OD GUSENICE DO LEPTIRA

OD GUSENICE DO LEPTIRA

Autor poznat po fotografijama na kojima je beležio sve faze radnog dana baletskih igrača u svojoj knjizi pod naslovom What Lies Beneath (Veština koja je ušla pod kožu), na objektivan, duhovit, nadahnut način prikazuje surovu discipline i neumoljivu zahtevnost koju svakodnevno moraju da savladaju posvećenici Terpsihore, da bi, svake večeri prozračno, lako i elegantno svojom igrom dočarali iluziju lepote.
Suštinu ove knjige čije fotografije prati obaveštavajući tekst može najbolje da iskaže latinska mudrost rečima Per aspera ad astra*.

Potrebne su godine istrajnog svakodnevnog vežbanja da bi se od mladog tela oblikovalo i stvorilo zamamno čudesno biće koje dostiže nemoguće. Dan mladih posvećenika Terpsihori počinje vežbom, koja često surovo zahteva bolne pokrete i istezanje mišića.
Zaštićeni višeslojnom odećom koja omekšava i opušta telo, sedeći na podu, masirajući izranjavane prste, više liče na začaurene gusenice nego na leptira u koga će se pretvoriti rasplićući svojom igrom svilene niti umetnosti.
Svakog jutra u radnoj nedelji, u svakoj plesnoj kompaniji na svetu, plesači se okupljaju za čas koji počinje ovako: izvode se vežbe s kojima je većina upoznata od detinjstva i ponavlja se više od bezbroj puta čitav sat. Zatim se s nežnog protežea ide do visokih skokova, od ravnoteže do preokreta, objašnjava Edward Watson iz Akademije Kraljevskog baleta. To je nešto kao pranje zuba zaključuje. Sve to mora da se uradi da bi se moglo igrati, da bi se stekla snaga, fleksibilnost i dostigne maksimum neophodnog. To je takoreći svakodnevni svojevrsan tehnički pregled, ako se ne odradi čas ne može se ići na probu a još manje na predstavu.
Takva disciplina je osnova zanata. Sastavni deo je strogost prema sopstvenom telu. Često se vežba i igra od deset ujutro do kraja predstave istog dana. Svaki deo tela mora biti pod kontrolom i spremno da bi se dostiglo sve što igra zahteva. Specifična vrsta snage i kondicije, razlikuje se od kondicije vrhunskih atleta i sportista jer igrač to ponavlja po ceo dan. Da bi se ona dostigla u Akademiji Kraljevskog baleta angažovali su stručnjake rehabilitacione jedinice za elitne olimpijce da rade s igračima.
Sposobnost da se prevaziđu ograničenja sopstvenog tela čini igrače tako fascinantnim. Njihova igra više liči na mističnu silu nego na puku fizičku snagu, to je težnja da se ispriča priča sopstvenim telom.
Prvakinja i umetnički direktor Engleskog nacionalnog baleta kaže: …balet je ono što se događa u nepoznatoj zemlji između koraka… to je ono što izdvaja igrača od talentovanog pojedinca. To je čarobna terra incognita*… Želite sve više emocionalnog izraza u svom fizičkom iskazivanju. Kako sazrevate tako sve više želite nešto manje fizičkog a više emotivnog. Igrači moraju da veruju u sebe kako bi uspešno ostvarili umetničku iluziju kojom prikrivaju i opravdavaju naporan rad.

* preko trnja do zvezda;
* nepoznata zemlja;

rg-books 2015 uk

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someone

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *