MOŽDA? NE? GAMAŠ DA!

MOŽDA? NE? GAMAŠ DA!

U Narodnom pozorištu 9. marta bila je baletska predstava Don Kihot (po čuvenom pikarskom romanu Miguela Servantesa, libretu Mariusa Petipa, na muziku Ludviga Minkusa).

Nije to bila jedna od standardnih predstava uvek rado gledanog baleta. Imala je aromu pomešanih cvetnih mirisa nebrojenih buketa i praznične atmosfere.

I bio je praznik: premijera mladog igrača ove kuće Igora Pastora koji je prvi put zaigrao Bazila.

Treći po redu Bazil iz redova Beogradskog baleta. Njegovi prethodnici stariji po rangu i godinama Jovan Veselinović i Jovica Begojev vrsni tumači ovog španskog šereta, dobili su te večeri ravnopravnog druga. Možda malo zbunjenog bučnim aplauzom kojim je pozdravljana svaka njegova bravura, ali osmehnutog i radosnog.

Jovan Veselinović, seoski čapkun osvojio je srce Kitri lukavstvom; Jovica Begojev šarmom začinjenim ironijom i stavom baš me briga; Igor Pastor gospodstvenošću i upornošću, nije bio njihova replika već autentičan lik. Skokovi i vrteške bili su dobri, podrška sigurna, džentlmenski uzdržan ističući partnerku a ipak ne ostajući u njenoj senci. Glumački upečatljivo iako malo suviše sofisticirano. Orkestar narodnog pozorišta po običaju malo preglasan, znalački vođen rukom Vesne Šouc uz poneko kašnjenje, kako se kaže u žargonu, nogom. Scenografija Borisa Makimovića naivno slikovita ali funkcionalna odgovarajući je ram za bezazlenu ljubavnu zgodu; kostimi Olge Mrđenović uobičajeni, među kojima se isticao svojom jednostavnom elegancijom, decentnim stilom i pravom merom ukrašen zlatnim vezom na crnoj osnovi Bazilov kostim, vidno iskačući iz opšteg kolorita seoskog pejzaža, više odgovarajući zalutalom patriciju nego seoskom brici. Svečana crveno crna pačka na prvi pogled jako efektna krila je ispod svoje glamuroznosti neusklađenim proporcijama neopravdano zarobivši inače šarmantnu Kitri velikim punim krugom tila.

Nije pravedno ne pomenuti ostale učesnike ove male svečanosti: Kitri Tatjana Tatić dorasla zadatku; Toreador Hose Iglesisas Kaspedes osveženje; Don Kihot Goran Stanić i Sančo Pansa Čedomir Radonjić kao i uvek dobar, tužno komičan par; Ciganka ekspresivna Tijana Šebez, dramatično zanosna u svojoj egzotičnoj lepoti; Krčmar  Denis Kasatkin – kao krčmar! i ulična igračica Dušanka Đorđević izazovna; Ansambl razigran…

Jedan lik možda samo komičan, začinio je celu zgodu, uneo šarmantnu trapavost i neskrivenu radost u celu predstavu. Od prvog do poslednjeg čina njegovo prisustvo na sceni širi auru dobroćudne želje za ljubavlju… sugerišući zapitanost: karikatura ili karakter?

U interpretaciji Gamaša Aleksandar Ilić je dostigao arhetipski simbol nevine naivnosti, nezlobivosti, nezlopamćenja, nežnog, trpeljivog, spremnog na razumevanje i oproštaj onima koji se često i grubo s njim poigravaju, i radosti uživanja u tuđoj sreći.

Uprkos smešnom izgledu suviše potenciranom, karikaturalnog kostima, ispod te nakinđurenosti naslućuje se otmenost i setna tuga neprilagođenog.

Sličan  Don Kihotu kao da su lice i naličje ili leđima srasli blizanci. Oboje prihvataju poraze kao neodvojivi deo života ali ih svaki na svoj način pobeđuju: Gamaš radošću pripadanja životu, Don Kihot idući za svojom maštom uzalud tražeći ljubav.

Gamaš, Aleksandra Ilića, igrača širokog dijapazona od Plave ptice u klasici klasike Uspavane lepotice, do Miška legendarne epopeje Vojislava Voikija Kostića i Staše Zurovca, (više od sto pedeset puta nezaboravno a ipak novo, vozio je taj harizmatični autobus), zaista je lik koji uz poštovanje zaslužuje i sveopštu simpatiju.

Složen i ni malo lak zadatak igrom iscrtati ovako kompleksan lik, na prvi pogled jednostavan koji krije u sebi mnoge zamke, igračke i glumačke, ostavrio je superirono vladajući zanatom i intuicijom istinskog talenta, izbegavši zavodljiv izazov uobičajenog karikaturalnog tumačenja lika stvorivši od njega ličnost, odnosno karakter.

Ne, možda ne, već DA njegov Gamaš je karakter i može da stane bok uz bok Ugu Tudešku u najblistavijoj predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta Dundo Maroje, u režiji čudovišnog Bojana Stupice.

Ko pamti tu predstavu neće zaboraviti bravuroznosti Perice Slavenskog u ulozi Uga Tudeška, brata blizanca Gamaša Aleksandra Ilića.

Nije lako napraviti karikaturu, još je teže ispod debelih naslaga površnih efekata osloboditi karakter.

Da bi se to postiglo potrebno je ne samo vladanje zanatom nego i analitičnošću, intuicijom pre svega talentom, a Gamaš je imao tu sreću da ga Aleksandar Ilić pročita.

foto Srđan Mihić

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someone

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *