U Narodnom pozorištu u Sarajevu bila je 23. aprila premijera opere Don Đovani Volfganga Amadeusa Mocarta s indikativnim pod naslovom La Dolce Vita.

Ova premijera nije interesantna samo zato što pod naslov asocira na poznati modni stil s početkom 80-tih prošlog veka već pre svega zato što se u vrhu štampanog programa nalazi čak ! četiri beogradska umetnička imena: reditelj Aleksandar Nikolić, koreograf Aleksandar Ilić, glavni solista bas Marko Kalajanović i Ana Zorana Brajović koja je pripremila soliste, svi iz Narodnog pozorišta u Beogradu.

Viđenje dvojice Aleksandara ove čini se, svima poznate opere je u najmanju ruku neoubičajeno. Umesto često do sada jednostavne ispričane priče svedene na vodviljsko ljubavni triler dobijena je takoreći sociološko psihološka analiza.

Izmeštajući radnju iz XVIII veka u 60-te godine XX veka ukazali su na svevremenost teme i između redova notnog i literarnog teksta pročitali uznemirujuće krucijalna pitanja života.

Pitanje koje su kompozitor Volfhganag Amadeus Mocart i libretista Vitorio Lorenco da Ponte postavili u ovoj već kanoniziranoj operi je suštinsko pitanje, ko je Don Đovani u stvari?

Od te premise pošli su i stvaraoci ove osavremenjene verzije (mesto, kostim, režija, koreografija, delimično izmenjena radnja) pri tom poštujući u celosti partituru.

Tradicionalan, standardan pristup mnogih reditelja, dirigenata i koreografa koji se u glavnom oslanjali na površno ocrtan lik ovog legendarnog zavodnika podvrgnut je pravoj psihološkoj vivisekciji: šta se krije iza njegove drske raskalašnosti i razmetljivosti nameće obavezu ozbiljnog , detaljnog analiziranja namere njegovih tvoraca kompozitora i libretiste.

Ko se krije iza ovakvog lika, koji se u operi pojavljuje u trenutku kada su na vrhuncu njegova sebičnost, egoizam, arogancija i cinično podsmevanje i narušavanje ustaljenog, iako lažnog, javnog opšte usvojenog i priznatog građanskog reda?

U traganju za odgovorom novi tumači starog teksta Aleksandar Nikolić i Aleksandar Ilić otkrili su vešto skrivenu mocartovsko daponteovsku ironiju koju dosadašnji realizatori ove opere nisu primećivali ili joj nisu pridavali značaj.

Italijanski pod naslov prvobitnog izvođenja Dissoluto punito, slobodno prevedeno znači kažnjeni razvratnik u stvari je pogrešan putokaz za tumačenje, jer u vreme nastanka Don Đovanija (kraj XVIII veka) dissoluto je značilo otpadnik!

Ako bi se razložilo značenje pojma dissoluto shvatila bi se Mocartova i da Ponteova poruka: soluto je homogena masa, a dis – soluto ono što od nje otpadne.

U operi Don Đovani ne kažnjava se razvratnik nego otpadnik od ustaljenih društvenih normi, što u mnogome menja način tumačenja lika.

Rukovođeni tim ulazeći u suštinu poruke autori Aleksandar Nikolić i Aleksandar Ilić pokušali su da odgonetnu zagonetku: da li je važnije zbog čega je neko otpadnik ili, od čega je neko otpadnik?

Kakvo je u stvari društvo u kome se talav karakter oformio; da li ga čine moralna, humana, iskrena, poštena bića ili je to konglomerat dvoličnih, ostrašćenih, verolomnih, licemernih i pokvarenih ljudi.

Svojstven, duhovit, ironičan i sataričan način kojim su začinjena sva mocartova scenska dela, od jednostvanog, narodskog humora do višeslojnog aristokratskog sarkazma imala je dostojnog tumača u libretisti Da Ponteu.

Sve dublje ulaženje u odgonetanje ove zagonetke pružilo je Aleksandru Nikoliću i Aleksandru Iliću obilje činjenica koje su potvrdile ispravnost njihovog pristupa rada, stavljajujući u sumnju dosadašnji tradicionalan površni nači koji nije doprineo objašnjenju intrigantno zavodljivog frivolnog šarma ovog negativnog junaka i zbunjujućih kontradiktornih osećanja koje on pobuđuje.

Publika je s razumevanjem i oduševljenjem prihvatila smelost režije upotpunjene koreografijom koje su se do te mere sjedinile u ostvarivanju zamisli da se nije znalo kad koje od njih preuzima vođstvo.

Znalačkoj i sigurnoj režiji, poseban šarm i dinamičnost dala je koreografija, odnosno scenski pokret kojim su bili razigrani i solisti i ansambl , pa čak i orkestar (?)! što je novom bojom osvežilo staro, davno znano delo.

Aplauz je bio dugotrajan i bučan i istinski zaslužen.

P.S. Nije novina da se postupkom osavremenjivanja osveže stara dela. Ne tako davno u Operi i teatru Madlenianum bile su prikazane dve opere takozvanog gvozdenog repertoara, obe u maestralnoj režiji Jurija Isakoviča Aleksandrova, i u iznad svega neobičnoj , sugestivnoj, upečatljivoj scenografiji i kostimimi Vjačeslava Okunjeva.

U Bitef teatru 28. aprila ove godine premijerno je izvedena predstava Samo moje Ane Dubljević i Igora Koruge.

Rad se bavi istraživanjem tzv. negativnih osećanja pojedinca kao nezanemarljivim odlikama današnjeg svakodnevnog života u kapitalističkom društvu.

Scenski prostor osmislio je Siniša Ilić a dizajn je uradila Katarina Popovića.

Više o predstavi iz ugla Ivana Medenice ovde.

Posle uspešno održanog i veoma posećenog seminara u Vranju prošle godine, od 1. do 10. jula ove godine, organizovaće se II letnji seminar umetničke igre u Vranju. Seminar je namenjen učenicima osnovnih i srednjih baletskih škola, plesnih škola i profesionalcima. Seminar obuhvata časove klasičnog baleta i repertoar klasičnog baleta, savremenu igru, hip hop, jazz i pilates.

Predavanja će držati Bahram M. Juldašev (Rusija), Lidija Pavlović (Srbija), Mačej Kuzminski (Poljska), Isidora Stanišić (Srbija), Tijana Malek (Srbija), Boris Vidaković (Srbija), Vukan Belojević (Srbija) i korepetitor Elena Kovačević (Srbija).

U okviru seminara biće održana i Prva konferencija pedagoga, koreografa i studenata iz Makedonije, Slovenije i Srbije.

Cena seminara je 200 evra za učenike iz Srbije, 300 evra za učenike iz regiona.

U cenu je uključen prevoz iz Beograda, pansion (tri obroka), smeštaj, izleti, kao i završni Gala koncert u kome će učestvovati svi polaznici. Prijave se primaju do 15. juna.

Više informacija se može dobiti u Studentskoj službi (063) 714 42 01 i (011) 41 40 420 svakog dana od 9 do 17 časova.

Više informacija o Učeničkom domu u Vranju, u kome je obezbeđen smeštaj i ishrana, možete videti na zvaničnoj prezentaciji Doma: http://www.domucenikavr.co.rs/.

Povodom Svetskog Dana igre 29. aprila – 25. aprila ove godine tročlani žiri Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, u sastavu: Bahram M. Juldašev, Prvak baleta, baletski pedagog i koreograf(predsednikžirija), Jadranka Jovanović, Prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu i Milan Rus, Prvi solista Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu,doneo je odluku da se nagrada Terpsihoraza 2016. godinu posthumno dodeli Mirjani Nešić, dugogodišnjem pedagogu klasičnog baleta Baletske škole “Lujo Davičo” u Beogradu.

Specijalna Pohvala dodeljuje se Festivalu koreografskih minijatura u organizaciji Udruženja baletskih umetnika Srbije iz Beograda.

Nagradu i Specijalnu pohvalu podržali su Zlatni sponzor Manta system, Ministarstvo kulture i informisanja i Institut za umetničku igru Beograd.

Svečanost povodom dodele biće održana u četvrtak 28. aprila s početkom u 13 časova u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu, ulica Dositejeva 2.

OBRAZLOŽENJE:

Nagrada Terpsihora 2016.

Mirjana Nešić, pedagog klasičnog baleta

Ovogodišnja Nagrada Terpsihora je presedan jer se posthumno dodeljuje Mirjani Nešić, dugogodišnjem pedagogu klasičnog baleta Baletske škole “Lujo Davičo” u Beogradu. Stručni žiri je u svojoj odluci naglasio da se ne smeju zaboraviti počeci baletskih igrača i onih koji su zaslužni za njihovo formiranje i obrazovanje. Mirjana Nešić je bila pojam pedagoga jer nije samo učila baletskom zanatu, već je bila vaspitač u pravom smislu reči brojnih generacija igrača, naučivši ih da se talenat bez discipline i predanog rada vrlo brzo pretvara u svoju suprotnost, da je neophodno kultivisati sebe i širiti znanje kako bi stečeni zanat postao umetnost.

Žiri je je naglasio da su mnogi učenici Mirjane Nešić postigli zapažene rezultate kao prvi igrači ne samo kod nas već i u svetu, i ostavili neizbrisiv trag u profesiji koja je prolazna, teška i vrhunska. Za svoj dragoceni doprinos pedagoškom radu dodeljena joj je i Nagrada za životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije.

Mirjana Nešić napustila nas je 5. marta ove godine.

Sagledavajući prethodne dobitnike Nagrade Terpsihora žiri je nastavljajući kriterijume ranijih žirija nastojao u godini malog jubileja (pet godina) da ne izneveri prestižnost ovog priznanja, u vremenu kada je veliki broj nagrada izgubio svoju prvobitnu namenu, kao i da da značaj obrazovanju u polju umetničke igre, kako bi budući pedagozi sledili put Mirjane Nešić.

Specijalna pohvala 2016.

Festival koreografskih minijatura

Festival koreografskih minijatura osnovan 1997. godine kao međunarodni je plesni festival koji se održava svake godine u Narodnom pozorištu u Beogradu, u organizaciji osnivača Udruženja baletskih umetnika Srbije, a koji ove godine proslavlja svoj jubilej dvadeset godina od osnivanja.

Misija Festivala koreografskih minijatura jeste da promoviše umetničku igru u najširem smislu i da upozna stručnu i širu javnost sa aktuelnim i nastupajućim trendovima naglašavajući značaj podsticanja koreografskog stvaralaštva.

Uloga festivala u podsticaju, obrazovanju i razvoju domaće plesne scene je veoma značajna, s obzirom da pored domaćih stvaralaca koji imaju mogućnost da predstave svoj rad, pruža mogućnost i međunarodnim takmičarima da svojim učešćem doprinose kvalitetu i predstavljanju novih tendencija u igru.

Mnogi laureati festivala danas su poznati koreografi na polju svetske umetničke scene, i podstaknuti su da nastave samostalnu koreografsku delatnost ne samo kod nas već i u svetu.

U novom broju: Intervju Anja Ahćin; U Sećanju Mira Nešić; Bravo Frančeska; Preijera u Novom Sadu; Predavanja, radionice i godtovanja u Institutu za umetničku igru; Summer dance camp Vranje 2016; Naglavačke u Dušku Radoviću; Gospođe ponovo nastupaju…
Stepart možete preuzeti u Balet Narodno Pozorište Beograd ; Narodnom Pozorištu u Beogradu, Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu; La Sylphide Baletskoj školi u Novom Sadu; Baletska Škola Dimitrije Parlić; Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu; Blagajni Narodnog pozorišta u Beogradu; Baletskoj školi Lujo Davičo; Madlenianum Operi i teatru; Sava Centru; Bitef teatru; UK Vuk; Mikser House; Institutu za umetničku igru;
Naslovna strana Nemanja Maraš

Nemanja Maraš primenjeni umetnik i profesor Instituta za umetničku igru, prikazaće svoju devetu samostalnu izložbu pod nazivom Apres u petak 15. april  s početkom u 19 časova u galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu ulica Kralja Milana 48.

Apres (posle) je naziv projekta u kome autor izlaže svoje viđenje zabeleženo objektivom neposredno po završetku predstave.

Njegova ideja da momentalno zabeleženim trenutkom, sačuva dragocen i neponovljiv izraz kojim igrači pokazuju emocije i umor posle odigrane predstave.

Izložba sadrži deset portreta igrača i čine samo deo projekta, čiji je kranji cilj Foto monografija, koja će biti prezentovana na Svetski Dan igre 29. aprila 2017. godine.

Izložbu su pomogli Institut za umetničku igru iz Beograda i Studenstki kulturni centar Beograd uz zahvalnost Narodnom pozorištu Beograd i Beogradskom festivalu igru.

DESET GODINA U CAIRO OPERA BALLET COMPANY

Naša zemljakinja Anja Ahćin, koja je završila Srednju baletsku školu Lujo Daviču u Beogradu, odsek klasični balet, kod profesora Zinete Musić Atanacković, posle uspeha na prestižnim međunarodnim takmičenjima, dobila je poziv da se priključi Ansamblu Kairskog baleta.

Nosite naziv Prima balerine. Kako je došlo do Vašeg angašmana u toj već renomiranoj, iako ne s dugom tradicijom kući?

A.A: Mesec dana posle završene Srednje baletske škole Lujo Davičo, učestvovala sam na baletskom takmičenju Premio Roma u Italiji. U seniorskoj kategoriji kao najmlađi učesnik rame uz rame s balerinama iz Mariinskog teatra i osvajačima medalja na takmičenju u Varni, osvojila sam treće mesto. Posle toga mi je bilo predloženo školovanje u Študgardu; a takođe sam dobila ugovor u Narodnom pozorištu što mi je bio dečji san koji se konačno ostvario. Međutim situacija u zemlji nije bila sjajna, plate nismo primali, i u tom času je stigao predlog da konkurišem zajedno s drugaricama koje su bile u istom položaju za angažman u Kairskoj kompaniji, što sam i učinila. Kako je direktorka Kairskog baleta Ermini Gambareli italijanka, bila upoznata s mojim uspehom na takmičenju, primljena sam odmah kao solista i tako radila godinu dana dok nisam počela da igram prve uloge i na kraju postala prvakinja Kairskog baleta.

Sećajući se osnivanja Kairo Opere i Baleta u kome je Ansambl baleta Narodnog pozirišta imao presudnu ulogu, a tokom decenija često gostovao u njoj, koliki je trag u repertoarskoj politrici i stilu rada ostavila ta saradnja?

A.A: Bila sam vrlo oduševljena i probudila se nada u meni kada je Beogradski balet gostovao s predstavom Ko to tamo peva, da će se saradnja i takozvano srpsko-egipatsko prijateljstvo obnoviti. Prestava je ostavila odličan utisak na publiku kako i na moje kolege, očekivali smo još takvih projekata, međutim odjednom je sve nažalost zatihnulo.

Školovani ste na osnovama pedagogije Ruske škole, na osnovama Svetog pisma klasičnog baleta Agripine Vaganove. Kako su se u taj sasvim drugačiji plesni kodeks uklopila njhova tradicionalna shvatanja igre?

A.A: Osnivač Kairskog Baleta i dugogodišnji direktor Abdel Monem Kamel, školovao se na Akademiji baleta Boljšoj, i još nekoliko tadašnjih igrača koji su se posle stečenog znanja i iskustva vratili u Kairo i počeli da prenose ruske metode na igrače pogotovo na Akademiju Klasičnog Baleta u Kairu, koja je po tom sistemu počela da školuje igrače koji bi se kasnije pridružili kompaniji. U kompaniji imamo ruske pedagoge koji s nama rade probe i drže čas, koji se svakodnevno smenjuju, tako da šok nije bio veliki. Brzo sam se uklopila, ali morala sam da naučim Ruski ekspresno.

U baletskom repertoaru ovog ansambla čemu je data prednost, klasičnom baletu ili savremenoj igri?

A.A: U repertoaru naše kompanije poslednjih tri-četiri godine prednost je data isključivo klasičnom repertoaru. Pre nego što se dogodila Revolucija 2011. dolazili su kreografi iz Italije, Francuske, Amerike i postavljali svoje savremene i neoklasične komade, od tada se sve malo promenilo… U Kairskoj pozorišnoj kući, pored Klasične baletske kompanije, postoje i dve moderne (savremene) kompanije koje su sada zadužene za savremeni repertoar.

Vaš repertoar je sastavljen od …?

A.A: Labudovo jezero, Krcko Orašcić, Romeo i Julija, Korsar, Kopelija, Spartak, Don Kihot, Pepeljuga, 1001 noć, Uspavana lepotica, Valpurgijska noć, Grk Zorba, Bežarov Bolero, Karmina Burana, Pinokio, I mnogi drugi savremeni i neoklasični komadi

Čemu dajete prednost, klasici ili savremenom plesu?

A.A: Do sada klasičan balet je oduvek imao prednost kod mene; međutim s godinama i iskustvom, sve se više javlja želja i potreba za nekim malo kreativnijim i slobodnijim iskazivanjem što je slučaj u savremenoj igri…

Ko su bili Vaši pedagozi u Srednjoj baletskoj školi Lujo Davičo u Beogradu?

A.A: U Srednjoj baletskoj skoli Lujo Davico, moj pedagog klasičnog baleta bila je Zineta Musić Atanackovicć, kojoj sam neizmerno zahvalna na svom pruženom znanju, pažnji i strpljenju. Odljičan pedagog, divan čovek, koja ne samo da me je naucčila baletu, a vež i kako se ide kroz život i ne posustajati.

Ko je najviše uticao i doprineo Vašem umetničko stasavanju?

A:A: Prve uloge sam počela da igram već sa  nepunih 20 godina, što je u principu vrlo rano za jednu balerinu po mom mišljenju. Tehnika je tu, ali umetnićki pristup, način rada i iskazivanja, lepota pokreta, kanalisanje i usmerivanje emocija, doziranje samih… to je sve ono što se uči i stiče vremenom kroz iskustvo i odrastanje, stasavanje devojke u ženu.

Veliku pomoć mi je pružila moj pedagogo Ala Georgevna.

Da li ste imali, i ko su bili Vaši uzori, ne samo u igri već u umetnosti uopšte?

A.A: Kad sam bila mala, moj uzor je naravno bila Ašhen Ataljanc, i sve što sam želela je da budem ona jednog dana.

Danas, ima toliko divnih i razlićitih balerina i umetnika da je teško opredeliti se za jednog…

Kako izgleda jedan Vaš radni dan?

A.A: Moj radni dan počinje klasom i zagrevanjem za solističke probe, zatim klas sa kompanijom a potom probe sa ansamblom u slučaju da su povezani sa protagonistima ili probe sa ostalim solistima koji su vezani za moju ulogu… posle toga kada je u pitanju radni dan, radim sa decom koja zžele jednog dana da postanu balerine, vikendom sam u školi baleta skoro ceo dan, tako da je za mene svaki dan radni dan.

U Kairu ste već 10 godina. Da li je bilo teško uklopiti se u nama stran način života i rada?

A.A:  Ovo mi je 10-ta sezona u Kairu. U početku je bilo izuzetno teško uklopiti se. Prvo bilo je teško navići se na rad pod visokim temperaturama, koje su pretežno na snazi 2/3 godine. Zatim ovde su predstave u bloku što znacč, spremamo Labudovo jezero mesec dana i igramo 8 predstava za redom; to smo zavrsšili, pocčinje nova priča… S jedne strane to je dobro jer ima dovoljno vremena da se spremi balet (za balerinu nikad dosta, uvek nam nedostaje još dan, dva da nešto popravimo), a s druge strane ponekad je psihički naporno jer posle određenog vremena potrebna je promena, nešto da razbije monotoniju, pa rad postaje mehanički.

Ko čini sastav Kairskog baletskog ansambla?

A.A: Ranije su 60% kompanije činili stranci, posle revolucije i nestabilnosti u zemlji, mnogi su otišli… U poslednje 2 godine situacija se stabilizuje i stranci su počeli da se vracaju u nasu kompaniju… Egipat, Italija, Japan, Grcka, Rusija, Ukrajna, Srbija, Jermenija, Kuba…

Nešto o Vama lično

-planovi

–želje

-ukratko ko ste Vi?

A:A: Kako sam napunila 28 godina, neki veliki planovi i promene nisu prisutni sto se karijere tiče. Planiram da ostanem tu gde jesam, ali da proširim polje delovanja. Pedagoški rad me interesuje, i planiram da se ozbiljnije pozabavim time. Student sam Fakulteta za inženjerski menadžmenta u Beogradu (FIM) i samo diplomski rad me deli od zvanja Diplomiranog inženjera menadžmenta  kreativnih industrija, na šta sam jako ponosna jer nije bilo lako uskladiti dva posla i fakultet. Ne planiram da se tu zaustavim, već razmišljam i o master studijama.

Želja mi je da pre nego što završim igračku karijeru zaigram bar jednom pred našom beogradskom publikom.

Ja sam vrlo uporna i ambiciozna osoba koja je vrlo samokritična (ponekad previše). Smatram da je sve moguće samo kad dovoljno želiš, i da je rad ključ koji otvara sva vrata.

Zahvaljujući na saradnji, želimo da se ispuni Vaša i naša želja da zaigrate pred beogradskom publikom.

Balet Ko to tamo peva izveden 11. aprila na Velikoj sceni Narodnog pozorišta je bio posvećen nedavno preminulom glumcu Draganu Nikoliću.

Komad je nastao prema istoimenom filmu Dušana Kovačevića, na muziku Vojislava Vokija Kostića i u koreografiji i režiji Staše Zurovca. Pred publikom se našla atraktivna postava u sastavu Aleksandar Ilić, Goran Stanić, Milan Rus, Mihajlo Stefanović, Nikola Bianco, Miloš Kecman, Nikola Tomašević, Jovica Begojev, Dalija Imanić i ansambl baleta, vrhunska muzika bez koje predstava ne bi bila tako posebna, odlična koreografija, režija, scenografija i kostim, kojom je predstavljen naš mentalitet.

Balet je premijerno izveden 22. decembra 2004. godine, nakon čega je nagrađen velikim brojem priznanja, gostovao je širom sveta i do dan danas za svako izvođenje traži se karta više.

U čuvenom filmskom ostvarenju Ko to tamo peva iz 1980. godine, u režiji Slobodana Šijana, Dragan Nikolić je maestralno odigrao ulogu pevača šlagera. Uoči baletske predstave, prikazani su odlomci iz ovog filma, a nakon predstave ansamblu baleta je uručeno pismo zahvalnosti Milene Dravić.

Autor poznat po fotografijama na kojima je beležio sve faze radnog dana baletskih igrača u svojoj knjizi pod naslovom What Lies Beneath (Veština koja je ušla pod kožu), na objektivan, duhovit, nadahnut način prikazuje surovu discipline i neumoljivu zahtevnost koju svakodnevno moraju da savladaju posvećenici Terpsihore, da bi, svake večeri prozračno, lako i elegantno svojom igrom dočarali iluziju lepote.
Suštinu ove knjige čije fotografije prati obaveštavajući tekst može najbolje da iskaže latinska mudrost rečima Per aspera ad astra*.

Potrebne su godine istrajnog svakodnevnog vežbanja da bi se od mladog tela oblikovalo i stvorilo zamamno čudesno biće koje dostiže nemoguće. Dan mladih posvećenika Terpsihori počinje vežbom, koja često surovo zahteva bolne pokrete i istezanje mišića.
Zaštićeni višeslojnom odećom koja omekšava i opušta telo, sedeći na podu, masirajući izranjavane prste, više liče na začaurene gusenice nego na leptira u koga će se pretvoriti rasplićući svojom igrom svilene niti umetnosti.
Svakog jutra u radnoj nedelji, u svakoj plesnoj kompaniji na svetu, plesači se okupljaju za čas koji počinje ovako: izvode se vežbe s kojima je većina upoznata od detinjstva i ponavlja se više od bezbroj puta čitav sat. Zatim se s nežnog protežea ide do visokih skokova, od ravnoteže do preokreta, objašnjava Edward Watson iz Akademije Kraljevskog baleta. To je nešto kao pranje zuba zaključuje. Sve to mora da se uradi da bi se moglo igrati, da bi se stekla snaga, fleksibilnost i dostigne maksimum neophodnog. To je takoreći svakodnevni svojevrsan tehnički pregled, ako se ne odradi čas ne može se ići na probu a još manje na predstavu.
Takva disciplina je osnova zanata. Sastavni deo je strogost prema sopstvenom telu. Često se vežba i igra od deset ujutro do kraja predstave istog dana. Svaki deo tela mora biti pod kontrolom i spremno da bi se dostiglo sve što igra zahteva. Specifična vrsta snage i kondicije, razlikuje se od kondicije vrhunskih atleta i sportista jer igrač to ponavlja po ceo dan. Da bi se ona dostigla u Akademiji Kraljevskog baleta angažovali su stručnjake rehabilitacione jedinice za elitne olimpijce da rade s igračima.
Sposobnost da se prevaziđu ograničenja sopstvenog tela čini igrače tako fascinantnim. Njihova igra više liči na mističnu silu nego na puku fizičku snagu, to je težnja da se ispriča priča sopstvenim telom.
Prvakinja i umetnički direktor Engleskog nacionalnog baleta kaže: …balet je ono što se događa u nepoznatoj zemlji između koraka… to je ono što izdvaja igrača od talentovanog pojedinca. To je čarobna terra incognita*… Želite sve više emocionalnog izraza u svom fizičkom iskazivanju. Kako sazrevate tako sve više želite nešto manje fizičkog a više emotivnog. Igrači moraju da veruju u sebe kako bi uspešno ostvarili umetničku iluziju kojom prikrivaju i opravdavaju naporan rad.

* preko trnja do zvezda;
* nepoznata zemlja;

rg-books 2015 uk

U Institutu za umetničku igru održaće se desetodnevni seminar od 28. marta do 9. aprila, u okviru teme posvećene Ishrana, hidratacija i plesna terapija profesionalnih igrača.
Predavanja i radionice će se odvijati na sledeći način: prva tri dana posvećena su optimalnoj ishrani i hidrataciji, bila bi uvod u mikro i makro nutrijente, energetske zahteve i potrebe za kalorijama. Objašnjenja će pratiti predlozi odgovarajućih recepeta i njihovo uklapanje u raspored časova, vežbi i njihova primena.
Naglasak će biti na značaju pravilne ishrane kao i posledicama u koliko se ona ne poštuju.

PLESNA TERAPIJA
Drugi deo u trajanju od sedam dana biće posvećen multidisciplinarnim mogućnostima za smanjivanje rizika povreda, njihovoj prevenciji i rehabilitaciji.
Pažnja će biti posvećena i značaju psihološkog aspekta povreda i suočavanju sa strepnjom i nesigurnošću za povratak na scenu posle povrede.
Ovu oblast pratiće konkretne vežbe i kondicioni treninzi značajni za uklapanje u dnevne obaveze igrača.

Rad radionice je usmeren ka studentima, profesionalnim igračima i pedagaozima igre i biće ilustrovan pratećim štampanim materijalom.
Seminarom će rukovoditi Erin Sanchez sa Laban Konzervatorijuma za muziku i ples iz Londona i predstavnik Fondacije Nurejev (Švajcarska).
Zainteresovani se mogu prijaviti na telefon 011 41 40 420 i 063 714 42 01.
Cena seminara je 2000 dinara za đake i 4000 dinara za pedgoge i profesore.