INTERVJU BARBARA POKORNY

Gospođa Barbara Pokorny stoji na čelu Festivala u Velenju, koji ima
impozantnu kulturno-umetničku delatnost, ne samo u okviru grada
Velenja već i na celoj teritoriji Republike Slovenije. Poslenicima
umetničke igre poznata je kao modus vivendi ne samo interesantnog, već
pre svega značajnog poduhvata BALKAN DANCE PROJECT, čija je misija
prirodno spajanje nasilno razdvojenih kultura istih ili sličnih
korena, čvrsto i duboko sraslih u vekovnim tekovinama zajedničke
baštine.

Molimo da nam prvo kažete nešto o sebi a zatim o delatnosti
Festivala Velenje?

B.P:O sebi? Večiti optimista, neumoljivi radoholik, ljubitelj umetnosti, veliki radoznalac, nepopustljivi pregovarač, ali i zabavljač i uživalac. Mislim da su to najvažnije osobine koje su potrebne za vođenje institucije kao što je naša. Institucije koja u malom mestu priređuje veoma raznovrsne događaje i priredbe praktično svih 365 dana u godini. Inače, po profesiji sam novinarka, sa željom da u što skorije vreme završim doktorske studije na području vođenja i upravljanja neprofitnim organizacijama. Festival Velenje vodim već drugi mandat, dakle, već punih devet godina, a čini mi se kao da je tek počelo…

Festival Velenje je centralna kulturna institucija u Velenju, šestom najvećem gradu u Sloveniji. Opština Velenje ga je ustanovila 2008. godine, kako bi povezala i nadogradila organizaciju događaja u gradu. Sa preko 1.300 događaja i više od 200.000 posetilaca godišnje, Festival Velenje danas spada u veće slovenačke kulturne institucije. Upravljamo Domom kulture Velenje, čudesnom zgradom koja se nalazi na centralnom gradskom trgu, koji još uvek nosi Titovo ime. Domovi kulture u Sloveniji se pretežno bave postprodukcijom, dok u našoj ustanovi veliki značaj pridajemo i sopstvenoj produkciji, na području lutkarstva, plesa, pozorišta, intermedijalnih umetnosti… To je sigurno najkreativniji deo našeg poslovanja, u kom uživamo svi koji smo tu zaposleni. Festival Velenje takođe vodi i bioskop, priređuje sajmove i koncerte, organizuje letnji i decembarski festival, nudi deset različitih pretplatničkih ciklusa (od ciklusa dečjih predstava do ciklusa ozbiljne i klasične muzike), potpomaže kulturno obrazovanje za sve generacije, priprema najveći festival za de cu, Pikin festival, nazvan po razigranoj Pipi Dugoj Čarapi… Prošle godine smo preuzeli još i Galeriju Velenje i time još više proširili našu delatnost. U našem gradu skoro da ne postoji događaj u kom, na ovaj ili onaj način, ne učestvujemo.

Vaš gradić bio je poznat pod imenom Titovo Velenje, a nama koji smo
u njemu boravili ostao je u uspomeni ne samo zbog romantične lepote
pejzaža nego i radi srdačnosti i gostoprimstva. Ispričajte, ako je
moguće, ukratko njegovu istoriju;

B.P:Velenje je mlado mesto koje je status grada dobilo tek 1959. godine, a intenzivno se razvijalo uglavnom zahvaljujući rudarstvu. Kod nas su dolazili ljudi iz cele Jugoslavije, pa i iz drugih krajeva, tražeći ovde priliku za posao i život. Zato smo vrlo multikulturalan grad u kom se uspešno prepliću različite kulture. Mnogi tvrde da je, po tome kako je nastao, naš grad pravo socijalističko čudo. Veliki deo grada je izgrađen dobrovoljnim udarničkim radom. A taj dobrovoljački duh je očigledno kod nas i danas prisutan. Često nam kažu da smo izuzetni organizatori i dobri domaćini, a nama naravno prija to što nas gosti tako doživljavaju. Velenje je lep i zaista prijatan grad u kom živi nešto više od 34.000 stanovnika. Poznato je po izuzetnoj arhitekturi, prelepim jezerima, čudesnom zamku, zelenim parkovima, brojnim značajnim događajima i veoma ljubaznim i kreativnim ljudima.

U okviru vaše institucije je moderna, prostrana Galerija; u Velenju
je rođena, u Beogradu stasavala, školovala se i postala poznata po
svom osebujnom načinu slikanja Majda Kurnik. Da li imate nameru da
uskoro organizujete njenu retrospektivu?

B.P: Galerija Velenje je do sredine prošle godine radila kao samostalna javna ustanova, a juna 2016. godine smo je priključili Festivalu Velenje. Kada smo tokom planiranja programa za 2017. godinu razmišljali o tome šta bismo posebno mogli pripremiti, setili smo se i pedesetogodišnjice smrti izuzetne slikarke Majde Krunik, koja je svoje dečje i mladalačke godine provela u mestu Škale kod Velenja, a kasnije je uspešno stvarala u Beogradu. Pre nekoliko godina je u Galeriji Velenje bila priređena retrospektivna izložba njenih radova i tom prilikom je štampan opširan katalog. Ovogodišnja izložba, koju ćemo organizovati u oktobru, otkriće i njene još uvek nepoznate skice, kao i radove koje smo prošle godine dobili na poklon od njenih naslednika. Jako bismo želeli da deo izložbe možemo da predstavimo i u Beogradu i zapravo se o razmeni radova dogovaramo s Muzejom Zepter. Naime, veoma smo ponosni na našu sugrađanku, koja je, pak, svoj slikarski vrhunac dostigla kod vas, u Beogradu.

Izložite, molimo Vas, kratku genezu Balkan Dance projekta?

B.P:Balkan Dance Project je jedna od lepših priča koje su nam se desile. Kažem da se desila, zato što je do naše saradnje došlo sasvim slučajno. Izuzetna plesačica Mojca Majcen, koja živi u blizini Velenja, tražila je odgovarajuću dvoranu u kojoj bi stvaraoci Balkan Dance projekta mogli započeti sa probama i stvaranjem plesne produkcije. Već na prvoj kafi je među nama prostrujala zaista posebna energija, projekat smo za tren oka prisvojili, doživeli ga kao svoj, počeli da dišemo sa stvaraocima i da se osećamo kao deo ekipe. Iako to uopšte nije bio prvobitni plan, Festival Velenje je već prve godine postao producent projekta. Nakon izuzetno uspešnog projekta He he helium, svi smo znali da želimo da i dalje zajedno stvaramo. Festival Velenje je kroz taj projekat mnogo naučio i mnogo dobio. Do tog trenutka u našem gradu nije bilo tako kvalitetne plesne produkcije, posetioci su oduševljeno pratili to što smo im nudili. Zahvalna sam za to izuzetno iskustvo, kako Mojci, tako i obojici koreografa sa kojima stvaramo tu divnu i uspešnu priču, Igoru Kirovu iz Makedonije i Aleksandru Iliću iz Srbije, i naravno celoj ekipi koja je deo uspešne priče. Raduje me to da je baš projekat BDP snažno ucrtao Velenje na slovenačku plesnu mapu. A ujedno je i između svih nas stvorio izuzetne prijateljske veze, koje nas vode ka novim kreativnim projektima.

Da bi Festival Velenje mogao da ostvari svoje projekte, ne samo
obimne, nego pre svega značajne za kulturu, umetnost i obrazovanje
koje se ne sme odvajati od ova dva pojma, s kolikim brojem stalno
zaposlenih raspolažete?

B.P:Kada smo 2008. godine ustanovili Festival Velenje, u našoj ustanovi bilo nas je devetoro zaposlenih, danas nas je već dvadeset i pet. Pritom imamo i veći broj projektnih saradnika, kao što je na primer vođa lutkarskog pozorišta. Naravno, broj ljudi je porastao jer smo pripajali različita područja koja su ranije u gradu radila samostalno, od Bioskopa do Galerije. Izuzetno iskustvo je za nas bila saradnja u projektu Evropska prestonica kulture 2012, kada smo povećali broj zaposlenih i proširili ponudu. Razvili smo brojne nove proizvode, proširili društvenu mrežu, postali smeliji kada su u pitanju naše kreativne ideje, privukli novu publiku, a pre svega smo mnogo toga naučili.

Kako izgleda i koliko traje Vaš radni dan, a koliko radna nedelja?

B.P: Raduje me to što je moj posao ujedno i moj hobi. Nikada mi ne predstavlja problem da ceo dan ostanem na poslu i veoma retko sam uveče umorna. Verovatno zbog toga što me posao zaista čini srećnom. Moje jutro počinje oko osam sati, kada uz prvu kafu pročitam dnevne novine, a završava se posle ponoći, kada pred spavanje obavezno pročitam jednu pesmu iz nasumično izabrane knjige poezije. Na poslu sam obično od devet sati ujutru do devet ili deset uveče, kada zaključimo večernje događaje. U međuvremenu su tu naravno brojni sastanci i koordinisanja, motivacija saradnika, pregovaranja oko finansija, poseta predstava i izložbi, raznih otvaranja i prijema… Svakog dana takođe obavezno idem na ručak sa koleginicama. Susedi mi često kažu da mi stan uopšte ne treba, jer je Festival Velenje moj dom. Valjda me češće sreću tamo nego kod kuće. J

Ako nije tajna, kolikim budžetom raspolažete?

B.P:Prošle godine smo imali približno 1.400.000 EUR prihoda. Od toga nam dve trećine sredstava obezbeđuje naš osnivač, opština Velenje, a ostatak dobijamo na tržištu, prodajom ulaznica, od sponzora, prijavama na različite konkurse…

Ako je slično kao u Srbiji, kako sastavljate kraj s krajem?

B.P:Moram priznati da živimo u gradu koji zaista ima sluha za kulturu, kao i za druge za čoveka važne stvari, zato je naše delovanje sigurno lakše nego drugde. Kvalitet života u Velenju je izuzetno visok. Žitelji i posetioci imaju na raspolaganju niz kvalitetnih besplatnih priredbi, grad nudi izuzetne sportsko-rekreativne mogućnosti, imamo besplatan gradski prevoz, zbrinuti su socijalno ugroženi pojedinci, ukratko, lokalna zajednica se zaista lepo brine za to da se u gradu svi dobro osećamo. Opština nam obezbeđuje dovoljno sredstava za izvođenje naših redovnih programa, a naravno da se ujedno i mi sve vreme trudimo da povećamo i udeo tržišnih sredstava, kako bismo mogli da razvijamo i nove, nestandardne projekte.

Na koji način se dovijate da dopunite budžet? Sponzori?

B.P: Prijavljujemo se na različite lokalne, nacionalne i evropske konkurse, a takođe se, naravno, trudimo da dobijemo sredstva i od sponzora i donatora. Najviše uspeha imamo sa dečjim Pikinim festivalom, gde sponzori vide najviše prilika da uspešno predstave svoje proizvode i usluge za porodice. Inače se snalazimo i na razne druge načine: imamo svoju malu prodavnicu, priređujemo lutrije, organizujemo humanitarne koncerte, na većim događajima naplaćujemo parking, prilikom planiranja programa za saradnju pozivamo ambasade stranih država, koje sufinansiraju određene događaje… Sve vreme smo u pripravnosti! Izuzetno sam zadovoljna zbog toga što smo i ove godine potpisali ugovor sa Gorenjem, čije sedište je u našem gradu, i koje je društveno odgovorno preduzeće sa afinitetom ka kulturi i umetnosti.

Govorite odlično srpski, jezik koji je do nedavno bio srpskohrvatski, ili svejedno, hrvatskosrpski. Mislite li da bi jezici bez
obzira kome pripadaju trebalo da budu način sporazumevanja, a ne
razdvajanja?


B.P:Svakako. Jezici i kultura nas moraju spajati. Nikako razdvajati. U našem gradu, gde imamo dosta različitih jezičkih grupa, umemo da živimo jedni s drugima, da se razumemo, poštujemo i da jedni od drugih učimo. Baš sam srećna zbog toga što pripadam generaciji koja je u školi učila srpskohrvatski jezik. Ne mogu da zamislim da sa prijateljima iz država nekadašnje Jugoslavije razgovaram na engleskom jeziku, što je slučaj sa mlađim generacijama.

Ovim prethodnim pitanjem došli smo do srži Balkan Dance projekta,
čija je osnovna ideja misija spajanja, prožimanja, povezivanja,
zajedništva naroda i narodnosti s Balkana, u potrazi za pozitivnim
iskustvima, govoreći univerzalnim, praiskonskim načinom sporazumevanja,
pokretom… Da li ste odmah, još na začetku ideje, naslutili snagu
odjeka?

B.P:Brzo sam osetila moć te ideje. Budući da je i sama u stvarnosti živim, s lakoćom sam je prihvatila kao svoju i kroz umetničke oči. Dramaturzi, koreografi i plesači su u sve tri dosadašnje predstave odlično izrazili stanja, doživljaje i želje našeg povezivanja i nekadašnjeg zajedničkog bivstvovanja. Balkan još uvek doživljavam kao naš zajednički prostor, na kom se prepliće neverovatna stvaralačka energija, koja je nepobediva i nezaustavljiva, uprkos ovakvim ili onakvim granicama.

A Pipi Duga Čarapa, da li je to samo bezazlena igrarija za decu, ili je
to Festival podstreka mašti, želji za saznanjem, druženjem i
učenjem…da li je to Festival samo za decu koja će jednom, vrlo brzo,
postati odrasli ljudi, ili je i za odrasle ljude koji nisu i ne smeju
da zaborave da su jednom bili deca?

B.P: Pikin festival je definitivno najzabavniji projekat u našem poslu, koji se toliko razlikuje od svih drugih aktivnosti. Nikako nije namenjen samo deci. Mislim da na njemu roditelji ponekad uživaju i više nego deca. Osnovna ideja festivala je baš to, da porodica zajedno i na kvalitetan način provede svoje slobodno vreme. Zajedno se maskiraju u Pipi Duge Čarape i gusare, zajedno stvaraju, smeju se i zabavljaju. Kada obuju šarene čarape i nacrtaju pegice na lica, preobraze se u druge osobe, opuštenije razmišljaju, u sebi ponovo pronađu moć neukrotive Pipi Duge Čarape, koja ne želi nikada da odraste. To je sigurno najveći festival kulturnog obrazovanja i veoma smo ponosni na njega. Tokom sedmodnevnog festivala nas na lokaciji pored Velenjskog jezera poseti više od 100.000 ljudi, dolaze i iz država bivše Jugoslavije. U budućnosti želimo da se još bolje povežemo sa organizatorima dečjih festivala iz različitih delova sveta i da zajedno stvaramo uspešne priče za decu i porodice.

Sasvim lično:
- prijateljstvo?
Nešto najlepše, naročito ukoliko traje još od rane mladosti. Treba ga brižljivo negovati, kroz redovne susrete uz kafu ili džin-toniku, pisanje čestitki za rođendan, duge razgovore u trenucima krize, iskrene čestitke prilikom uspeha, pa i kroz pozive, tek onako, bez razloga…
- iskrenost? Neophodna u životu. Iako bismo se ponekad radije neiskreno izvukli iz neke neprijatne situacije.
- želje? Više strpljenja i hrabrosti u ljudima!
Zahvaljujemo se na saradnji želeći još mnogo uspeha i uzajamnih susreta.

 

Foto Ksenija Mikor

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someone

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *