RAZGOVOR: DEJAN KOLAROV

RAZGOVOR: DEJAN KOLAROV

Prvi solista Beogradskog baleta, nosilac mnogobrojnih značajnih rola u matičnoj kući, Operi i teatru Madlenianum, Bitef teatru i scenama van zemlje, dokazan kako u klasičnom i neoklasičnom repertoaru tako i kao igrač savremenog izraza, predstavio se svojim poštovaocima novim, ali ne i neočekivanim interesovnjem: režija i koreografija.
U subotu, 17. januara, u okviru projekta Veče mladih koreografa izveden je njegov debitantski balet Ćelava pevačica.
Upravo to je neposredan povod za ovaj razvogor.

U detinjstvu i ranoj mladosti skloni smo fetiširanju aktuelnih heroja, bilo sporta ili umetnosti. Da li ste odabrali balet zasenjeni slavom nekog igrača, ili je to bio unutrašnji glas koji Vas je doveo Terpsihori?

D.K: Nikad nisam imao heroja u plesu. Oduvek me vodio unutrašnji glas. Bio sam aktivno dete, trenirao sam karate, kajak, stoni tenis, plivanje, ali na kraju je ples preovladao.

Kako je teklo Vaše školovanje?

D.K: Nije mi bilo lako. Nisam bio snalažljiv i slobodan. Vrlo mlad počeo sam da živim sam, i odvojen od svojih najbližih. Trudio sam se da što više naučim od svoje profesorke Savke Imanić a kasnije od Ivanke Lukateli.

Kada ste i pod čijim okom izdvojeni između jednakih?

D.K: U školi je bilo samo tri dečaka u razredu. Igor Miloš, Aleksandar Ilić i ja. Čini mi se da smo svi bili jednaki, ali kad smo ušli u Narodno pozorište sve je teklo svojim putem. Kvalitet i rad nas je isticao i doveo na pozicije koje imamo sada.

Da li, i kome u sebi zahvaljujete za koraćanje po trnovitoj stazi umetnosti?

D.K: Nisam siguran. Podršku sam imao od svojih roditelja, ali sam sam znao šta želim. Mislim da je unutrašnji glas ipak bio presudan. Bez dvoumljenja ples je u meni probudio ono nešto zbog čega sam bio spreman da rizikujem. Sve to se dešavalo za vreme teškog perioda naše zemlje, ali ja sam ipak išao napred.

Čiji je uticaj na Vas bio najsnažniji, i da li ga je bilo uopšte?

D.K: Nije bilo ničijeg uticaja. Sve je bilo moja odluka.

Imate li svog heroja današnjice?

D.K: Heroja nemam. Ali se divim ljudima koji imaju uspešnu karijeru i koji su posvećeni svojoj porodici.

Uspešni ste kao klasičan i neoklasičan tumač baletskih rola; rano ste se oprobali, s uspehom, kao savremeni igrač, može se reći da ste uz Anu Ignjatović Zagorac u nezaboravnom Triptihu Ramon Uljea, javno i zvanično otvorili novu stranicu igre, uvodeći nepovratno, savremeni ples na velika vrata kod nas. Kakav je bio Vas susret s Uljeom i njegovom tajanstvenom vizijom igre?

D.K: Uf! Davno je to bilo i baš mi je drago da se neko toga seća. Jeste, to je bila jedna od mojih prvih modernih uloga. Bio sam zaista oduševljen i zainteresovan tim projektom. Bila je novina, a i prvi put saradnja sa stranim koreografom. Zaista pamtim sve najlepše u saradnji i vremenom provedenim s njim kao i s Anom. Tada sam tek završio obuku u vojsci i to mi je bilo kao nagrada za pregurane mecese u vojsci u kojoj sam se jedva snašao.

Možete li ukratko, da formulišete Vaše viđenje sličnosti i razlike između belog baleta i savremene igre, i da li nekoj od njih dajete prednost?

D.K: Kao sasvim mladom beli baleti su mi bili nešto najlepše i nešto što sam želeo da dostignem s najvećim kvalitetom. S tom težnjom sam radio, ali kada sam osetio savremniji izraz to mi je otvorilo nove vidike i nova osećanja. Smatram bitnim da igrač doživi i jedno i drugo. To kompletira igrača. Nešto savremeniji ples sam otkrio u Nemačkoj dok sam tamo radio, i to bih voleo da doživim i usavršavam. Zaista uživam u jednom i drugom, ali mislim da moderniji pravci pružaju više mogućnosti da se igrač iskaže kao umetnik.

Da se vratimo na povod razgovora:kada je u Vama sazrela odluka da se oprobate i kao režiser i kao koreograf?

D.K: Teško mi je da na pitanje odgovorim. Nikad nisam konkretno mislio o tome. Jednostavno je izgleda došao red na to. Sarađivao sam i radio s mnogo koreografa i u zemlji i u inostranstvu. S domaćim i stranim, pa je stečenim iskustvom i ovaj stepenik došao na red.

Nesumnjivi uspeh Vašeg šarmantno razigranog prvenca ohrabruje da nastavite; da li već imate nove ideje, ili se, zasluženo odmarate posle uspeha?

D.K: Za sada nemam ništa u planu. Sve se desilo da kažem ne namenski. U vreme kad mi je ponuđeno da uradim koreografiju za Veče mladih koreografa, u glavi mi se vrtela tema samoće. Kada sam koleginici Sanji Ninković rekao o čemu razmišljam, predložila mi je Ćelavu pevačicu Ežen Joneska. Kad sam pročitao tekst shvatio sam da je to TO. Da je to ista tema, ali da je mogu obraditi na šaljivi način. Ne mogu reći da se odmaram, u mislima uvek imam nove teme. A kad i da li će biti ostvarene, to ne znam.

Vaša kreatorske mašta našla je odlične tumače u ekipi koju ste izabrali, i ne samo što Vas je prikazala kao reditelja-koreografa koji obećava, već je u nekim poznatim igračima otkrila, potstakla nove mogućnosti izražavanja. Da li se to dogodilo spontano, ili je bilo smišljeno vodjeno od početne ideje?

D.K: Od početka mi je bilo bitno da saradnja bude jasna, kvalitetna i prijatna. Imao sam ideju i vodio sam ih kroz nju, ali u toku rada, proces je dodavao svoje. Dogodilo se jednostavno da je išlo u pravcu koji sam želeo. Bilo mi je važno da vidim da li to žele, i da im rad bude interesantnan, tako su vođeni mojom idejom mogli da dopunjuju lik koji tumače.

Vaša humorna, nezlobivo ironična predstava oslikava Vas kao vedru, duhovitu, sklonu apsurdu ličnost. Kakvi ste ustvari?

D.K: Smatram da je apsurd svuda oko nas. Ali na nama je da odlučimo na koji način ćemo da živimo s tim. Ovog puta moj izbor je zabava. Trudim se da sve češće razmišljam tako. Život ipak ne mazi…

Šta mislite o nagradama, da li su podstrek ili nesvesan pristanak na buduće kompromise?

D.K: I jedno i drugo. Nagrada koliko god da podstakne isto toliko i obavezuje da sledeći put moramo biti bolji i odgovorniji. Mač s dve oštrice.

Skrivena želja?

D.K: Nemam neku skrivenu želju, ali bih zaista voleo da mogu sebi da omogućim sopstveni stan. Podstanar sam od 1998. Pre toga dve godine života u Domu učenika za srednje škole. To želim od detinjstva, ali kakva je trenutna situacija i dalje je samo želja. Nisam ni kreditno ni finansijski sposoban… Ali nada još uvek postoji.

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someone

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *