Aleksandar Nikolić, operski reditelj i Doc. na Institutu za umetničku igru u Beogradu poznat je beogradskoj operskoj publici po zamašnom poduhvatu, režiji praizvedbe domaće opere epopeje Melanholični snovi grofa Save Vladislavića srpskog kompozitora, profesora Fakulteta muzičke umetnosti Svetislava Božića.
Znalci umetničke igre sretali su njegovo ime i kao inicijatora i kao reditelja zapaženih filozofsko konceptualnih plesnih komada.
Neposredan povod za ovaj razgovor je on sam i njegov umetnički credo.
Kako biste predstavili samog sebe?
A.N: To kako bismo sami sebe predstavili često nema nikakve veze s time što mi zapravo jesmo. Često nema veze ni s tim kako nas drugi vide, još češće je u neskladu s onim što mi intimno osećamo, mislimo o sebi.
To kako predstavljamo sebe pronicljivom posmatraču otkriva sve naše skrivene želje, sve naše žudnje i tajne, strahove, boli, zebnje i razočaranja. Zašto otkriti nepoznatom pronicljivom čitaocu najintimniji deo sebe?
To je jedna od najzanimljivijih stvari kojoj me je naučio rediteljski zanat.
Ideja vodilja od kako ste postali sebe svesni bila je?
A.N: Uzbudljivost različitih životnih vodilja za mene leži u tome što su uvek bile mnoge, suprotstavljene i što nikada nije bila samo jedna. Uzbudljivo je otkrivati nove ideje vodilje, tragati za sledećom muzom. Uzbudljivo je rasti i istraživati. Svaka urađena predstava je jedan novi život, jedan novi zaključak i istovremeno sledeće postavljeno pitanje, put ka pronalaženju nove ideje vodilje.
Od mnogih sklonosti, da ne zloupotrebimo svetu reč talanat, šta Vas je najviše opčinjavalo i privlačilo?
A.N: Mi smo samo ljudi, šta je to što mi u svojoj sićušnosti i prolaznosti možemo da okaljamo? Pojavimo se, udahnemo, izdahnemo i nestanemo. Ideja o svetom pojmu talenta blista i ostaje zauvek. Bez bojazni zloupotrebite svetu reč, talenat će oprostiti čoveku.
Prva sećanja na ekstaze su uvek bila vezana za uživanje u umetnosti, osećanja da u njoj ima nečeg većeg i stvarnijeg od života samog, osećanja koncentrovanog i pročišćenog života u umetničkom delu. Te ekstaze su provocirale prve korake u stvaranju, otkrivanje upravljanja bojom, upravljanja linijom, tonom, rečju, pokretom, formama i sadržajima. I igra i rvanje sa svakom od tih čarolija je bila nova ekstaza, ali najveća se krila u sjedinjavanju svih tih izraza.
Često upotrebjavan sveobuhvatan pojam renesansnog stvaraoca, da li bi u današnje vreme imperativa uske specijalnosti bilo moguće njegovo pojavljivanje?
A.N: Možda mu je danas, paradoksalno, lakše da se pojavi. Ako pravi dar postoji, možda mu je u nekoj zreloj tački razvoja jasnije protiv koje mediokritetske struje mora da pliva da bi održao sopstveni pravac. Ako postoji istinski sadržaj i istinsko razumevanje sveta, ako postoji izvrsnost, ona se gotovo bez izuzetka reflektuje na više različitih polja. Na kraju, vrhunski dometi nauke, umetnosti, filozofije zahtevaju istu posvećenost, dubinu, promišljanje, kreativnost… Na najvišem nivou ovih stvaralačkih aktivnosti forma se prevazilazi, otkrivaju se univerzalne vrednosti po kojima je ustrojeno sve u Kosmosu od atoma do Raja. Simfonija i jednačina, koreografija i etika, formula i slika svi imaju istu funkciju: otkrivanje najdubljih, a suštinskih tajni o Životu.
Nažalost, to ne može biti svakom dato, i to moramo da prihvatimo bez sentimentalnosti. U redu je što renesansni geniji ne vise sa svake grane. Važno je samo da pokušamo da ih pepoznamo i čujemo.
Da li se rad s operskim pevačima suštinski razlikuje od rada s igračima, obzirom na način izražavanja, prvi priču i osećanja pevaju, drugi ideju dela igraju?
A.N: Izražajna sredstva su različita, proces rada se razlikuje, odnos prema delu se razlikuje, odnos prema sebi i umetnosti se razlikuje, način na koji se daju uputstva od strane reditelja koreografa se razlikuje. Na prvi pogled razlike su beskrajne. Međutim, što su talenti pevača i igrača veći, što je njihovo razumevanje sveta veće, što je vrednost njihovog umetničkog proizvoda veća tada sve razlike odjednom nestaju. Osećate da radite sa Stvaraocem, s nekim ko prenosi neku misao i osećanje.
Vaše Metamorfoze I i II, naziv kapitalnog dela klasike, simbioza je nekoliko oblika ljudskog izražavanja: reči, muzike, pokreta… Sve češće se poseže za sadejstvom različitih umetnosti da bi se pojasnila ili razjasnila ideja poruke. Ne čini li Vam se da se na taj način gubi jednostavnost misli?
A.N: Moram da priznam da mi ideja vodilja tokom rada na Metamorfozama I i II nije bila da spajanjem različitih umetničkih sredstava nešto pojasnim. Uspešna ili ne, to mi nije bila namera i smatram da je taj pristup građenju dela drugorazredan. Sinkretizmu su me vodile druge pobude, uživanje u različitim jezicima različitih umetnosti, i poigravanje i proračun kojim od jezika u kom momentu izraziti koju misao i koje osećanje. Ono što može glas, ne može pokret. Ono što može pokret, ne može boja, etc…
MARA/SAD po kultnoj drami Petera Vajsa preoblikovan u plesni komad ništa nije izgubio od svoje aktuelnosti i rečitosti, samo je dobio na snazi izraza. Pa pokret je bio pre reči, zar ne? Zapisan za večnost u našim genima ostao je za uvek svejezik čovčanstva.
Vaša režija i mentorstvo bili su siguran putokaz za mlade igrače. Otkrijte tajnu radnog uspeha?
A.N: Pokret je bio pre reči. Ali pre pokreta je bila Misao. Misao uvek i ispred svega. Misao i rezumevanje fenomena koji se istražuje. Svaka od naših umetnosti je samo forma, uzvišena i virtuozna, u koju upisujemo misao, onaj sadržaj koji imamo da ponudimo. Naša umetnost veština zanat samo je staklenka u kojoj je najlepši skupoceni miris naš sadržaj. Ako se staklenka razbije, miris je ispario u vazduh.
Moji student na Institutu za umetničku igru u Beogradu su brilijantni mladi ljudi, hrabri i pametni, talentovani i sposobni. Generacija studenata koja je radila Mara/Sad na čelu s koreografom Nikolom Pavlovićem je razumela ideju o misli ispred svega. Misao pre reči. Misao pre pokreta. Misao pre zvuka. Svakodnevno tesanje misli u brilijant.
Verujete li u čuda ?
A.N: Da, verujem. Svedočim im svakog dana, zar ne? Mi dišemo, čestice kiseonika ulaze u nas, a iz nas izleću čestice ugljen dioksida i mi smo živi. Ležimo u svojim krevetima, a planeta se okreće i mi putujemi kroz Kosmos. U svojoj brilijantnoj prirodnoj jednačini sunce se svake noći povlači, a vraća se svakog jutra i diktira ritam života i smrti svemu živom na planetui zemlji,Koliko je još primera čuda potrebno da u njih povertuje? Zar u odnosu na takva čuda ne dobijemo naboj da jedno takvo čudo doživimo i u svom intimnom životu?
Verujete li u Verovanje?
A.N: Ničega se u životu ne bih takao da pored strasti u sebi ne nalazim još i jaku veru, jaču od nade i ne slabiju od ljubavi,.
Vaš credo ne umetnički, ne životni već sveobuhvatni, sveznačni, jednostavni credo?
A.N: Život bez strasti nije život. Život bez misli nije život. Život bez ljubavi nije život.
Da li odvajate, delite Umetnost od Života?
A.N: Uvek su jasno odvojeni.
Život je često neorganizovana, čovečjim razumom neobuhvatna forma, brz jasanog početka, sredine i kraja. S druge strane, visoka umetnost je jasna, obihvatna, logična i jasno uobličena esencija života. Moja je sreća da se bavim zanatom koji se bavi proučavanjem i života i umetnosti.
Mislite li da je jednostavno komplikovanije od komplikovanog?
A.N: Još uvek nisam u fazi promišljanj stvaranja u kojoj mogu da kažem da sam osvojio i razumeo sve kompleksne forme koje su mi se ukazle, ili koje sam naslutio. Jos uvek mi je interesanstno da istražujem poliritmiju, polifoniju, devetnaestovekovni roman, El Grekov opus, renesanse tragedije, grčke trgedije…. to su sve izrazitio kompleksno i komplikovano postavljena remek dela naše civilizacije. S velikom strašću zaranjam u more kompleksnosti, rizikujuči da više nikada ne izronim. Drugima ostavljam šlauf da se okupaju u mlakoj vodi jednostavnog.
Ne ŠTA ste, nego KO ste Vi:
– Iskrenost;
– Prijateljstvo;
– Želja (e).
A.N: Želje. I uvek samo želje. Najstrastvenije. Smo one zbog kojih se gube glava, život i reputacija.
