Umetnička ekipa Balkan Dance Project Vol. 2, u saradnji sa Operom i teatrom Madlenianum (Srbija) i Festivalom Velenje (Slovenija), posle uspešno izvedene premijere na Velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum i turneje po regionu, nastavlja mini turneji po Srbiji gde će nastupiti 10. maja u Kulturnom centru u Valjevu i 11. maja u Sportskom-kulturnom centru u Obrenovcu.

Balkan Dance Project je međunarodni plesni projekat koji spaja uspešne mlade koreografe, plesače i stvaraoce iz Slovenije, Srbije i Makedonije. Oni kroz individualne priče istražuju zajedničko iskustvo življenja na prostoru Balkana.

Svako od njih se kroz svoju jedinstvenu estetiku dotiče kako individualnih, tako i univerzalnih tema koje se tiču svih nas. Projekat donosi kreativnost, integraciju stvaralaca iz različitih država, ali sa zajedničkim kulturnim nasleđem, mobilnost kulturnih radnika i međukulturni dijalog na jeziku umetnosti. Pored zbližavanja, povezivanja umetnika, i kulturne razmene, plesni projekat za cilj ima i razvoj modernog, odnosno savremenog, baleta u široj regiji, predstavljanje plesnih produkcija u manjim mestima i obrazovanje mladih.

Opredelivši se za „Sonetni venac“ kultnog slovenačkog pesnika Franca Prešerna, prema ideji i libretu Teodore Sujić, autori-koreografi Aleksandar Ilić i Natalija Ivanjec, uz muziku Lane Toković, u scenografiji Dunje Kostić i kostimu Aleksandre Karović, u delu „Posle soneta“ su poneseni univerzalnošću ideje izražene romantičnim ali ne sentimentalnim stihovima. Kroz ceo splet Venca pulsira ritam srca, suštinske biti života. Tim ritmom, jezikom igre koreografi su se trudili da izraze credo pesnikove ličnosti: „Ljubav kao večna kategorija, prema ženi, životu, otadžbini, a pre svega slobodi“.

U delu „Kocka“ (Cube) u koreografiji, scenografiji i kostimografiji Igora Kirova, po muzici Balanescu Quarteta (Empty Space Dance) autor želi da sazna ko smo, gde smo, zašto smo tu, ima potrebu da zaroni u skriveni deo sebe i pronađe tajnu, da podeli trenutak života s nepoznatim u slučajnom susretu, da progovori rečima iz dubine srca o sopstvenoj boli, da dozna šta se krije iza naših i tuđih reči koje podižemo kao zid štiteći osećanja… Mi koji imamo hrabrosti da pitamo…

Izvođači: Mojca Majcen (Slovenija), Ema Janković (Hrvatska), Branko Mitrović (BiH), Luka Živković (Srbija) i Jakša Filipovac (Srbija).

Umetnički fotograf, docent Instituta za umetničku igru iz Beograda Nemanja Maraš, autor je monografije APRES (Posle) koja će biti promovisana  u Galeriji Progres 5. jula ove godine.

Knjiga sadrži 22 portreta mnogih nama poznatih, i mnogih za koje znamo po njihovoj svetskoj slavi, iz sveta baleta i umetničke igre. Monografija koja nije samo dokument koji otima sadašnjost od prašine zaborava, već je psihološka studija fotografisanog trenutka  i pravo je umetničko delo.

Da počnemo od početka, odnosno od ideje koja Vas je inspirisala da krenete tragom otkrivanja tajne šta krije trenutak posle završetka predstave?

N.M: Trenutak nesvesnog se i ranije pojavljivao u mom radu, a ideja je da smo vremenom postali okupirani svojim izgledom i to uglavnom iz perspektive drugih, iz ugla reklama, medija, photoshopa… Ja pokušavam da to prevaziđem hvatajući ljude u momentu njihove nespremnosti.

Očigledna je Vaša naklonost prema igri i njenim protagonistima koja bi se mogla okarakterisati kao strast. Da li se ta ljubav desila na prvi pogled?

N.M: Nosim je u sebi od malih nogu, ali samo kao pasivni posmatrač. Nikada nisam imao ambiciju da se njome bavim, već sam samo uživao u njenoj lepoti.

Kako ste se oduprli zavodljivoj moći igre i odabrali poziv tako suprotan njenoj suštini?

N.M: Moj poziv je oduvek bio u vizuelnim umetnostima, a u igri sam samo posmatrač koji uživa u mogućnosti da je ponekad zabeleži.

Vaši portreti u svojoj biti predstavljaju intervju, bukvalnog značenja pogled između, odnosno dijalog između Vas i Vašeg modela. Da bi taj svojevrsni Pas de deux bio majstorski izveden, neophodno je dobro izučiti temu.

N.M: Mada je poznavanje teme koju obrađujete jedna od bitnijih stvari, jer što više znate o onome što radite to će rezultati bolji biti, u ovom slučaju sam se više oslonio na spontanost, na razmenu energije i na taj metafizički dijalog. Tokom fotografisanja je razmenjeno veoma malo reči, tek onoliko koliko je bilo neophodno, a sve ostalo je bilo prepušteno trenutku. Smatrao sam da je to jedini način da se njihovo osećanje sa scene adekvatno prenese, bez disrupcija.

Hvatajući svetlošću zapisan onaj nepovratni trenutak kada se posle čarobne iluzije svemoći igre, njeni zatočeniti vraćaju sebi skidajući s lica masku kojom su zavodili ne samo druge već i sebe, kako se osećate? Kao kradljivac najskrivenijih tajni ili kao Demijurg koji ovekovečuje istinu?

N.M: Mislim da nikad ne možete zabeležiti više od onoga što čovek želi da vam da, ali sam pokušao da na ovaj način zaobiđem promišljenja poziranja, koja obično prate razna očekivanja nas , ali i da se približim našoj suštini, koliko je to moguće.

Gledajući u oči Vašim modelima stiče se utisak da su hipnotisani silinom samospoznaje o ne zaustavljivom proticanju vremena, o reci bez povratka, što su neumoljivo Arhajski filozofi formulisali aksiomom: niko se dva puta nije okupao u istoj reci. Kako uspevate da taj efemerni trenutak zarobite?

N.M: Upravo to je prepušteno tajnovitosti trenutka i nesvesnog. Ako sam to postigao, onda mogu reći da je projekat uspešan.

Rober Duano, Parižanin, čiji je objektiv kao kičica flamanskih slikara dočaravao sfumato ne sam pejzaža već i očiju, osmeha i tajni fotografisanih modela i predmeta ovako je sažeo svoj credo: da biste ukrotili prolaznost…morate se uzdati u intuiciju koja je logičan vrhunski umetnički princip…svaka fotografija je spoj života i smrti…to je lice i naličje umetnosi slikanja svetlošću…da li se slažete s njim?

N.M: Apsolutno, zabeležiti trenutak, pravi trenutak, velika je umetnost, ali je velikim delom stvar sreće. Kada bismo znali da sa preciznošću odredimo taj momenat, znali bismo i da kontrolišemo vreme.

Rober Duano, osim što je imao tu moć, imao je i svoje izrazite naklonosti: predpostavljao je crno belu tehniku.  A Vi?

N.M: Ljubitelj sam crno belih fotografija. Mislim da nam upravo to ograničenje izraženo u nedostatku boje, to pojednostavljenje, daje mogućnost da se koncentrišemo na suštinu, mada ne treba biti isključiv. Kod Apres-a je prvobitna zamisao bila da fotografije budu crno bele, ali se već kod prve koju sam napravio, pokazalo da je uparavo boja idealno rešenje za ovu seriju. Mislim da svaka fotografija sama pronalazi svoj kolorit.

Izdvojte iz sećanja najlepše trenutke i susrete prilikom rada na ovoj monografiji;

N.M: Ne znam da li je moguće izdvojiti nešto posebno. Svaki trenutak nosio je svoju težinu. Upoznao sam divne ljude, svetske zvezde koje nisu imale takav stav, mnogi su ulazili u moj život tokom ovog projekta. Bilo je poteškoća, bilo je situacija kada sam morao da biram između projekta i stvari koje možda nije trebalo da uradim, ali uvek sam birao projekat. Jedna od tih situacija je i opisana u knjizi.

Kada Vam je bilo najteže da ostvarite svoju zamisao?

N.M:Prethodni odgovor je ujedno, odgovor i na ovo pitanje.

Da pitanjem ne bi zašli na zabranjen teren, ispričajte sami nešto o sebi;

N.M: Nikada nisam voleo da mnogo pričam o sebi, pa ni o svom radu. Radim onako kako osećam, najbolje što mogu i sa nadom da je to ispravno. Uvek sam želeo da moj rad priča za sebe, bez potrebe da ga prepričavam.

Da li je teško fotografisati zvezde?

N.M: Kao što sam već pomenuo, zvezde ovog puta nisu imale taj stav, pa smo imali divnu saradnju.

Sasvim lično:

– Prijateljstvo? Suština.

– Iskrenost?  Uvek.

– Želje? Ako kažem, neće se ostvariti?!

Foto Stefan Đaković

U Narodnom pozorištu 9. marta bila je baletska predstava Don Kihot (po čuvenom pikarskom romanu Miguela Servantesa, libretu Mariusa Petipa, na muziku Ludviga Minkusa).

Nije to bila jedna od standardnih predstava uvek rado gledanog baleta. Imala je aromu pomešanih cvetnih mirisa nebrojenih buketa i praznične atmosfere.

I bio je praznik: premijera mladog igrača ove kuće Igora Pastora koji je prvi put zaigrao Bazila.

Treći po redu Bazil iz redova Beogradskog baleta. Njegovi prethodnici stariji po rangu i godinama Jovan Veselinović i Jovica Begojev vrsni tumači ovog španskog šereta, dobili su te večeri ravnopravnog druga. Možda malo zbunjenog bučnim aplauzom kojim je pozdravljana svaka njegova bravura, ali osmehnutog i radosnog.

Jovan Veselinović, seoski čapkun osvojio je srce Kitri lukavstvom; Jovica Begojev šarmom začinjenim ironijom i stavom baš me briga; Igor Pastor gospodstvenošću i upornošću, nije bio njihova replika već autentičan lik. Skokovi i vrteške bili su dobri, podrška sigurna, džentlmenski uzdržan ističući partnerku a ipak ne ostajući u njenoj senci. Glumački upečatljivo iako malo suviše sofisticirano. Orkestar narodnog pozorišta po običaju malo preglasan, znalački vođen rukom Vesne Šouc uz poneko kašnjenje, kako se kaže u žargonu, nogom. Scenografija Borisa Makimovića naivno slikovita ali funkcionalna odgovarajući je ram za bezazlenu ljubavnu zgodu; kostimi Olge Mrđenović uobičajeni, među kojima se isticao svojom jednostavnom elegancijom, decentnim stilom i pravom merom ukrašen zlatnim vezom na crnoj osnovi Bazilov kostim, vidno iskačući iz opšteg kolorita seoskog pejzaža, više odgovarajući zalutalom patriciju nego seoskom brici. Svečana crveno crna pačka na prvi pogled jako efektna krila je ispod svoje glamuroznosti neusklađenim proporcijama neopravdano zarobivši inače šarmantnu Kitri velikim punim krugom tila.

Nije pravedno ne pomenuti ostale učesnike ove male svečanosti: Kitri Tatjana Tatić dorasla zadatku; Toreador Hose Iglesisas Kaspedes osveženje; Don Kihot Goran Stanić i Sančo Pansa Čedomir Radonjić kao i uvek dobar, tužno komičan par; Ciganka ekspresivna Tijana Šebez, dramatično zanosna u svojoj egzotičnoj lepoti; Krčmar  Denis Kasatkin – kao krčmar! i ulična igračica Dušanka Đorđević izazovna; Ansambl razigran…

Jedan lik možda samo komičan, začinio je celu zgodu, uneo šarmantnu trapavost i neskrivenu radost u celu predstavu. Od prvog do poslednjeg čina njegovo prisustvo na sceni širi auru dobroćudne želje za ljubavlju… sugerišući zapitanost: karikatura ili karakter?

U interpretaciji Gamaša Aleksandar Ilić je dostigao arhetipski simbol nevine naivnosti, nezlobivosti, nezlopamćenja, nežnog, trpeljivog, spremnog na razumevanje i oproštaj onima koji se često i grubo s njim poigravaju, i radosti uživanja u tuđoj sreći.

Uprkos smešnom izgledu suviše potenciranom, karikaturalnog kostima, ispod te nakinđurenosti naslućuje se otmenost i setna tuga neprilagođenog.

Sličan  Don Kihotu kao da su lice i naličje ili leđima srasli blizanci. Oboje prihvataju poraze kao neodvojivi deo života ali ih svaki na svoj način pobeđuju: Gamaš radošću pripadanja životu, Don Kihot idući za svojom maštom uzalud tražeći ljubav.

Gamaš, Aleksandra Ilića, igrača širokog dijapazona od Plave ptice u klasici klasike Uspavane lepotice, do Miška legendarne epopeje Vojislava Voikija Kostića i Staše Zurovca, (više od sto pedeset puta nezaboravno a ipak novo, vozio je taj harizmatični autobus), zaista je lik koji uz poštovanje zaslužuje i sveopštu simpatiju.

Složen i ni malo lak zadatak igrom iscrtati ovako kompleksan lik, na prvi pogled jednostavan koji krije u sebi mnoge zamke, igračke i glumačke, ostavrio je superirono vladajući zanatom i intuicijom istinskog talenta, izbegavši zavodljiv izazov uobičajenog karikaturalnog tumačenja lika stvorivši od njega ličnost, odnosno karakter.

Ne, možda ne, već DA njegov Gamaš je karakter i može da stane bok uz bok Ugu Tudešku u najblistavijoj predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta Dundo Maroje, u režiji čudovišnog Bojana Stupice.

Ko pamti tu predstavu neće zaboraviti bravuroznosti Perice Slavenskog u ulozi Uga Tudeška, brata blizanca Gamaša Aleksandra Ilića.

Nije lako napraviti karikaturu, još je teže ispod debelih naslaga površnih efekata osloboditi karakter.

Da bi se to postiglo potrebno je ne samo vladanje zanatom nego i analitičnošću, intuicijom pre svega talentom, a Gamaš je imao tu sreću da ga Aleksandar Ilić pročita.

foto Srđan Mihić

BUDUĆNOST IGRE JE U NJIHOVIM RUKAMA

Nagrada i Specijalna pohvala Terpsihora, prestižno priznanje pojedincima ili institucijama u oblasti umetničke igre, koju je pre šest godina ustanovilo Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, dodeljuje se ove godine šesti put na svetski Dan igre 29. aprila u 13 časova u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu. Pet proteklih godina ova priznanja su dobili najbolji među jednakima i svojim ugledom doprineli i potvrdili njihov ugled i značaj.

Tročlani žiri u sastavu: Nikita Milivojević, reditelj, predsednik žirija, Jasna Paunović, solistkinja baleta Narodnog pozorišta i Aleksandar Nikolić, reditelj, odlučili su jednoglasno da ovogodišnja, šesta po redu Nagrada Terpsihora pripadne igračima Baleta Narodnog pozorišta za izvođenje dva jednočina baleta: Radua Poklitarua, Žene u D molu i Duga božićna večera, ističući da su članovi Baleta specifičnim savremenim plesnim izrazom dočarali spektar emocija i time dokazali da zaslužuju vrhunska priznanja upravo zbog ovakvog načina igre. Kao Ansambl i kao pojedinci dokazali su da su osvojili slobodu svojih potencijalnih mogućnosti.

Specijalna pohvala pripala je igračima kamernog koreografskog dela Četiri pesme za Tađa, u koreografiji Aleksandra Ilića, koje je premijerno izvedeno na prošlogodišnjem Festivalu koreografskih minijatura u okviru programa Veče velikana. Poetsku reminiscensiju novele Smrt u Veneciji Tomasa Mana izvelo je petoro učesnika, četiri igrača nesputano sledeći čistu ideju koreografa minimalističkim načinom, snažno potstaknuti eruptivnim nabojem suzdražnih emocija. Mladi igrači: Vladimir Čubrilo, Branko Mitrović, Boris Vidaković i Jakša Filipovac su majstorski vladali svojim telom koje je kao najfiniji instrument ispevalo labudovu pesmu i potonju reinkarnaciju neutažive tuge i želje za mladošću, koje je u Prologu simbolično prateći elegičan tekst nagovestio peti učesnik Ašenbah Teodora Sujić.

Specijalna pohvala im se dodeljuje ne samo kao priznanje za postignuto, već pre svega kao potstrek za dalje napore i ne odustajanje od truda da bi se dostigli vrhunski rezultati. Ne treba sumnjati da je njhova budućnost igra, a još više da je BUDUĆNOST IGRE U NJIHOVIM RUKAMA.

Nagradu su materijalno pomogli Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i Institut za umetničku igru iz Beograda.

Baleti se ne postavljaju, baleti se stvaraju, kažu da su to poslednje reči mitskog igrača Vaclava Fomiča Njižinskog, pre nego što je zauvek zaronio u neslućene tajne okeana tišine.

Da. Sve velike, nezaboravne balete klasičnog repertaoara, stvarali su majstori imaginacije i igračke veštine.

No, ove reči najviše priliče današnjim delima umetničkog plesa odnosno sinergije koja proističe iz ideje, znanja, umeća, pre svega talenta između koreografa i igrača.

A dramaturg? Gde je u toj međusobno neraskidivoj vezi njegovo mesto?

Da li je on onaj treći koji u skladnu vezu dvoje, unosi smutnju, remeti ustaljeni ritam?

Ne. Dramaturg je ono treće oko koje vidi bolje jer nije omeđano sopstvenom maštom.

Dramaturg je dragoceni savetnik, dragoceni čistač od izlišnog, iako često veoma zavodljivog viška.

On je onaj dragoceni treći u Svetom trojstvu ideja (koreograf), ostvarenje (igrač) i povezivanje u čvrstu zajednicu igrom otelotvorene ideje (dramaturg).

Šta je dramaturgija uopšte, a šta je ili bi trebalo da bude plesna dramaturgija? Treba poći od zajedničkih dodira između govornog i plesnog teatra, a naročito od njihovih razlika. Osnovna razlika je njihov istrument izražavanja: izgovorena reč prema plesom dočaranoj ideji neke reče. U stvari, u igri naročito savremenoj skoro uvek se polazi od sasvim novih pokreta ili kombinacija pokreta, ne od zapisa ili muzičkih partitura kao kod klasičnog baleta, i zato su koreografije savremenih plesnih komada ugrožene od zaborava, odnosno čuvaju se isključivo u pmaćenju. Još je Žan Žak Nover* u svom delu Pisma za igru i balet (1760. Letters sur la d’anse et sur ballets) između ostalog naglasio nasušnu potrebu i značaj dramaturgije u nastajanju smislenog plesnog dela.

Praktične potrebe za pojavu plesnog dramaturga u procesu nastajanja plesnog komada je neophodnost ustanovljavanja prakse analize oblika plesnog pokreta, plesne kompozicije, estetske osnove pojedinih plesnih vrsta a pre svega strukture plesne predstave.

Rad, odnosno obaveza plesnog dramaturga je kao i kod pozorišnog dramaturga da pomogne pri struktuiranju plesnog materijala koji je u stvaralačkoj uzajamnosti s igračima ostvario koreograf (ova saradnja između igrača savremene igre i koreografa za razliku od saradnje koreografa i igrača u klasičnom baletu u kome pokret od A do Š određuje koreograf) jedna je od najbitnijih karakteristika savremenog plesa.

Plesni dramaturg je saradnik koreografa i ravnopravan član tima koji stvara plesnu predstavu, neophodan je da bude vičan analitičkom razumevanju i shvatanju, opisivanju i procenjivanju izvođačkog nivoa plesa; uspostavljanju veze s drugim umetničkim oblicima; sarađuje s izvođačkim timom pri odabiru pokreta; sardržajnom sažimanju ili širenju situacije; naglašavanju kontrasta, sve do, ako se ukaže potreba dogradnje teme novim značenjima zajedno s koreografom i plesačima.

A šta je ples? To je našin ljudskog izražavanja pokretom. Od uobičajenog, svakodnevnog kretanja razlikuje ga svesno oblikovanje misli u pokret u prostoru i vremenu. Plesni pokret je transformacija namenskih pokreta u apstraktan, idiomatski, i dostiže simboličko značenje. Plesni stvaralac, koreograf, transponujući ideju o ideji u sofisticirane oblike u nastajanju i nestajanju, stvara delo koje može naravno, ukoliko je iskreno, da deluje na gledaoca (što i jeste cilj) snažnim emotivnim uticajem.

Savremeni, takozvani nereprezntativni ples poznat kao i apstraktan ples, za razliku od reprezentativnog (klasičan balet) koji se oslanja na priču, a koreograf sledi libreto i muziku, i ako ne sledi priču već ideju podstaknutu nekim drugim umetničkim delom ili prosto idejom ideje, zgusnutom emocijom, izvođačkom perfekcijom, originalnom simfonijom pokreta, lepotom, dramatičnošću iskaza komunicira s gledaocima, ne samo dozvoljavajući im već i sugerišući i podstičući ih na mnoga, različita shvatanja poruka ili značenja plesa. To nikako ne znači da nereprezentativni ples ne sadrži organizacioni princip čak i ako ne iskazuje priču kao priču. Ipak osnovna linija ideje trebalo bi da bude jasna i prepoznatljiva kao rezultat jasne vizije koju želi koreograf da plesom da izrazi.

Kada se koreograf izražava čistim oblicima pokreta, onim kojim ne prikazuju očigledno, ne sme da izgubi iz vida suštinu, koja je u biti reminiscencija stvarnog kretanja živih bića, prirode i kosmosa i ima sopstvenu dramaturgiju ritmički prepletenu dinamikom kvaliteta. Plesni pokret može sam po sebi da bude tvorac izraza, u kom slučaju koreograf i dramaturg moraju da obezbede uslove za njegovo isticanje.

Ritam je osnova igre, bez njega nema plesa, bez njega kao ni bez kretanja nema života: sve se ritmički kreće i okreće u mikrokosmosu i makrokosmosu. Sve je kretanje, sve je ples. Ali, struktura pokreta bez ritma je monotona. Dramaturg ima zadatak da kao posmatrač s ostojanja pomogne koreografu i igračima da sakupljanjem delova svesno i smisaono oblikuju celinu, odnosno iskažu plesnu misao.

Dramaturški koncept je cilj smišljenog scenskog izvođenja a dramaturg je izvršilac tog zadatka. Odnos plesnog dramaturga i koreografa u suštini je saradnički jer združeno rade na konačnom uobličavanju koreografske ideje. Dramaturg gleda na celinu, a koreografova pažnja je usmeren ka svakom pojedinom detalju. Saradnja dramaturga i koreografa počiva na interakciji dva načina gledanja što doprinosi uspešnom dijalogu, u stvari uspešnom ostvarivanju zajedničkog cilja.

Ne postoji precizna granica između ove dve delatnosti jer dramaturgija je neodvojiva od koreografije. Kada koreograf priprema koncept novog dela, sarađuje s dramaturgom pri njegovoj razradi pri čemu njihove različite perspektive doprinose celovitom nastanku predstave.

Obe ove funkcije često su sjedinjenje u istoj osobi: koreograf – dramaturg, što je dosadašnja praksa pokazala kao delotvoreno.

tekst oslonjen na prevoda sa slovenačkog M. T. Đorđevića, Dramaturgija u plesu, Neja Kos: objavljeno u TKH, Časopis za teoriju izvođačkih umetnosti broj 3, april 2002.

*Neverre Jean Georges (1727-1810.) francuski igrač, koreograf i teoretičar igre. Prvi uveo dramsku radnju i pantomimu u balet. U ovom delu jednom od najznačajnijih za budući razvoj umetničke igre zalaže se za stvaranje baletskih dela na zakonima dramaturgije.

Na poziv 33. Internacionalnog festivala Sarajevska zima 2017. 22. februara u SARTRU-u(Sarajevski ratni teatar) predstavili su se Igor Kirov koreograf iz Makedonije i koreograf Aleksandar Ilić iz Srbije u saradnji s Nataliom Iwaniec koreografi iz i Poljske delom Balkan Dance project Vol. 2.

Balkan Dance project su pre tri godine osnovali Igor Kirov iz Makedonije, Mojca Majcen baletska umetnica iz Slovenije, kojima se pridružio Aleksandar Ilić prvi solista i koreograf baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, da bi zbližili umetnike s prostora nekadašnje Jugoslavije i Balkanskog regiona uz svesrdnu podršku Festivala Velenje na čelu s direktorkom Barabarom Pokorny.

U prvom delu večeri izveden je plesni komad The Cube Untold u koreografiji i scenografiji Igora Kirova.

U predstavi se igrom postavlja pitanje ko smo, gde smo, zašto smo tu… da zaronimo u skriveni deo sebe, da pronađemo tajnu… mi koji imamo hrabrosti da pitamo.

Drugi deo večeri je posvećen plesnoj poemi Posle Soneta po motivima Sonetnog venca slovenačkog pesnika France Prešerna, u kome kroz celo delo provejava suštinska bit života: želja, čežnja, osujećenost, ljubav, ljubav kao večita kategorija prema ženi prema otažbini, a iznad svega prema slobodi… U koreografiji Aleksandra Ilića i Natalie Iwaniec, po libretu Teodore Sujić.

U oba ova komada učestvuje pet istih igrača koji sjedinjeni s entuzijazmo ovaploćuju misaonost igre, utiskujući svojim talentom snažan pečat ostvarenoj ideji: Mojca Majce (Slovenija); Ema Janković (Hrvatska); Branko Mitrović (Bosna i Hercegovina); Luka Živković i Jakša Filipovac (Srbija).

Posle velikog uspeha koji je bio potvrđen toplim prijemom i frenetičnim aplauzom u Sarajevu ekipa Vol. 2 nastavlja svoju misiju zbližavanja hodočašćem po prostoru nekadašnje zajedničke otadžbine. Sledeća izvođenje biće u 9. marta Velenje; 10. marta Krško; 21. juna Maribor a 28. jula Šibenik…

Malina Stanojković jedina predstavnica Srbije na takmičenju Hľadáme mladú nádej baletu koje je održano od 13 do 16. februara u Liptovský Hrádok u Slovačkoj, osvojila je Specijalnu nagradu za najbolje izvedenu klasičnu varijaciju.

Malina Stanojković je učenica četvrtog razreda srednje baletske škole Lujo Davičo u Beogradu,izvela je varijaciju iz baleta Pahita i savremenu koreografiju Isidore Stanišić Suknja, pod mentorstvom Lidije Pavlović balerine Narodnog pozorišta i pedagoga savremene igre.

Institut za umetničku igru iz Beograda organizovaće (treći po redu) letnji seminar za umetničku igru u Vranju SUMMER DANCE CAMP VRANJE 2017.

Letnji seminar u Vranju trajaće 10. dana i obuhvata oblasti klasičnog baleta, savremene igre, mjuzikla, hip hopa i koreografije kojim će rukovoditi značajni stručnjaci iz ovih umetničkih oblasti. Rezultati postignuti tokom rada biće javno prikazani na Gala koncertu 10. jula u Domu Vojske u Vranju.

Polaznici seminara biće smešteni u Domu učenika srednjih škola u Vranju, gde su im obezbeđena tri obroka, besplatan internet, teretana i drugi sportsko rekreativni programi.

Predavanja će držati Bahram M. Juldašev (Rusija), Lidija Pavlović (Srbija), Isidora Stanišić (Srbija), Tomek Pomersbach (Poljska), Ema Janković (Hrvatska), Boris Vidaković (Srbija) i Branko Mitrović (Srbija).

Seminar će trajati jedanaest dana od 1. jula do 10. jula ove godine i održavaće se u Vranju.

Polazak iz Beograda je 30. juna u 11.00 časova ispred Instituta za umetničku igru, ulica Bulevar vojvode Mišića 43, Beograd.

Letnji seminar za umetničku igru u Vranju podržali su gradonačelnik Vranja, dr spec. Slobodan Milenković, Uprava grada Vranje, Dom Vojske u Vranju i Dom učenika srednjih škola u Vranju.

Letnji seminar za umetničku igru u Vranju namenjen je učenicima osnovnih i srednjih baletskih škola, plesnim školama i klubovima, studentima Instituta za umetničku igru i profesionalcima s područja Srbije i regiona.

Cena seminara je 200 evra za učenike iz Srbije, 300 evra za učenike iz regiona.
U cenu je uključen prevoz iz Beograda, pansion (tri obroka), smeštaj, izleti, kao i završni Gala koncert u kome će učestvovati svi polaznici.

Primer uplatnice:

Više informacija možte da dobijete putem telefona studentske službe Instituta za umetničku igru (011) 41 40 420 svakog dana od 9 do 17 časova.

Snimak Gala koncerta 2016. možete pogledati OVDE.

Fotografije Summer Dance camp Vranje 2016. mošete pogledati OVDE.

Jelena Janković majstor umetničke fotografije na nedavno održanom konkursu Balkan Photo Award koji se svake godine održava u okviru Balkan Photo festival ovenčana je lovorovim vencem trijumfa: nagradu joj je jednoglasno dodelio Međunarodni dvanaestočlani žiri kao ukupnom pobedniku konkursa i pobedniku kategorije Svakodnevni život za fotografiju Selfi kultura.

Kao prvo, ponovo čestitamo veoma ponosni što ste saradnik Steparta od njegovog početka. Tada ste bili fotograf Bitef teatra i još tada skrenuli pažnju na neuobičajen ugao beleženja trenutaka igre. Kada ste se zaljubili u taj oblik umetnosti?

J.J: Hvala ovom prilikom moram da kažem da je fotografija trenutno u užem izboru na takmičenju Sony World Photography Awards i čekamo dalje rezultate. Ušla je u užu selekciju od ukupno 105,692 prijavljenih fotografija iz 182 zemlje. Kao što nagrađena fotografija otkriva jedan ludi moment beleženja stvarnosti, tako je i moje zaljubljivanje nastalo upravo u to. Fotografija mi je dala mogućnost da kroz kadar pričam, prenosim i delim umetnost, kako svoju, tako i umetnost igrača, glumaca, teatra, umetnost življenja…

Da li je to bio coup de fudre, svesna odluka ili intuicija?

J.J: To je bila svesna i luda odluka koju sam donela u 24. godini. Završila sam fakultet koji nema veze s fotografijom, primila diplomu i odlučila da se time neću baviti. Ušla sam u kuću i rekla roditeljima da ću svoj put nastaviti kao fotograf. Naravno mislili su da sam poludela. Nisam imala dobar aparat, kompjuter, programe za rad… Ništa, samo volju za učenjem i radom… Po neki put se pokajem zbog te odluke, ali već sutra kad se probudim imam novu ideju za stvaranje. Bavljenje umetničkom fotografijom u Srbiji ravno je samoubistvu. Zakoni o autorskim pravima ne postoje, rad ne možeš da naplatiš, ne možeš da ga zaštitiš… a Srbija ima toliko mnogo talentovanih koji na žalost jedva čekaju priliku da odu iz države koja ne pruža mogućnost izbora. Umetnost je zamenio kič.

Hvatati igru svetlosti liči na hvatanje leptira. Leptir živi jedan dan, zrak svetlost jedan časak. Odraz leptira ako ga ne zarobi crtež svetlošću gubi se zauvek. Poimate li kolikom moći vladate?

J.J: Ne baš. Verovatno kada postanem svesna, magija će nestati. Volim i poštujem igru, snagu igrača, discipline kojom žive. Od prvog dana kada sam počela da fotografišem osećala sam da sam tu zbog njih a ne radi sebe. Čar je u međusobnom delenju koje osećam radeći pokret.

Fotografisati čine dve grčke reči koje opredeljuju suštinu te umetnosti: foto=svetlost, grafos=pisati, crtati, znači ukrotiti zauvek igru svetlosti i senke, čuvajući sećanje na ono čega više nema. Možete lid a odslikate svoj stvaralački credo?

J.J: Slobodno stvaranje bez kalkulacija. To je neprekidna i teška borba, ali istinita. Umetnik nije neko ko je inspirisan već neko ko je sposoban da inspiriše druge.

Iako veoma mladi stekli ste osobeno mesto među našim doajenima fotografije, svojim iskrenim, jasnim, romantičnim ali ne sentimentalnim rukopisom. Kod koga i gde ste učili zanat?

J.J: Imala sam neverovatnu sreću da na svom početku upoznam sjajnog umetničkog fotografa i divnog čoveka Aleksandra Radoša od koga sam puno naučila. Dao mi je beskrajnu slobodu, nikad me nije omeđavao nekim pravilima, puštao me je i gledao u kom pravcu ću otići. Najbitnije što sam naučila od njega da stvaram sopstvenim bićem, DA PRIČAM, DA DAJEM, A NE DA OČEKUJEM. Da ne razmišljam o nagradama, takmičenjima, nego da svim srcem živim svoju umetnost, a ostalo će doći samo po sebi kad zato dođe vreme. Beskrajno sam mu zahvalna na tome.

Zanat bez talenta je samo umeće a ne umetnost. Ko je u Vama prvi naslutio talenat?

J.J. Ljudi oko mene. Uopšte nisam bila svesna, samo sam stvarala, a prepoznavanje je došlo samo po sebi. Imala sam uz sebe divnu osobu koja me je ubedila da verujem u ono čime se bavim, poverovala sam i nisam odustala, pa se ukazala sreća da rastem uz BITEF festival i tako polako formirala svoju estetiku.

Vaša kamera bezpogovorno sledi ples Vaših misli, oka i smisla za detalj. Slažete li se da svetlost i senka mogu iscrtati sva ljudska osećanja, od smeha, humora, radosti, sarkazma do očajanja i nade?

J.J: Slažem se. Sve to i više od toga. Zato volim fotografiju. Predstavlja sve ono u nama i što je oko nas. Na žalost kod nas se sve manje na takav način koristi fotografija i njena snaga je zamenjena komercijalnom upotrebom.

Vaše fotografije nastavljaju da igraju s baletskim umetnicima, igračima Kola, Bitef Dance kompanije… s gospođama Plesnog teatra gospođe… čuvajući ne samo kolorit originala nego i ritam pokreta. Kako to uspevate?

J.J: Prvenstveno je bitna prisutnost onda i inspiracija kako u timu s kojim radim tako i inspiracija umetnika s kojim sarađujem. Možda je najbolji primer za to saradnja s Nacionalnim Ansamblom Kolo. Da direktor ansambla Kolo Vladimir Dekić nema tu neverovatnu viziju i pokretačku energiju verovatno ne bih mogla nikada toliko dugo da fotografišem nacionalnu igru. Njegova profesionalnost i vera u moj rad, dale su veliki rezultat i sjajne fotografije koje nisu samo mojom zaslugom. Dao mi je beskrajnu slobodu u stvaranju i time pokrenuo lavinu inspiracije s Ansamblom Kolo. Posle dve godine rada i dalje imam tremu pred koncert kao na početku, radujem se novim stvaranjima daljem istraživanju, šta još može da se dobije od te vrste pokrete od izvrsnih igrača… Mi imamo tim koji me pokreće i kada se umorim uvek me podigne. Za mene je to inspiracija.

Vaša pobednička fotografija na ovom prestižnom Međunarodnom konkursu predstavlja čudesnu riznicu misli, osećanja, filozofije, sete, usamljenosti i ohrabrujuće nade i jedinstvene lepote. Kako ste uspeli da uhvatite svetlost nade i ljubavi i nežnog zajedništva u tom bespuću mnogoljudne otuđenosti?

J.J: Fotografija je zabeležena u Puli na koncertu Massive Attack prošle godine. Nemam baš neku definiciju objašnjenja, to je bio trenutak koji ne mogu da objasnim. Pravo mesto, pravo vreme, i veština brzog beleženja. Kada radiš u pozorištu kao fotograf jednostavno se naučiš brzom reagovanju, jer nema puno vremena za čekanje. Niko neće zbog tebe da ponovi celu predstavu. Naučiš da budeš lovac.

Neki predpostavljaju crno belu fotografiju kolorističnoj, navodeći da je teže u njoj ostvariti atmosferu ili bolje karakter bilo figure ili nekog objekta, dok boja pruža bezbroj mogućnosti da mimikrijom atraktivnosti pokrije nedorečenost. Šta mislite o tome?

J.J: .Smatram da je tu autorov rukopis najbitniji. Sam autor zna šta je najbolje i tom svojom odlukom samo delo čini jasnim ma kojom tahnikom radio. Individualnost je bitna, ostati dosledan svom rukopisu, nepravdajući se zbog čega smo nešto ovako ili onako uradili. Jednostavno smo uradili i tako odlučili. Kreiranje individualnosti i formiranje autorskog rukopisa smanjiće i taj mizaran osećaj konkurencije. Dat nam je dar stvaranje, ne za takmičenje i sputavanje, nego za deljenje i širenje. Formiranjem autorskog rukopisa daje mogućnost izbora i da te biraju za poslove koje možeš najbolje da uradiš, a ne da od tebe traže stvari koje ne možeš da im daš. Nismo program za instaliranje. Mislim da su to jako bitne stvari.

Šta planirate za budućnost; čemu se nadate; šta želite?

J.J: Ne volim puno da planiram… Više puštam stvari i sledim ih. Za sada znam da imam jedan plan, da ne odustanem, a želela bih da istrčim svoj ultra maraton u budućnosti. 🙂

Ko ste Vi?

J.J: Sljemenašica i maratonac u pokušaju. 🙂

Za to je potrebno: Ljubav, da ne misliš da je trener lud čovek i da ga slediš sa puno ljubavi i volje i ako znaš da je lud. Ja ga volim svim srcem i kada plačem na stazi. 🙂 Drugarstvo… da izađeš po kiši i snegu sa svim ostalim ludacima napolje, da trčite zajedno i da se osećate kao da je baš to najepši dan. Prijateljstvo, da verujš u sve njih kada ti kažu da možeš, a ti znaš da ne možeš.

Tako je isto sa fotografijom i sa mojim bićem. Sve je to jedno!

СТЕПART možete preuzeti OVDE.