U dugovekom pozorištu na razmeđi Sušaka, Rijeke i Opatije HNK Ivan pl. Zajc, 23. januara ove godine, hladne večeri omotane burom na minus stepeni Celzijusa održana je premijera neoklasičnog baleta San Ivanjske noći.
Leo Mujić, kao koreograf i reditelj predstave ovim činom je obeležio četiristotu godinu od smrti Viljema Šekspira, jednog od najznačajnijih pesnika i dramskih pisaca Engleske onog doba (1564-1616.). Nešto kasnije njegova slava prešla je La Manš i zacarila do današnjeg dana svetskim scenama. Nema pozorišne kuće a ni umetničke skupine, koja drži do svog renomea da na repertoaru nema neko njegovo delo, bilo kao izvornu zamisao Šekspira , bilo kao prilagođenom operskom ili baletskom izrazu.
Ova premijera zbila se u vreme čuvenog tradicionalnog Riječkog karnevala, i tako nas podsetila da je ondašnje poimanje sveta bilo prožeto karnevalskim duhom pod dugim uticajem tradicije antičkih parodijskih žanrova a potom i srednjevekovne narodne kulture.
Šekspirova komedija, nama poznata kao San letnje noći, bila je naručena za izvođenje prilikom svadbene ceremonije a docnije prerađena za izvođenje u javnom pozorištu.
Drama sadrži tri segmenta kojih se Leo Mujić u svojoj režiji i koreografija pridržavao: zaplet na dvoru; ljubavni nesporazum, predstava u predstavi (čest manir Vilijama Šekspira) groteska tkača Vratila i njegove grupe o tragičnoj ljubavi Pirama i Tizbe, i Oberon, Titanija, Puk i ceo vilinski svet.
Iza ove metafore Vilijam Šekspir je sakrio stvarnost izveštačenog velikaškog ponašanja, kome je suprostavio jednostavnost običnog života i vilinsko carstvo sna.
Navodimo tekst Lea Mujića, čija je poenta:NAJVAŽNIJI DEO SNA JE BUĐENJE. BUDIMO LI SE ISTI?
Poštujući delo koje je napisao Šekspir istražio sam međusobne odnose, život, smrt, seksualnost, plodnost. On nas ljulja između sna i jave u šumi osobnih želja, strasti, frustracija, te tuđih zahjteva, obaveza i čudesnih promena. Nivo svjesti u kome se nalazimo dok sanjamo, tko smo i kakvi sve možemo biti u kakve se situacije možemo dovesti i kakve sve odnose možemo ostvariti s drugim ljudima, najveća su inspiracija za stvaranje ovog baleta… osvetljavanje spodoba i vilenjaka skrivenih u nama samima… ŠTA ZNAČI KAD NETKO KAŽE, SANJAO SAM TE?
Autor ovog neoklasičnog baleta imao je na raspolaganju brojan i dobar ansambl i odlične soliste, među kojima se po veličini uspešno rešenog zadatka izdvajaju: Marta Kanazir (Titanija, Vilinska kraljica), Balint Rauscher* (Oberon, Vilinski kralj), Owien Lane (Puk) i Ali Tabbouch (Vratilo).

Da bi se razgovaralo sa STAŠOM ZUROVCEM nije neophodan poseban povod. Umetnička ličnost Staše Zurovca više je neogo dovoljan razlog da mu СТЕПART uputi svojih uobičajenih 13 pitanja.

Na koji biste se način predstavili onima s kojima se prvi put susrećete?

S.Z: Kad bih morao izabrati način da se predstavim onima s kojima se prvi put susrećem, onda bih najradije izabrao da se to dogodi sasvim slučajno ugodno, uz dobar dan, dobro jutro, dobro veče ili laku noć.

U svetu umetničke igre, ne samo kod nas, poznati ste kao autor baleta koji su svojevremeno svojom neobičnošku*, svežinom misli i novim koreografskim rečnikom prvo zbunjivali a potom oduševljavali publiku. Gde je izvor Vaših inspiracija?

S.Z: Ako uzmemo samo sedamnaestu riječ u Vašoj prvoj rečenici, neobičnošku, pitanja oko toga da li je točno napisana riječ, da li je baš zato namjerno tako napisana ili je tip feler ili ste možda malim usisavačem usisavali tipkovnicu na svom kompjuteru dok istovremeno jedete kekse i pišete pitanja??…takvo mjesto bih mogao nazvati izvorom inspiracije. Događa se.

Od Vašeg prvog predstavljanja beogradskoj publici, davnog Festivala koreografskih minijatur svojevrsnom modernom poemom Vereničin san, kao da ste prosekli prav put kroz šipražje raznih pomodarskih nedorečenosti, ka jednostavnoj koreografskoj rečenici: minimum pokreta, maksimum značenja. Svesna odluka ili umetnička intuicija?

S.Z: Pomodarska nedorečenost kao pojam koji opisuje autorsko djelovanje već u sebi nosi dovoljno jak komparativni moment da ne moramo uopće razmišljati što je tomu suprotnost, na isti način mi se još nikad nije dogodilo da mi se takva vrsta usporedbe uopće dogodi u glavi unutar kreativnog procesa. Mislim da je to presudilo u korist svjesne umjetničke intuicije.

Svoj koreografski prosede oblikovali ste rezultatima saznanja koja ste sticali hrabro se upuštajući u kreativne avanture duha. Koliku cenu ste morali za to da platite?

S.Z: Cijena je uvijek takva da u trenucima najveće neizvjesnosti djelujem kao da u jednakoj mjeri nisam plašljiv. To su nenaplativi trenuci neprocjenjive vrijednosti.

Jedno pitanje van konteksta umetnosti: da li se isplatilo?

S.Z: Na kraju svega. Nikako. Ponovo na početku? Sve bih ponovio.
Isplativost je iluzija.

Prati Vas glas neobičnog, svojstvenog i nepopustljivog stvaraoca, koreografa koji insistira na i najmanjem detalju svoje zamisli, pa ipak, iako pred ansambl i soliste postavljate teške zadatke, svi vole da rade s Vama. Kako to postižete?

S.Z: Volim raditi, stvarati i lako se spojim s onima koji žele to isto.
Bude zabavno, a i primamo u društvo.

Šta je presudno za Vaš odabir teme?

S.Z: Tema.

Čemu dajete prednost, muzici kao Kod to tamo peva ili književnom delu kao kod Markesomanije?

S.Z: Sad se već držim pravila da tko prvi stigne, čeka dok svi ostali ne dođu.
Ali je dozvoljeno pretjecanje. Onda ples.

U kultnom izvodjenju beogradskog baleta Vašeg monumentalnog dela ostvarili ste moderno arhitektonsko delo, u kome ste Vi kao arhitekta s Vojislavom, Vokijem Kostićem kao statičarem dostigli savršen sklad ideje i forme. Da li često postižete zvučno jedinstvo s pokretom?

S.Z: Mislim da se to događa u svakom trenutku prakse gdje su prisutni glazba i pokret, na nama je samo da u vječnom trenutku mašte koji nastaje u tom srazu, izaberemo što nam se najviše sviđa.

Od Verenice, Cirkus primitif, Markesomanije, Diskretnog šarma buržoazije, Severne bajke…Ko to tamo peva…i nedavne premijere… opisali ste mapu negdašnje Jugoslavije i nastavili preko njenih granica.
Da li je išta poremetilo prijateljsku saradnju i uvažavanje između drugih teatara?

S.Z: Otkad to uopće netko i prati?

Da li mislite da je najsvrsishodnije da koreograf bude i reditelja svoje zamisli, ili ste pristalica podele posla?

S.Z: Taj je posao nemoguće podijeliti, kad se stalno množi.

Saznali smo da ćete uskoro svoja bogata umetnička saznanja i iskustva podeliti sa studentima Instituta za umetničku igru. Da li to znači da osvajate trajno još jednu, neodvojivo značajnu ulogu u umetničkoj igri?

S.Z: Da, trajno. Kao red u nizu reda.

Čemu se radujete; šta Vas ljuti; čemu se nadate?

S.Z: Radujem se, a to ljuti samo kad se nadam da se to više neće uzalud događati.
*Greška je slučajna, a ni keksa nije bilo. No neka ostane tako, da bi bilo razlog pogađanja.

Poznata svetska Akademija za savremenu igru P.A.R.T.S. sa sedištem u Belgiji, održaće audiciju u Beogradu za nastupajuću akademsku godinu 2016-2019.
U ovoj instituciji tokom dvadesetogodišnjeg neprekidnog rada obrazovano je više od 400 stotine igrača i koreografa pod rukovođenjem najznačajnijih umetnika svetske plesne scene, među kojima i Anne Teresa De Keersmaeker (Rosas kompanija).
Ovogodišnja audicija koju organizuju Stanica servis za savremeni ples i Institut za umetničku igru u Beogradu, održaće se 27. februara ove godine u prostorijama Institutu za umetničku igru u Beogradu, u ulici Bulevar vojvode Mišića 43.
P.A.R.T.S. je 2013. godine uvrstio i Beograd među gradove u kojima organizuje svoje audicije za predstojeću akademsku godinu, i na taj način pruža mogućnost mladim igračima da se u svojoj zemlji prijave za Konkurs ove prestižne institucije.
Ovogodišnja audicija održava se u Institutu za umetničku igru jer on jedini pruža uslove za zadovoljavanje strogih propozicija i standarda ove akademije.
Tokom prošle audicije P.A.R.T.S. stipendiju je dobio Lav Crnčević učenik Baletske škole Lujo Davičo.
Detaljne informacije možete dobiti na www.parts.be

Umesto intervjua u januarskom broju publikacije za umetničku igru СТЕПART, umetnici, kulturni rukovodioci, predstavnici umetničke igre i studenti, podelili su sa čitaocima svoje utiske iz 2015. godine i očekivanja u 2016. godini.

Šta je na Vas ostavilo najsnažniji utisak u oblasti umetničke igre u 2015. godini?
Čemu se nadate u 2016. godini?

dr Branka Radović, generalni direktor i direktor opere i baleta Madlenianum Opere i teatra, muzikolog i kritičar
1. Što se tiče novine izdvojila bih predstavu Oni Đorđa Makarevića.
2. Očekivanja od 2016. Je da se iskristališu i žive različiti pogledi na igračku umetnost, u vidu klasičnih baleta, neoklasičnih, ekspresionističkih i svih drugih koji bi oplodili i učinili raznovrsnom ponudu na našem kulturnom planu.

Jelena Kajgo, pedagog savremene igre i direktorka Bitef dance kompanije
1. Za mene je to svakako premijera predstave Ptice i ponovna saradnja Bitef dens kompanije sa Edvardom Klugom.
Odavno imam zelju da vidim njegovo plesno citanje Aristofana, i drago mi je da smo dobili jednu zavodljivu, poeticnu, mastovitu, a igracki virtuoznu plesnu produkciju.
2. U 2016. sa radoscu ocekujem premijeru predstave Priča u vojniku u koreografiji Gaja Vajcmana i Roni Haver.
To ce biti treci plesni projekat koji ce Bitef dens kompanija realizovati sa ovim poznatim izraelsko-holadndskim autorima. Tema ove poeme Stravisnkog je univerzalana i vazna, a od Gaja Vajcmana uvek mozemo da ocekujemo scenski, zna;enjski i igra;ki kompleksno i uzbudljivo delo

Vladimir Dekić, v.d. direktora Ansambl KOLO

1. Na mene je najsnažniji utisak u 2015. godini ostavio pozitivan odjek na novu koncertnu prezentaciju umetnosti narodne igre, pesme i muzike, koju je Kreativni tim Ansambla KOLO implementirao u ovoj godini. Koncert za otvaranje 68. sezone, koju smo nazvali Tradicija Nova u BelExpo centru u Beogradu 1.10.2015. godine, je upravo dokaz da se nikada i ni pod kojim okolnostima publika ne potcenjuje, ali i da je podilaženje ukusu publike kontraproduktivno u ustanovama kulture, pogotovo onim od nacionalnog značaja.
2. Očekujem da nas neznanje, bahatost i nevaspitanje ne savladaju.

Zoja Begolli, Prvi solista Baleta, pedagog klasičnog baleta, repetitor u Narodnom pozorištu i baletskoj školi Lujo Davičo, profesor, prevodilac i izdavač

1.Najveći istinski baletski i umetnički događaj u protekloj godini je sjajna predstava ONI  koreografa i reditelja Đorđa Makarevića, koja svojim vrhunskim kvalitetom može da nas predstavlja bilo gde u svetu! Čestitam Udruženju profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije na visoko profesionalnom odnosu koje je sa potpunom umetničkom i moralnom odgovornošću, zasluženo dodelilo Đorđe Makareviću nagradu Terpsihora 2015.!!!
Nasuprot UBUS-a, koji nije mogao da prevaziđe usko klanovske podele – pa po principu neka komšiji crkne krava – nagradu nije dodelio nikome, zbog čega sam sa gnušanjem napustila to udruženje!!!
2. Na žalost, ne očekujem ništa lepo u 2016.g, pošto se Kultura, sa Ministarstvom na čelu, urušava nezaustavljivo iz dana u dan. A kraj propadanja se i ne nazire!

Miona Petrović, igrač i koreograf

1. Događaj koji je po meni obeležio igru 2015. je Balkan Dance Project Vol. 1 u organizaciji Festivala Velenje, Slovenija i partnera iz Makedonijei Srbije.
Divna ideja kojom su koreografi Aleksandar Ilić i Igor Kirov povezali igrače sa ovih prostora (Mojca Majcen, Katarina Stojković, Adrijana Dančevska, Miona Petrović uz učešće Teodore Sujić) u diptihu Reminiscencija i Priče.
2. U nadi da ćemo igrati ovaj diptih u 2016., da će se realizovati Vol.2 i da ću imati prilike da igram mnogo više.

Boris Čakširan, koreograf, kostimograf, glumac…

1. Ako bih birao utisak, onda je to sigurno trenutak susreta sa mladim devokama koje se bore da ostanu na savremenoj sceni pričajući svoje priče o raznim pitanjima i dilemama sa kojima se svakodnevno u svom radu susreću. To su Jana Milenković, Mina Kontić, Nataša Šmelc i Tamara Pjević u predstavi Vrste koja je svoju premijeru doživela na festivalu Van okvira, 29. novembra 2014. godine. Zajedno sa svojom koreografkinjom Jovanom Rakić, koja ih je bodrila, one mi ulivaju poverenje da savremena igra ima naslednike na koje mogu da računam!
2. To sam pitanje neprestano ponavljao u sebi dok sam gledao novu predstavu Jasmin Goder Climax u Tel Avivu, na festivalu International Exposure 2015. Razmišljao sam kakva je budućnost igre i šta je naš naredni potez? Ta predstava je na suptilan način donela potpuno novi koncept trajanja na sceni, prisutnost i odsutnost, nova uloga i participacija publike, novi izraz.., beskrajno dugo i opušteno uživao sam u prostoru koji sam delio sa igračima, ali smisleno, dramatično i uzbudljivo… To je trag budućnosti savremene umetničke igre i to je nešto sa čime ulazim u 2016. godinu! I naravno, svima koji vole igru želim sve najlepše!

Ksenija Dinjaški, baletski pedagog, teoretičarka igre i kritičarka

1. Beogradski festival igre je sa nagradom Vip poziva , u protekloj godini, otvorio stranicu uspešnosti Aleksandra Antonijevića. Školovan u Novom Sadu a prvak nacionalnog baleta Kanade vratio se kući , na samom kraju karijere, uz poštovanje i priznanje za visoka umetnička dostignuća u Igri na internacionalnoj sceni. Nagrada Vip poziva je jedinstven dogadjaj, ne prepušta zaboravu nego naprotiv osvetljava, ceni i nagradjuje značajna dostignuća naših a inostranih umetnika.
2. Nova godina – nova očekivanja kvalitetnih delovanja u našoj baletskoj umetnosti i edukaciji igre.

Čarni Đerić, glumac, igrač, reditelj…
1. Po meni, nažalost, igru u 2015 godini, nije, posebno, obeležio ni jedan događaj. Bar ne takav koji bi imao odjeka i uticaja na celu plesnu scenu. To je problem vidljivosti scene same, neorganizovanosti, nepovezanosti, nesaradnje i kao rezultat svega, nemoći da se, na pravi način, izbori za relevantnu poziciju u okviru kulturne ponude Srbije.
Kao pojedinačne, u gore navedenom kontekstu, manje događaje, naveo bih predstavu Balerine i rad umetničke grupe, okupljene oko nje, opstanak Bitef dance kompanije, preživljavanje Festivala koreografskih minijatura i drugu godinu rada Instituta za umetničku igru, na žalost, još uvek neakreditovanog.
2. U 2016. ne očekujem previše toga. Moglo bi se reći da mi iskustvo ne dozvoljava. Nadam se, međutim, da će scena ojačati i uspeti da, ne samo mnogobrojnošću, već i kvalitetom projekata, postane vidljivija i stabilnija, bar u okviru, domaće kulturne ponude (ne sviđa mi se ovaj termin, no bolji, trenutno, ne nalazim), nadam se stvaranju, bar još jedne plesne trupe, koja bi postala prepoznatljiva po svom umetničkom radu, osvajanju, bar još jednog prostora, institucionalnog ili vaninstitucionalnog u kome će zaživeti igrački programi, veći budžet i bolje uslove za Festival koreografskih minijatura, akreditaciju Instituta za umetničku igru i, mogućnost da zaradim par hiljada evrića, radeći svoj posao.

Milena Burić, viši savetnik, načelnik Odeljenja za savremeno stvaralaštvo i kreativne industrije Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije

1. U Narodnom pozorištu u Sarajevu, 17. i 18. novembra ove godine, održana je Prva regionalna konferencija Umjetnost baleta danas. Konferencija je okupila direktore, umetničke direktore i menadžere baletskih ansambala iz svih centara bivše Jugoslavije, koji su tokom trajanja skupa iznosili svoja iskustva, probleme sa kojima se suočavaju, način na koji ih rešavaju, vizije daljeg razvoja, i sl. Dogovoreni su modaliteti buduće saradnje, a pre svega konstatovana je neophodnost održavanja regionalnih skupova, poput Prve regionalne konferencije. Ukratko : retka mogućnost da na jednom mestu vidite i čujete vrhunske stručnjake i umetnike u oblasti umetničke igre.
2. Sledeća, 2016. godina trebalo bi da donese nastavak aktivnosti u okviru uspostavljanja regionalne saradnje, pre svega realizacija međusobnih gostovanja baletskih ansambala iz Ljubljane, Maribora, Zagreba, Rijeke, Splita, Sarajeva, Skopja, Novog Sada i Beograda. Nadam se da će ova gostovanja, koja će se vremenom ustaliti, obogatiti i osvežiti našu baletsku scenu i sezonu, kako repertoarski, tako i novim umetničkim imenima.
Takođe, važno je pružiti našim igračima i koreografima mogućnost da rade i stvaraju u regionu, posebno kroz zajedničke projekte i koprodukcije.

Igor Koruga, igrač, koreograf i profesor

1. Za mene je 2015. godinu obeležio ponovni spotlight na nezavisnu plesnu scenu koji se dogodio u okviru XIX Festivala koreografskih minijatura, nakon otprilike desetak godina. Kao jedan od nagrađenih koreografa sa nezavisne scene, ne želim da se ovim putem samo-promovišem, već da skrenem pažnju na značaj rada i doprinosa koje akteri nezavisne plesne scene kontinuirano ostvaruju u građenju savremene plesne umetnosti i kulture u našoj zemlji. Ne mislim da je celokupni doprinos nezavisne plesne scene potpuno zanemaren, ali smatram da zaslužuje da dobije veću vidljivost i podršku, posebno od strane institucija kulture kao što su pozorišta, muzeji, Sekretarijat grada Beograda za kulturu, škole. Akteri nezavisne plesne scene ujedno su i akteri umetničkih scena u regionu i inostranstvu, u toku su sa svim aktuelnim promenama, umetničkim pristupima, znanjima i diskursima u polju savremenog plesa. Stoga, ne smeju biti izostavljeni iz procesa izgradnje, struktuizacije, edukacije i profesionalizacije savremene plesne scene u Srbiji.
2. Očekujem nove izazove, kroz koje ću nastaviti da gradim sebe kao umetnika, pedagoga, i kao osobu. Želim da uspem u nameri da svoja dosadašnja stečena znanja i veštine nastavim da prenosim novim generacijama, da se nađem za mlade i nove kolege i koliko god je u mojim kapacitetima pomognem u njihovom ostvarenju kao autora, izvođača, pisaca, dramaturga, predavača, istraživača itd. Očekujem jaču saradnju institucionalne i nezavisne plesne scene i očekujem jači angažman sebe na jačanju te saradnje. Očekujem da Republika i dalje nastavi da finansijski podržava naše koreografe u realizaciji njihovih projekata, kao što to radi poslednjih godina, jer je kontinuitet važan i neophodan za razvoj plesne scene. Očekujem sve veći napredak umetničkog kvaliteta koreografskih radova. Očekujem što veći broj profilisanih izvođača. Očekujem više publike u pozorištima i na plesnim predstavama. Očekujem više plesnih predstava u našim pozorištima. Očekujem više uzajamne podrške i povezanosti među kolegama i akterima baletskog, komercijalno plesnog, institucionalno pozorišnog i nezavisnog sektora, jer smo previše izolovani jedni od drugih. Očekujem nova drugarstva. Očekujem nove ljubavi!

Tijana Malek, igrač, koreograf i studentkinja Instituta za umetničku igru Beograd…

1. 2015. godina je pokrenula umetničku revoluciji u igri. Ne mogu izdvojiti ni jedan događaj koji je obeležio godinu koja je iza nas, ali mi se dopada činjenica da se efektivno i kontinuirano radi na edukaciji prvih visko obrazovanih igrača, koreografa i pedagoga, što nije lak posao u Srbiji.
2. Nadam se da će 2016. godina doneti promene na našoj igračkoj sceni, u kreativnom smislu i da će plesna umetnost dobiti položaj u društvu kakav zaslužuje, jer se trenutno nalazi na opasnoj margini…

Jovana Ikonić, studentkinja Instituta za umetničku igru Beograd
1. Najjači utisak u 2015. godini, za mene, je predstava Ale i Bauci. Ono što me je oduševilo u istoj je osvrt na ne marnost čovečanstva prema ekologiji i sama činjenica da je koreografisana tako da je prilagođena svim uzrastima.
2. Od sledeće, 2016. godine očekujem da se više takvih projekata ostvari, jer na taj način se podiže svest o kulturi i igri.

Urednici СТЕПART-a

1. Pripremajući deset brojeva naše publikacije, tokom 2015. godine pratili smo i obaveštavali svoje čitaoce brojnim velikim, manjim i malim događajima koji su se dešavali kod nas i u svetu u umetničkoj igri.
Za nas su svi imali značaj i smatrali smo da njihovo navođenje doprinosi svrsi СТЕПART-a. Radili smo uz mnogo poteškoća ali istrajno i s entuzijazmom uprkos hroničnom nedostatku osnovnih materijalnih sredstava. Da ne posustanemo hrabrili su nas čitaoci koji su uvek razgrabili do poslednjeg broja svako naše izdanje.
Naš moto je bio СТЕПART SMO MI I VI!
Za nas je najznačajniji događaj koji je obečležio dešavanja u protekloj godini to što smo uspeli da izdamo deset planiranih brojeva СТЕПART-a.
2. Nadamo se da će Ministarstvo kulture i informisanja prepoznati vrednost koju СТЕПART ima za širenje saznanja i popularisanje umetničke igre, i njegov doprinos kulturi.

 https://www.facebook.com/Ctepart/

Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, svima želi srećne Novogodišnje i Božićne praznike.

U okviru ovog Međunarodnog plesnog projekta koji udružuje mlade, talentovane koreografe i igrače iz tri države (Slovenija, Makedonija, Srbija), kako bi svako od njih, na sopstven način, stilom i emocijom izrazio etiku i estetiku univerzalnog poimanja suštine i tradicije balkanskog poluostrva, nastao je koreografski Diptih dvojice autora, Igora Kirova (Makedonija) i Aleksandra Ilića (Srbija).
Premijera će biti 5. novembra u organizaciji Festivala Velenje (Slovenija).
Reprize su u Skoplju, Štipu, Bitolju (Makedonija) i u Beogradu 13. novembra u Narodnom pozorištu, na sceni Raša Plaović.
Cilj Balkan Dance projecta, je da združi mlade stvaraoce različitih država zajedničkog kulturnog nasleđa, kako bi kroz saradnju i stvaralački dijalog doprineli širenju novih tokova današnje kulture i umetnosti.

Autori kažu:
O svom delu ne želim da govorim, više volim da dozvolim publici da sama uđe u moj svet i stvara sopstveno mišljenje o predstavi. Njihovo osećanje će ih uzdići do moje vizije i onoga što sam želeo da ostvarim u predstavi. Nove vizije i novi događaji biće izraženi kroz igru četiri žene koje su pune emocija i energije. Svaka od njih ima svoju tajnu suštinu koju će izraziti na sopstveni poseban način. Igor Kirov

Gustav von Aschenbach polažući svoje poslednje dane na žrtvenik života služi bolni obred čežnje za mladošću i lepotom. Koliko je to pokoravanje Usudu toliko je i prkos neminovnosti koja uvek stiže prerano. Iluzija kojom su blagosloveni njegovi poslednji trenuci, nalik pesku koji curi iz Klepsidre, izvorskoj vodi koja beži iz sklopljenih dlanova, gasne u raširenim zenicama u uzaludnom traganju za nežnošću.
Prinoseći sebe kao žrtvu u čast večnosti slavi život sa svim njegovim neuhvatljivim čudima i neobjašnjivom zagonetkom postanja kao i surovom istinom Život je jedan jedini… Aleksandar Ilić

U predstavi učestvuju: Teodora Sujić, Miona Petrović, Mojca Majcen, Adrijana Dančevska, Katarina Stojković.

Projekat su pomogli Festival Velenje, Ministarstvo kulture Republike Makedonije, Narodno pozorište u Beogradu, Fakultet za inženjerski menadžment u Beogradu.

Foto Ksenija Mikor

Profesor, Dekan Fakulteta za inženjerski menažment, osnivač Instituta za bezbednost i Instituta za umetničku igru, član Akademije nauka i umetnosti Velike Britanije, rodjen u Beogradu, osnovno školovanje završio u Nigeriji, srednje obrazovanje i osnovne, master i doktorske studije završio u Velikoj Britaniji, gde je na Kembridž Univerzitetu odbranio magistarturu iz filozofije kao i doktorat iz gradjevine. Po školovanju racionalista, po prirodi senzibilan, romantičan, sklon umetnosti.
Kako ste usaglasili ove dve suprotnosti ili jednostvano one jedna drugu dopunjuju?
V.T: Ko vam kaže da jesam?
Slovite kao stručnjak u svojoj profesiji a i kao znalac opere i umetničke igre; ponovo isto pitanje kako ste usaglasili dva toliko različita afiniteta?
V.T: Prvo i osnovno, svako od nas ima neku profesiju. Međutim iako profesija u nekim slučajevima nije vezana za umetnost to ne mora po automatizmu da znači da je pojedinac nesposoban da razume određene oblike umetnosti. Naravno, kada su u pitanju opera i umetnička igra, isto kao i film, likovne umetnosti, ili primenjene umetnosti, stvar je u količini izlaganja nečemu. Što je čovek više izložen nečemu i što više vidi ili upozna, u poziciji je da to što vidi kvalitetnije i oceni odnosno uživa. Tako da te dve kategorije nisu kontradiktorne, već na kraju krajeva jedan profesionalac, odnosno uslovno rečeno, prosvetar, treba da bude u jukstapoziciji određenih tačaka (ne samo dve) već tri. To su s jedne strane, kako ste rekli, senzibilnost i romantičnost, a treća je racionalnost.
Osnovno školovanje u Nigeriji odvijalo se na francuskom jeziku. Školovanje u Velikoj Britainiji na engleskom jeziku, živite i radite u Srbiji u kojoj su imperativ srpski jezik i ćirilica. Da li lako izlazite na kraj s tim različitim stilovima izražavanja?
V.T: Školovanje u Nigeriji se ne odvija na francuskom, već na engleskom jeziku. Nigerija je Anglofona zemlja, bivša engleska kolonija. I da, jedno vreme sam se školovao na engleskom, zatim se školovao na francuskom jeziku pošto nije bilo srednje škole na engleskom za strance već samo za diplomate – a do kasnih devedesetih je ipak francuski bio jezik diplomatije. Zatim, istina je da sam bio poslat u internat (vojni) u Veliku Britaniju. Međutim, ono što je kod nas u Srbiji svima poznato, to je da kada neko u ranijoj mladosti ode (da li zbog roditelja, ili zbog drugih razloga) iz svoje zemlje, to bolje govori taj jezik. A opšte je poznato da oni što odu na tri meseca iz Beograda, počnu da zavrću jezikom i zaborave srpski.
Da ne zaboravimo još jednu Vašu ljubav: slikanje. Zidovi prostorija u kojima boravite i radite ukrašeni su Vašim uljima i grafikama, zar Vas taj talenat nije uputio na druge životne staze?
V.T: Ne, naprotiv. Za mene je slikanje jedna vrsta relaksacije. U ostalom, teško da bi mogao sebi da priuštim svakog Pikasa ili Rembranta koji mi se dopada.
Poznati ste kao hrabri, inventivni, neumorni i skloni da prihvatite životne izazove. Da li je to avanturizam ili radoznalost?
V.T: Pa vidite, nije stvar ni u hrabrosti ni u neinventivnosti, odnosno inventivnosti. Stvar je u tome da imam potrebu da uradim nešto novo. Naravno, kod nas, u našoj zemlji se svaki oblik rada, odnosno pokušavanja da pomerite nekakve granice, tretira kao hrabrost i neka naročita inventivnost. Ja nisam ništa više, nego profesionalac koji voli da svakodnevno radi svoj posao.
Pre nekoliko godina napustili ste siguran status profesora na Singidunum Univerzitetu i upustili se u neizvesnu budućnost osnivajući Fakultet za inženjerski menadžment. Posle pet godina nesumnjivo uspešnog rada i odškolovanih stotine stručnjaka, pitanje da li je to bila avantura je izlišno, ali nije izlišno pitanje kako ste odlučili da ponovite rizičan poduhvat i u okviru svog Fakulteta osnujete Institut za umetničku igru?
V.T: Rekli ste da sam pre nekoliko godina napustili siguran status profesora na Univerzitetu Singidunum. Tu je potrebna mala korekcija. Ja sam napustio siguran status profesora na Kembridžu, a Singidunum je bio samo jedna mala tranzitna stanica, koja mi je dozvolila da steknem bolji uvid u visokoškolsko obrazovanje u Srbiji i tako se bolje opremim da unapredim određene aspekte ovog sistema koje sam ja doživeo ka prepune potencijala. Osnivanje prvog Fakulteta je bio poduhvat svoje vrste, a svaki naredni je bio znatno olakšan. Što se tiče daljeg osnivanja drugih delova visokoškolske ustanove, Institut za umetničku igru je organizaciona jedinica Fakulteta za inženjerski menadžment, jer kao što znate, univerziteti prave fakultete, fakulteti mogu da osnivaju institute. Mi smo na Fakultetu za inženjerski menadžment imali smer odnosno Katedru za kreativne industrije i zbog toga smo imali veliki broj profesora, odnosno ti profesori su imali veliki broj kontakata u svetu umetnosti, koje smo kasnije prirodno valorizovali u smislu osamostaljenja. Tako da je ovo bio samo jedan organski rast i razvoj jedne ustanove. Naravno, kada se akredituju svi programi na osnovnim, master i doktorskim studijama, mi ćemo taj Institut izdvojiti kao nezavisno pravno lice jer jednostavno administracija i zajedničke službe ne mogu da budu unutar jednog sistema za dve ustanove koje objektivno imaju različite operativno-logističke potrebe.
Prethodnim pitanjem smo se vratili na početak. Umetnička igra, sjaj i skriveno trnje na putu osvajanja skrivene umetničke lepote. Da li je to Avers ili Revers Vaše ličnosti?
V.T: Svako svoju profesiju doživljava kao određeni sjaj i skriveno trnje na putu osvajanja nečega. Dok, oni koji se bave umetničkom igrom, građevinu, inženjering i organizaciju doživljavaju kao Avers, neko drugi ih doživljava kao Revers. Takođe, neko umetničku igru doživljava kao Revers, a ovo drugo kao Avers. Nisu to Avers i Revers jedne ličnosti, to je jedna ličnost. Ličnost ne mora da ima samo dve strane, ona može da bude svestrana.
Kako izgleda Vaš radni dan?
V.T: Moj radni dan je vrlo širok pojam. Obično počinjem ujutro oko šest (malo spavam, a priroda mi je tu izašla u susret), ujutro sam najproduktivniji jer najbolje radim kad nema nepotrebnih upadica, odlazim na Fakultet oko devet-deset, gde posle do jedanaest ne mogu ništa da uradim jer mi uleću raznorazni u kancelariju i pitaju razno-razna pitanja koja ničemo ne služe, a pri tom ni sami ne znaju zašto su došli (što pitanja, što oni sami ali srpska potreba da se gazda “nešto pita” je skoro neograničena koliko i Kosmos). Zatim se bavim svojim administrativnim poslom, odgovaram na I-mejlove, što je vrlo naporno (ali hvala Bogu nemam facebook). Normalno, posle toga se bavim i pedagogijom, ide se na ručak oko jedan, zatim idu poslepodnevni poslovi. Onda ide ovaj drugi deo moje ličnosti, gde sam poslovodni organ u skladu sa Zakonom, kada razgovaram sa drugim svojim kolegama u poslepodnevnim časovima. Onda opet malo pedagoškog i naučnoistraživačkog rada sa poslediplomcima. I tu ima onda još raznoraznih stvari koje su ponovno vezane za javniji deo posla jer, sva kulturno-umetnička dešavanja su neminovno vezana za večernje časove, kada se moj dan završava oko jedanaest – dvanaest. Tada malo još u glavi “izvrtim film” i uživam sa ukućanima (najčešće tako što ustanovim da kablovska nije plaćena, preslišavam oko friško pristiglih kazni za parkiranje i računa za mobilne, organizujem veze za hipersonično rešavanje problema najšireg spektra od biometrijskih dokumenata do krpljenja krova na splavu na Savi). Tako da, moj radni dan je vrlo dugačak, ali pošto mene moj posao definiše, uopšte mi nije teško.
Nastavljajući se na ovo pitanje, imate li uopšte neradni dan?
V.T: Ne, ja sam privatnik. U tom smislu mi je vrlo interesantno poimanje nekog ko radi u državnoj službi da kada ste privatnik, vi se sami svoj gazda i ne zavisite ni od koga. U stvari, kada postanete privatnik, shvatite da nikada nema kraja poslu i da ne možete da pobegnete ranije sa posla, jer ne možete da pobegnete sami od sebe. Ne možete da prevarite gazdu, sem ako nemate naročiti problem sa šizofrenijom. Tako da ne postoji neradni dan.
Da li se i kako odmarate?
V.T: Naravno. Tretiram posao kao hobi i hobi kao posao. Shodno tome odmaram se stalno.
Šta je za Vas najdragocenije u životu?
V.T: Ne odgovaram na intimna pitanja putem štampanih i elektronskih medija.
Saznali smo da ste izvrstan kuvar, kako ste savladali tu umetnost?
V.T: Kada bih Vam rekao, ne biste mi verovali. Priča involvira dva kuvara, sous-chefa, batlera i naravno moju prezabrinutu majku koja šalje dete u vojni internat ranih 90ih godina na drugi kontinent u zemlju gde u tom trenutku obožavaju nas Srbe. Ali, hajde da to ostavimo samo kao da: umem da se prehranim.
Šta bi, a šta ne bi nikad učinili?
V.T: Učiniću sve što je neophodno ako mi to savest opravda.

Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije poziva igrače, koreografe, pedagoge i teoretičare umetničke igre za prijem u članstvo Udruženja.
Zainteresovani kandidati za članstvo treba da popune prijavu koju mogu dobiti putem emaila: baletsko.udruzenje@gmail.com
Glasanje o prijemu novih članova održaće se na redovnoj godišnjoj Skupštini Udruženja.
Rok za podnošenje prijava je 1. oktobar 2015.

Priliko boravka u Lisabonu (Porugalija) i učešća na prvom ovodišnjem zasedanju RESEO-a, evropske organizacije koja se bavi obrazovanjem mladim i stvaranjem nove publike za umetnost igre i opere, urednici CTEПART-a razgovarali su izvršnim direktorom te organizacije Isabel Jolly.
Vratićemo se u period nastanka RESEO-a, kada, na čiju inicijativu i s kojim ciljem je osnovan?
I.J: RESEO je osnovan 1996. godine na inicijativu Bernarda Fokrula (Bernard Foccroulle), u to vreme direktora pozorišta La Monnaie u Briselu. On je upravo tada osnovao Odeljenje za obrazovanje u svom pozorištu i imao je snažnu evropsku viziju da će povezivanje njegovog odeljenja s drugima u Evropi (nekih i iskusnijih), predstavljati prednost. RESEO je počeo s četiri operske kuće koje su se okupile za jednim stolom i porastao je čak na 95 članova u 22 zemlje! Danas, ova mreža nije samo namenjena za operskim kućama, već i plesnim kompanijama, muzičkim festivalima, malim operskim i plesnim kompanijama, pojedincima kao što su novinari, istraživači… Zapravo zasve one koji žele da opera i ples budu pristupačni novoj i široj publici!
Mnogo godina nalazite se na čelu organizacije, i nailazili ste ne samo na odobravanje, razumevanje i pomoć, već i na osporavanje. Šta je bilo najteže?
I.J: Počela sam da se angažujem u RESEO mreži 2002. godine. Angažovali su me zbog mog znanja o evropskim institucijama. Pre toga, radila sam dugi niz godina u Evropskoj komisiji i parlamentu, i tako sam stekla iskustvo i znanje kako je moguće obezbediti finansijska sredstav za organizaciju kao što je RESEO.
Znala sam malo i o operi i umetničkoj igri, i bilo mi je jasno da svi građani imaju pravo pristupa umetnosti, jer to nije samo osnovno pravo, već i važna dimenzija u svačijem životu. Osećala sam da mogu da pomognem pri stvaranju demokratskijeg pristupa.
Podrška RESEO članova je oduvek bila velika, od samog početka su mene prihvatili i moje znanje. Članovi mreže me snabdevaju informacijama o operi, plesu i obrazovanju: oni su stručnjaci a ja sam tu da ih podržim tako što ću povezati ljude, da bi mogli da ostvare najbolje projekte i najuspešnije aktivnosti.

Svaki početak je obeležen euforijom koja se tokom vremena pretvara u entuzijazam, a znatno docnije u čist profesionalizam. U kojoj od tih faza se odvija Vaš sadašnji rad?
I.J: Nadam se da ću uvek biti profesionalac – entuzijasta!
Posmatrano iz daljine sve izgleda lako, zabavno, a pre svega opravdano, kako to postižete?

I.J: Retko sam pod stresom, to je moja priroda. Uvek vidim rešenje, a ne probleme i moja ljubav prema životu vodi me u pravom smeru. Izuzetno verujem u članove mreže (i ljude uopšte), koji su veliki profesionalci, strastveni kada je u pitanju umetnost i uvek žele da podele svoju strast sa što je moguće širim auditorijumom. Pratim njihovu stručnost i gledam gde mogu da pomognem, na fleksibilan i neupadljiv način.
Uloga izvršnog direktora veoma je odgovorna i podrazumeva neprestanu kreativnost i organizacionu sposobnost; kako uspevate da savladate te zahteve?
I.J: Kreativnost dolazi iz same oblasti: nije teško biti inspirisan u okviru tako dinamične mreže u kojoj ideje teku sve vreme. Lovim suštinu onoga što vidim, čujem ili pročitam i to ponovo investiram u svoj rad. Dosta putujem, pa je i to način održavanja visokog nivoa energije i radoznalosti.
Ja sam majka troje dece i dobra organizacija je pitanje opstanka ove osnovne institucije života.
Da li za Vas dan traje 2×24 časa?
I.J: Još uvek imam vremena za prijatelje, porodicu i … sport.
Nemam problema da postavim ograničenja. Mislim da treba da predstavljam primer za članove, od kojih su najviše zastupljene prezaposlene žene.
Nećete zameriti jedno intimno pitanje, šarmantna ste i mlada žena, ima li pored brojnih obaveza mesta za lični život?
I.J: Naravno, moj privatni život je ključ moje ravnoteže i ne bih mogla da ostvarim uspeh u onome što radim bez pomoći svoje porodice.

Iza vašeg stalnog osmeha ne može se naslutiti napor koji je neophodan da bi sve konce držali u svojim rukama; otkrite nam tajnu?
I.J: Sve je unapred dobro pripremljeno i, naravno, moja obaveza je da stvari uradim najbolje što mogu. Tako, na primer, pre konferencije ulažem puno snage, vremena i energije, ali jednom kada konferencija počne, opustim se i pokušam da uživam u trenutku. Bitno je da ne želite da kontrolišete sve, jer najlepše stvari u životu dolaze iz neočekivanih momenata. I obično, ako ste opušteni, problemi počnu sami da se rešavaju.
Koliki je profesionalni tim Reseo i kako je organizovan?
I.J: Poslednjih 12 godina, RESEO tim su činile dve osobe, sa studentima koji svake godine dolaze na šestomesečnu praksu. Ali, od sredine maja, moja koleginica Katarina Hajdi morala je da napusti mrežu zbog finansijskih razloga. Teško je izgubiti kolegu, ne samo zbog deljenja obimnog posla, već uglavnom zato što je sjajno razgovarati o poslu i podeliti mišljenje s kolegama.
I dalje se nadam da bi mogli da zaposlimo nekoga u 2016, jer ne volim da radim sama. Upravni odbor mi mnogo pomaže: sastajemo se redovno i uvek mogu da ih nazovem kad je potrebno. Oni su mi velika podrška.
Kako se finansiraju delatnosti RESEO i da li uspevate da se izborite s opštom finansijskom krizom?
I.J: Mrežu finansiraju članovi, kroz članarinu. Takođe se prijavljujemo na konkurse za evropske fondove. Trenutno dobijamo sredstva preko jednog Erasmus+ fonda za kreativne projekte koji povezuje nauku i operu (CREAT-IT).
Kriza nas primorava da se koncentrišemo na prioritete, što je vrlo interesantan, ali izazovan proces.
Tema kojom se RESEO bavi ove godine je razvijanje i podsticanje interesa kod dece od 0 do 3 za operu, muziku i igru, šta je sledeća tema?
I.J: Naša sledeća konferencija će biti u Komu (Italija) od 15. do 17. oktobra. Usredsredićemo se na projekte i aktivnosti koje sprovode RESEO članovi širom Evrope da bi povezali operu i igru s školama: kako se povezati i obučiti nastavnike i profesore kako podstaći decu da igraju i pevaju? Kako umetničke organizacije mogu da organizuju takve aktivnosti u školama?
Svi su dobrodošli na konferenciju! Informacije se mogu dobizti na www.reseo.org
Ukratko Reseo je…?
I.J: Mreža za obrazovanje o operi, muzici i igri (The Network for Opera, Music and Dance Education), ali pre svega lanac ljudi koji strastveno vole umetnost i žele da je podele sa ostatkom sveta!
Ukratko Isabel Jolly je?
I.J: Stidljiva, ekstrovertna osoba, zaljubljena u život!

Performans Lucid dream/Kontuzija gratis je izveden 7.07.2015. godine u SKC-u.

Lucid dream/Kontuzija gratis je projekat koji u svojoj osnovi objedinjuje izvođenje zasnovano na fuziji dva umetnička izraza: performativnom i muzičkom. Simbiozom različitih umetničkih izraza u ovom projektu, umetnici teže ostvarivanju novog, originalnog i upečatljivog dela koje kao novostvoreni višemedijski izraz pomera granice u auditivnom i vizuelnom predstavljanju na jedinstven način.
Rad dva umetnika na ovom projektu: muzika (Ivica Stjepanović), performans i višemedijske instalacije (dr Snežana Arnautović Stjepanović), rezultirao je delom koje prevazilazi norme konvencionalnosti i ostvaruje povezanost u savremenom umetničkom izrazu koji kao proizvod svog vremena preispituje realnost u interdisciplinarnom doživljaju i kao takav egzistira multidimenzionalno u scensko-izvođačkom prostoru.
Umetnici se bave preispitivanjem „pomerene“ realnosti u kojoj živimo praveći spojeve i razmatrajući kontradiktornosti između tradicionalnog, balkanskog, i hipermodernizma kao aktuelnog stanja svesti.