RAZGOVOR: VLADIMIR TOMAŠEVIĆ

RAZGOVOR: VLADIMIR TOMAŠEVIĆ

Profesor, Dekan Fakulteta za inženjerski menažment, osnivač Instituta za bezbednost i Instituta za umetničku igru, član Akademije nauka i umetnosti Velike Britanije, rodjen u Beogradu, osnovno školovanje završio u Nigeriji, srednje obrazovanje i osnovne, master i doktorske studije završio u Velikoj Britaniji, gde je na Kembridž Univerzitetu odbranio magistarturu iz filozofije kao i doktorat iz gradjevine. Po školovanju racionalista, po prirodi senzibilan, romantičan, sklon umetnosti.
Kako ste usaglasili ove dve suprotnosti ili jednostvano one jedna drugu dopunjuju?
V.T: Ko vam kaže da jesam?
Slovite kao stručnjak u svojoj profesiji a i kao znalac opere i umetničke igre; ponovo isto pitanje kako ste usaglasili dva toliko različita afiniteta?
V.T: Prvo i osnovno, svako od nas ima neku profesiju. Međutim iako profesija u nekim slučajevima nije vezana za umetnost to ne mora po automatizmu da znači da je pojedinac nesposoban da razume određene oblike umetnosti. Naravno, kada su u pitanju opera i umetnička igra, isto kao i film, likovne umetnosti, ili primenjene umetnosti, stvar je u količini izlaganja nečemu. Što je čovek više izložen nečemu i što više vidi ili upozna, u poziciji je da to što vidi kvalitetnije i oceni odnosno uživa. Tako da te dve kategorije nisu kontradiktorne, već na kraju krajeva jedan profesionalac, odnosno uslovno rečeno, prosvetar, treba da bude u jukstapoziciji određenih tačaka (ne samo dve) već tri. To su s jedne strane, kako ste rekli, senzibilnost i romantičnost, a treća je racionalnost.
Osnovno školovanje u Nigeriji odvijalo se na francuskom jeziku. Školovanje u Velikoj Britainiji na engleskom jeziku, živite i radite u Srbiji u kojoj su imperativ srpski jezik i ćirilica. Da li lako izlazite na kraj s tim različitim stilovima izražavanja?
V.T: Školovanje u Nigeriji se ne odvija na francuskom, već na engleskom jeziku. Nigerija je Anglofona zemlja, bivša engleska kolonija. I da, jedno vreme sam se školovao na engleskom, zatim se školovao na francuskom jeziku pošto nije bilo srednje škole na engleskom za strance već samo za diplomate – a do kasnih devedesetih je ipak francuski bio jezik diplomatije. Zatim, istina je da sam bio poslat u internat (vojni) u Veliku Britaniju. Međutim, ono što je kod nas u Srbiji svima poznato, to je da kada neko u ranijoj mladosti ode (da li zbog roditelja, ili zbog drugih razloga) iz svoje zemlje, to bolje govori taj jezik. A opšte je poznato da oni što odu na tri meseca iz Beograda, počnu da zavrću jezikom i zaborave srpski.
Da ne zaboravimo još jednu Vašu ljubav: slikanje. Zidovi prostorija u kojima boravite i radite ukrašeni su Vašim uljima i grafikama, zar Vas taj talenat nije uputio na druge životne staze?
V.T: Ne, naprotiv. Za mene je slikanje jedna vrsta relaksacije. U ostalom, teško da bi mogao sebi da priuštim svakog Pikasa ili Rembranta koji mi se dopada.
Poznati ste kao hrabri, inventivni, neumorni i skloni da prihvatite životne izazove. Da li je to avanturizam ili radoznalost?
V.T: Pa vidite, nije stvar ni u hrabrosti ni u neinventivnosti, odnosno inventivnosti. Stvar je u tome da imam potrebu da uradim nešto novo. Naravno, kod nas, u našoj zemlji se svaki oblik rada, odnosno pokušavanja da pomerite nekakve granice, tretira kao hrabrost i neka naročita inventivnost. Ja nisam ništa više, nego profesionalac koji voli da svakodnevno radi svoj posao.
Pre nekoliko godina napustili ste siguran status profesora na Singidunum Univerzitetu i upustili se u neizvesnu budućnost osnivajući Fakultet za inženjerski menadžment. Posle pet godina nesumnjivo uspešnog rada i odškolovanih stotine stručnjaka, pitanje da li je to bila avantura je izlišno, ali nije izlišno pitanje kako ste odlučili da ponovite rizičan poduhvat i u okviru svog Fakulteta osnujete Institut za umetničku igru?
V.T: Rekli ste da sam pre nekoliko godina napustili siguran status profesora na Univerzitetu Singidunum. Tu je potrebna mala korekcija. Ja sam napustio siguran status profesora na Kembridžu, a Singidunum je bio samo jedna mala tranzitna stanica, koja mi je dozvolila da steknem bolji uvid u visokoškolsko obrazovanje u Srbiji i tako se bolje opremim da unapredim određene aspekte ovog sistema koje sam ja doživeo ka prepune potencijala. Osnivanje prvog Fakulteta je bio poduhvat svoje vrste, a svaki naredni je bio znatno olakšan. Što se tiče daljeg osnivanja drugih delova visokoškolske ustanove, Institut za umetničku igru je organizaciona jedinica Fakulteta za inženjerski menadžment, jer kao što znate, univerziteti prave fakultete, fakulteti mogu da osnivaju institute. Mi smo na Fakultetu za inženjerski menadžment imali smer odnosno Katedru za kreativne industrije i zbog toga smo imali veliki broj profesora, odnosno ti profesori su imali veliki broj kontakata u svetu umetnosti, koje smo kasnije prirodno valorizovali u smislu osamostaljenja. Tako da je ovo bio samo jedan organski rast i razvoj jedne ustanove. Naravno, kada se akredituju svi programi na osnovnim, master i doktorskim studijama, mi ćemo taj Institut izdvojiti kao nezavisno pravno lice jer jednostavno administracija i zajedničke službe ne mogu da budu unutar jednog sistema za dve ustanove koje objektivno imaju različite operativno-logističke potrebe.
Prethodnim pitanjem smo se vratili na početak. Umetnička igra, sjaj i skriveno trnje na putu osvajanja skrivene umetničke lepote. Da li je to Avers ili Revers Vaše ličnosti?
V.T:
Svako svoju profesiju doživljava kao određeni sjaj i skriveno trnje na putu osvajanja nečega. Dok, oni koji se bave umetničkom igrom, građevinu, inženjering i organizaciju doživljavaju kao Avers, neko drugi ih doživljava kao Revers. Takođe, neko umetničku igru doživljava kao Revers, a ovo drugo kao Avers. Nisu to Avers i Revers jedne ličnosti, to je jedna ličnost. Ličnost ne mora da ima samo dve strane, ona može da bude svestrana.
Kako izgleda Vaš radni dan?
V.T:
Moj radni dan je vrlo širok pojam. Obično počinjem ujutro oko šest (malo spavam, a priroda mi je tu izašla u susret), ujutro sam najproduktivniji jer najbolje radim kad nema nepotrebnih upadica, odlazim na Fakultet oko devet-deset, gde posle do jedanaest ne mogu ništa da uradim jer mi uleću raznorazni u kancelariju i pitaju razno-razna pitanja koja ničemo ne služe, a pri tom ni sami ne znaju zašto su došli (što pitanja, što oni sami ali srpska potreba da se gazda “nešto pita” je skoro neograničena koliko i Kosmos). Zatim se bavim svojim administrativnim poslom, odgovaram na I-mejlove, što je vrlo naporno (ali hvala Bogu nemam facebook). Normalno, posle toga se bavim i pedagogijom, ide se na ručak oko jedan, zatim idu poslepodnevni poslovi. Onda ide ovaj drugi deo moje ličnosti, gde sam poslovodni organ u skladu sa Zakonom, kada razgovaram sa drugim svojim kolegama u poslepodnevnim časovima. Onda opet malo pedagoškog i naučnoistraživačkog rada sa poslediplomcima. I tu ima onda još raznoraznih stvari koje su ponovno vezane za javniji deo posla jer, sva kulturno-umetnička dešavanja su neminovno vezana za večernje časove, kada se moj dan završava oko jedanaest – dvanaest. Tada malo još u glavi “izvrtim film” i uživam sa ukućanima (najčešće tako što ustanovim da kablovska nije plaćena, preslišavam oko friško pristiglih kazni za parkiranje i računa za mobilne, organizujem veze za hipersonično rešavanje problema najšireg spektra od biometrijskih dokumenata do krpljenja krova na splavu na Savi). Tako da, moj radni dan je vrlo dugačak, ali pošto mene moj posao definiše, uopšte mi nije teško.
Nastavljajući se na ovo pitanje, imate li uopšte neradni dan?
V.T:
Ne, ja sam privatnik. U tom smislu mi je vrlo interesantno poimanje nekog ko radi u državnoj službi da kada ste privatnik, vi se sami svoj gazda i ne zavisite ni od koga. U stvari, kada postanete privatnik, shvatite da nikada nema kraja poslu i da ne možete da pobegnete ranije sa posla, jer ne možete da pobegnete sami od sebe. Ne možete da prevarite gazdu, sem ako nemate naročiti problem sa šizofrenijom. Tako da ne postoji neradni dan.
Da li se i kako odmarate?
V.T:
Naravno. Tretiram posao kao hobi i hobi kao posao. Shodno tome odmaram se stalno.
Šta je za Vas najdragocenije u životu?
V.T:
Ne odgovaram na intimna pitanja putem štampanih i elektronskih medija.
Saznali smo da ste izvrstan kuvar, kako ste savladali tu umetnost?
V.T:
Kada bih Vam rekao, ne biste mi verovali. Priča involvira dva kuvara, sous-chefa, batlera i naravno moju prezabrinutu majku koja šalje dete u vojni internat ranih 90ih godina na drugi kontinent u zemlju gde u tom trenutku obožavaju nas Srbe. Ali, hajde da to ostavimo samo kao da: umem da se prehranim.
Šta bi, a šta ne bi nikad učinili?
V.T:
Učiniću sve što je neophodno ako mi to savest opravda.

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someone

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *