Knjiga KOREODRAMA U SRBIJI U 20. I 21. VEKU – RODNA PERSPEKTIVA dr Vere Obradović Ljubinković skrenula je pažnju ne samo poslenika umetničke igre već i brojnih poštovalaca i ljubitelja te umetnosti.
Obilje podataka studiozno obrađenih i obrazloženih jasnim jezikom omogućili su mnogim laicima da otškrinu vrata tajne koja je magično privlačna: UMETNIČKA IGRA.
Knjiga, i ne samo knjiga, bili su povod za ovaj razgovor izbliza.
Vaša knjiga je logičan rezultat dugogodišnjeg iskustva koje ste stekli kao igrač i kao teoretičar igre. Da li ste zaigrali s prvim korakom?
V.O.LJ.: U svet igre ušla sam sa pet godina u Baletskoj školi Lujo Davičo. Tada je te pripremne razrede vodila Sofija Barac, inače nastavnica karakternih igara koje mi je predavala u kasnijim razredima, a vremenom postala je profesorka Scenskih igara na Katedri za glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Sada kad pogledam svoj put deluje da sam je donekle sledila u tom izboru posvećivanja glumcima. Inače, moja prva nastavnica u nižim razredima Baletske škole bila je Jelena Hela Burić i ona je čvrsto postavila osnove na kojima sam sve dalje dograđivala. Potom, u starijim razredima sledi učenje od Dušanke Komendić, Anđelke Jablan, sve su to bila sjajna pedagoška imena, školovana po strani i po ruskom sistemu. Odlaskom iz škole ušla sam u trupu Smiljane Mandukić, koja je, pak, bila bečka učenica moderne igre. Paralelno, kad god je bilo prilike, učila sam od naše primabalerine Jovanke Bjegojević, koja je u jednom periodu držala private časove. Od nje sam uvek tražila pomoć, mišljenje i kritiku kada bih spremala novu koreografiju i predstavu, isto kao i od reditelja Ateljea 212, Zorana Ratkovića. Oni su, pronicljivog umetničkog duha i strogog pogleda, bili prvi koje bih pozivala da pogledaju neku moju probu, prvi čije sam sugestije i korekcije unosila u profesionalni rad. Moje zaigravanje bilo je, rekla bih, na liniji koja je imala dva opozitna pola: klasičnu i modernu igru, pa se iz tog spoja nekako prirodno izrodila koreodrama kao trajno opredeljenje.
Put od ljubavi prema igri do statusa solistkinje u Beogradskom savremenom baletu Smiljane Mandukić da li je bio posut cvećem ili preprekama?
V.O.LJ.: Smiljana Mandukić je bila svakojako čudesna osoba. Umela je da napravi lepu stvaralačku atmosferu, da iz nas izvuče najbolje što možemo da damo, umela je da oseti svoje učenice i da ih motiviše na pravi način ne samo u igri, već i u svekupnom obrazovanju. Kada sam došla na audiciju kod nje, odnosno to je bila proba na kojoj sam pratila već izuzetno uigranu grupu devojaka (Nela Antonović, Milena Komnenović, Dijana Šofranac, Mirjana Gusić, Miljana Marković, Olga Vučković…) ona me je pohvalila, što je mene učinilo toliko srećnom da sam pri povratku kući ušla u pogrešan autobus i odvezla se u drugi kraj grada. I danas mi je smešno kada se setim te situacije, ali to je bio nauk da u situacijama koje doživimo uspešnim ne treba uzleteti, jer će nas neki naš autobus odvesti u pogrešnom pravcu. Razvoj u ansamblu je išao nekim svojim tokom, a prva koja mi je u okviru trupe poverila da igram solističku ulogu bila je Nela Antonović. Postavila je solo koreografiju Proviđenje koja je počinjala tako što stojim sa velikim otvorenim novinama, koje na prve taktove muzike pocepam u parmparčad. Danas bi rekli da je to bila angažovana koreografija, a možda je, pre svega, bila prekognitivna, predviđajuća za ratno vreme koje je nailazilo. Smiljana Mandukić je podsticala svoje učenice da se bave koreografskim radom, pa sam tako i sama sa članicama njene trupe sačinila debitantsku koreografiju na Mocartov Rekvijem. Mnogi su mi govorili da je to toliko fascinantna muzika, što i jeste, da ne bi trebalo uopšte da pokušavam da je kvarim bilo kakvom koreografijom. Smiljana Mandukić – na moju dilemu i pitanje da li sam premlada za taj koreografski rad – rekla mi je da čovek ne mora da zna da bi umeo da oseća. I usudila sam se, bez koreografskog znanja, a sa verom u svoje osećanje muzike i teme da ću umeti koliko toliko da odgovorim na veličanstvenog Mocarta, a da ga ne oskrnavim svojom koreografijom. Za taj rad sam od Milorada Miškovića primila nagradu na IV jugoslovenskom baletskom takmičenju u Novom Sadu. Kasnije su se koreografije i predstave nizale same, a ja sam ubrzo i pored pohvalnih kritika prestala da igram iz više razloga. Jedan od njih je bio i taj što sam verovala da ne mogu istovremeno da budem jednako dobra na sceni sa jedne strane kao igračica i kao koreografkinja sa druge. Verovala sam da moram da se opredelim. I opredelila sam se. Sa ove distance, mogu da kažem da je to bilo prerano napuštanje scene i da bih sada rado ponovo igrala, ali telo više nije u toj formi.
Da li savladavanje prepreka uopšte, doprinosi jačanju volje, snaženju karaktera i odluke o istrajavanju?
V.O.LJ.: Svako savladavanje prepreka snaži ličnost, ali važno je i da je ta ličnost mentalno i psihički kadra da se nosi sa njima. U svakom poslu postoje manje i više teške situacije koje nekad deluju nerešivo. Moje saznanje (kroz razne saradnje sa renomiranim umetnicima) jeste da uspešni vole da se hvataju u koštac sa problemima i da im predstavlja izazov da ih rešavaju, a katkad ih i sami provociraju i proizvode jer ne znaju drugačije da funkcionišu, ne veruju u rad bez prepreka. Ukoliko nešto nije lako – ni ne treba da bude, jer nas lake stvari ne mogu ni pokrenuti niti motivisati za velike podvige. Svako u radu mora da doživi velika iskušenja i tek tada, kada ih prevaziđe, dokazuje da li je spreman za ostvarenja i šta može da pruži od sebe. Prepreke uvek doživljavam kao neki kombinovani test iz viših sfera. Svakom radu na predstavi, koreografiji, treba pristupiti kao da nam je prvi put u životu, imati iste strepnje i isto stremljenje uspehu. Jer, iskustvo može da nas zavara da ćemo nešto lako i brzo da obavimo, ali onda i rezultat bude kratkog daha. Verujem u poteškoće, prepreke, kao nešto pozitivno što nas tera da mobilišemo sve svoje potencijale.
Iz Vaše kratke biografije koja je objavljena na kraju knjige saznaje se mnogo o raznim segmentima Vaših interesovanja, delatnostima, priznanjima i radu. Stiče se utisak da je sve bilo za Vas prirodno i lako?
V.O.LJ.: Sve je bilo spontano, ali nije bilo nimalo lako. Nisam ništa unapred zacrtala i kazala uradiću to i to, ali jednu stvar jesam odredila još kao sasvim mala, a to je da ću se baviti baletom, odnosno igrom. I kada sam studirala na Filozofskom fakultetu nisam to činila da bih sebi stvorila profesionalni put sa tom diplomom, jer sam i tokom studija imala profesiju – a to je umetnička igra. I to se u mom biću nikada nije dovodilo u pitanje. Studije su išle usputno, kad imam vremena da učim od predstava s kojima smo često putovali po Srbiji. Fakultetske koleginice i kolege zvali su me devojka koja se pojavi na fakultetu i položi ispit. Trudila sam se da predmete koje volim položim sa visokim ocenama, a sve ostale koji su me manje zanimali da prođem, tj. samo da položim, ništa drugo. Potom, paralelno sam se upisala i na studije u Novom Sadu, u klasi prof. Ljiljane Mišić, na odsek za Modernu-džez igru. Trčala sam sa jednog na drugi fakultet u dva različita grada, usput držala časove, radila i igrala, i to nije bilo nimalo jednostavno. U jednom trenutku, kao apsolventkinja pauzirala sam na beogradskim studijama iz raznih razloga, a neki su bili intimno veoma teški životni događaji.
Kako je bilo?
V.O.LJ.: Studiranje u Novom Sadu, početkom 90tih je nešto posebno u svakom smislu. Profesorka Ljiljana Mišić je bila izuzetno stroga. Umela je da nas vrati sa časa za Beograd ako bismo zakasnili tri minuta. Tada sam to smatrala preterivanjem, danas to prihvatam kao nešto sasvim ispravno i poželjno u pozorišnoj pedagogiji. Zbog njene izuzetne zahtevnosti i perfekcionizma govorili smo da ćemo odštampati majce na kojima piše: mi smo položili prvu godinu kod profesorke Mišić, ali preživeli smo i drugu godinu i diplomirali sa završnim koncertom u Srpskom narodnom pozorištu. Govorila sam da ću u danu kada diplomiram igrati kolo od Akademije umetnosti sve do Autobuske stanice u Novom Sadu, a danas se u velikoj meri služim onim što sam usvojila od nje. Studiranje tokom inflacije bilo je u konstantnoj neizvesnosti, no imalo je svojih čari. Na primer, doputujete u Novi Sad na nastavu, a do uveče cena autobuske karte može toliko da skoči da nemate novac za povratak kući, pa sam tako jedanput istresla sve džepove do poslednjeg dinara da bih se vratila za Beograd. U samoposlugama na rafovima mogle su da se vide samo tegle kiselih krastavaca uz flaše na kojima je pisalo sirće, i to su bile jedine namirnice koje stoje izložene kad uđete. Kao da su ti kiseli rafovi bili slika naše otužne realnosti. Lično sam se te dve godine snalazila kako sam znala i umela, radila sam, ali finansijski mi je pomagala i moja rođena sestra, Vesna. Živela sam na kačamaku i mileramu. To mi je bila svakodnevna hrana, ali ne pamtim to kao neku životnu muku, već kao želju da ostvarim cilj. Verovatno bi svakome sa strane odvajanje novca za redovna putovanja i školovanje za umetničku igru tokom ratnih i inflatornih godina kad su plate bile 5 nemačkih maraka, delovalo prilično nerazumno. Meni nije. Posle mnogo godina, upisala sam i doktorske studije na Univerzitetu u Novom Sadu, a moja mentorka bila je dr Svenka Savić, profesorka emeritus koja je nekada igrala u Baletu SNP-a, koja je poznata po izuzetnoj borbi za rodnu ravnopravnost, ali i kao autorka knjiga o baletskoj umetnosti. Tako je nastala i moja prva knjiga, publikovanjem jednog dela doktorske teze.
Sada ste redovan profesor Fakulteta umetnosti u Prištini (privremeno u Kosovskoj Mitrovici). Kako se zove predmet koji predajete?
V.O.LJ.: Na osnovnim studijama glume predajem Scenske igre, a na master studijama sam osnovala predmet Koreodrama. U prvom semestru iz Koreodrame studenti imaju teorijsku nastavu kojom ih provodim kroz istoriju igre, ali sa akcentom na koreodramski izraz i to šta sve jeste i može da bude koreodrama, dok u drugom semestru radimo praktičan rad, tj. koreodramsku predstavu, gde primenjuju iskustvo koje su stekli.
Da li je čest i uobičajen put od igre do profesure?
V.O.LJ.: Svakako nije najčešći, ali bio je moj put. Za profesuru je jako važno da ste igrali, da ste živeli na sceni i osetili miris scene. U slučaju da nemate to iskustvo, nije nemoguće da predajete, ima mnogo primera, ali ne znam koliko je dobro. U baletskoj školi, po mom shvatanju, trebalo bi da predaju oni koji su imali igračkog staža i otuda razumeju sve zahteve profesije.
Nije neobično ali je neuobičajeno da već stasao igrač, koreograf i pedagog dopunjuje svoje znanje dvogodišnjim studiranjem na Fakultetu fizičke kulture (odsek Moderne-džez igre) u Novom Sadu, i tako zaokružuje u praksi već stečeno iskustvo. Savetujete li to i svojim studentima?
V.O.LJ.: Studentima savetujem da završetak Fakulteta nije nipošto kraj učenja, i da moraju do poslednjeg dana u profesiji svakodnevno da uče i tragaju, da idu na različite seminare, ulažu u permanentno obrazovanje i razvijaju se. Zapravo, završetak (bilo kog) fakulteta je tek početak učenja za profesiju i mislim da samo tako mogu da ostave trag u poslu kojim žele da se bave – ako rade na sebi, ako nikad nisu zadovoljni, ako sebe stave u konstantnu potragu za novim saznanjima. Jer, scena je kao tanjir na kome se sve vidi, svaka specifična umetnička težina biva odmah jasna publici, tj. to se duhom oseti. Obično kažem kako nikad ne treba da postanu zadovoljni sobom, jer kada to osetite vreme je da idete sa scene, nemate za čim više da težite. Scena je stalna potraga za savršenstvom u nekom obliku. Sa studentima svake godine pripremam Svetski dan igre, što bude lep događaj u Kosovskoj Mitrovici. Fakultetski prostor Galerije ispunimo publikom, a studentima sastavim poruku, između ostalog, i od Noverovih reči :Ljubav za vašu umetnost dignite do entuzijazma. U pozorišnim kompozicijama uspeh se postiže samo onoliko koliko je srce razigrano; koliko je duša živo dirnuta; koliko je mašta raspaljena; koliko strasti grme i koliko genij seva. Jeste li, naprotiv mlaki; teče li krv u vašim venama mirno; je li vam srce od leda; a duša neosetljiva? Dižite tad ruke od pozorišta; napuštajte umetnost koja nije za vas. Mislim da ukoliko ste puni entuzijazma i ljubavi za svoju profesiju onda se želja za usavršavanjem podrazumeva, prirodna je i ne može se sedeti mirno i čekati na prilike, već ste gonjeni nekom unutarnjom silom da saznajete novo, kako bi što inventivnije stvarali. Mislim da su Noverove reči najbolji savet budućim umetnicima i da taj citat treba odštampati i okačiti u baletskim salama, na zidovima baletskih škola i umetničkih akademija.
Da li suprostavljate klasičan balet, savremenu umetničku igru i džez igru? Imaju li isto ishodište? Koja od njih prirodno leži telu i koja najjasnije izgovara misli i emocije?
V.O.LJ.: Smatram da je klasična igra temelj i osnova bez koje se ne može delovati scenski pismeno, a moderna je arhetipski upisana u telu, najlakše izražava osećanja, bliska je ritualnom plesu, iako se ta bliskost još nije osvestila u svetu igre. Klasična igra zadaje strogu artificijelnu formu, koja vas disciplinuje. Kada se to savlada može se dalje, kao što je Pablo Pikaso prvo bio sjajan crtač, pa tek kasnije radikalno razbijao forme stvarajući kubistički izraz. I ne kažem da nema sjajnih modernih igrača koji su bez te klasične osnove, ima ih naravno, ali ako bih mogla da ponudim nekome izbor rekla bih – prvo učite klasičnu igru koja će vam oblikovati lepotu pokreta i u potpunosti osvestiti tela, gledajte klasične balete koji će vam rafinirati duh, a onda iz toga krenite dalje u potragu za sobom, za svojim izrazom, za svojim pravcem koji vam najviše leži. Uz to, sigurna sam da se džez i moderna igra lakše osvoje ukoliko ste igrački pismeni. Danas je savremena igra otišla toliko daleko da me to pomalo plaši. Savršenstvo tehničkog izvođenja, virtuoznost i akrobacije mogu katkad da zasene i potisnu ono što je suština i zašto smo tu sa obe strane pozorišne rampe, to je događanje umetnosti, umetnička kreacija i umetnički doživljaj. Često vidim savremene koreografe koji po rukopisu liče jedni na druge, kao copy paste prepoznaje se koju su igračku tehniku koristili, i sa predstave izađete hladni kao krastavac. Kada se spusti zavesa ne pamtite više njihova imena, jer sve liči kao da ste gledali radionicu moderne igre. Treba pronaći vlastiti koreografski rukopis i potpis, a to može da se postigne samo ako sve što ste učili od različitih igračkih tehnika ne pretpostavite ideji i osećanjima u stvaranju. Tehnika je samo sredstvo, kreacija mora da teče prirodno iz ličnosti onoga ko stvara, jer ukoliko se vidno pozivate na određenu modernu tehniku (Grem, Limon, Kaningem, Kontakt improvizaciju itd) to izgleda kao da autor/ka sa scene konstantno šalje fusnote tj. kao da se poziva na tehniku koju je neko drugi smislio.
Naslov Vaše knjige je enigmatičan. Da li to Rodna perspektiva implicira sumnju u rodnu ravnopravnost klasičnog baleta – savremene umetničke igre – plesa?
V.O.LJ.: Rodna perspektiva je pokazatelj koliko su žene doprinele razvoju koreodrame na našem prostoru, koliko su one zaslužne za afirmaciju tog pravca u nas. Četri analizirane umetnice su delujući u prostoru koreodramskog pozorišnog izraza pomerale ne samo igračke, već svekolike društvene granice, rušile stereotipna shvatanja i emnacipovale zajednicu. Kod njih ništa nije bilo u klišeu, od privatnog do javnog delovanja. Nekada davno samo muškarci su bili koreografi. Žena je bila eterična vila, biće od daha koje se oslanja na svog partnera i njena stabilnost je, a priori, prikazivana zavisnom od te muške ruke i figure, koja je prenosi sa jednog na drugi kraj scene. Savremene koreografkinje ne samo da su uticale na razvoj novog pozorišnog pravca, izmenivši koreografski pristup i metod, već su izmenile doživljaj ženskog tela, ženske snage i psihičke moći. Kreirale su nov odnos prema ženi i ženskom telu.
U jednoj koreodramskoj predstavi Nele Antonović, Urbis Ludus, pre više od 20 godina u nekom momentu nosila sam igrača, Mihaila Đurića, tj. podrška je bila obrnuta. Tada sam imala 18 godina, a Žuća kako smo ga zvali, moj partner koji danas uspešno radi u svetu, skoro 30. Važno je imati mogućnost za ostvarenje takve podrške, predstaviti u punom svetlu žene i njihovu intelektualnu i fizičku snagu, iskazati njihove doprinose društvenoj zajednici, umetnosti, kulturi, nauci. Otuda, u knjizi govorim o četri značajne koreografkinje koje su menjale stvarnost: Magi Magazinović, Smiljani Mandukić, Nadi Kokotović i Sonji Vukićević.
Vaš radni prosede je?
V.O.LJ.: U koreografskom radu tražim osoben način kako da neku ideju, radnju, dramski tekst transponujem u scenski pokret i igru, pri čemu vodim računa o kompletnom vizuelnom doživljaju, u smislu simbiotičkog spoja plesa i slikarsva, odnosno projekcije kompjuterske animacije, kao scenografskog elementa. Pri čemu uvek treba imati na umu da projektovana slika može da predstavlja opasnost koja konkuriše onome što se odvija na sceni, da može da pojede koreografiju i igrače. Zato treba pažljivo istraživati i sve činiti sa merom. Pokret je, možda zvuči paradoksalno, daleko rečitiji od reči. Njime se iskazuje istina, i na sceni i u svakodnevnoj neverbalnoj komunikaciji. Svakako je prvo nastao pokret kao način sporazumevanja, pa tek onda govor.
U pisanju često prvo nižem reči koje nisu povezane, ali meni asocijativno govore u kom pravcu ću krenuti da gradim tekst.
Sadržaj Vaše knjige je vredan pažnje i detaljnog analiziranja. Svakako je dragocen, da upotrebimo reč dokumenat, o bitnim dogođajima, uticajima i njihovom odražavanju na prilike u umetničkoj igri kod nas. U ondašnjim i današnjim uslovima. Kakva je razlika?
V.O.LJ.: Razlike su ogromne i minimalne. Neke stvari se nisu promenile, neke jesu. Promenio se odnos prema stvaralaštvu žena, one danas deluju i kao rediteljke i kao koreografkinje, ali su upravo one samostalno doprinele tome, o čemu govorim u knjizi. One su verovale u potencijal jedinke da menja patrijarhalno okruženje, da usmerava i preusmerava kulturne tokove. Maga Magazinović je pokrenula prvu školu moderne igre (1910), Zagreb je, preko njene učenice Ane Nej Maletić, spremno prihvatio takvu novinu i razvijao, dok mi ni dan danas nemamo samostalnu školsku ustanovu koja se zasniva na tradiciji moderne igre, iako je Smiljana Mandukić činila iste napore pokušavajući da se da legitimitet tom domenu umetnosti kroz obrazovni sistem. Postoji odsek u Baletskoj školi za modernu igru, ali ne postoji samostalna osmogodišnja škola. Dugo nismo imali ni visokoškolsku instituciju za klasičnu i modernu igru, prvi pokušaj je bio davno na Fakultet dramskih umetnosti, potom početkom 90tih u Novom Sadu to je činila prof. Ljiljana Mišić u okviru dve institucije, Fakulteta za fizičku kulturu i Akademije umetnosti, i tek sada postoji Institut za igru. Kao da obrazovanje našeg igračkog, koreografskog i pedagoškog kadra nije bilo značajno nama samima. Sonja Vukićević ni danas nema svoj prostor za rad u smislu sale ili ateljea gde bi stvarala sa svojom trupom, kao što to nije imala ni Maga Magazinović početkom 20. veka, koja je svakodnevno pomerala nameštaj u sobi i uvežbavala svoju grupu za koncert. I sama sam mrdala fotelje po kući i postavljala neke kraće koreografske forme. I sama čeznem za profesionalnom trupom sa kojom bih stvarala svakodnevno u nekom prostoru koji ne bi morao biti lično moj, ali u kome ne bih gledala na sat dok radim.
Ko ste Vi:
– prijateljstvo
– iskrenost
– želje
V.O.LJ.: Poslužiću se jednom anegdotom iz mladosti. Moja sestra od ujaka, Mirjana, kada smo kao dvadesetogodišnjakinje studirale i šalile se kako će čija nadgrobna ploča u nekoj dalekoj budućnosti da izgleda – govorila je da će na mojoj pisati: balerina, filozof i humanista, a ja sam njoj uzvraćala kako je ona tehnička inteligencija (pošto je studirala građevinu) i kako ne može da razume moja lelujanja na oblacima. Mogu da kažem sledeće: nekada sam, kroz školovanje u baletskoj školi Lujo Davičo, igrala klasičan balet, potom sam igrala u modernoj trupi Smiljane Mandukić i na studijama Džez moderne igre u Novom Sadu u klasi prof. Ljiljane Mišić, dakle nekadašnja sam igračica kojoj danas zaigra samo srce kad god gleda plesne predstave ili ih sama stvara, a nakon toga čak osećam i fiktivnu upalu mišića. Sa druge strane, bavim se promišljanjem igre kroz pisanje. Volim svoje studente i trudim se da im prenesem ljubav prema baletu, igri, kulturi pokreta i da im razvijem koreografsko mišljenje, tj da ih maksimalno pripremim da mogu da rade samostalno.
– prijateljstvo, moji prijatelji većinom su osobe koje nisu iz pozorišta, koje poznajem preko 30 i 40 godina i to su prijateljstva koja mi daju snagu kad klonem, to su oni na koje uvek mogu da računam i da se oslonim jednako kao što mogu oni na mene. Ljubomorno taj svoj život čuvam po strani, izvan posla, i to me snaži što imam trajna prijateljstva koja traju od ranog doba, detinjstva i mladosti. Naravno, imam i prijateljstva koja su pozorišna, ali kada se osvrnem i to su oni koje poznajem dovoljno dobro i dugo, sa kojima sam sarađivala u mladosti, pa se kontakt nastavio i razvio u nešto vredno i trajno. Od prijatelja očekujem slobodu u svakom smislu i kritiku, tj. da mi kažu kad grešim. U svakom pravom prijateljstvu to se i dobija, sloboda i ukazivanje na greške u koracima.
– iskrenost, bez iskrenosti se ne živi kvalitetno, pogotovo u našem mikrokosmosu sa najbližima moramo, iznad svega, biti iskreni i potpuno otvoreni. U suprotnom svaki odnos bez iskrenosti pre ili kasnije počinje da truli i raspada se. No, za iskrenost, takođe, treba imati snage. Nasuprot iskrenosti stoji manipulativnost.
– želje? Reći ću tri, ko zna, možda mi budu ispunjene…
- Tancteatar, tj. koreodramsko pozorište sa velikom baletskom salom, profesionalnim ansamblom i tako kreativnom atmosferom da ne pravim pauze u radu.
- Virtuelni muzej umetničke igre koji bi baštinio nasleđe i reprezentovao svetu našu kulturu i umetnost. To je zajednički projekat sa mojom mentorkom, prof. dr Svenkom Savić, koja ga je i inicirala i trudimo se da dođe do realizacije, a za početak smo tu ideju zaštitile.
- Uvođenje u osnovne i srednje škole fakultativnog (a zašto da ne i obaveznog predmeta) Koreodrama, jer smatram da bi se time ostvarile višestruke koristi za naše društvo. Đaci bi uz pokret i dramski tekst izražavali sebe, oslobađali se i pripremali školske scenske nastupe. Izražavanje kroz umetničku igru podrazumeva fizičku, etičku i psihičku obzirnost. Igra ima veliku integrišuću socijalnu moć. Sigurna sam da je to izuzetan metod za učenje i širenje tolerancije, savršen za psihofizički razvoj mladih, a sa druge strane mnogi diplomirani studenti glume i igre bi time, odmah po završetku studija, imali priliku za posao. Zar to ne bi bilo dobro na više različitih nivoa? Spremna sam da sačinim plan i program, ako i kada zatreba, ukoliko neko nekada prihvati moj predlog koji sada, ovom prilikom, javno iznosim.
СТЕПART zahvaljuje na spremnosti za saradnju i za saznaja koja nam je pružila Vaša knjiga.
V.O.LJ.: Hvala pozivu Stepart-a na inspirativnim pitanjima i prilici da kažem mnogo toga.
