INTERVJU JELENA JANKOVIĆ

INTERVJU JELENA JANKOVIĆ

Jelena Janković majstor umetničke fotografije na nedavno održanom konkursu Balkan Photo Award koji se svake godine održava u okviru Balkan Photo festival ovenčana je lovorovim vencem trijumfa: nagradu joj je jednoglasno dodelio Međunarodni dvanaestočlani žiri kao ukupnom pobedniku konkursa i pobedniku kategorije Svakodnevni život za fotografiju Selfi kultura.

Kao prvo, ponovo čestitamo veoma ponosni što ste saradnik Steparta od njegovog početka. Tada ste bili fotograf Bitef teatra i još tada skrenuli pažnju na neuobičajen ugao beleženja trenutaka igre. Kada ste se zaljubili u taj oblik umetnosti?

J.J: Hvala ovom prilikom moram da kažem da je fotografija trenutno u užem izboru na takmičenju Sony World Photography Awards i čekamo dalje rezultate. Ušla je u užu selekciju od ukupno 105,692 prijavljenih fotografija iz 182 zemlje. Kao što nagrađena fotografija otkriva jedan ludi moment beleženja stvarnosti, tako je i moje zaljubljivanje nastalo upravo u to. Fotografija mi je dala mogućnost da kroz kadar pričam, prenosim i delim umetnost, kako svoju, tako i umetnost igrača, glumaca, teatra, umetnost življenja…

Da li je to bio coup de fudre, svesna odluka ili intuicija?

J.J: To je bila svesna i luda odluka koju sam donela u 24. godini. Završila sam fakultet koji nema veze s fotografijom, primila diplomu i odlučila da se time neću baviti. Ušla sam u kuću i rekla roditeljima da ću svoj put nastaviti kao fotograf. Naravno mislili su da sam poludela. Nisam imala dobar aparat, kompjuter, programe za rad… Ništa, samo volju za učenjem i radom… Po neki put se pokajem zbog te odluke, ali već sutra kad se probudim imam novu ideju za stvaranje. Bavljenje umetničkom fotografijom u Srbiji ravno je samoubistvu. Zakoni o autorskim pravima ne postoje, rad ne možeš da naplatiš, ne možeš da ga zaštitiš… a Srbija ima toliko mnogo talentovanih koji na žalost jedva čekaju priliku da odu iz države koja ne pruža mogućnost izbora. Umetnost je zamenio kič.

Hvatati igru svetlosti liči na hvatanje leptira. Leptir živi jedan dan, zrak svetlost jedan časak. Odraz leptira ako ga ne zarobi crtež svetlošću gubi se zauvek. Poimate li kolikom moći vladate?

J.J: Ne baš. Verovatno kada postanem svesna, magija će nestati. Volim i poštujem igru, snagu igrača, discipline kojom žive. Od prvog dana kada sam počela da fotografišem osećala sam da sam tu zbog njih a ne radi sebe. Čar je u međusobnom delenju koje osećam radeći pokret.

Fotografisati čine dve grčke reči koje opredeljuju suštinu te umetnosti: foto=svetlost, grafos=pisati, crtati, znači ukrotiti zauvek igru svetlosti i senke, čuvajući sećanje na ono čega više nema. Možete lid a odslikate svoj stvaralački credo?

J.J: Slobodno stvaranje bez kalkulacija. To je neprekidna i teška borba, ali istinita. Umetnik nije neko ko je inspirisan već neko ko je sposoban da inspiriše druge.

Iako veoma mladi stekli ste osobeno mesto među našim doajenima fotografije, svojim iskrenim, jasnim, romantičnim ali ne sentimentalnim rukopisom. Kod koga i gde ste učili zanat?

J.J: Imala sam neverovatnu sreću da na svom početku upoznam sjajnog umetničkog fotografa i divnog čoveka Aleksandra Radoša od koga sam puno naučila. Dao mi je beskrajnu slobodu, nikad me nije omeđavao nekim pravilima, puštao me je i gledao u kom pravcu ću otići. Najbitnije što sam naučila od njega da stvaram sopstvenim bićem, DA PRIČAM, DA DAJEM, A NE DA OČEKUJEM. Da ne razmišljam o nagradama, takmičenjima, nego da svim srcem živim svoju umetnost, a ostalo će doći samo po sebi kad zato dođe vreme. Beskrajno sam mu zahvalna na tome.

Zanat bez talenta je samo umeće a ne umetnost. Ko je u Vama prvi naslutio talenat?

J.J. Ljudi oko mene. Uopšte nisam bila svesna, samo sam stvarala, a prepoznavanje je došlo samo po sebi. Imala sam uz sebe divnu osobu koja me je ubedila da verujem u ono čime se bavim, poverovala sam i nisam odustala, pa se ukazala sreća da rastem uz BITEF festival i tako polako formirala svoju estetiku.

Terra Incognita Dunja Jocic (1)

Vaša kamera bezpogovorno sledi ples Vaših misli, oka i smisla za detalj. Slažete li se da svetlost i senka mogu iscrtati sva ljudska osećanja, od smeha, humora, radosti, sarkazma do očajanja i nade?

J.J: Slažem se. Sve to i više od toga. Zato volim fotografiju. Predstavlja sve ono u nama i što je oko nas. Na žalost kod nas se sve manje na takav način koristi fotografija i njena snaga je zamenjena komercijalnom upotrebom.

Vaše fotografije nastavljaju da igraju s baletskim umetnicima, igračima Kola, Bitef Dance kompanije… s gospođama Plesnog teatra gospođe… čuvajući ne samo kolorit originala nego i ritam pokreta. Kako to uspevate?

J.J: Prvenstveno je bitna prisutnost onda i inspiracija kako u timu s kojim radim tako i inspiracija umetnika s kojim sarađujem. Možda je najbolji primer za to saradnja s Nacionalnim Ansamblom Kolo. Da direktor ansambla Kolo Vladimir Dekić nema tu neverovatnu viziju i pokretačku energiju verovatno ne bih mogla nikada toliko dugo da fotografišem nacionalnu igru. Njegova profesionalnost i vera u moj rad, dale su veliki rezultat i sjajne fotografije koje nisu samo mojom zaslugom. Dao mi je beskrajnu slobodu u stvaranju i time pokrenuo lavinu inspiracije s Ansamblom Kolo. Posle dve godine rada i dalje imam tremu pred koncert kao na početku, radujem se novim stvaranjima daljem istraživanju, šta još može da se dobije od te vrste pokrete od izvrsnih igrača… Mi imamo tim koji me pokreće i kada se umorim uvek me podigne. Za mene je to inspiracija.

Vaša pobednička fotografija na ovom prestižnom Međunarodnom konkursu predstavlja čudesnu riznicu misli, osećanja, filozofije, sete, usamljenosti i ohrabrujuće nade i jedinstvene lepote. Kako ste uspeli da uhvatite svetlost nade i ljubavi i nežnog zajedništva u tom bespuću mnogoljudne otuđenosti?

J.J: Fotografija je zabeležena u Puli na koncertu Massive Attack prošle godine. Nemam baš neku definiciju objašnjenja, to je bio trenutak koji ne mogu da objasnim. Pravo mesto, pravo vreme, i veština brzog beleženja. Kada radiš u pozorištu kao fotograf jednostavno se naučiš brzom reagovanju, jer nema puno vremena za čekanje. Niko neće zbog tebe da ponovi celu predstavu. Naučiš da budeš lovac.

Neki predpostavljaju crno belu fotografiju kolorističnoj, navodeći da je teže u njoj ostvariti atmosferu ili bolje karakter bilo figure ili nekog objekta, dok boja pruža bezbroj mogućnosti da mimikrijom atraktivnosti pokrije nedorečenost. Šta mislite o tome?

J.J: .Smatram da je tu autorov rukopis najbitniji. Sam autor zna šta je najbolje i tom svojom odlukom samo delo čini jasnim ma kojom tahnikom radio. Individualnost je bitna, ostati dosledan svom rukopisu, nepravdajući se zbog čega smo nešto ovako ili onako uradili. Jednostavno smo uradili i tako odlučili. Kreiranje individualnosti i formiranje autorskog rukopisa smanjiće i taj mizaran osećaj konkurencije. Dat nam je dar stvaranje, ne za takmičenje i sputavanje, nego za deljenje i širenje. Formiranjem autorskog rukopisa daje mogućnost izbora i da te biraju za poslove koje možeš najbolje da uradiš, a ne da od tebe traže stvari koje ne možeš da im daš. Nismo program za instaliranje. Mislim da su to jako bitne stvari.

Šta planirate za budućnost; čemu se nadate; šta želite?

J.J: Ne volim puno da planiram… Više puštam stvari i sledim ih. Za sada znam da imam jedan plan, da ne odustanem, a želela bih da istrčim svoj ultra maraton u budućnosti. :)

Ko ste Vi?

J.J: Sljemenašica i maratonac u pokušaju. :)

Za to je potrebno: Ljubav, da ne misliš da je trener lud čovek i da ga slediš sa puno ljubavi i volje i ako znaš da je lud. Ja ga volim svim srcem i kada plačem na stazi. :) Drugarstvo… da izađeš po kiši i snegu sa svim ostalim ludacima napolje, da trčite zajedno i da se osećate kao da je baš to najepši dan. Prijateljstvo, da verujš u sve njih kada ti kažu da možeš, a ti znaš da ne možeš.

Tako je isto sa fotografijom i sa mojim bićem. Sve je to jedno!

СТЕПART možete preuzeti OVDE.

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someone

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *