sa ovim poznatim izraelsko-holadndskim autorima. Tema ove poeme Stravisnkog je univerzalana i vazna, a od Gaja Vajcmana uvek mozemo da ocekujemo scenski, zna;enjski i igra;ki kompleksno i uzbudljivo delo

Vladimir Dekić, v.d. direktora Ansambl KOLO

1. Na mene je najsnažniji utisak u 2015. godini ostavio pozitivan odjek na novu koncertnu prezentaciju umetnosti narodne igre, pesme i muzike, koju je Kreativni tim Ansambla KOLO implementirao u ovoj godini. Koncert za otvaranje 68. sezone, koju smo nazvali Tradicija Nova u BelExpo centru u Beogradu 1.10.2015. godine, je upravo dokaz da se nikada i ni pod kojim okolnostima publika ne potcenjuje, ali i da je podilaženje ukusu publike kontraproduktivno u ustanovama kulture, pogotovo onim od nacionalnog značaja.
2. Očekujem da nas neznanje, bahatost i nevaspitanje ne savladaju.

Zoja Begolli, Prvi solista Baleta, pedagog klasičnog baleta, repetitor u Narodnom pozorištu i baletskoj školi Lujo Davičo, profesor, prevodilac i izdavač

1.Najveći istinski baletski i umetnički događaj u protekloj godini je sjajna predstava ONI  koreografa i reditelja Đorđa Makarevića, koja svojim vrhunskim kvalitetom može da nas predstavlja bilo gde u svetu! Čestitam Udruženju profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije na visoko profesionalnom odnosu koje je sa potpunom umetničkom i moralnom odgovornošću, zasluženo dodelilo Đorđe Makareviću nagradu Terpsihora 2015.!!!
Nasuprot UBUS-a, koji nije mogao da prevaziđe usko klanovske podele – pa po principu neka komšiji crkne krava – nagradu nije dodelio nikome, zbog čega sam sa gnušanjem napustila to udruženje!!!
2. Na žalost, ne očekujem ništa lepo u 2016.g, pošto se Kultura, sa Ministarstvom na čelu, urušava nezaustavljivo iz dana u dan. A kraj propadanja se i ne nazire!

Miona Petrović, igrač i koreograf

1. Događaj koji je po meni obeležio igru 2015. je Balkan Dance Project Vol. 1 u organizaciji Festivala Velenje, Slovenija i partnera iz Makedonijei Srbije.
Divna ideja kojom su koreografi Aleksandar Ilić i Igor Kirov povezali igrače sa ovih prostora (Mojca Majcen, Katarina Stojković, Adrijana Dančevska, Miona Petrović uz učešće Teodore Sujić) u diptihu Reminiscencija i Priče.
2. U nadi da ćemo igrati ovaj diptih u 2016., da će se realizovati Vol.2 i da ću imati prilike da igram mnogo više.

Boris Čakširan, koreograf, kostimograf, glumac…

1. Ako bih birao utisak, onda je to sigurno trenutak susreta sa mladim devokama koje se bore da ostanu na savremenoj sceni pričajući svoje priče o raznim pitanjima i dilemama sa kojima se svakodnevno u svom radu susreću. To su Jana Milenković, Mina Kontić, Nataša Šmelc i Tamara Pjević u predstavi Vrste koja je svoju premijeru doživela na festivalu Van okvira, 29. novembra 2014. godine. Zajedno sa svojom koreografkinjom Jovanom Rakić, koja ih je bodrila, one mi ulivaju poverenje da savremena igra ima naslednike na koje mogu da računam!
2. To sam pitanje neprestano ponavljao u sebi dok sam gledao novu predstavu Jasmin Goder Climax u Tel Avivu, na festivalu International Exposure 2015. Razmišljao sam kakva je budućnost igre i šta je naš naredni potez? Ta predstava je na suptilan način donela potpuno novi koncept trajanja na sceni, prisutnost i odsutnost, nova uloga i participacija publike, novi izraz.., beskrajno dugo i opušteno uživao sam u prostoru koji sam delio sa igračima, ali smisleno, dramatično i uzbudljivo… To je trag budućnosti savremene umetničke igre i to je nešto sa čime ulazim u 2016. godinu! I naravno, svima koji vole igru želim sve najlepše!

Ksenija Dinjaški, baletski pedagog, teoretičarka igre i kritičarka

1. Beogradski festival igre je sa nagradom Vip poziva , u protekloj godini, otvorio stranicu uspešnosti Aleksandra Antonijevića. Školovan u Novom Sadu a prvak nacionalnog baleta Kanade vratio se kući , na samom kraju karijere, uz poštovanje i priznanje za visoka umetnička dostignuća u Igri na internacionalnoj sceni. Nagrada Vip poziva je jedinstven dogadjaj, ne prepušta zaboravu nego naprotiv osvetljava, ceni i nagradjuje značajna dostignuća naših a inostranih umetnika.
2. Nova godina – nova očekivanja kvalitetnih delovanja u našoj baletskoj umetnosti i edukaciji igre.

Čarni Đerić, glumac, igrač, reditelj…
1. Po meni, nažalost, igru u 2015 godini, nije, posebno, obeležio ni jedan događaj. Bar ne takav koji bi imao odjeka i uticaja na celu plesnu scenu. To je problem vidljivosti scene same, neorganizovanosti, nepovezanosti, nesaradnje i kao rezultat svega, nemoći da se, na pravi način, izbori za relevantnu poziciju u okviru kulturne ponude Srbije.
Kao pojedinačne, u gore navedenom kontekstu, manje događaje, naveo bih predstavu Balerine i rad umetničke grupe, okupljene oko nje, opstanak Bitef dance kompanije, preživljavanje Festivala koreografskih minijatura i drugu godinu rada Instituta za umetničku igru, na žalost, još uvek neakreditovanog.
2. U 2016. ne očekujem previše toga. Moglo bi se reći da mi iskustvo ne dozvoljava. Nadam se, međutim, da će scena ojačati i uspeti da, ne samo mnogobrojnošću, već i kvalitetom projekata, postane vidljivija i stabilnija, bar u okviru, domaće kulturne ponude (ne sviđa mi se ovaj termin, no bolji, trenutno, ne nalazim), nadam se stvaranju, bar još jedne plesne trupe, koja bi postala prepoznatljiva po svom umetničkom radu, osvajanju, bar još jednog prostora, institucionalnog ili vaninstitucionalnog u kome će zaživeti igrački programi, veći budžet i bolje uslove za Festival koreografskih minijatura, akreditaciju Instituta za umetničku igru i, mogućnost da zaradim par hiljada evrića, radeći svoj posao.

Milena Burić, viši savetnik, načelnik Odeljenja za savremeno stvaralaštvo i kreativne industrije Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije

1. U Narodnom pozorištu u Sarajevu, 17. i 18. novembra ove godine, održana je Prva regionalna konferencija Umjetnost baleta danas. Konferencija je okupila direktore, umetničke direktore i menadžere baletskih ansambala iz svih centara bivše Jugoslavije, koji su tokom trajanja skupa iznosili svoja iskustva, probleme sa kojima se suočavaju, način na koji ih rešavaju, vizije daljeg razvoja, i sl. Dogovoreni su modaliteti buduće saradnje, a pre svega konstatovana je neophodnost održavanja regionalnih skupova, poput Prve regionalne konferencije. Ukratko : retka mogućnost da na jednom mestu vidite i čujete vrhunske stručnjake i umetnike u oblasti umetničke igre.
2. Sledeća, 2016. godina trebalo bi da donese nastavak aktivnosti u okviru uspostavljanja regionalne saradnje, pre svega realizacija međusobnih gostovanja baletskih ansambala iz Ljubljane, Maribora, Zagreba, Rijeke, Splita, Sarajeva, Skopja, Novog Sada i Beograda. Nadam se da će ova gostovanja, koja će se vremenom ustaliti, obogatiti i osvežiti našu baletsku scenu i sezonu, kako repertoarski, tako i novim umetničkim imenima.
Takođe, važno je pružiti našim igračima i koreografima mogućnost da rade i stvaraju u regionu, posebno kroz zajedničke projekte i koprodukcije.

Igor Koruga, igrač, koreograf i profesor

1. Za mene je 2015. godinu obeležio ponovni spotlight na nezavisnu plesnu scenu koji se dogodio u okviru XIX Festivala koreografskih minijatura, nakon otprilike desetak godina. Kao jedan od nagrađenih koreografa sa nezavisne scene, ne želim da se ovim putem samo-promovišem, već da skrenem pažnju na značaj rada i doprinosa koje akteri nezavisne plesne scene kontinuirano ostvaruju u građenju savremene plesne umetnosti i kulture u našoj zemlji. Ne mislim da je celokupni doprinos nezavisne plesne scene potpuno zanemaren, ali smatram da zaslužuje da dobije veću vidljivost i podršku, posebno od strane institucija kulture kao što su pozorišta, muzeji, Sekretarijat grada Beograda za kulturu, škole. Akteri nezavisne plesne scene ujedno su i akteri umetničkih scena u regionu i inostranstvu, u toku su sa svim aktuelnim promenama, umetničkim pristupima, znanjima i diskursima u polju savremenog plesa. Stoga, ne smeju biti izostavljeni iz procesa izgradnje, struktuizacije, edukacije i profesionalizacije savremene plesne scene u Srbiji.
2. Očekujem nove izazove, kroz koje ću nastaviti da gradim sebe kao umetnika, pedagoga, i kao osobu. Želim da uspem u nameri da svoja dosadašnja stečena znanja i veštine nastavim da prenosim novim generacijama, da se nađem za mlade i nove kolege i koliko god je u mojim kapacitetima pomognem u njihovom ostvarenju kao autora, izvođača, pisaca, dramaturga, predavača, istraživača itd. Očekujem jaču saradnju institucionalne i nezavisne plesne scene i očekujem jači angažman sebe na jačanju te saradnje. Očekujem da Republika i dalje nastavi da finansijski podržava naše koreografe u realizaciji njihovih projekata, kao što to radi poslednjih godina, jer je kontinuitet važan i neophodan za razvoj plesne scene. Očekujem sve veći napredak umetničkog kvaliteta koreografskih radova. Očekujem što veći broj profilisanih izvođača. Očekujem više publike u pozorištima i na plesnim predstavama. Očekujem više plesnih predstava u našim pozorištima. Očekujem više uzajamne podrške i povezanosti među kolegama i akterima baletskog, komercijalno plesnog, institucionalno pozorišnog i nezavisnog sektora, jer smo previše izolovani jedni od drugih. Očekujem nova drugarstva. Očekujem nove ljubavi!

Tijana Malek, igrač, koreograf i studentkinja Instituta za umetničku igru Beograd…

1. 2015. godina je pokrenula umetničku revoluciji u igri. Ne mogu izdvojiti ni jedan događaj koji je obeležio godinu koja je iza nas, ali mi se dopada činjenica da se efektivno i kontinuirano radi na edukaciji prvih visko obrazovanih igrača, koreografa i pedagoga, što nije lak posao u Srbiji.
2. Nadam se da će 2016. godina doneti promene na našoj igračkoj sceni, u kreativnom smislu i da će plesna umetnost dobiti položaj u društvu kakav zaslužuje, jer se trenutno nalazi na opasnoj margini…

Jovana Ikonić, studentkinja Instituta za umetničku igru Beograd
1. Najjači utisak u 2015. godini, za mene, je predstava Ale i Bauci. Ono što me je oduševilo u istoj je osvrt na ne marnost čovečanstva prema ekologiji i sama činjenica da je koreografisana tako da je prilagođena svim uzrastima.
2. Od sledeće, 2016. godine očekujem da se više takvih projekata ostvari, jer na taj način se podiže svest o kulturi i igri.

Urednici СТЕПART-a

1. Pripremajući deset brojeva naše publikacije, tokom 2015. godine pratili smo i obaveštavali svoje čitaoce brojnim velikim, manjim i malim događajima koji su se dešavali kod nas i u svetu u umetničkoj igri.
Za nas su svi imali značaj i smatrali smo da njihovo navođenje doprinosi svrsi СТЕПART-a. Radili smo uz mnogo poteškoća ali istrajno i s entuzijazmom uprkos hroničnom nedostatku osnovnih materijalnih sredstava. Da ne posustanemo hrabrili su nas čitaoci koji su uvek razgrabili do poslednjeg broja svako naše izdanje.
Naš moto je bio СТЕПART SMO MI I VI!
Za nas je najznačajniji događaj koji je obečležio dešavanja u protekloj godini to što smo uspeli da izdamo deset planiranih brojeva СТЕПART-a.
2. Nadamo se da će Ministarstvo kulture i informisanja prepoznati vrednost koju СТЕПART ima za širenje saznanja i popularisanje umetničke igre, i njegov doprinos kulturi.

 https://www.facebook.com/Ctepart/

Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, svima želi srećne Novogodišnje i Božićne praznike.