¿ INSPIRACIJA*?

¿ INSPIRACIJA*?

Nema u umetnosti dela bez stvaralačke (rušilačke?) inspiracije, naročito kada je u pitanju scenska muzika, posebno one koje pripadaju muzičkom pozorištu.

U klasičnom baletu jednom za uvek ustaljene su zakonske norme na osnovu kojih, striktno ih se pridržavajući koreograf priča priču uz pomoć igrač.

Njegovo i igračevo stvaralaštvo je sputano jer su igra i libretto do detalja utvrđeni još od praizvođenja, pa se umesto podsticnja eksperimenta i traženja novih plesnih mogućnosti favorizuje podržavnje davno ustanovljenih klišea. I koreograf i igrač primorani sun a tačno prenošenje, kopiranje konstitucionalizovani uzorak i ponavljenje svega što je već utvrđeno i jednom davno priznato. Podržavajući tradicionalna rešenja, potiskujući sopstvenu inspiraciju i lično shavatanje interpretacijskih mogućnosti gubi se imperativ i credo umetnosti: novo, neviđeno, otkriveno… ne samo virtuelno vladanje zadatkom već uz pomoć njega dočaravanje iluzije…

Ne treba odbacivati i negirati značajna ostvarenja prošlosti, značaj zakonitosti klasičnih baletskih normi jer bez dobro savladane tehnike telo nije u stanju da ostvari misao koja pleše.

Neophodno je sačuvati, primenjivati i dograđivati dragocene postignute rezultate i uspostaviti ravnotežu između starog i novog, poštovati pravila i njihove primene i izmene, tradicije i eksperimenta koja je jednom takođe bila eksperiment.

Da bi se išlo napred naučeno, uslovno rečeno treba zaboraviti kako ne bi sputavalo slobodu i hrabrost avanture.

 

*inspiration (latinski) = inspiracija je stanje stvaralačkog zanosa, podticaj stvaralaštvu otkrivanju novog… u stvari božansko nadahnuće.

foto: Teatar Mimart – PROMO

PRVA I JEDINA

PRVA I JEDINA

Baletska škola u Gračanici (Kosovo i Metohija) počeće svoju prvu godinu rada 24. februara u Domu kulture Gračanica koji ju je u saradnju isvesrdnu podršku Instituta za umetničku igru iz Beograda.

Radom škole rukovodiće profeosor Aleksandar Ilić prvi solista baleta Narodnog pozorišta, koreograf i umetnički director BELEF-a.

Baletska škola za osnovno obrazovanje u Gračanici ima smer klasičnog baleta koji će držati poznati domaći baletski pedagozi i igrači.

Na Dan Madlenianuma

Na Dan Madlenianuma

Na Dan Madlenianum opere i teatra 26. januara ove godine bila je repriza barokne opere Klaudija Monteverdija* Orfej. Dvoipo satno bravurozno izvođenje orkestra sastavljenog od internacionalnih majstora na originalnim istorijskim istrumentima ili njihovim vernim kopijama, korektno pevanje zahtevne, specifične, barokne glasovne partiture i sasvim skromnog scenskog pokreta (koji je ličio na dečiju igru u obdaništu) prepuno gledalište pozdravilo je dugotrajnim i burnim aplauzom.

Predrag Gosta osnivač i dirigent Nove beogradske opere odgovorio je na osnovu bogatog ličnog iskustva (školovan u Beogradu na Fakultetu muzičke umetnosti, London Trinity College of Music i Georgia Satet University, Atlanta USA, usavršao se u Rusiji i Americi) između ostalog na jedno od pitanje daje sažet odgovor koji glasi:

Imamo umetnike izraženog talenta ali im sistem školovanja ne omogućava da se posle određenog nivoa razvijaju… čini mi se da profesori… prenose učenicima manje znanja od onog što sami imaju kako bi uvek bili iznad svojih studenata. U inostranstvu profesori vode studente određenim pravcem s namerom da ih ospsobe da sami drže kormilo životu u sopstvenim rukama.

*Klaudijo Monteverdi (1567-1643., Kremona), kompozitor bio u službi vojvode od Mantove, potom živeo i radio u Veneciji. Komponovao crkvenu i svetovnu muziku, opere, međuigre, balete.  U  Madlenianum opera i teatru u koprodukciju s Novom beogradskom operom izvedene su njegove dve opere: Krunisanje Popeje i Orfej.

La Sylphide

La Sylphide

Velika sala Slovenskog narodnog gledališća u Mariboru (Slovenija), ugostila je 11.januara 2018.godine sedamsto radoznalih posetilaca različitog uzrasta tokom celovečernjeg baleta La Sylphide. Muziku za ovaj romantični balet “v štirih dejanjih” komponovao je Herman Severin Lovenskild*, a libreto je pisao Adolf Nourit.
Praizvedba ovog baleta bila je 12. marta 1832. godine u Parizu, a tek je četiri godine kasnije (28.novembra 1836.) ovaj balet izveden u Kraljevskom pozorištu u Kopenhagenu.
Mariborsku koreografiju je, po Burnonvilu, uradila Karina Elver. Predstavom je dirigovao Simon Robinson, dok je za lepe kostime i interesantnu scenografiju odabran Mikael Melbaj. Asistenti koreografa su nekadašnji prvaci mariborskog baleta Alenka Ribič i Anton Bogov.
Koreografija danskog koreografa Ogista Burnonvila* je važan pravac u klasičnom baletu. To je poseban stil, u kojem su Burnonvilove koreografije zasnovane na jednom drugačijem sklopu poznatih elemenata iz domena klasičnog baleta i kao takve su se uvek izdvajale od onih znanih. Ovaj i drugi Burnonvilovi baleti zasigurno podižu tehnički nivo celog ansambla, naročito glavnih protagonista, jer su dueti i solo varijacije sazdani od brzih koraka, takozvane sitne tehnike i veoma su naporni za izvođenje. Balerina, Silfida, šumska vila (koju je igrala Portugalka stalno zaposlena u mariborskom teatru Katarina de Menezes) je obavezno u špic patikama i da bi postigla to očaravajuće vilinsko lebdenje pozornicom, mora silno da kontroliše svako svoje pojavljivanje. Koraci se savladaju tokom pripremanja premijere, ali je bezvazdušnost ono na čemu se najviše radi. Nije ni malo lako, ali kada se uzme u obzir da je silfida bajkovito biće koje dolazi u snove i u misli glavnog muškog lika, onda je svaki sat proveden u baletskoj sali na izgrađivanju takve uloge i te kako potreban. Radnja se događa u Škotskoj, a muška uloga seoskog momka, mladog Škota Džejmsa Rubena, poverena je Japancu Juji Omaki koji je u stalnom angažmanu u Mariboru. Ozbiljan je to zadatak za svakog baletskog igrača, jer su solo varijacije prepune zavrzlama sačinjenih od gusto naslaganih skokova, “skokića”, vrteški i potpuno drugačijih kombinacija od uobičajenih klasičnih i često izvođenih, što je i odlika Burnonvilovih koreografija. Uz dobru koordinaciju, ali i koncentraciju, ovaj skladan par, uspeo je da precizno odigra sve solističke i duetne momente. Uspešno su vodili publiku kroz bajku i čudesni svet vila.
Naročito se isticala Tanja Baronik, kao gost u ulozi čarobnice Madge. Dugačke ruke i “šake koje savršeno jasno govore tekst” nešto su što ne sme da ostane nepomenuto. Gibkim gestovima, glumom i posebnom izražajnošću, apsolutno je dominirala u scenama koje su joj dodeljene.
Baletski ansambl mada razigran i ujednačen, na žalost, igra u mekanim patikama. Nije uvek tako bilo, jer je Maribor ovaj balet izvodio osamnaest puta posle premijere koja je bila 19. decembra 1975. godine. Iko Otrin* je tada podigao sve balerine na vrhove prstiju.
Kada se sedi u drugom redu (namenjenom sponzorima i gostima) prepoznaju se diplomci Baletske škole u Novom Sadu, Jelena Lečić i Petar Marić. U Srpskom narodnom pozorištu Jelena Lečić, nekada prva solistkinja, crni i beli labud, Kitri i Žizela, igrala je Efinu drugaricu. Petar Marić, koji je u Srpskom narodnom pozorištu proveo četiri godine našao je posao u Mariboru i sada se već na zalasku igračke karijere našao u ulozi Muzičara.
Sve u svemu, ovo je jedan lep i prijemčiv balet u trajanju od 90 minuta, koji privlači sve one koji vole klasičan balet. Sam sadržaj i bajkovita priča su dovoljni da se svaki gledalac bez obzira na broj godina preda maštanju i poleti za Silfidom u nestvarni svet.

Gabriela Teglaši Jojkić
18.01.2018.

*- Herman Severin Lovenskild rođen je 30.jula 1815. godine u gradu Ulefos (Norveška). Umro je 5.decembra 1870. godine u Kopenhagenu (Danska). Bio je sin režisera koji je svoju porodicu preselio u Dansku 1829.godine. Herman Severin Lovenskid je studirao u Beču, Lajpcigu i Sankt Peterburgu, a posle povratka u Dansku započeo je komponovanje muzike za brojne dramske radove i balete u Kraljevskom danskom pozorištu, kao i sviranje na orguljama u crkvi. Najpoznatiji i najčešće izvođen balet je La Silfid.

*- August Bournonville (21.avgusta1805.-30. Novembra 1879. Kopenhagen Danska) igrač i koreograf, sin Antoana Bournonvilla, takođe baletskog igrača i koreografa. Ogist se školovao u Parizu kod Vestrisa i Kulona, bio je angažovan u Operi i kao prvak baleta se vratio u Kopenhagen. Burnonvil je, suprotno tadašnjoj modi, pridavao posebnu pažnju muškoj ulozi, što mu je donelo neprijateljstvo balerina, ali i insipirisalo ga da napravi novu verziju baleta Silfide, zatim Svečanosti u Albanu, balet Napulj koji se i danas izvodi, i svoj poslednji balet koji je koreografisao u Rusiji Od Sibira do Moskve. Burnonvil je predstavnik najčistije francuske tradicije baleta koju je presadio i u kopenhašku Operu.

*-Iko Otrin (25.januar 1931. Zemun – 28.juli 2011. Ljubljana) je slovenački baletski igrač, pedagog i koreograf. Obrazovan, vredan i sposoban baletski poslenik, uticao je da se baletska umetnost razvija i napreduje. Stvarao je i prenosio brojne koreografije, osnovao Srednju baletsku školu u Mariboru i ostao zapamćen kao pokretač modernog izraza.

U SARAJEVU… TANZELARIJA…

U SARAJEVU… TANZELARIJA…

Udruženje Tanzelarija – organizacija za afirmaciju savremenog plesa, organizovala je još jedan u nizu svojih projekata, ovog puta u saradnji s Pozorištem mladih Sarajevo.

Sarajevo Winter Dance Work shop prvi put je održan u Sarajevu za decu i odrasle koji već imaju iskustvo iz klasičnog baleta ili drugih plesnih tehnika (učenici baletskih škola, plesnih klubova i slično).

Cilj je sticanje novih iskustava u plesnim pravcima kao i njihovo usavršavanje.

Radionice su se održavale po grupama u zavisnosti od uzrasta u periodu od 10.01. do 16.01. 2018. godine u prostorijama KUD Proleter iz sledećih kategorija:

Klasični balet – predavač Claudia Sovre (Slovenija),

Savremeni ples – predavač Jana Milenković (Srbija),

Jazz dance theatre – predavač Luka Živković (Srbija).

Sarajevo Winter Dance Workshop je kreiran po ugledu na radionice kakve se održavaju u svetskim metropolama tokom zimskih i letnih praznika. Cilj je da se u Bosnu i Hercegovinu dovedu poznati svetski pedagozi iz različitih oblasti plesa, kako bi plesači i budući plesači imali mogućnost za sticanje novih znanja i mogućnost uvida u nove plesne tehnike.

Ovogodišnji Winter Dance workshop pružio je deci i ostalim polaznicima dodatno usavršavnje,  njegov uspeh osnažio je nameru da ovaj vid dodatnog obrazovanja postane stalna praksa.

 

INTERVJU: Doc. Una Popović

INTERVJU: Doc. Una Popović

ESTETIKA IGRE

Doc. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, dr Una Popović u okviru  proučavanja relevantnih tema svoje struke, izuzetnu pažnju je posvetila fenomenu igre. Nedavno je svojim iscrpnim i svestranim poznavanjem načela, odnosno postavila fundamentalna pitanja o estetici igre.

Predmet koji predajete na Fakultetu za mnoge je u domenu apstrakcije iako je filozofija jedan od ugaonih stubova poimanja suštine života. 

Šta se krije iza pojma filozofija?

U.P: Iza pojma filozofija, kako ste umesno primetili, krije se koren svake teorije i nauke, poznate našoj zapadnoj civilizaciji. Prema mom ličnom iskustvu i mišljenju, filozofija je rezultat do kraja dovedene potrebe da se ispita i promisli sve ono što čini ljudski život, kao i njegove okvire. Baviti se filozofijom, tako, znači dopustiti sebi korak u smeru koji ide od uobičajenog i svakodnevnog, ali koji sam počiva na tome. Nekada je svaka teorija bila filozofija; danas to nije slučaj, jer su se mnogi oblici teorijskog vremenom izdvojili od filozofije i uspešno ustanovili sopstvenu autonomiju i legitimnost. Ipak, radikalno i beskompromisno misliti o onome što stoji u osnovi našeg poimanja stvarnosti, te položiti računa o tome strogo i na osnovu valjanih argumenata, čini mi se da je i dalje prerogativ filozofije.

Da li je sve počelo od antičkih Grka čiji su mnogobrojni mislioci s pionirskom smelošću zalazili u teme dostupne samo bogovima?

U.P: Da, nesumnjivo je sve počelo od antičke Grčke. Uobičajeno se uzima da je prvi filozof bio Tales (iz Mileta), poznat i po svojim matematičkim dostignućima. Jednako je nesumnjivo da je tradicija grčke filozofije, pre svega oličena u delu Sokrata, Platona i Aristotela, bitno odredila način na koji se filozofija razvijala tokom potonjih vekova; prošle godine obeleženo je XXIV veka Aristotela, što je iznova pokazalo koliko je njegova misao i dalje aktuelna i relevantna. Složila bih se i sa Vašim komentarom o počecima filozofije kao smelosti zalaženja u domen božanskog – moglo bi se reći da sa filozofijom imamo mišljenje koje stoji negde između onog uobičajenog za čoveka i onog što je na samoj granici njegovog domašaja.

Može li se reći da je život ovaploćena filozofija Kosmosa?

U.P: Pojedini filozofi tvrdili su nešto tome slično. Zapravo, moglo bi se reći da celokupna metafizika podrazumeva takvu tezu, jer ona obrazlaže unutrašnju strukturu stvarnosti polazeći od mesta čoveka u njoj. No, ispravnije bi bilo reći da filozofija pripada samo čoveku – ne i kosmosu, iako kosmos može biti jedna od njenih tema. Shodno svome imenu, filozofija je ljubav prema mudrosti – u tome leži večita opomena da je mudrost ono što za čoveka uvek ostaje otvoreno, i ka čemu se iznova i iznova mora koračati.

Da li je filozofiranje traćenje vremena ili je stvaralačka gimnastika duha?

U.P: U našem jeziku i žargonu pojam filozofiranje često se upotrebljava u smislu traćenje vremena, odnosno kao oznaka zaludnog i preteranog promišljanja stvari i situacija koje su, navodno, po sebi jasne. Za filozofa, međutim, ne postoji ništa što ne bi zavredilo propitivanje, a stav koji se uzdržava od ’preteranog’ mišljenja shvata se kao poricanje onog najvrednijeg u čoveku. Jednostavnije rečeno, filozofija bi podrazumevala preispitivanje onoga što je već usvojeno kao ispravno i istinito – otuda je ona vekovima bila mesto kritičkog mišljenja, te su često filozofi bili savest svog vremena. Takav stav, nesumnjivo, retko prolazi bez posledica: dovoljno je samo da se setimo Sokrata i njegove smrti.

Smatrate li da su filozofija i gimnastika (obe grčkog porekla) avers i revers, da su dva Janusova lika: Duh i Telo?

U.P: Ne, nipošto. Uobičajeno je da se filozofija posmatra kao stvar duha, te da se, kao takva, suprotstavlja telu. Međutim, razdvajanje duha i tela zapravo je ideja koja i sama potiče iz tradicije filozofije – veoma često se vezuje za Rene Dekarta*, iako bismo mogli navesti i druge primere. Prema mom sudu, najveći problem sa takvom tezom je taj da ona telu odriče misaoni potencijal, te da ga postavlja samo kao instrument, kao oruđe duha (ili svesti) – u duhu klasične, mehanicističke fizike. Savremena filozofija, međutim, često je napadala tu tezu, te je ponudila niz alternativnih mogućnosti.

Vaš nedavni razgovor s dr Aleksandrom Lukićem, autorom i voditeljem čuvene emisije Radio Beograda II Gozba, bio je posvećen intrigantnoj temi: Estetika igre. Kako objašnjavate to složeno pitanje?

U.P: Potpuno ste u pravu – estetika igre je veoma kompleksna tema. Ovaj pojam – estetika igre – može se razumeti u širem i užem smislu, pri čemu bi uži smisao bio neposredno vezan za estetiku kao jednu od osnovnih disciplina filozofije, dok bi širi smisao podrazumevao bilo koji napor da se objasne estetski problemi i fenomeni. Ja, svakako, o estetici igre govorim u užem smislu, odnosno moj interes je mesto igre unutar horizonta filozofije umetnosti i estetike. Međutim, čak i u tako uže određenom smislu estetika igre pokazala se kao veoma problematičan istraživački poduhvat; ispostavilo se da tradicija estetike vrlo retko govori o igri, iako veoma uvažava književost, slikarstvo i druge umetnosti. Moglo bi se reći da čak i danas najveći zadatak predstavlja upravo obezbeđivanje mogućnosti da se o igri filozofski govori.

Odakle i od kada potiče Vaše interesovanje za igru uopšte, posebno za izučavanje i objašnjavanje pojma estetike igre?

U.P: Moje interesovanje za igru sasvim je lično – ja sam veliki ljubitelj igre, iako sama nisam bila igrač. Sa igrom me je još u ranoj mladosti upoznala moja najbolja prijateljica, koja je tada pohađala srednju baletsku školu Lujo Davičo; ona je uspela da svoju ljubav prema igri prenese i na mene. Kada je reč o filozofskom izučavanju igre, moram priznati da mi je ta tema već dugo interesantna, iako sam se tek nedavno upustila u taj istraživački poduhvat. Budući da je estetika moje osnovno opredelenje unutar filozofije, rad unutar tog područja me je donekle spontano doveo pred pitanje igre. Moglo bi se reći da su interes za estetiku igre provocirale moje dve velike ljubavi, filozofija i igra zajedno.

Estetika – da li to podrazumeva: ovo mi se dopada, a ovo ne?

U.P: Sasvim sigurno ne. Estetika je, grubo rečeno, pokušaj da promislimo na osnovu čega dolazimo do toga da nam se nešto dopada ili ne dopada, te kako tada sudimo. Drugim rečima, estetika je jedna grana filozofije, teorija o onom estetskom, što može da podrazumeva i umetnost, i lepotu, i način na koji ih doživljavamo. Svakako, kao što je i Imanuel Kant* rekao, svaki čovek je ubeđen da je njegov estetski sud – njegovo dopada mi se ili mi se ne dopada – nešto na šta ima pravo, povodom čega želi da sam odluči. No, budući da svaki čovek ima estetsko iskustvo, iako neće svi ljudi jednako oceniti ista umetnička dela na primer, može se reći da estetsko iskustvo bitno pripada onome što čini čoveka, da je ono jedna važna i nužna odlika naše ljudskosti. Estetika bi se, dakle, bavila upravo tim – načinom na koji se ono estetsko pojavljuje za bilo kog čoveka, bez obzira na razlike u dopada mi se i ne dopada mi se.

Često je mišljenje da je telo samo instrumet igre, dok misao koreografa svojom emocijom izražava igrač koristeći telo kao alatku za postizanje cilja.

Hajde da to okremeno vice versa: telo misli izražavajući svoju (tuđu) misao?

U.P: Da, takvo šta je moguće – neki estetičari bi rekli da je čak i poželjno. Kada tvrdimo da je telo instrument igre, reč je zapravo o tezi da su misao (duh, svest) i telo radikalno različiti, te da ono umetničko i smisaono samo misao može produkovati. Upravo ovakva pozadina promišljanja umetnosti je, prema sudu mnogih autora, razlog zbog kog igra u tradiciji estetike nije bila naročito obrađena i razmatrana. Stoga, ukoliko se želi otvoriti prostor za promišljanje igre – i to takvo koje bi uvažilo samu igru i ne bi joj nametalo modele po kojima se promišljaju druge umetnosti – ovu pozadinsku tezu potrebno je napustiti i zameniti je nekom drugom. Savremena filozofija, i van estetičkih problema, ponudila je niz takvih alternativa; otuda su se i neki estetičari igre, i sami igrači, poslužili takvim rezultatima i na osnovu njih tvrdili da je upravo igrač onaj koji primarno stvara igru; pozicija koreografa bi tu bila nešto komplikovanija. I ne samo to: autori takvog uverenja tvrde i da kada igrač igra, njegovo telo je ono koje misli i oseća, ono na telesni način produkuje smisao.

Da li je telo Isidore Dankan mislilo izražavajući svoju smisaonu emociju pokretom? 

U.P: Odgovor na Vaše pitanje zavisi od teorijske pozicije kojoj se u pogledu razumevanja igre priklonimo. Ukoliko bismo pristali uz ideju da je telo oduhovljeno, odnosno da ne postoji radikalna razlika između duha i tela, onda bi se moglo reći da je i telo Isidore Dankan mislilo dok je igralo. Zapravo, preciznije bi bilo reći da je njeno telo komuniciralo neki (estetski) smisao kako sa njenom publikom, tako, povratno, i za njenu sopstvenu svest.

Da li je moguće ukratko izneti genezu Vašeg traganja za estetikom igre? Možemo li parafrazirati Platonovu misao da Što je u državi bolja muzika bolja će biti i država u što je u državi bolja igra bolja će biti država, ili, što je u državi snažniji uticaj estetike država će biti bolja?

U.P: Konkretan povod za istraživanje estetike igre bilo je drugo moje istraživanje, posvećeno Šarlu Bateu*. Bate je francuski mislilac koji je polovinom XVIII veka promenio definiciju umetnosti, tvrdeći, nasuprot tradiciji estetike, da je umetnost proizvođenje lepote. Isti Bate ponudio je i jednu od prvih klasifikacija najvažnijih, kardinalnih umetnosti, u koju je uvrstio i igru. Ovo je za mene bio okidač, budući da se ovakav privilegovan položaj igre u estetici skoro momentalno izgubio, te je umesto igre arhitektura postala jedna od najvažnijih umetnosti. Složićete se, takvo ’nestajanje’ igre veoma je neobično; otuda je odsustvo igre u estetici i za mene postalo problem.

Kada je reč o Vašem pitanju u vezi sa odnosom države, estetike i igre, mislim da odgovor mora biti potvrdan. Jednostavno rečeno, umetnost – u ovom slučaju igra, te filozofija – u ovom slučaju estetika, ne pripadaju onim minimalnim potrebama održanja čoveka, kao što su to hrana, sklonište i slično, već, moglo bi se reći, njegovim maksimalnim potrebama, onim koje mu omogućavaju da živi, a ne da samo preživljava. Država koja vodi računa samo o ekonomskoj, a ne i o duhovnoj sferi života svojih građana izvesno nije najbolja moguća država. Napokon, ukoliko pogledate najrazvijenije zemlje Evrope i sveta, videćete da one itekako vode računa i o razvoju umetnosti i o razvoju filozofije, te da postignuća u tim domenima računaju u izuzetne vrednosti za konkretne nacije.

Da li je estetika dogma ili subjektivan odnos prema izazovu viđenog?

Može li se estetika različito poimati: estetika lepog (zar to nije pleonazam?), estetika ružnog, estetika kiča, estetika životnog stila (!), estetika estetike…!!!

U.P: Estetika nesumnjivo nije dogma, niti može biti puki subjektivni odnos prema onom što se konstatuje kao estetsko iskustvo. Nesumnjivo, estetsko iskustvo je kao takvo subjektivno, odnosno vezano je za neku konkretnu osobu koja ga doživljava. No, ono je uvek bilo i medijum komunikacije, način da se intimnost jednog čoveka podeli sa drugim čovekom; u suprotnom, umetnička dela drugih ljudi ne bi nas pogađala. Samim tim, estetsko iskustvo je zapravo horizont intersubjektivnosti i nije prosto privatno. Shodno tome, ovde ne može biti nikakvog dogmatizma – kao i u slučaju umetnosti, čim se postavi dogma, i estetika i umetnost gušiće se i zamirati.

Pojam estetike je filozofskog porekla – u pitanju je naziv koji je ovoj disciplini dao Aleksandar Gotlib Baumgarten*, njen osnivač, koji je i izmislio reč, oslanjajući se na grčko aisthesis (čulno opažanje u izvornom značenju). Baumgarten je prvi i odredio polje proučavanja estetike kao jedinstveno područje lepote, umetnosti i opažanja. Pre XVIII veka, pojmovi lepote i umetnosti bili su u svojim značenjima nezavisni jedni od drugih, a i pretrpeli su mnogobrojne promene smisla. Svakako, i nakon Baumgartena se često menjao smisao razumevanja kako estetike, tako i lepote i umetnosti, kao i toga šta se uopšte uračunava u domen estetskog (kič, ružno i slično). Stoga, iako je pomalo nezgrapno, nije pleonazam reći estetika lepog ili čak estetika estetike. U prvom slučaju govorili bismo o onim estetičkim pozicijama koje prednost daju fenomenu lepote, a ne fenomenu umetnosti na primer, dok bismo u drugom slučaju govorili o estetičkom izučavanju same estetike – o tome kakvo je to mišljenje, na koji način se ono razvija. To je, igrom slučaja, za mene vrlo interesantna tema: veoma mi je neobična činjenica da estetika kao disciplina filozofije nastaje tek u XVIII veku, iako su se još i antički filozofi bavili problemima umetnosti i lepote, te mi retroaktivno govorimo o njihovim estetikama. Navedeno, po mom sudu, svedoči o tome da je u XVIII došlo do velike promene u razumevanju toga kako uopšte zahvatamo umetnost i lepotu – a upravo to pitanje ’kako razumemo’ je ključno za estetiku.

I najzad Ko ste Vi:

      – prijateljstvo,

      – želje,

      – planovi?

U.P: Ja sam filozof, estetičar, ljubitelj umetnosti. Nadam se, dobar prijatelj i prostor slobode za ljude koji me okružuju. Kada je reč o planovima, volela bih da u bližoj i daljoj budućnosti ponudim studije posvećene estetici kao specifičnom načinu mišljenja unutar filozofije, kao i studije posvećene prostoru komunikacije između filozofije i umetnosti. Ukoliko bi ta istraživanja doprinela poboljšanju statusa estetike i igre u našoj stručnoj i široj javnosti, to bi me učinilo veoma srećnom.

СТЕПART se zahvaljuje sa željom da se saradnja nastavi.

* Rene Dekart (1596-1650.), francuski filozof, matematičar i fizičar, osnivač novovekovne evropske filozofije, posebno modernog racionalizma. Smatra da u osnovi svega postoje dve potpuno različite supstance: jedna čini osnovu svakog mišljenja i svesti a druga osnovu svake telesnosti…

* Imanuel Kant (Emanuel, 1724-1804.), nemački filozof, osnivač nemačke klasične filozofije – nemačkog idealizma, koje ima tri suštinska obeležja: kopernijanski obrat, kriticizam i primat praktičnog nad teorijskim umom.

* Šarl Bate (Charles Batteux, 1713-1780.), francuski filozof izuzetno uticajan u oblasti estetike i filozofije umetnosti. Najznačajnije delo je Lepe umetnosti svedene na zajednički princip, (Les Beaux arts réduits à un même principe) u kome nastoji da razumevanje umetnosti poveže sa teorijom ukusa i da pronađe jedan izvor – jedinstveni princip za razumevanje zajedničke suštine svih umetnosti. Menja tradicionalno razumevanje umetnosti kao podražavanja, tvrdeći da je umetnosti proizvodnja lepog: na taj način pojam umetnosti prvi put je određen kao suštinski vezan uz lepo. Njegova kvalifikacija umetnosti predstavlja jedan od prvih pokušaja da se umetnosti povežu u određen sistem.

* Aleksandar Gotlib Baumgarten (1714-1762.), profesor filozofije u Frankfurtu na Odri, prvi je izdvojio teoriju lepote iz okvira filozofskih sistema i nazvao je ESTETIKA.

NOV RUKOVODILAC ANSAMBLA VENAC

NOV RUKOVODILAC ANSAMBLA VENAC

Miloš Cile Mitić, član Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije od januara 2018. godine je rukovodilac Ansambla narodnih igara i pesama Kosova i Metohije Venac iz Gračanice.

Na poziv Snežane Jovanović, direktora ovog profesionalnog folklornog ansambla, koji radi na prostoru Kosova i Metohije već više od pola veka (trenutno nedaleko od svoje matične Prištine) Mitić je postao deo umetničkog tima i trenutno radi na pripremi ansambla za nove projekte, ali i obnovu starog repertoara.

Diplomirani istoričar i student master programa etnologije i antropologije sa dugogodišnjim igračkim i pedagogškim istustvom u leskovačkom Abraševiću i beogradskom AKUD Ivo Lola Ribar Cile Mitić je ovu kalendarsku godinu započeo prenoseći svoje znanje o narodnim igrama na seminaru folklora u poljskom gradu Poznanj od 12. do 14. januara.

Zorba sajam 2015

OČEKUJUĆI BDP VOL. 4

OČEKUJUĆI BDP VOL. 4

Plesna celovečernja predstava Balkan Dance Project Vol.3 imala je treću premijeru (posle Sarajeva i Velenja) 4. decembra 2017. godine na Maloj sceni Madlenianum opere i teatra.

Umetnici iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske i Makedonije sakupljeni oko ideje Balkan Dance Projekta, da združi, prožme i učvrsti veze naroda Balkana i čuvajući zajedničku kulturnu baštinu osvoje nove prostore za umetničku igru, ostvarili su tri originalna, zasebna dela ličnim plesnim crtežom, savremenim jezikom, afinitetima i emocijama.

Koreografsko plesno tumačenje tri suštinski različite ideje imalo je prividno različit pristup odabranoj temi i jedan snažan zajednički veznik – savremen plesni vokabular, ne priča nego bit odabranog predloška.

Prvi deo večeri pripao je koreografskom tumačenju već klasične burleske barda slovenačke književnosti Ivana Cankara, koji može po oštrini opažanja, raščlavanja i razobličavnja licemerja malograđanskog mentaliteta kraja XIX i početka XX veka stati rame uz rame srpskom komediografu Branislavu Nušiću.

Autor ove koreografske farse istovremeno sarkastične, humorne ali ne zlobive, diskretno romantične, Aleksandar Ilić poznat po kompletnom originalnom pristupu tumačenja ideje raznolikih sižea, uvek dosledan svom prosedeu, jednostvavnim, minucioznim bez nepotrebnih efekata samih po sebi, inteligentnim načinom osvetlio je skrivenu suštinu Sablazni u Sent Florijanskoj dolini.

Način ne samo zanimljiv, više od toga, složen problemski, ne odmah razumljiv i prihvatljiv u svojim mnogoznačnim aluzijama i iluzijama ali nepobitno opravdan.

Podsmeh ne ruganje obeležio je vibrantnim, romanesknim štimungom koreografskog poigravnja.

Njegova višestruka novatorska i moćna interpretacija – prevođenje na jezik bez reči poznatog književnog dela obilovala je znalački odabranim raskošnim plesnim simbolima skoro besprekorno izvedenim od mladih igrača.

Koreografski detalji složeni u čvrstu celinu bili su još jedan pokazatelj suptilnog stila i zavidnog poznavanja tajni koreografsko plesnog zanata u kome tehnika i virtuozno vladanje mišlju i telom imaju prvenstven ali ne jedini značaj, jer izražavanje igrom podrazumeva savršenu kordinaciju pokreta kako bi koreograf imao najvažniji uslov za slobodno stvaralaštvo.

Jasna misao Aleksandra Ilića izražena elegantnim koreografskim rešenjima zašla je u psihološko i metafizičko razčlavanje socijalnog sindroma: ne talasaj! kao odbranbenog sistema za očuvanje sopstvenog, udobnog, često nečasnog društvenog statusa.

Mudra koreografska interpretacija Cankarovog teksta oličena u duhovito smišljenim kozolikim maskama uz izvanredno odabran narativni zvuk zvona nagovestili su bukoliko pejzaž slovenačke zabiti i sofisticiranim, sporim kretnjama uspostavili učmalu atmosferu vanvremenskog prostora kome je i Bog rekao laku noć.

Ekonomično koristeći najsavršeniji istrument pesme bez reči – telo koreograf je pokazao da suvereno vlada svim tajnama zanata.

Vešto uplićući i preplićući (i parajući) aluzije na ličnosti Cankareve burleske, nezlobivim plesnim karikiranjem ocrtavao je samoljublje, samozadovoljstvo svekolike filozofije palanke.

Neočekivano ali originalno idilični pejzaž bojila je zvučna paleta koja je raznolikim, iznijansiranim tonalitetom naglašavala osnovnu poruku koreografske namere.

Romantičan, nevin u svojoj nagosti duet dvoje zaljubljenih, povod celom skandalu bio je nežan, erotičan ni malo vulgaran bio je reminiscencija suštine života: bez erosa* život je u ćorsokaku postojanja, eros nije puka seksulanost, daleko je od pornografije taj duet obavijen omaglicom sfumata više slućen a manje viđen iako je bio povod celom zbivanju. U izvođenje dvojice igrača bio je praznik i za oči i za dušu.

Blagi zvuk klepetuša koji vezuje igru sugerišući pastoralan ambijent na kraju biva surovo narušen besomučnim parajućim zvukom dva velika limena zvona u rukama Đavola: komedija je završena, sablazan je oterana, možemo mirno uz polku da se vratimo našem životu. Hvala Bogu.

Eskapistički odmaknut od vidljivog teksta istovremeno hermetičan, suštinski emocijalan, obogaćen maštom i hrabrošću, koreograf Aleksndar Ilić pomerio je konvencionalno shvatanje umetničke igre i lažnog morala ustajući protiv navika vremena u kome su misaonost i estetika zamenjene funkcijom estetike pragmantizma.

Bez oklevanja se može zaključiti da je Aleksandar Ilić uz sebe imao pouzdane saradnike: reditelj Aleksandar Nikolić, muzička obrada Lana Toković, kostimi Neira Sinanbašić i Melisa Musić.

U drugom delu večeri praćeni su Znakovi pored puta, posthumna zbirka filozofskih misli o ljudskoj sudbini srpskog Nobelovca Ive Andrića. Zapletene staze čovekovog života obeležene strahom, lutanjem i traženjem odgovora na mnoga nerešiva pitanja pokušala je da razmrsi i nađe pravi izlaz iz sudbinskog lavirinta koreograf Ivana Hadžihasanović, imajući pri tom nesebičnu saradnju i razumevanje igrača.

Nežnim, na mahove snažnim čak ponekad i surovim rukopisom ispisivala je  svoje tumačenje večnog pitanja KO SMO? Ta bolna sumnja o samom sebi, drugima, opravdanosti, prijateljstvu, ljubavi, iznad svega iskrenosti imala je u njenom čitanju mladalačku svežinu i smelost ulaženja u novo plesno izražavanje koje nema čvrst oslonac u davno utvrđenim stereotipima klasičnog baleta.

Neutaživa ljudska žudnja da iza sebe ostavi neizbrisiv trag i tako na neki metafizički način obezbedi svoju večnost, našla je odgovarajući odraz u samo po formi nevelikom delu obeleženom znakovima pored puta.

Koreografski prvenac Ivane Hadžihasanović nije samo znak koji nagoveštava talenat, već beleg od koga će se njena stvaralačka imaginacija razvijati i dalje.

Uz asistenta koreografa Sveu Thaliu Ćatić bili su još i Janja Stjepić kostimograf, Mirjana Blažević Lešić konsultant za dramaturški koncept i Zoran Lešić zadužen za scensku realizaciju.

Što te nema?

Je naziv trećeg dela večeri, u kome je Igor Kirov od ranije poznat beogradskoj publici pokretom ispleo odu svoje ljubavi prema tradicionalnoj muzici nastavljajući tako suštinu BDP, čuvanje tradicije ovih prostora i razvijanje novih pravaca na njenoj osnovi.

Četiri bosanskohercegovačke sevdalinke i jedna romska melodija u obradi i interpretaciji savremenih muzičara pružile su mogućnost sigurnim igračima da zarone u melos i sledeći koreografski ideju Igora Kirova dočaraju setnu melodiju sećanja.

Balansirajući vešto na razapetom užetu između estetike i zamene njene funkcije etikom pragmatizma Igor Kirov uspeo je svojim iskustvom i dobro korišćenim znanjem mada rutinski, probudi u publici nostalgiju za nekim možda jednostavnijim životom.

Uz koreogarafa na ostvarenju ovog dela bili su Janja Stjepić i vokali Amira Medunjanin, Božo Vrećo i Marko Luis.

U sva tri komada učestvuju isti igrači: Mojca Majcen (Slovenija), Ema Jankovič (Hrvatska), Zulejha Kečo, Branko Mitrović (Bosna i Hercegovina), Luka Živković i Jakša Filipovac (Srbija) ali drugačijeg mentalnog sklopa. Svaki originalna ličnost, svojstvenog poimanja umetničkog izražavanja, sopstvenih emocija, različitog iskustva, ali uprkos tome ujedinjenih u sklano jedinstvenu celinu služeći bez sujete jedno drugom, bez kalkulacija i isticanja boginji Terpsihori.

Pored zahtevnim koreografijama i fizički bukvalno iscrpljujućem naporu blistali su mladošću, energijom i posvećenošću igri. Bravo!

Kostimi primereni  temi bili su kao ram koji ne guši, već istiće sliku, funkcionalni i ne opterećujući. Pa ipak koloritnu jednoličnost prvog i trećeg dela osvežili su elegantnim linijama i prigušenim bojama jednostavni kostimi drugog dela.

Producenti trećeg izdanja BDP bili su Festival Velenje (Slovenija), Tanzelarija  – Udruženje za promociju savremenog plesa (Bosna i Hercegovina) i Institut za umetničku igru Beograd (Srbija).

Pre završetka ovog prikaza nekoliko reči o malom ilustrovanom program i plakatu koji su najavljivali događaj.

Program i plakat su prethodnica, kratki vizuelni ukazivač na očekivana zbivanja na sceni, bio je blago rečeno zbunjujuć: deformisane gole noge (muše, ženske?) stoje na špic patikama uz pomoć invalidskih štaka, figurativno optužujuća aluzija na hendikepirane, pripada nekom tematskom tekstu ili izložbi na tut emu, nikako predstavi koju su mladalački, šarmantno, zračeći snažno pozitvnim entuzijazmom izveli mladi, zdravi, lepi, snažni igrači a osmislili isto tako mladi, lepi i snažni koreografi.

Umetnički dosledno izrađene fotografije naslovnice programa i plakata bile bi svakako primerene jednoj tematskoj fotografskoj izložbi. Ovako su bile ne samo neprimerene nego i kako bi rekli škotski profesori promašena tema.

E.I.L.

IN MEMORIAM Boris Tonin

IN MEMORIAM Boris Tonin

Baletski igrač, nekadašnji šef Baleta Srpskog narodnog pozorišta, igrač, koreograf, pedagog, Boris Tonin (4.5.1933. – 21.11.2017.) rođen je kao Nikola Nikić, baletsku karijeru otpočeo je 1951. godine. Usavršavao se u centru za klasičnu igru Rozele Hajtauer u Kanu, u Akademiji Krafton u Londonu i Baletskoj akademiji Renon Franketi.

U Baletu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu bio je igrač, koreograf i pedagog.

Saradnja Borisa Tonina s domaćim kompozitorima iznedrila je nova, veoma originalna dela koja su bila značajan pomak u repertoaru novosadskog baleta.

Boris Tonin takođe je bio među prvima koji je u novosadski balet uveo modernu igru, koje su se kasnije pojavljivale u stalnom repertoaru novosadskog baleta.

Preminuo je u Rimu koji mu je bio dugogodišnje mesto boravka.

 

MALI PRINC U PANONSKOJ SAGI

MALI PRINC U PANONSKOJ SAGI

Za ovu savremenu plesnu predstavu autorke, nedavno diplomirane studentkinje Instituta za umetničku igru iz Beograda Tijana Malek i Katarina Stojković (koreografija, dramaturgija i režija) imale su inspiraciju u dva poznata književna dela: Mali Princ Antoana De Sent Egziperija i Panonska Saga Predraga Adamova.

Osnovna tema plesne predstave je priča o usamljenosti, nedostatku ljubavi i podrške.

Muzika Vladimir Antonov, izvođači Jakša Filipovac, Stefan Veselinović, Katarina Stojković. Kostimograf Slobodanka Bosio Olar. Scenografija DDT – KCP tim. Produkcija DDT – kreativni centar za pokret Pančevo.

Projekat su podržali Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Grad Pančevo i Institut za umetničku igru Beograd.