INTERVJU NEMANJA MARAŠ

INTERVJU NEMANJA MARAŠ

 

Umetnički fotograf, docent Instituta za umetničku igru iz Beograda Nemanja Maraš, autor je monografije APRES (Posle) koja će biti promovisana  u Galeriji Progres 5. jula ove godine.

Knjiga sadrži 22 portreta mnogih nama poznatih, i mnogih za koje znamo po njihovoj svetskoj slavi, iz sveta baleta i umetničke igre. Monografija koja nije samo dokument koji otima sadašnjost od prašine zaborava, već je psihološka studija fotografisanog trenutka  i pravo je umetničko delo.

Da počnemo od početka, odnosno od ideje koja Vas je inspirisala da krenete tragom otkrivanja tajne šta krije trenutak posle završetka predstave?

N.M: Trenutak nesvesnog se i ranije pojavljivao u mom radu, a ideja je da smo vremenom postali okupirani svojim izgledom i to uglavnom iz perspektive drugih, iz ugla reklama, medija, photoshopa… Ja pokušavam da to prevaziđem hvatajući ljude u momentu njihove nespremnosti.

Očigledna je Vaša naklonost prema igri i njenim protagonistima koja bi se mogla okarakterisati kao strast. Da li se ta ljubav desila na prvi pogled?

N.M: Nosim je u sebi od malih nogu, ali samo kao pasivni posmatrač. Nikada nisam imao ambiciju da se njome bavim, već sam samo uživao u njenoj lepoti.

Kako ste se oduprli zavodljivoj moći igre i odabrali poziv tako suprotan njenoj suštini?

N.M: Moj poziv je oduvek bio u vizuelnim umetnostima, a u igri sam samo posmatrač koji uživa u mogućnosti da je ponekad zabeleži.

Vaši portreti u svojoj biti predstavljaju intervju, bukvalnog značenja pogled između, odnosno dijalog između Vas i Vašeg modela. Da bi taj svojevrsni Pas de deux bio majstorski izveden, neophodno je dobro izučiti temu.

N.M: Mada je poznavanje teme koju obrađujete jedna od bitnijih stvari, jer što više znate o onome što radite to će rezultati bolji biti, u ovom slučaju sam se više oslonio na spontanost, na razmenu energije i na taj metafizički dijalog. Tokom fotografisanja je razmenjeno veoma malo reči, tek onoliko koliko je bilo neophodno, a sve ostalo je bilo prepušteno trenutku. Smatrao sam da je to jedini način da se njihovo osećanje sa scene adekvatno prenese, bez disrupcija.

Hvatajući svetlošću zapisan onaj nepovratni trenutak kada se posle čarobne iluzije svemoći igre, njeni zatočeniti vraćaju sebi skidajući s lica masku kojom su zavodili ne samo druge već i sebe, kako se osećate? Kao kradljivac najskrivenijih tajni ili kao Demijurg koji ovekovečuje istinu?

N.M: Mislim da nikad ne možete zabeležiti više od onoga što čovek želi da vam da, ali sam pokušao da na ovaj način zaobiđem promišljenja poziranja, koja obično prate razna očekivanja nas , ali i da se približim našoj suštini, koliko je to moguće.

Gledajući u oči Vašim modelima stiče se utisak da su hipnotisani silinom samospoznaje o ne zaustavljivom proticanju vremena, o reci bez povratka, što su neumoljivo Arhajski filozofi formulisali aksiomom: niko se dva puta nije okupao u istoj reci. Kako uspevate da taj efemerni trenutak zarobite?

N.M: Upravo to je prepušteno tajnovitosti trenutka i nesvesnog. Ako sam to postigao, onda mogu reći da je projekat uspešan.

Rober Duano, Parižanin, čiji je objektiv kao kičica flamanskih slikara dočaravao sfumato ne sam pejzaža već i očiju, osmeha i tajni fotografisanih modela i predmeta ovako je sažeo svoj credo: da biste ukrotili prolaznost…morate se uzdati u intuiciju koja je logičan vrhunski umetnički princip…svaka fotografija je spoj života i smrti…to je lice i naličje umetnosi slikanja svetlošću…da li se slažete s njim?

N.M: Apsolutno, zabeležiti trenutak, pravi trenutak, velika je umetnost, ali je velikim delom stvar sreće. Kada bismo znali da sa preciznošću odredimo taj momenat, znali bismo i da kontrolišemo vreme.

Rober Duano, osim što je imao tu moć, imao je i svoje izrazite naklonosti: predpostavljao je crno belu tehniku.  A Vi?

N.M: Ljubitelj sam crno belih fotografija. Mislim da nam upravo to ograničenje izraženo u nedostatku boje, to pojednostavljenje, daje mogućnost da se koncentrišemo na suštinu, mada ne treba biti isključiv. Kod Apres-a je prvobitna zamisao bila da fotografije budu crno bele, ali se već kod prve koju sam napravio, pokazalo da je uparavo boja idealno rešenje za ovu seriju. Mislim da svaka fotografija sama pronalazi svoj kolorit.

Izdvojte iz sećanja najlepše trenutke i susrete prilikom rada na ovoj monografiji;

N.M: Ne znam da li je moguće izdvojiti nešto posebno. Svaki trenutak nosio je svoju težinu. Upoznao sam divne ljude, svetske zvezde koje nisu imale takav stav, mnogi su ulazili u moj život tokom ovog projekta. Bilo je poteškoća, bilo je situacija kada sam morao da biram između projekta i stvari koje možda nije trebalo da uradim, ali uvek sam birao projekat. Jedna od tih situacija je i opisana u knjizi.

Kada Vam je bilo najteže da ostvarite svoju zamisao?

N.M:Prethodni odgovor je ujedno, odgovor i na ovo pitanje.

Da pitanjem ne bi zašli na zabranjen teren, ispričajte sami nešto o sebi;

N.M: Nikada nisam voleo da mnogo pričam o sebi, pa ni o svom radu. Radim onako kako osećam, najbolje što mogu i sa nadom da je to ispravno. Uvek sam želeo da moj rad priča za sebe, bez potrebe da ga prepričavam.

Da li je teško fotografisati zvezde?

N.M: Kao što sam već pomenuo, zvezde ovog puta nisu imale taj stav, pa smo imali divnu saradnju.

Sasvim lično:

- Prijateljstvo? Suština.

- Iskrenost?  Uvek.

- Želje? Ako kažem, neće se ostvariti?!

 

Foto Stefan Đaković

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someone

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *