Plesalka (tako uvek stoji uz njeno ime) Mojca Majcen je ne samo čest učesnik neobičnih plesnih predstava u našoj prestonici, već je na neki način postala i naša sugrađanka.Ko je ona prepustićemo joj da kaže.

Ako prevedeno na srpski značenje plesalka to bi bilo igračica. Međutim pod tim pojmom se kriju mnoga značenja. Da ne bi bilo zabune, u Vašem slučaju šta to tačno znači?

M.M: Prvo, da vam se zahvalim na pozivu za intervju. Duže vreme pratim Stepart i velika mi je čast pripala, što ste me pozvali u goste. A ne samo, da me raduje ovaj intervju, još više vaš kompliment, da sam na neki način postala i vaša sugrađanka. Ja se zaista u Beogradu zbog mnogih divnih ljudi i mojih dragih prijatelja osećam kod kuće.

Plesalka uz moje ime ide iz više razloga: kao prvo želela sam da dam značaj nazivu Plesač kao profesiji. Jer naše šire društvo ples još uvek shvata kao neki hobi a ne za ozbiljno profesiju. Pošto sam počela svoju karijeru kao balerina i kasnije se prikolonila modernijim ili savremenijim plesnim tehnikama, nisam više želela da me plesna okolina smatra samo za balerinu, već kao plesačicu ostalih tehnika. I zato taj naziv… U slovenačkom jeziku trudimo se da što više da upotrebaljavamo u rečima ženski rod (na mom jeziku ja ne mogu, da budem Plesalec, jer sam Plesalka, mežutim u srpskom sam više Plesač nego Plesačica) – nadam se, da sam razumljiva;

Uobičajeno je da počnemo s pitanjima OD POČETKA: Gde ste rođeni, kako ste školovani, ko je i kolikko uticao na Vaše stasavanje…?

M.M: Rodjena sam u Celju. Moji plesni počeci bili su u Plesnom teatru Igen, kasnije malo na Vaganovi školi u Lenjingradu. Nižu baletsku školu završila sam u Celju a Konzervatorij za balet u Mariboru. Svakako je na moj početak i dalji razvoj najviše uticao Igor Jelen Iggy i svi pedagozi različitih tehnika (starije generacije), koji su u meni videli potencijal, gnjavili me a u isto vreme pokazivali i sve čari plesne umetnosti. Na Konzervatoriju sam bila u klasi Olje Ilić iz Novog Sada, Tamare Orlove iz Ukrajine i čuvenog Ika Otrina, koji je formirao balet i Konzervatorij u Mariboru. Srećna sam, da sam školovana u neko drugo vreme, kad su svi moji pedagozi imali puno baletskog iskustva, preživeli svoj život na sceni, odplesali gomilu uloga i različitih variacija. Smatram da znanje u našoj profesiji možeš preneti samo na osnovu stečeneg iskustva. Nakon školovanja izgrađivala sam se uz različite koreografe i svaki od njih je na neki način doprineo mom formiranju kao plesačice. U svakom slučaju već u takozvanom baletskom životu mene su zanimale i druge plesne tehnike, uvek sam želela da budem otvorena za što više uticaja i uvek sam bila radoznala, pa mislim, da mi je to pomoglo, da steknem širinu u plesnom smislu. Uvek mi je zadovoljstvo da radim s koreografima, koji uvek očekuju od igrača nešto novo pa i stavljaju novi izazov.

Rođeni u Sloveniji odlično govorite srpski (što nije slučaj vice versa). Kako se dogodilo da među jezicima kojima vladate (engleski, kineski, ruski) bude i naš jezik?

M.M: Moja mama je iz Srbije (tačnije iz Šapca), gde imam familiju, koju se trudim, da što češće posećujem. Kao dete dešavalo se da budem u Šapcu ceo raspust, pa sam zato brzo naučila i srpski jezik. Doduše, njega sam naučila istovremeno sa slovenačkim još kao vrlo mala. Tek kasnije su došli ostali jezici.

Inicijator ste Balkan Dance Projekta koji već petu godinu okuplja oko svoje matične ideje igrače, koreografe, scenografe, kostimografe, režisere, kompozitore…s prostora pređašnje, velike zajedničke zemlje Jugoslavije, s ambicioznom namerom da se u taj poduhvat uključi što više balkanskih zemalja.

Ko se do sada uključio u tu zajednicu?

M.M: Ova platforma mi je promenila život i donela puno lepih i novih prijateljstva. Kad sam upoznala koreografa Igora Kirova u Pekingu, pala je ideja, da uradimo nešto zajedničko. Uz podršku direktorice Festivala Velenje Barbare Pokorny okupili smo plesače i umetnike iz Slovenije, Makedonije, BIH i Hrvatske i napravili plesnu predstavu He He Helium. Sledeće godine pridružio nam se koreograf Aleksandar Ilić i tako je nastao diptih pod naslovom Balkan Dance project vol. 1. Mislim, da nas je tad upoznala i srpska publika. Platforma je imala svoju rezidenciju prve dve godine u Sloveniji (u Domu Kulture Velenje), nakon toga smo radili u Opera i teatar Madlenianianumu Beograd, pa potom u Sarajevu s Tanzelarijom u Bosanskom Kulturnom centru, pa prošle godine opet u Beogradu u Institutu za umetničku igru. Puno je umetnika, plesača i producenata radilo u sklopu te platforme i na ovom mestu bih se zahvalila svakome od njih a najviše Barbari Pokorny i Silviji Bašnec iz Festivala Velenje, Aleksandru Iliću, Igoru Kirovu i Teodori Sujić, te pogotovo svim plesačima. Bez gore pomenutih imena ova platforma ne bi bila moguća. Mislim da je u saradnji moć, zato smo i uspešni. A za više informacija o Balkan Dance Project-u obavestite se na website: www.balkandanceproject.com

U svakoj od do sada ostvarenoj predstavi Balkan Dance Projecta (sve su ih videli i beograđani) učestvovali ste kao izvođač (i koorganizator, koproducent, predlagač teme).

Ta angažovana, združena ostvarenja, nedvosmisleno upućuju poruku: treba da prihvatimo jedni druge, vezuje nas slična tradicija i humanost umetnosti koja nas spaja. Možete li da formulišete, (ili je još rano?) stečeno iskustvo?

M.M: Ideja platforme je povezivanje i zajedničko stvaranje. Mislim, da smo do sada u četiri različite produkcije to i dokazali. U plesnom svetu je baš zbog tog povezivanja i došlo do odličnih saradnji i rezultata prvo između institucija koje su angažovane na polju plesa i pozorišta kao što su Festival Velenje, Madlenianium opera i teatar, pa Institut za umetničku igru, pa Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije iz Srbije, pa Tanzelarija iz BIH, pa Direkcija za umetnost i kulturu iz Makedonije. Ta međunarodna saradnja podstakla je afirmaciji modernom i savremenom plesu u našim zemljama, pomogle su i afirmisanim koreografima, da imaju mogućnost istraživanja, te da ih različita tržišta na taj način upoznaju pa i free lance plesačima, koji su na taj način dobili angažman u međunarodnim projektima i predstavili se preko gostovanja u drugim zemljama. Ideja projekta je takođe, da sa plesnim produkcijama gostujemo u manjim gradovima, na manjim scenama, gde publika nema mogućnosti čestih susreta s plesnim predstavama često. Kao što sam pomenula u predhodnom odgovoru, za mene je u saradnji moć, na taj način naučimo, da saslušamo druge, naučimo nešto jedni od drugih i na kraju krajeva uz tu platformu stvorila su se velika međunarodna prijateljstva umetnika i ostalih učesnika platforme. Mogu da kažem, da smo postali jedna velika Balkanska Družina – Obitelj – Porodica, koja ima još puno prostora za nove članove. Umetnost ne poznaje granice a ples je univerzalni jezik, što Balkan Dance Projectom potvrđuje.

Nedavno, (prošlog meseca) osvojili ste publiku svih generacija svojim ljupkim, duhovitim interpretiranjem jogunaste, razmažene Zvezdice Spavalice, istoimene omiljene bajke za decu slovenačkog pisca Franca Milčinski Ježeka.

Kako ste prišli scenskom oživljavanju poruke, upućene ne samo deci, koju nosi priča? Koliko su Vam u tome pomogli vidljivi i nevidljivi timski saradnici, a koliko Vi njima?

M.M: Prvo moram, da kažem, da veoma dobro poznajem priču, koja je jedna najpoznatijih slovenačkih bajki i upoznala sam je još kao dete. Medjutim ne sećam se, kako sam je kao dete doživljavala. Predstava je nastala u koreografiji Aleksandra Ilića, koga kao umetnika-koreografa izuzetno cenim, jer je sposoban, da u roku od 3 meseca napravi i dobru dečiju predstavu i celovečernju plesnu predstavu; On ostavlja na neki način otvorena vrata plesačima za vlastitu interpretaciju a u isto vreme zna, da usmeri. A ta sloboda je po meni ključna, da se stvori bilo koji lik, pa kao i u ovom slučaju Zvezdica spavalica. U procesu mi je pomogao i reditelj Aleksandar Nikolić, pogotovo oko unutrašnjeg osećaja i same glume, jer Zvezdica mora osim, da pleše i da glumi. Ne sećam se tačno, koji mi je bio pristup ka osmišljavanju lika, jer sam se 80 posto procesa najviše bavila koreografijom i koracima. Jedan od momenata, koga se dobro sećam, je da sam u toku jedne probe (run through) osetila, da menjam bitnu karakteristiku Zvezdice iz priče, koja je zbog neposlušnosti kažnjena i poslata na Zemlju, pa vraćena opet na nebo jer je učinila dobro delo. Ja sam u predstavu uključila momenat hrabrosti jer mislim, da u današnjem svetu moraš da budes hrabar, da bi pokazao dobrotu. Naivno dobra na početku a na kraju hrabro dobra.

Neodoljivo šarmantni suigrači, svako na svoj način, dodao je po zvezdicu tom sazvežđu. Čini se da se dobro poznajete i dišete na sceni jednim dahom. Koliko je to značajno za svakog ponaosob i za celu predstavu?

M.M: Dobro poznavati svoje kolege uvek je velika prednost. U predstavi Zvezdica Spavalica pored mene učestvuju kolege i prijatelji (Branko Mitrović, Jakša Filipovac, Miona Petrović i Nikola Pavlović) sa kojima sam igrala več u više predstava. I zbog dobrog međusobnog poznavanja ekipa diše zajedno a pogotovo timski rad oseča se i na sceni. Zajednička predanost i energija pomaže samoj predstavi i mislim, da publika na kraju i to snažno oseća. Međusobno se vrlo poštujemo, pomažemo u svakom trenutku, plačemo i veselimo se zajedno i taj timski duh donosi dobre rezultate, kao i u sportu ako me razumete.

Čarobni breg!!! (Začarani breg), Bili ste zagonetna junakinja, povod razlaganja večite filozofske teme, nikada odgonetnutog pitanja: Život – Smrt; Smrt – Život.

Moćni ep jednog od najznačajnijih pisaca XX veka Tomasa Mana, skriva mnoge zamke koje je sve sažeo i pohranio u liku Klavdije Šoša (inspiracija za Klavdiju bila mu je obožavana supruga, ruskinja, jedno vreme pacijent sanatorija u kome se radnja dešava). Koliko vam je bilo naporno da zlatokosu zvezdicu pretvorite u tajanstvenu fatalnu ženu?

M.M: Apsolutno mi je bio veliki izazov stvoriti lik Madame Chauchat, pogotovo u telesnom smislu, jer sam tražila telesne karakteristike te osobe (ipak se mi plesači izražavamo telom) i poseban način kretanja tela, koji bi naglasio nju kao lik. Ne znam koliko sam uspela, mislim, da ima još puno prostora za istraživanje, a to se postiže sa brojom izvodjenja same predstave. Mislim da sam i dobro slušala sve upute od koreografa (Aleksandra Ilića) i reditelja (Aleksandra Nikolića), pa i sve predloge koje mi je davao moj partner u predstavi, Branko Mitrović. Svakako su te dve uloge (Zvezdica Spavalica i Madame Chauchat) potpuno različite, pa je i pristup kreiranju lika bio potpuno različit. Zvezdica je više ekspresivna i straight forward, Madame Chauchat ostavlja puno tajni još neodkrivenih i nadam se da ću i taj lik čuvati do kraja, dok budem plesala u toj predstavi.

Uspeli ste da preskočite visoko podignutu rampu između Vas i gledališta. I u Beogradu i u Sloveniji (Velenje) publika različitih generacija i obrazovanja, svako prema svom unutrašnjem senzibilitetu osetila je nestvarnu lepotu umetničkog čina.

S kakvim ste osećanjima, pitanjima, strahovima, nedoumicama i OTPOROM prema nametanim tuđim tumačenjima usaglašavali svoj umetnički instinkt?

M.M: Nemam poseban odgovor za taj deo pitanja, jer u svom razvoju nisam ni stvorila poseban recept. Apsolutno volim kritiku i prihvatam je možda lakše nego pohvalu. Umetnički instikt se na kraju krajeva gradi i na kritikama kao i na pohvalama. Najbitnije za umetnika je da gaji svoju unutrašnjost, da je gaji sa stvarima koje prijaju, odgovaraju ali, da u nekom momentu dopusti sebi da se dese i ružne negativne stvari, da bi se osposobio za prepoznavanje svega. Neki deo umetničkog instikta verovatno imam od rođenja, jer me je mama puno usmeravala ka umetnosti još od detinjstva.

Smatrate li da je previše informacija, tumačenja, vivisekcije likova i suštine dela pogubno za umetnika koji treba na sopstvenom  poimanju, da gradi lik zadate ideje?

M.M: Smatram, da je najbitnije filtriranje informacija za onoga koji nije spreman da se menja. Da zna šta odgovara i onda prihvati ili odbaci informacije. Kod mene se tu uvek dešava mala borba. Puno radim na unutrašnjem osećanju i ponekad neku informaciju ili neki zadatak odmah odbacim, jer to ne osećam. Kasnije počinje analiza i klasično preispitivanje sebe: da li je zadatak pogrešan ili moram ja, da iskoračim iz svog okvira i svoje komforne zone….i na kraju se i potrudim da izađem iz svog okvira. Početak je težak ali kasnije se vidi da si otkriven neki novi svet i to me iznenadi….

Graciozni ste, filigranske konstitucije, po malo gamenskog šarma, delujete detinje nezaštićeno…Na sceni ste moćni, neukrotivi, vični emotivno i fizički najtežem zadatku…gde krijete toliku snagu?

M.M: Mislim, da je to strast i poštovanje koju imam prema svojoj profesiji. Na kraju krajeva to je moja misija;

Mislite li da umetnost briše sve razlike, prevazilazi sve prepreke, poništava boju kože, religije, politička shvatanja, odgoneta sve jezike, da pripada svima podjednako, i da ima čarobni štapić kojim će podstaći dobrotu, ili je i to utopija kao i uverenje Fjodora Dostojevskog da će lepota spasti svet?

M.M: Pošto sam idealista i volim svet i ljude, mislim, da umetnost briše razlike. Pogotovo ples je univerzalan jezik, gde postoje razlike samo u kvalitetu.  Sa platformom Balkan Dance Project potvrđujemo da sve ono što politika i religija razdvajaju, mi plesom spajamo. Na žalost premalo ljudi pleše, onako bezbrižno, da bi ples imao čarobni štapić i rešio sve probleme. Čovek kad pleše bliže je samom sebi, srce mu je otvorenije. Da ne nabrajam, šta sve nosi ples u sebi. U buduće nadam se većoj popularizaciji plesa, pa možda nekog dana svi budemo srećniji.

KO STE VI:

– Prijateljstvo,

– Iskrenost,

– Planovi?

M.M: Trudim se da sačuvam stara prijateljstva i ostvarim nova. Imati prijatelje je pravo bogatstvo, mislim da sam bogata u ovom životu.

Ne znam zašto se ljudi boje iskrenosti.

Imam velike planove, doduše za sad mi je najbitnije, da negujem telo i dušu, čuvam zdravlje i uživam na sceni i iza nje.

SVETSKI DAN IGRE 2019.

TERPSIHORA ZA MILANA RUSA

Nagradu i Specijalnu pohvalu Terpsihora, prestižno priznanje koje se dodeljuje na godišnjem nivou umetnicima ili institucijama kulture u oblasti umetničke igre, pre osam godina ustanovilo je Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije.

Nagrada i Specijalna pohvala dodeljuje se i u 2019. godini, osmi put, uvek povodom svetskog Dana igre, internacionalnog praznika koji slavi sve vidove igre u svetu, u jednom danu, u svim zemljama sveta, a koji je ustanovio Međunarodni savet za igru (CID) svetske organizacije UNESKO.

Sedam proteklih godina ovo priznanje su dobili najbolji među jednakima i svojim uumetničkim dostignućima su doprineli i potvrdili njihov ugled i značaj.

Tročlani Žiri u sastavu:

Ivana Milovanović, predsednik Beogradske sekcije CID – UNESKO, stručni saradnik u kulturi (predsednik Žirija), Bojana Žegarac, prvakinja Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu  i Dijana Milošević, profesorka na Institutu za umetničku igru, osnivač i direktorka Dah teatra i pozorišna rediteljka, doneo je jednoglasnu odluku da se Nagrada Terpsihora za 2019. dodeli MILANU RUSU, uglednom baletskom umetniku Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu.

Specijalna pohvala jednoglasno se dodeljuje ĐURĐIJI JELENKOVIĆ, apsolventkinji Instituta za umetničku igru, profesionalnoj balerini, savremenoj igračici i diplomiranoj fizičarki na master studijama primenjene fizike.

Nagradu i Specijalnu pohvalu Terpsihora podržali su Ministarstvo kulture i informisanja Srbije i Institut za umetničku igru u Beogradu.

Svečanost povodom dodele nagrada biće održana u četvrtak, 25. aprila 2019. u 12 časova, u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu, Dositejeva br. 2.

OBRAZLOŽENJE

Specijalna pohvala

Tročlani Žiri jednoglasno je odlučio da dobitnik Specijalne pohvale za 2019. bude:

ĐURĐIJA JELENKOVIĆ.

Đurđija Jelenković je apsolventkinja Instituta za umetničku igru u Beogradu. U svet umetničke igre došla je iz potpuno drugačije oblasti, a to je oblast nauke tj. fizike. U svom radu Đurđija hrabro spaja različite oblasti i pokazuje visok stepen posvećenosti, inovativnosti i veštine u okviru stvaralačkih i interpretativnih procesa. Njen rad je skopčan sa rizikom i oslanja se na najbolju tradiciju modernog plesa, ali i na tradiciju savremenog performansa i instalacije. U svom istraživanju u okviru trilogije Smrt i Devojka – Pakao – Unless, ona se kreće kroz prostor podsvesti gde istražuje ono što nas sve povezuje, a to su naši strahovi, i ispituje sopstvene psihičke i fizičke granice koristeći pri tome svoje telo kao precizan instrument izražavanja i pokret kao način komunikacije onog neizrecivog.

Specijalna pohvala predstavlja podsticaj da se Đurđijino istraživanje nastavi, ali, istovremeno, predstavlja i nameru Žirija kojom se ohrabruju mladi igrači i koreografi da se upuste u neistražene teritorije plesa, pokreta i umetničke igre u okviru svih njenih pojavnih oblika i estetika.

Nagrada Terpsihora

Tročlani Žiri jednoglasno je doneo odluku da dobitnik Nagrade Terpsihora za 2019. bude:

MILAN RUS, prvaku Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu.

Od Baletske škole u Novom Sadu, preko baletskog ansambla Srpskog narodnog pozorišta, gde posle niza solističkih uloga stiče zvanje drugog soliste, do Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, koji ga angažuje kao stalnog člana 2003. godine, u kome kao baletski igrač interpretira celokupan repertoar, od klasičnog i neoklasičnog do savremenog plesnog stila, zbog čega ubrzo postaje prvi solista, uz angažmane i u ostalim pozorištima koja povremeno neguju plesni repertoar, sarađujući tokom bogate karijere sa brojnim uglednim domaćim i međunarodnim koreografima različitog senzibiliteta, Milan Rus je prešao put profesionalnog baletskog umetnika vrednog našeg poštovanja.

Izdvajamo samo jedan deo njegovog umetničkog opusa kao profesionalnog baletskog igrača.

Bio je naš Salijeri u baletu Wofgang Amade, Mladić u La Capineri, Pevač u kultnom baletu Ko to tamo peva, Vrač u Posvećenju proleća, Arman u Dami s Kamelijama, La Mol u Kraljici Margo, naš Orfej u baletu Orfej u podzemlju… Bio je još toliko toga u koreografijama koje su ga formirale kao igrača i bitno uticale na njega i na njegov scenski izraz.

U svakoj ulozi koja mu je bila poverena, Milan je plenio sopstvenom harizmom, upečatljivom scenskom pojavom i izvođačkom tehnikom visokog nivoa. Na poseban, lični način ostvarivao je solističke uloge koje se pamte, ali se mora posebno istaći njegov visoki angažman u duetnoj igri, čiju zahtevnost je uvek razumeo. U duetima je uvek bio pouzdan i posvećen partner svojim koleginicama balerinama, koje su se u njegovim rukama uvek osećale sigurno i podržano.

Milan Rus je poseban i neponovljiv baletski umetnik. Nagrada Terpsihora je možda i najbolji način da mu se zahvalimo za sve što je kao baletski umetnik učinio na pozornici i da istaknemo sa poštovanjem njegov veliki doprinos srpskoj autentičnoj baletskoj umetnosti.

Jedna od najuticajnijih kritičarki umetničke igre, Džudit Mekril, od juče je gošća Beograda.  Mekrilova se kritikom bavi već 32 godine, od kojih poslednje dve decenije piše za ugledni britanski Gardijan, u kojima često piče o Beogradskom festivalu igre, ali ovo je prvi put da prati festival iz Beograda.

Navodimo u celini tekst koji je objvaljen 23. marta u Večernjim novostima:

Jedna od najuticajnijih kritičarki umetničke igre, Džudit Mekril, od juče je gošća Beograda. Mekrilova se kritikom bavi već 32 godine, od kojih poslednje dve decenije piše za ugledni britanski Gardijan. U svojim najavama i osvrtima u Gardijanu, ona često govori o Beogradskom festivalu igre, ali je ovo prvi put da prati naš festival iz Beograda. U kratkom obraćanju ona kaže:

Ljudi koji se bave umetničkim igrom u svetu, ne znaju ništa o igri u Srbiji. Nema produkcija, a ni autora, odnosno koreografa koje bi mogli da navedemo. Ne znamo ni da li ima baletskih kuća, i kakav je njihov repertoar. Međutim, svi znamo mnogo o Beogradskom festivalu igre. To je događaj koji zaista pratimo, jer Beograd ima jedan od najboljih festivala umetničke igre u svetu! Neverovatno je da generacije umetnika koje su stasavale u poslednjih 16 godina u Beogradu, nisu prepisale po nešto od velikih majstora i najzanimljivijih autora današnjice.

Po važnosti i veličini, Beogradski festival igre se može svrstati među najveće u Evropi. Svoje mesto deli sa Bijenalom igre u Lionu, festivalom u Monpeljeu, ili londonskim festivalom Dance Umbrella. Međutim, po svojoj hrabrosti u otkrivanju najrazličitijih formi igre, i po svojoj aktuelnoj selekciji, Beograd je u prednosti. Vaš festival ima sjajan program!

Iznenađena sam publikom u Beogradu, koja je sinoć sa ogromnom pažnjom gledala i ovacijama ispratila trupu Eastman, i delo Fraktus V. Sidi Larbi Šerkauji se ponekad bavi komplikovanim temama. Konkretno, ovo delo je čitanje filozofije Naoma Čomskog. Igrači i muzičari najrazličitijih nacionalosti donose najrazličitija umeća i stilove igre, u neponovljivom saglasiju. Prikazati takav komad, a odmah nakon toga izvesti na scenu svu lepotu i virtuznost Holandskog teatra igre, ili sasvim mladu francusku trupu senzacionalnih hip hopera, jeste hrabrost jedne selekcije. Mogućnost da se vidi najšira slika, i da se igra prikaže kao jezik koji svi razumeju. U tome je danas uspeh igre, i na toj istoj frekvenciji je i uspeh Beogradskog festivala igre.

Mekrilova je govorila o važnosti kritike umetničke igre, objašnjavajući da Britanija ima svoje nacionalne kritičare koji prate sva dešavanja na domaćoj sceni, ali i mlade ljude koji slobodno i otvoreno komentarišu savremenu produkciju. „Popularnost umetničke igre u Britaniji danas je neverovatna, gotovo nekoliko puta veća od popularnosti dramskog teatra ili drugih umetničkih formi. Razlog je svakako u tome što pokret, odnosno telo ne može da slaže, i svi vole tu čistu komunikaciju, tu dobru emociju. Takođe, snaga igre je u vizuelnom elementu. Kao najbolji primer, Mekrilova navodi sutrašnji nastup Holandskog teatra igre, jer „se radi o ansamblu koji gaji jednu neverovatnu estetiku, u kojoj svaki detalj i sliku želite da zadržite što duže. Da ih sačuvate od zaborava. Ti radovi su pravjeni za najbolje igrače koje danas možete sresti, ljude koji čitav svoj život provode u baletskoj sali, sa neverovatnom strašću i poštovanjem prema profesiji koju su odabrali. Međutim, to su istovremeno dela očaravajuća u pogledu dekora, scenografije, svetla…

***

Na koferenciji za novinare koja je održana u prostorijama Nacionalne fondacije za igru ona je istakla značaj koji ima kritika za umetničku igru dodajući da Britanija ima svoje nacionalne kritičare koji prate sva dečavanja na domaćoj sceni, ali i mlade ljude koji slobodno i otvoreno komentariču savremenu produkciju.

U četvrtak 28. marta 2019. godine Srpsko narodno pozorište je proslavilo svoj 158 rođendan.

Dan Srpskog narodnog pozorišta biće obeležen je tradicionalnim obilaskom spomenika Jovanu Steriji Popoviću, Marini Olenjinoj i Peri Dobrinoviću, biste Drage Spasić i groba Stefana Stefanovića (kod Uspenske crkve) gde je položeno cveće.

Posle obilaska otvorena je izložba pod nazivom Izbrisano pamćenje: vizuelna rekonstrukcija nestalog arhitektonskog nasleđa Novog Sada čiji su autori Miroslav Šilić, Dubravka Đukanović i Mina Cvetinović Pavkov profesori Akademija umetnosti u Novom Sadu.

U 12.00 časova na sceni Pera Dobrinović održana je Svečana akademija i uručene medalje – najviše priznanje SNP-a, godišnje nagrade i pohvale Srpskog narodnog pozorišta.

Svečanu akademiju besedom je otvorio dr Zoran Đerić, upravnik SNP-a. Zatim je pozdravnu reč prisutnima uputila Dragana Milošević, pokrajinski sekretar za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.

Svečanost je završena predstavom na Drini ćuprija koja je izvedena na sceni koja u čast sećanja na njega nosi ime Pere Dobrinovića.

Krajem 1860. godine, u Srpskom dnevniku, Jovan Đorđević počinje da objavljuje svoje poznate članke u prilog osnivanja Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, tada centru srpske kulture u Austrougarkoj monarhiji. U to vreme, na teritoriji tadašnje Jugoslavije, nije delovalo ni jedno pozorište na jezicima jugoslovenskih naroda. Godinu dana kasnije, 28. jula (16. jula po starom kalendaru) 1861, na sednici Srpske čitaonice u Novom Sadu, kojom je predsedavao Svetozar Miletić, osnovan je prvi profesionalni teatar pod imenom Srpsko narodno pozorište.

Srpsko narodno pozorište je osnovano s posebnim zadatkom: prvenstveno je bilo nacionalnog karaktera i sa pozornice je trebalo da neguje i širi nacionalnu misao i narodni jezik, da upoznaje publiku sa narodnom prošlošću i da podstiče domaće pisce na intenzivniju dramsku aktivnost, radi kulturno-prosvetnog uzdizanja srpskog naroda u Habzburškoj monarhiji.

Od građanske dvorane 1873. godine (na Trifkovićevom trgu Novog Sada) bila je prva scena Srpskog narodnog pozorišta da bi preko poklona Lazara Dunđerskog namenski građene pozorišne zgrade prošlo je 120 godina uspešnog rada do konačnog dobijanja (1981 godine) nove zgrade na pozorišnom trgu u centru Novog Sada.

Srpsko narodno pozorište sada ima najveću pozorišnu scenu u Srbiji koja nosi ime Jovana Đorđevića (940 mesta); malu scenu koja nosi ime Pere Dobrinovića (373 mesta) i kamernu scenu (118 mesta). U svojoj 120 sezoni pozoriše 28. marta 1981. godine počinje rad u sopstvenoj zgradi.

Taj dan se obeležava svake godine kao Dan Srpskog narodnog pozorišta kada se na prigodne svečanosti nagrađuju individulana i molektivna umetnička ostvarenja protekle godine.

Ustav društva za Srpsko narodno pozorište iz 1863. godine. Rukopis je muzejska građa Pozorišni muzej Vojvodine.

Organizacija za promociju savremenog plesa Tanzelarija iz Sarajeva (Bosna i Hercegovina) organizuje IV internacionalno takmičenje iz klasičnog baleta Balance 2019. koje će se odvijati u vremenu od 20. do 22. maja ove godine na sceni i salama Narodnog pozorišta u Sarajevu.

Osim u kategoriji klasičnog baleta učesnici će imati mogućnost da se takmiče i u kategoriji savremenog plesa.

Takmičenje je namenjeno polaznicima osnovnih i srednjih baletskih škola, školama savremenog plesa, baletskih studija i celog sveta.

Najuspešnijem takmičaru pripašće nagrada Emina Minka Kamberović*.

Osim ove (jedne) nagrade učesnici mogu osvojiti i stipendiju za Summer Dance camp Vranje i Ljetnu baletnu školu Zagreb.

Informacije na Tanzelarija organizacija za promociju savremenog plesa www.tanzelarija.eu.

*Emina Minka Kamberović obrazovana je u Sarajevu i Sankt Peterburgu.

Prima balerina sarajevskog baleta i gostujuća zvezda na mnogim svetskim baletskim scenama.

Bila profesor za povijesni ples u Institutu za dramu i film u Sarajevu, kao i gostujući profesor za ples u Schauspiel Gemeinschaft Zürich (Švajcarska). Za svoj rad, ali i za učenike, dobila je mnoge važne nagrade.

U Beogradu je preminuo Radojica Kuzmanović, dugogodišnji solista, umetnički direktor i nekadašnji direktor Ansambla Kolo.

Život je posvetio je narodnoj igri. Za doprinos u oblasti očuvanja i negovanja tradicionalne umetnosti nagrađivan je najvišim priznanjima u zemlji i nosilac nagrade za Životno delo Ansambla Kolo.

Na poziv Prof. dr Amre Latifić, predsednice Foruma za kulturu Predsednik Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije Prof. Aleksandar Ilić je primljen u svojstvu člana Foruma za kulturu Evropskog pokreta u Srbiji.

U obrazloženju se navodi: Prof. Aleksandar Ilić velikim i brojnim profesionalnim dostignućima doprinosi razvoju kulture, kao umetnik i kao pedagog u okviru važne akademske institucije Instituta za umetničku igru, čiji doprinos Forumu za kulturu Evropskog pokreta u Srbiji če biti veoma koristan i dragocen.

Evropski pokret u Srbiji je osnovan kao udruženje građana 1992. godine sa željom da inicira i prati sveobuhvatan proces evropskih integracija naše zemlje. Forum za kulturu, na osnovu Evropske Agende za oblast kulture, izdvojio je tri grupe ciljeva koji se smatraju važnim, i to: kulturološka raznolikost i interkulturalni dijalog; kultura kao katalizator za kreativnost i kultura kao važna komponenta u međunarodnim odnosima.

Namera Foruma je da se posebno bavi kulturom kao katalizatorom za kreativnost kod mladih ljudi kako bi se osposobili da što spremnije izađu na tržište kulture.

Omiljeni komični klasični balet Don Kihot, plete svoju plesnu zavrzlamu oko nekih vešto odabranih segmenata pikarskog romana Migela de Servantesa remek dela ne samo španske već i svetske književnosti.

Ovaj na oko lepršav balet od svojih izvođača zahteva od čuvenog majstora Marijusa Petipa postavljene zadatke: virtuozno vladanje tehnikom, suptilno oslikvanje lika, i komičnost karaktera a ne karikaturu, imao je praizvedbu (pre 150 godina) u Boljšoj teatru u Moskvi. Libreto i koreografija Marijus Petipa muzika Ludvig Minkus.

Ova razigrana šaljiva i po malo setna priča izvedena je 23. marta na Velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

Uz poznata imena solista baletskog ansambla i sjajnu Anu Đurić (Kitri) u ulozi Bazila bio je kao gost Bogdan Kanila* prvak baleta nacionalne opere iz Bukurešt (Rumunija).

Sledeće izvođenje Don Kihota planirano je za 4. april kada će se kao Bazil predstaviti prvak baleta mađarske državne opere Gergelj Leblank*.

Koreograf i reditelj je Đula Harangozo (Mađarska), scenografiju je uradila Olga Đurđević, kostime Mirjana Stojanović Maurič, a diriguje Mikica Jevtić. U ulogama su Ana Đurić (Kitri), Bogdan Kanila, k.g. iz Bukurešta (23. marta) / Gergelj Leblank, k.g. iz Budimpešte (4. aprila) (Basil). Učestvuju: solisti, ansambl Baleta, Orkestar Opere SNP-a i učenici Baletske škole iz Novog Sada.

*Bogdan Kanila, prvak Baleta, Nacionalna opera, Bukurešt (Bogdan Canila)

Rođen je 1987. u Jašiju. Studije klasičnog plesa započeo je u Nacionalnoj umetničkoj školi „Oktav Bančila“ u rodnom gradu, a nastavio u Bukureštu na visokoj školi za koreografiju. Nastavio je trogodišnje studije na Univerzitetu za nauku i umetnost, Odsek za koreografiju. Tokom i nakon studija, usavršavao se na radionicama koje su vodili Vladimir Vasilijev i Gilbert Majer. Godine 2007. pridružuje se Nacionalnoj operi u Bukureštu, a od 2012. ima status prvaka. Svoj repertoar je obogatio ulogama (više od trideset) u klasičnim i savremenim baletima. Od uloga u klasičnim baletima izdvajaju se: Basil / Espada (Don Kihot, k-graf J. Slavicki), Solor (Bajadera, k-graf M. Babuška), Konrad (Korsar, k-graf V. Medvedev), Romeo (Romeo i Julija, k-graf R. Canela), Princ (Krcko Oraščić, k-graf O. Danovski), Princ Dezire (Uspavana lepotica, k-graf V. Medvedev), Princ (Snežana, k-graf F. Valkaj), Majka Simona (La fille mal gardée, k-graf. F. Ešton)… Od 2007. godine nastupao je kao gostujući umetnik na scenama u Italiji, Španiji, Nemačkoj, Indiji, Japanu, Tajvanu i SAD, kao i u Rumuniji u Konstanci, Brašovu, Galatu i Jašiju. Prvi put nastupa u Srpskom narodnom pozorištu.

*Gergelj Leblank, prvi solista Mađarske državne opere, Budimpešta (Gergely Leblanc)

Rođen 1992. u Budimpešti. Po završetku studija klasičnog baleta na Mađarskoj baletskoj akademiji, usavršavao se na Kraljevskoj baletskoj školi u Londonu, gde je diplomirao 2011. i vratio se u domovinu nakon završetka studija. Iste godine se pridružio baletu Mađarske državne opere. Brojne uloge i neprekidno usavršavanje baletskihih tehnika omogućilo mu je da brzo napreduje u karijeri: 2012. izabran je za demi-solistu, a 2016. postao je prvi solista. Baletski repertoar sadrži brojne uloge klasičnog i neoklasičnog baleta, od kojih se izdvajaju: naslovna uloga i uloga Lenskog iz kultnog baleta Džona Kranka Onjegin, Florimond (Uspavana lepotica, koreogr. Piter Rajt), Basil (Don Kihot, koreogr. Đula Harangozo), Konrad (Korsar, koreogr. Ana Marija Holms), De Grije (Manon, koreogr. ser Kenet Makmilan), Princ Krcko (Krcko Oraščić, koreogr. Vajnonen) Danilo (Vesela udovica, koreogr. Ronald Hind), Romeo i Spartak (Romeo i Julija i Spartak, oba u koreogr. Lasla Seregija), Vronski (Ana Karenjina, koreogr. Lila Partai), Princ Albert (Žizela), Franc (Kopelija), Princ Zigfrid (Labudovo jezero, koreogr. Rudi van Dancig), Princ (Snežana, koreogr. Đula Harangozo)…  Iz savremenog repertoara ističu se solo nastupi u koreografijama 5 tangoes (Hans van Manen), Études (Harald Lander), Troy Game (Robert Nort), Le petite mort (Jirži Kilijan), Walking Mad (Johan Inger), Theme and variation (Žorž Balanšin)… Za svoje izuzetne umetničke nastupe, dobio je nekoliko domaćih i međunarodnih priznanja, kao što su Nagrada Étoile, Nagrada Đula Harangoza i Nagrada Elvira Večei, ​​a dva puta je osvojio titulu Najbolji igrač godine, 2015. i 2016. Prvi put nastupa u Srpskom narodnom pozorištu.

Baletska predstava za decu i one koji se tako osećaju Zvezdica Spavalica (Zvezdica Zaspanka), u koreografiji Aleksandra Ilića i režiji Aleksandra Nikolića, biće izvedena 17. marta u Centru za kulturu Lazarevac, a 18. marta u Operi i teataru Madlenianum. Obe predstave se igraju od 18.00 časova.

Zvezda Spavalica fantazija na bajku za decu slovenačkog pisca Frane Milčinski – Ježek koja je tokom svog postojanja bila nebrojeno puta obrađivana kao pozorišni igrokaz i TV priča, sada je prvi put prikazana i u obliku plesne predstave.

Pet  igrača Mojca Majcen (Slovenija), Branko Mitrović (Bosna i Hercegovina), Miona Petrović, Nikola Pavlović, Jakša Filipovac (Srbija) i polaznice Studija plesa Ristumače ceo univerzum likova od zvezda i Meseca na nebesima, preko majmuna, ptica, zmija, fakira, čarobnjaka i lupeža, poštara sve do velikog zlog razbojnika i ostalih likova iz naših snova.

Kroz ovu plesnu avanturu autori vode publiku (decu i odrasle) u priču o odrastanju, sazrevanju i životu. Slušajte dete u sebi, poručuju autori, možda je mudrije od nas…

Kostim Aleksandra Karović, scenografija Tanja Žiropađa, dizajn zvuka Stefan Petrović.

Plesna predstava Čarobni breg izvedena je 2. marta ove godine na sceni Aleksandar Popović Ustanove kulture Vuk Kardžić u koreografiji Aleksandra Ilića i režiji Aleksandra Nikolića.

. Branko Mitrović – Hans Kastorp, Nikola Pavlović – Joahim Cimsen, Mojca Majcen – Klavdija Šoša, Jovana Grujić – Maner Pepernkorn, Anđelija Jovanović – gospođica Engelhart, Tijana Koprivica – Marusja, Vladimir Čubrilo – smrt, Wanzhe Zhang, Teodora Sujić i Snežana Arnautović Stjepanović. Scenografija Meta Drnčar, kostim Igor Jagić, muzika Stefan Petrović.

Projekat je podržan od strane Ministarstva kulture i informisanja, Ministarstva kulture Slovenije, Ustanove kulture Vuk Karadšić i Instituta za umetničku igru u produkciji Festivala Velenje i Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije.

Foto Ksenija Mikor.