Vaša doktorska disertacija ima neočekivan naziv, a u tezi postavljate provokativna pitanja na koja dajete odgovore zasnovane na dugogodišnjem proučavanju svih dostupnih relevantnih izvora. Šta Vas je podstaklo da se odlučite na to istraživanje?

A.P: Podstakla me je činjenica da se više od decenije, kad god se pomene finansiranje javnog servisa, postavlja i pitanje da li treba ukinuti ansamble Muzičke produkcije RTS i čemu oni uopšte služe? Takva pitanja mogu da postave samo oni koji ne znaju, ili ne žele da znaju, da je reč o ansamblima koji imaju umetničku tradiciju dugu više od osamdeset godina. Da su oni, iako su osnivani za potrebe muzičkog programa Radio Beograda, a kasnije i Televizije, istovremeno bili, a i danas su vodeći nosioci srpskog muzičkog života. Radom sam želela da pokažem na istorijsku važnost njihovog delovanja na planu očuvanja i javne prezentacije nacionalne kulture. Danas spadaju u retke koji se mogu pohvaliti da kontinuirano i planski modeluju svoju programsku politiku upravo u tom pravcu.

Slušaocima Radio Beograda poznati su Vaš glas i ime. jer ste već godinama autor i voditelj dve omiljene interesantne, informativne, duhovite, a iznad svega korisne emisije: Susretanja, i na žalost ugašene Kolorature i kreature u kojoj ste znalački i sažeto vodili slušaoce kroz svet opere i operskih zbivanja. Bilo je očekivati doktorat iz oblasti umetničke muzike. Šta je prevagnulo u korist odabrane multiumetničke, multikulturalne, društveno političke i sociološke teme?

A.P: Dvadeset godina radim u medijima i svo to vreme svedok sam u kojoj meri politička, ekonomska i druga zbivanja utiču na modelovanje tema programa, a time i muzike, jer oblikuju i samo društvo. Ovde ne govorim o socijalno angažovanoj umetnosti, već o muzici koja predstavlja jedan od najznačajnijih segmenata programa, koji je svoj koncept menjao u skladu sa programskim promenama nekada državnog medija, a danas javnog servisa. Sam doktorski rad, pored opsežnog istraživanja programa, jeste svojevrsna istorija Radio Beograda, koji sam odabrala kao interesantnu istraživačku temu, jer radim u ovoj instituciji,. Ako se zna da je ovaj medij sa kontinuiranim emitovanjem započeo 1929. godine i da ga i danas rado sluša veliki auditorijum, onda moramo biti svesni da govorimo o istorijskom periodu u kome je država u kojoj danas živimo više puta modifikovala svoju strukturu i menjala svoje nazive. Ali, u svakom tom periodu mi govorimo o zemlji koja je bila zasnovana na multinacionalnom, a time i multikulturalnom konceptu, što je različite odraze imalo na program Radija kroz različite periode. Asimilacija kultura, kao koncept multietničkih država i njihovih medija, obeležilo je i program Radio Beograda, a posebnu specifičnu zvučnu boju dali su mu upravo ansambi Muzičke produkcije koji ni u jednom vremenu, pa čak i ovom komercijalnom, nisu odstupili od osnovne ideje koja je usmerena u pravcu javne prezentacije nacionalne kulture.

Tačan naziv Vaše  doktorske teze glasi?

A.P: “Funkcionalna uloga muzike i muzičke produkcije i u očuvanju nacionalne kulture”.

Kako definišete razliku između tradicije i baštine?

A.P: Tradicija je živa praksa, koju i danas možemo čuti i videti u autentičnim izvođenjima. Baština je arhivirana tradicija, koja je time sačuvana od zaborava.

Da li smatrate da između ta dva pojma postoji sinergija ili jedan proizilazi iz drugog?

A.P: I jedno i drugo! Tradicija – to je polazište iz koga je sve poniklo, to je uporište da ne zaboravimo ko smo, to je inspiracija da budemo inventivniji i moderniji, to je reper da znamo kuda smo se uputili, to je okrilje u koje uvek možemo da se vratimo kada zalutamo. Za umetnike, to preipitivanje tradicije je od neverovatne važnosti za njihovu kreativnost. E tu je važna baština, kao svojevrsni čuvar tradicije. Jedna bez druge ne mogu. Prepliću se.

Provokativan je zaključak Vašeg istraživanja, podrobno argumentovan u tezi: podela i uticaj muzike na sveukupna društvena zbivanja i uticaji koja ima na društveno političke i sociološke subjekte. Navedite bitne karakteristike?

A.P:  Veoma je interesantno bilo sagledavati kako su se muzički žanrovi modifikovali u odnosu na različite društveno političke i sociološke subjekte. Zanimljivo je, na primer, da je narodna muzika prvih godina emitovanja programa Radio Beograda tretirana kao „zabavna”, bez bilo kakve druge konotacije. Međutim, specifičnu ulogu imala je u periodima koje je okarakterisalo afirmisanje nacionalnih ideja i nacionalne kulture, naročito krajem šezdesetih godina i početkom sedamdesetih, zatim krajem osamdesetih, kada je simbolično predstavljala paradigmu nacionalnog identiteta. Sasvim drugačiji karakter dobija tokom prve decenije 21. veka, kada isticanje  nacionalnih osobenosti u političkom smislu ima negativnu konotaciju. To je i vreme kada je na programu Radija sve manje prostora za emitovanje dobijala izvorna, starogradska i tzv. komponovana narodna muzika, što je potpuno paradoksalno ako se uzme u obzir ekspanzija različitih podžanrova novokomponovane narodne muzike na drugim medijima. Ali i nije, ako se zna da ta “nova” narodna muzika ne nosi u sebi gotovo ništa o same tradicije.

Zabavna muzika je prešla put od tzv. “lake muzike”, kako su je nazivali do Drugog svetskog rata, preko muzike bunta i revolucionalnih intencija krajem šezdesetih godina, izraženih ne samo kroz muziku već i kroz tekstove vokalnih numera, do žanra koji je prepoznat kao kohezioni u smislu povezivanja Radio Beograda i auditorijuma različitih generacija. I danas njena uloga jeste u okupljanju slušalačke publike mlađe generacije.

Za razliku od njih, umetnička muzika je uvek tretirana kao neutralna, čak bi se mogla nazvati i politički neutralna. Ovaj žanr je upotpunjavao je programsku potrebu državnog medija, odnosno javnog servisa za afirmisanjem kulturnih sadržaja i za permanentnom edukacijom slušalaca, što se ispoljavalo kroz različite emisije i programe.

Pomenuti zaključci su meni bili veoma interesantni, ako uzmem u obzir da i muziku na programu radija slušam kao razonodu. Hocu da kažem da kao slušaoci i nismo svesni koliko je oblikovanje muzičkog programa kompleksno i odgovorno u odnosu na publiku medija.

Školovani ste muzikolog, radite kao urednik i saradnik mnogih emisija Javnog servisa; pokretač ste i suosnivač jedine i prve u nas revije klasične muzike Muzika Klasika u kojoj pored tema, da tako kažemo čiste muzike, sve više prostora zauzima rubrika Muzičko pozorište, s mnogim napisima koji se odnose na umetničku igru. I tu je zastupljen princip sadejstva raznorodnih vidova umetnosti?

A.P: Da. Muzika nikada i nije postojala sama za sebe. Ako se setimo praistorije i njenih početaka videćemo da je korišćena uz rad, za lov, za ritualne, magijske obrede i drugo. Ako apstrahujemo njenu socijalnu ulogu, mi od samih početaka muzike možemo pratiti sadejstvo raznorodnih vidova umetnosti. U današnje vreme, kada je taj “multi” koncept veoma rasprostranjen, i koncept Muzike Klasike osmišljen je da prati savremen intencije. Tu pre svega mislim na afirmaciju svega što ima odrednicu “klasično”, u smislu u kome se ovaj pojam tretira kao reč kojom se difinišu trajne vrednosti u umetnosti uopšze. U tom smislu muzika, pokret, muzičko-scenski teatar, razlčiti oblici savremenog muzičkog pozorišta, prožimanje žanrova i umetnosti jesu okosnica sadržaja svakog broja. To omogućava širinu tema, aktuelnost, ali i konkurentnost van granica zemlje.

Između mnogih aktivnosti (uređivačke, publicističke, voditeljske) najveću pažnju i čuđenje izaziva Vaša saradnja s timom stručnjaka Urgentnog centra Kliničkog centra Srbije, čiji ste ravnopravan član na hipotezi uspešnog lečenja raznih boleti uz pomoć muzike. Malo je znano da je još u biblijskim vremenima primenjivana terapija muzikom, a grčki filozof, matematičar i lekar, Pitagora, u 6. veku stare ere, pored svoje čuvene teoreme, postavio aksiomu: Muzika je dobra za dušu i lekovita za telo. Recite nešto o tome.

A.P: Tim predvodi dr Predrag Mitrović, kardiolog, koji je za svoja naučna dostignuća već dobio i svetska priznanja. Obzirom da je u pitanju multidisciplinarno istraživanje koje povezije medicinu i muziku, pozvao me je da kao muzikolog dam svoj doprinos, imajući u vidu činjenicu da je muzika veoma široko polje i da zahteva širinu znanja. U istraživanje je bilo uključeno 740 pacijenata, koji su bili podeljenji u dve grupe – jedna je slušala muziku kao terapiju, a druga, kontrolna, nije. Propisivanju terapije prethodilo je saznanje da su svi pacijenti imali srčani udar ili operaciju srca, i da su svi imali povišen krvni pritisak.

Svaki pacijent dobijao je kompakt disk sa numerama koje je trebalo da sluša. Kompilacije su definisane posle utvrđivanja muzičkih žanrova na koje je pacijent najbolje reagovao. Birali smo ih na osnovu reakcije zenice. Prilikom slušanja muzike zenica se širi ukoliko muzika ima pozitivne terapisjke efekte. Na taj način smo otkrili da mnogim osobama, pored muzičkih žanrova koje vole da slušaju, prijaju i odgovaraju i neki drugi žanrovi za koje nisu ni znali da postoje ili su samo čuli za njih. To nam je pomoglo u istraživanju, jer je svaka osoba morala da sluša propisanu muziku dve godine, a doza je bila 2 puta po 12 minuta dnevno, minimalno. Nakon određivanja muzičkog žanra, određuje se tonalitet kompozicija i tempo. Time smo za svakog bolesnika pojedinačno dobijali algoritam na osnovu koga sam birala kompozicije.

Nakon devet godina istraživanja, rezultati pokazali da su bolesnici koji su slušali muziku propisanu na ovakav način, u odnosu na grupu bolesnika koja je bila kontrolna i nije slušala muziku, imali značajno sniženje krvnog pritiska, značajno smanjenje broja otkucaja srca, mnogo ređe su imali pojavu angine pectoris, pojavu ponovnog srčanog udara, ponovnu operaciju na srcu i ređe su umirali. Istraživanje koje je prvenstveno uključivalo pacijente sa kardiološkim problemima, danas se već širi i na druge oblasti medicine.

Koliko sati ima Vaš radni dan; odakle tolika energija skrivena iza krhke figure i dečijeg osmeha?

A.P: Moj radni dan je veoma dug, jer malo spavam. Volim rano da ustanem i “uhvatim dan”, a ako je napolje i sunčano vreme – moje baterije su u potpunosti napunjene! Energiju mi daje i činjenica da radim posao koji volim, da se radujem svakoj novoj emisiji, susretu sa ljudima, interesantnim razgovorima, da mogu da budem kreativna i da stalno razmišljam šta bih novo mogla da uradim. Sve se okreće oko muzike.

Vaše stasavanje je proticalo pod uticajima dve različite umetnosti: majka, Zineta Musić je poznati pedagog klasičnog baleta, a otac Slobodan Atanacković kompozitor. Da li je bilo teško odlučiti se za koje carstvo?

A.P: Roditelji mi nikada nisu nametali svoj stav, ali verujem da su mudro usmerili moj izbor ka muzici. Balet je prelepa umetnost, mukotrpnog rada i kratkog trajanja na sceni. Nisam toga bila svesna kao dete, iako sam kao i svaka devojčica sanjala da budem balerina. Muzika je takođe prelepa umetnost. Ona daje spektar različitih mogućnosti za izbor profesije, takođe zahteva posvećenost, a pre svega ljubav. Zato danas kada razmišljam o tome kako sam se opredelila za muziku, mislim da su moji roditelji napravili taj izbor jos kada sam bila dete, gledajući u perspektivi moj mogući kasnji odabir profesije. Očigledno je da su me dobro procenili.

Superiorno, koncentrisano, sažeto i jasno odgovarali ste na pitanja Komisije koju su činili prof. dr Nikola Maričić, prof. dr Sonja Marinković, prof. dr Boris Despot, prof. dr Ana Martinoli i mentorka prof. dr Mirjana Nikolić. Nije se osećao ni zamor ni trema. Da li ih je bilo?

A.P: Nisam imala tremu. Odbranu sam doživela kao još jedno pojavljivanje na sceni. Međutim, uvek postoji to kreativno uzbuđenje, koje je veoma podsticajno i koje podiže adrenalin. Postoji i odgovornost prema Komisiji, u kojoj su sedele zaista eminentni profesori. Čini mi se da je sve proteklo kao za tren. Tu je naravno i publika. Porodica, prijatelji, dragi ljudi, kolege. Svi oni su me prvi put videli u ovoj ulozi. Veoma sam zadovoljna kako je protekla odbrana. Osećala sam veliku odgovornost prema temi koju sam odabrala. A zamor sam osećala tek kada je sve prošlo, ali to je onaj pozitivni osećaj kada se mešaju osećanja.

Kako ste se osećali prilikom izveštaja Komisije i proglašavanja za doktora nauke?

A.P: Bila sam veoma uzbuđena, srećna, prezadovoljna. Jedan veliki posao sam uspešno završila i radost je bila velika. Na trenutak mi se sve činilo čak i nestvranim, jer sam, pripremajući se za odbranu, više puta sanjala taj čin. Neke situacije sam i predvidela, ali toliku količinu emocija nisam mogla ni da sanjam!

Ko ste Vi:

A.P:  – prijateljstvo? – Prijateljstvo je reč čiji pravi smisao shvatam kako vreme prolazi, u kome se izdvajaju osobe koje zaista tako možeš i da nazoveš. Mladi ljudi su skloni da prijateljstvo banalizuju, povezujući ga sa društvom sa kojim se viđaju, izlaze. Više puta sam do sada “prosejala” svoje društvo kroz sito mog života. Ostalo je samo par prijatelja, manje od prstiju jedne ruke. Oni su, pored moje dece i porodice, moje najveće bogatstvo.

– iskrenost? – To je vrlina koja je u vremenu u kome živimo izgubila smisao. Čovek čak može da ispadne i smešan, a njegova iskrenost zloupotrebljena. Međutim, čovek ne može da pobegne od svoje kuće, pa tako ne mogu ni ja. Roditelji su me učili da je najvažnije da budem iskrena, pa tako vaspitavam i svoju decu. Tako će najiskreniji biti prema samim sebi, a to je kroz život veoma važno.

– emocije? – Za sve nas koji se bavimo umetnošću emocije su veoma važne. One su podsticaj za nove ideje, za kreativne procese, za nova dela. One motivišu, stimulišu, one pokreću i naš celokupni organizam da funkcioniše bolje, da mozak radi brže, da ne osećamo umor. Govorim o pozitivnim emocijama, iako su i istorija muzike i istorija umetnosti uopšte svedoci da su i negativne emocije bile pokretači za nastanak mnogih velikih dela. Lično nisam taj tip da uživam u negativnim emocijama. One otupljuju moju volju. Volim osećanje kada me probude polet, energija, radost i osmeh. Zato se i trudim da mi to “parče života” ne uništava ponekad ritualno dosadna svakodnevica, prepuna tema koje me uopšte ne zanimaju.

– planovi? – Planova je uvek mnogo. Doktorsku tezu želim da pretvorim u knjigu. U njoj su sakupljene kapitalne informacije u vezi sa Radio Beogradom i Muzičkom produkcijom, prvi put hronološki sistematizovane na osnovu zaista velike arhivske građe. Mislim da će to biti od velikog značaja i za medijsku kuću u kojoj radim, ali i za sve istraživače medija, kao i studente. Sa dr Predragom Mitrovićem završavam i knjigu “Iza violnskog ključa – muzika umetnost ili lek?”, koja je zasnovana na različitim temama kojima smo se bavili u okviru mog autorskog Noćnog programa, koji se emituje na programu Radio Beograda 1, svakog prvog četvrtka u mesecu od ponoći. U toku je i snimanje serije za Naučno-obrazovni program RTS koja nosi naziv “Stara srpska muzika” u kojoj se pojavljujem kao voditelj. Radimo je kao sintezu prošlosti i sadašnjosti i koristimo medij televizije na različite načine. Volim da se bavim istraživanjem mogućnosti medijskog izražavanja, tako da mi snimanja čine pravu radost. Do kraja godine planiram da završim i poslednji udžbenik za predmet Muzička kultura za gimnazije i time zaokružim celu seriju za ovaj nivo obrazovanja. Udžbenici za prvi, drugi i treći razred su već uveliko u školama. Radim na redakciji novih izdanja i udžbenika za više razrede osnovne škole, koje sam pisala kao koautor, po kojima danas radi oko 70% osnovnih škola u Srbiji. Revija Muzika Klasika je neiscrpni izvor planova. Spremamo i neke ekskluzivne novitete. I naravno moja emisija Susretanja otvara uvek nove prostore da budem kreativna i uvek nova. Pravi je izazov za mene, iako je radim vec skoro dve decenije.

STEPART ZAHVALJUJE NA SARADNJI I ČESTITA DOKTORSKU TITULU

Svoj renome AKUD “Ivo Lola Ribar” gradi već 72 godine. Za veliko “Lolino” ime u svetu umetnosti zaslužni su velikani, koji su radili i ponikli u “Loli”, ali pre svega mladi umetnici puni ljubavi, koju ostavljaju na sceni. Širom sveta ta emocija je opčinila publiku. Pariz, Moskva, Peking, Vašington, Minsk, Meksiko siti, Kairo, Atina, Ankara samo su neke od prestonica u kojima je “Lola” nastupala.

Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije poziva igrače, koreografe, pedagoge i teoretičare umetničke igre za prijem u članstvo Udruženja.
Zainteresovani kandidati za članstvo treba da popune prijavu koju mogu dobiti putem emaila: baletsko.udruzenje@gmail.com
Glasanje o prijemu novih članova održaće se na redovnoj godišnjoj Skupštini Udruženja.
Rok za podnošenje prijava je 1. oktobar 2016.

Doajen Baleta Narodnog pozorišta Katarina Obradović Mićunović, prvakinja, dugogodišnji pedagog-repetitor, nosilac svih prvih rola klasičnog, neoklasičnog i savremenog baleta napustila je životnu scenu.

Na koji način osmišljavate svoj program rada?

I.K: Ako je rečo nastavnom programu na Institutu za umetničku igru – osmišljavam ga delimično unapred, a delimično tokom same nastave. Imam unapred zamišljenu viziju i ciljeve programa koje želim da prenesem studentima, ali paralelno pratim i osluškujem njihove potrebe, interesovanja, (ne)znanja o sadržaju koji radimo itd. Zato da uvek ostavljam prostor za spontanost i improvizaciju. Ukoliko govorimo o umetničkom radu, kroz duboko analitičan i postepen proces, obrađujem neku temu od toga zašto mi je važna i lično i za društveno okruženje u kojem živim i delam, do toga na koji način sa njom želim da intervenišem u društvenom kontekstu. Kada se uhvatim istraživanja, često se desi da budem  opsesivan, pa dozvolim da mi rad uzima veći deo života.

Koje teme Vas najviše zaokupljuju?

I.K: Moji interesi su usmereni ka primeni koreografije u istraživanju i interpretaciji različitih društvenih i kulturnih fenomena. Što je blisko pristupima kritičnih plesnih praksi razvijenih tokom 1990ih godina u Evropi i Americi, koje teže ka posmatranju plesa, plesnih tehnika, i koreografije, kao modusa za analizu različitih diskursa, dualnosti (npr.telo/um, subjekat/objekat, poetika/politika) unutar samog plesa I van njega. One autoreferentno problematizuju ples/koreografiju ispitujući i kritikujući sam aparat pozorišta, ulogu gledaoca, načela autorstva i načine proizvodnje u plesu i koreografiji, odnos tržišta umetnosti i ekonomije razmene, proizvodnje i razmene znanja u plesoj umetnosti itd. Moja konkretna primena koreografije do sada je propitivala različite društvene teme: ulogu javnog govora u današnjem kapitalističkom društvu;današnji položaj i prava osoba sa retkim bolestima u Srbiji;sveprisutno potiskivanje takozvanih negativnih osećanjau savremenom društvu diktirano kapitalističkim postulatima uspešnostii samo-ostvarenjaindividue; društveni položaj umetnika nove generacije na tržištu; uslovi privremenostii prekarijata kao uslova umetničkog rada i egzistencije na tržištu; gostoprimstvo kao oblik današnje komunikacije; ironizacija patetike (pathos) u savremenom društvu itd.

Kako ocenjujete današnju plesnu scenu, institucionalnu i takozvanu slobodnu?

I.K: Ocenjujem je kao razjedinjenu nedovoljno informisanu. Iako smatram da je heterogenost svake umetničke scene uvek dobrodošla, našu lokalnu scenu i dalje uglavnom karakteriše izraziti antagonizam između institucionalne i nezavisne plesne scene, koji čini da svaka od njih na žalost ostaje jošuvek veoma hermetična i samodovoljna. Razumem da je takav odnos deo šireg istorijskog procesa u okviru same istorije umetnosti, koji ni ne može da se potpuno promeni. Međutim, razočarava me činjenica da u 2016. godini jošuvek imamo aktere institucionalne plesne scene koji sede u komisijama javnih institucija kulture i doslovno ignorišu i brišu postojanje praksi, metodologija, kao i samog umetničkog rada nezavisne plesne scene. Poražava me činjenica da akteri nezavisne scene, koji su školovani u velikim umetničkim akademijama u inostranstvu, i koji su relevantni akteri na internacionalnoj sceni poslednjih dvadeset godina, i dalje ostaju anulirani u lokalnoj plesnoj istoriji. Štaviše, ostaju ocenjeni kao nereprezentativni za srpsku kulturu(!), iako je rečo umetničkom i kulturološkom kapitalu u čije višedecenijsko kontinuirano održavanje ulaže svako od aktera nezavisne scene (samostalno i kolektivno), i to kroz napor u teškim uslovima koji nas sve okružuju. Dok naglašavam paradoks da je vidljivost praksi i aktera lokalne nezavisne plesne scene i dalje veći u jednom npr. francuskom, kineskom ili američkom nacionalnom plesnom centru ili pozorištu, nego u našem nacionalnom pozorištu, ostaje mi jošjedino da pitam – DOKLE?

Kad, kako i zašto ste se okrenuli konceptualizmu?

I.K: Konceptualnosti u plesu sam se okrenuo kada sam, istražujući o različitim umetnicima/koreografima, prvi put zapitao sebe: šta ja zapravo želim da radim sa plesom i koreografijom, pored toga što želim da plešem na sceni? Smatram da je važno naglasiti da svaki plesni rad uvek ima u sebi koncept- jer je formiran na redosledu ideja, uverenja, vrednosti, procedura, značenja čak i kada su ona stvorena ex nihilo tj. samom intuicijom. Od 1990ih godina koncepti se u plesu diskutuju i tematizuju, u čemu sam plesni stil, tehnika i sadržaj nisu više dovoljni da čine sam koncept nekog plesnog rada zato što svode koreografiju samo na čin pisanja koje prati govor tela(kao što pisanje prati izgovorenu reč). Novi koncepti koreografije samu koreografiju određuju kao pisanje koje predhodi plesanje, u smislu da koreografsko ispisivanje ili koreografski jezik pored pisanja pokreta, misli, svesti, iskustva ili afekta kroz ples, takođe uključuje i propitivanje samih pretpostavki, pravila i vrednosti koje usmeravaju / određuju to koreografsko pisanje. Oni ističu ideju koreografije kao proširene i modifikovane prakse, kroz koju koreografi počinju da koriste sredstva i postupke iz drugih oblasti i domena: jezika i teorije, istorije, filma, muzike, opere, sporta, vizuelnih umetnosti, digitalnih medija, pop-kulture itd. Kroz mnoštvo različitih umetničkih promišljanja (konceptuaizacija) pokreta, tela, subjektivnosti i kroz hibridnost različitih uticaja, disciplina i žanrova, ovakve prakse proširuju (modernističko) shvatanje plesa kao čistogizraza unutrašnje emocije – u kompleksniju ideju promišljanja toga šta autor/koreograf želi da uradi i postigne svojim umetničkim delom u javnosti u kojoj ga kreira i izvodi.

Da li današnjicu odlikuje IDEJA ili SIMULACIJA IDEJE?

I.K: Uh! Zanemariću čitavu konstelaciju ozbiljnih filozfskih tumečenja pitanja simulacije (Platona, Ničea, Bodrijara, Deluza, Badjua…) jer to zahteva puno prostora.  Odgovoriću nečim na šta me je pitanje prvo spontano asociralo, a u odnosu je na autorske/koreografske prakse. U kreativnosti, kada dođemo do neke genijalne ideje, često se kao autori prvo zapitamo – da li smo to mi smislili ili je to većneko pre uradio, pa je naša ideja odraz nečeg većsmišljenog, urađenog itd? Često kao odgovor na takvo pitanje čujem: Sve je ioanko većviđeno, nema originalne ideje, tako da je svejedno. Za mene, bez obzira na to da li je neka ideja većrealizovana, smišljena ili ne, mislim da je u autorstvu mnogo važnije pitanje: šta mi je zanimljivo u nekoj konkretnoj ideji i zašto? Šta želim sa njom da postignem? Ako je većviđena, kako je u sadašnjem vremenu i prostoru ja mogu realizovati i primeniti, i sa kojim ciljem? Ako definišete sebe kao autora savremenih izvođačkih umetnosti, intelektualno-konceptualni i emotivno-intuitivni pristupi jednako su važni i neophodni za stvaralački proces. To je dosta frustrirajuće, jer ste tokom realizovanja neke ideje u stalnom preispitivanju svojih postupaka, same ideje ili samog sebe. Ali sa druge strane, kada konačno nešto (kreativno) realizujete i ispunite zadati cilj, osećaj zadovoljstva je nenadmašiv.

Uzori, da li ih imate ili ste od mnogih stvorili svoj?

I.K: Kada pomislim na uzor, uvek pomislim na umetnike/ce čiji su radovi za mene bili prekretnički u konceptualnom razmišljanju o plesu i koreografiji, a i umetničkom delu. Naučili su me da estetsko (čulno, lepo)nije jedini kriterijum i legitiman način vrednovanja (plesne) umetnosti kao specifičnog i relativno autonomnog oblika stvaralaštva, veći: politično, kritično, tehničko, pornografsko, psihoanalitičko, etičko, ekonomsko, feminističkoitd. Tu recimo mislim na koreografe kao što su Jerome Bel, Xavier Le Roy, Tino Sehgal, Mette Ingvartsen, Isabelle Schad, Ezster Salamon, Christine de Smedt itd. Kao i umetnici vizuelnih umetnosti – Rabiah Morue, Fransis Alys, Phil Colins, Artur Zmijewski, Mladen Stilinovićitd. Na lokalnoj sceni, nezanemarljiv je rad domaćih (regionalnih) umetnika koji su na istom/sličnom talasu umetničkih praksi ostali reference mog umetničkog razvoja: Dalija (ex Aćin) Thelander, Isidora Stanišić, Bojana Mladenović, Dragana Alfirević, Dušan Murić, Čarni Đerić, Boris Čakširan, Anđelija Todorović, Ana IgnjatovićZagorac itd. Uz njih, uvek ističem umetnike/ce mlađe generacije sa kojima sam direktno sarađivao i sa kojim sam zajednički učio i razvijao se – Marko Milić, Jovana RakićKiselčić, Ana Dubljević, Ljiljana Tasić, Dragana Bulut, Milica Pisić…

Da li mislite da se samo od dobrog primera može naučiti, ili smatrate da je lošprimer dragocen putokaz kako ne treba raditi?

I.K: Čin saznanja i učenja, posmatram drugačije u odnosu na predloženi dualizam u Vašem pitanju. Za mene su osnovni uslovi učenja prvenstveno volja za (sa)znanjem i pluraliteti načina saznanja. Verujem u vid obrazovanja koji fleksibilizuje uloge u razmeni znanja, čime se prvenstveno osnažuju subjekti i njihove buduće uloge u javnoj sferi. Za mene, takav vid obrazovanja pokreće pitanjeda li je, u današnjem kontekstu tržišne logike, globalizacije i digitalizacije, moguće pristupiti znanju ne samo kao kulturološkom postulatu, veći kao kritičkoj životnoj praksi? Npr. verujem u obrazovne procese koji decentralizuju ulogu i pozicijuharizmatičnog učiteljakao darivaoca apsolutnog znanja svojim učenicima i reprezentatora moći institucije kroz svoje načine izbora, vrednosna prosuđivanja, validaciju i izvršenje njenih standarda.Naravno, to ne znači jednostavno proglašavanje jednakosti između aktera obrazovanja, i očekivanje da svi učestvuju podjednako u svakom aspektu učenja. Ono se pre vezuje za ravnopravnostmeđu akterima tj. na razvoj i negovanje specifičnih doprinosa individua koje učestvuju u takvom procesu. Na taj način afirmiše se prednost divergentnog razmišljanja –mogućnosti da se uvidi više različitih odgovora, ne samo jedan, da se na različite načine interpretira pitanje, da se razmišlja lateralno, a ne samo jednolinijski i konvergentno. A takođe, neguje se i samo-refleksivnostkojom se otvaraju polemike oko samih modela razmene znanja,sa ciljem kritičkog osvrta zarad daljeg promišljanja, kreativnog istraživanja, propitivanja i isprobavanja kolektivne razmene i produkcije znanja. U tom smislu uvek se vraćam na jedno pitanje (jošjedne koleginice) intrigantno za razmišljanje: da li smo kao društvo jošuvek nedovoljno emancipovani za drugačije modele učenja, pa (i dalje) podležemo naučenoj matrici obrazovanja (tj. očekujemo da nas stalno neko uči)?

U Vašem nedavno izvedenom delu Samo moje na sceni Bitef teatra, Vi i Vaša nerazdvojna saradnica Ana Dubljevićvodite dijalog muklim udarima glave o neprobojne prepreke povremeno prekidani pitanjima i odgovorima bitnim za ljudski integritet. Iskrica Nade koja je zaplamsala na kraju te mučne borbe sa sopstvenim beznađem, da li je Credo Vašeg stvaralaštva?

I.K: Tako je. Predstava Samo moje bavi se istraživanjem negativnih osećanja pojedinca kao nezanemarljivimodlikama današnjeg svakodnevnog života kapitalističkog društva. Ova emotivna stanja (apatije, letargije, depresije, anskioznosti itd.) tretirali smo pre kao društvene i kulturološke označitelje poretka, nego kao medicinska stanja pojedinca. Samo moje podržava javno priznavanje ovakvih osećanja na kolektivnom nivou, kao potencijalno polazište za stvaranje novih oblika zajedništva, solidarnosti i društveno-političnog delovanja. Iako Ana i ja tokom predstave izlažemo ovakva osećanja do krajai iskreno,a jednako na nivou pokreta, izgovorene reči i emocije – sa čime nije lako suočiti se kao gledalac i pojedinac – ta tzv. iskrica nadeu predstavi ne služi tome da kažemo biće sve u redu, glavu gore, samo mislite pozitivno!. Naprotiv, ona otvara prostor za sve da priznaju (sebi i drugima) sopstvena osećanja, uslovljena okolnostima u kojima žive i da shvate da u tome nisu sami. Da osete da reći javno  nisam dobro, ne treba da nosi stid ili krivicu, većsnagu koja individualno pitanje pretvara u društveno koje se tiče svih nas. Možda potencijal bilo koje društvene promene danas u okviru kapitalizma i industrijkog režima sreće, leži u činu javnog deljenja jednih sa drugima kako se zapravo osećamo? Nemoguće je danas razmišljati o društveno-političkim promenama i izgradnji novog sveta, bez da se prvo posvetimo reizgradnji naših međuljudskih odnosa, a time i nas samih. Zar ne?

Vašneobičan pristup bitnim temama savremenog života prilično je autističan. Da li je to imperativ stvarnosti današnjeg čoveka koga dostignuća tehnologije sve više otuđuju od života?

I.K: Vaša interpretacija mog rada vrlo mi je intrigantna. Ipak, na svoj rad gledam drugačije. Za mene je umetnikinterventni društveni subjekt i funkcija njegovog stvaralaštva nije samo da izrazi sebe (svoju dubinu, nutrinu) veći da utiče na vrednosne, ideološke i druge dominantne sisteme koje prepoznaje u kontekstu u kome stvara, odnosno kontekstu u kome interveniše. Za svako umetničko delo, pa tako i za ono u oblasti plesa, autor/umetnik ima odgovornost, iako ne može potpuno da kontroliše kako će to delo funkcionisati u javnosti. Zato je važno jasno odrediti poziciju stvaraoca iz koje se rad kreira, kao i poziciju samog rada u okviru konteksta u kome se rad proizvodi. U tom smislu, svoj pristup vidim kao način da javno izlažem, propitujem i komuniciram o temama o kojima se ne govori dovoljno javno. Da kao umetnik u društvu koristim svoju moćda nevidljivosti učinim vidljivim u javnom prostoru (kao npr. u slučaju negativnimh osećanja). E sad, da li pod Vašim pitanjem podrazumevate da takav način rada i komuniciranja ostaje autističanu okviru današnje sveopšte tehnologizacije, digitalizacije, alijenacije, medijatizacije, birokratizacije, komodifikacije, korporatizacije, komercijalizacije i konzumerizacije stvarnosti? Slažem se. Za mene, ono što jedan/a čini u određenom kontekstu, jedan/a to i jeste. Zato i biram pre autizamili eksces, nego otuđenjekao  sebi bliže oblike delovanja u društvu.

Da li se lično osećate ugroženi i ometani u stvaralačkom radu nerazumevanjem vladajučih koterija, i kako uprkos ljubomori i pizmi mediokriteta uspevate da sačuvate snagu i želju za stvaralaštvom?

I.K: Da, osećam se ugroženo kao autor i koreograf, upravo nerazumevanjem vladajućih koterija u lokalnom kontekstu. Ovo se može potvrditi aktuelnom skandaloznom situacijom sa ovogodišnjom komisijom za umetničku igru u okviru konkursa za savremeno stvaralaštvo Ministarstva kulture, koja je na jedan veoma kolonijalan i radikalan način polovinu opredeljenog budžeta dodelila samo jednom festivalu, komercijalnog karaktera. Isitina je da taj festival dovodi značajne plesne trupe iz sveta i da time senzibiliše publiku na jedan vid umetničke igre. U tom smislu uspeh festivala je impresivan. Slagao se ja sa ideološkim vrednostima takvog festivala ili ne, sasvim je nevažno u ovoj priči. Mnogo važnije je da takvim radikalnim postupkom, u kojem gotovo niko od autora sa plesne scene nije dobio finansijsku podršku za realizaciju svog autorskog projekta, komisija Ministarstva (u sastavu tri člana, od kojih je jedan stručan isključivo za oblast klasične igre, ne i savremene, a dvoje nema obrazovanje relevantno za oblast plesa, niti se teorijski ili praktično bavilo plesom ili plesnim teatrom, i nije profesionalno pratilo domaću plesnu produkciju) poručila je jasno nezavisnoj plesnoj sceni (od tri generacije igrača i koreografa): Vi ne postojite! I bićete – ugašeni! Očigledno da u očima Ministarstva, lokalna plesna scena i njeni akteri ne ispunjavaju kriterijume profitabilne i korporacijske, tržišnelogike, koju podržani festival neguje. Da li to znači da su profitabilnost i korporatizam, kao i kapitalističke kulturne politike jedine pravereprezentativne odlike naše nacionalne kulture i umetnosti danas? To je pitanje za sadašnjeg ministra kulture. Da li iza ovakvih odluka leže pizme mediokriteta i ljubomora prema velikim uspesima aktera nezavisne scene u svetu i regionu (guglujteimena pa ćete videti)? Na to niti mogu da odgovorim, niti me interesuje. Mogu samo da nastavim sa svojim radom i da ne dozvoljavam nekome da čini nevidljivm moje društveno delovanje i postojanje u prostoru koji takođe i meni pripada. Svako ima takvu moć, samo dok mu/joj je mi dajemo i dopuštamo kao građani društva. Štaviše, moja je građanska dužnost da državi skrenem pažnju na pogrešne postupke i politike, jer država ne postoji samo za samu sebe, većza sve nas. A naša država često je sklona da zaboravi na to. Pre samo nekoliko dana na ulicama Beograda je protestvovalo 15.000 nezadovoljnih građana povodom aktuelnog slučaja Savamale i celokupne društveno-političke situacije u zemlji, koji se u odnosu na predhodni protest održan samo dve nedelje ranije, gotovo utrostručio! Istovremeno, 14 reprezentativnih strukovnih umetničkih udruženja, koja okuplјaju desetine hilјada umetnika i stvaralaca u kulturi, podnela su zajedničko saopštenje i kritiku na račun skandala sa rezultatima konkursa. Primera ima još. Mislim da ovo nisu nebitne informacije za našu vlast. Nezanemarljivo velika količina nezadovoljstva je u vazduhu. Rezultati tek predstoje.

Da li Vam je poznata Teorija perčina*?

I.K: Osim što se radi o staroj turskoj reči i simbolici pletenice i kose u etnografskoj građi naše kulture, ne znam ništa više o teoriji perčina.

Ko ste Vi?

I.K: Profesionalno: koreograf, izvođač, povremeno plesni dramaturg. Akter lokalne nezavisne plesne scene poslednjih deset godina; Član Stanice Servisa za savremeni ples; Docent na Institutu za umetničku igru; Laureat Festivala koreografskih minijatura; Član Udruženja baletskih umetnika Srbije; Aktivan regionalno i internacionalno. Diplomirao na master studijama iz koreografie na umetničkom univerzitetu u Berlinu i iz antropologije i etnologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Privatno: stidljiv, nasmejan, optimista, direktan, transparentan, atipično socijalan, iskren, otvoren, izrazito samokritičan, svojeglav, tvrdoglav, samoživ, egocentričan, nežan, emotivan, pristojan. isuviše tolerantan. ne dam na sebe. uvek ostvarim ono što naumim.

Pod ovim kabalističkim znakom šta podrazumevate?

I.K: Jako malo. Osim što iz nekog opšteg informisanja znam da je simbol sposobnosti izdizanja iznad 12 znakova zodijaka i uticaja kosmosa, kao i da u kabali predstavlja simbol za ljubav, brigu i zajedništvo (?), ne znam više.

Ne verujem u baksuzluk broja 13.

STEPART zahvaljuje želeći nov povod za razgovor.

*Narodna poslovica kaže use i u svoje kljuse, a poznati svetski folirant, maštar i lažov Baron von Minhauzen je zapavši u rupu iz koje nije moga da se izvuče uhvatio se za svoj perčin,povukao ga u vis i uz pomoć njega iskočio…

TEATAR MIMART koji već od dve decenije aktivno učestvuje, prati i prikazuje nova dostignuća uličnog teatra, ove godine je bio uključen u sve segmente aktivnosti The Complete Freedom of Truth 2015/17 (TCFT 2016) u kojima učestvuje sedam zemalja: Velika Britanija, Italija, Rumunija, Portugalija, Gruzija, Bosna i Hercegovina i Srbija.

Osnivač i rukovodilac ovog teatra NELA ANTONOVIĆ stručnjak za ulični teatar režirala je zajedno s Bili Alvinom (Circus teatar Cirkuuebijon) završni performans u kome je učestvovalo 50 mladih kroz neverbalni ulični performans – kroz fizički teatar, ples i circus. Iz Srbije učestvovale su Lidija Antonović, Lara Popović, Mina Petrov, Katarina Orlandić i Saša Dobrohotov. U septembru će iz naše zemlje na plesnim festivalima u 20 gradova Velike Britanije učestvovati Anja Nikolić, Rade Obradović i Teodora Sarić.

Solistkinja baleta Narodnog pozorišta u Beogradu Ivana Kozomara Duduković održala je drugi po redu seminar klasičnog baleta u Associazione culturale danza classica Mila Plavsic u Raguzi (Sicilija).

Ovu baletsku školu osnovala je pre trideset i pet godina članica ansambla Baleta Narodnog pozorišta Mila Plavšić, koja je tokom godina stekla veliki ugled i mnogobrojne đake.

Danas školu vodi Vladan Jovanović.

https://www.youtube.com/watch?v=xxlSFaXDKF4

Predsedništvo Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije imenovalo je tročlani žiri za dodelu Nagrade i Specijalne pohvale iz oblasti umetničke igre Terpsihora 2017.

U sastavu žirija nalaze se Jasna Paunović solistkinja Baleta Narodnog pozorišta, Nikita Milivojević reditelj i Aleksandar Nikolić reditelj.

Nagrada i Specijalna pohvala Terpsihora se dodeljuju za postignute rezultate na polju umetničke igre igračima, pedagozima, koreografima i teoretičarima igre koji su poreklom iz Srbije, kao i institucijama koje doprinose rezultatima umetničke igre u Srbiji.

Žiri će svoju odluku o Terpsihori 2017. saopštiti na Svetski dan igre 29. aprila 2017. godine u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu, saopštilo je Udruženje profesionalnih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije.

Terpsihora za 2016. godinu posthumno je dodeljena Mirjani Nešić, dugogodišnjem pedagogu klasičnog baleta Baletske škole “Lujo Davičo” u Beogradu.

Specijalna Pohvala dodeljena je Festivalu koreografskih minijatura u organizaciji Udruženja baletskih umetnika Srbije iz Beograda.

Cairo Opera Ballet (Nacionalni balet iz Kaira) održaće godišnju audiciju 28. juna s početkom u 13. časova u Institutu za umetničku igru za balerine, baletske igrače i soliste.
Ugovori se potpisuju od septembra 2016. godine do juna 2017. godine (uz mogućnost produžetka).
Audicija podrazumeva akademski klas (bar, sredina, skokovi) uključujući varijaciju na zahtev komisije.
Obavezne su tvrde patike za devojke.

Potrebno je priložiti sledeća dokumenta: prijavu, CV sa naznačenom visinom i godinom rođenja, fotografije porteta i baletske fotografije cele figure na sledeću adresu: Institut za umetničku igru, Bulevar vojvode Mišića 43, Beograd 11000, Srbija.

Rok za prijavljivanje je 6. jun 2016. godine.

Prijave treba poslati na imejl: institutzaumetničkuigru@gmail.com

Audiciju će voditi direktorka Kairo baleta Erminia Gambarelli Kamel.
Rezultati će biti objavljeni nakon audicije.