INTERVJU ALEKSANDRA PALADIN

by baletskoudruzenje

Vaša doktorska disertacija ima neočekivan naziv, a u tezi postavljate provokativna pitanja na koja dajete odgovore zasnovane na dugogodišnjem proučavanju svih dostupnih relevantnih izvora. Šta Vas je podstaklo da se odlučite na to istraživanje?

A.P: Podstakla me je činjenica da se više od decenije, kad god se pomene finansiranje javnog servisa, postavlja i pitanje da li treba ukinuti ansamble Muzičke produkcije RTS i čemu oni uopšte služe? Takva pitanja mogu da postave samo oni koji ne znaju, ili ne žele da znaju, da je reč o ansamblima koji imaju umetničku tradiciju dugu više od osamdeset godina. Da su oni, iako su osnivani za potrebe muzičkog programa Radio Beograda, a kasnije i Televizije, istovremeno bili, a i danas su vodeći nosioci srpskog muzičkog života. Radom sam želela da pokažem na istorijsku važnost njihovog delovanja na planu očuvanja i javne prezentacije nacionalne kulture. Danas spadaju u retke koji se mogu pohvaliti da kontinuirano i planski modeluju svoju programsku politiku upravo u tom pravcu.

 

Slušaocima Radio Beograda poznati su Vaš glas i ime. jer ste već godinama autor i voditelj dve omiljene interesantne, informativne, duhovite, a iznad svega korisne emisije: Susretanja, i na žalost ugašene Kolorature i kreature u kojoj ste znalački i sažeto vodili slušaoce kroz svet opere i operskih zbivanja. Bilo je očekivati doktorat iz oblasti umetničke muzike. Šta je prevagnulo u korist odabrane multiumetničke, multikulturalne, društveno političke i sociološke teme?

A.P: Dvadeset godina radim u medijima i svo to vreme svedok sam u kojoj meri politička, ekonomska i druga zbivanja utiču na modelovanje tema programa, a time i muzike, jer oblikuju i samo društvo. Ovde ne govorim o socijalno angažovanoj umetnosti, već o muzici koja predstavlja jedan od najznačajnijih segmenata programa, koji je svoj koncept menjao u skladu sa programskim promenama nekada državnog medija, a danas javnog servisa. Sam doktorski rad, pored opsežnog istraživanja programa, jeste svojevrsna istorija Radio Beograda, koji sam odabrala kao interesantnu istraživačku temu, jer radim u ovoj instituciji,. Ako se zna da je ovaj medij sa kontinuiranim emitovanjem započeo 1929. godine i da ga i danas rado sluša veliki auditorijum, onda moramo biti svesni da govorimo o istorijskom periodu u kome je država u kojoj danas živimo više puta modifikovala svoju strukturu i menjala svoje nazive. Ali, u svakom tom periodu mi govorimo o zemlji koja je bila zasnovana na multinacionalnom, a time i multikulturalnom konceptu, što je različite odraze imalo na program Radija kroz različite periode. Asimilacija kultura, kao koncept multietničkih država i njihovih medija, obeležilo je i program Radio Beograda, a posebnu specifičnu zvučnu boju dali su mu upravo ansambi Muzičke produkcije koji ni u jednom vremenu, pa čak i ovom komercijalnom, nisu odstupili od osnovne ideje koja je usmerena u pravcu javne prezentacije nacionalne kulture.

 

Tačan naziv Vaše  doktorske teze glasi?

A.P: “Funkcionalna uloga muzike i muzičke produkcije i u očuvanju nacionalne kulture”.

 

Kako definišete razliku između tradicije i baštine?

A.P: Tradicija je živa praksa, koju i danas možemo čuti i videti u autentičnim izvođenjima. Baština je arhivirana tradicija, koja je time sačuvana od zaborava.

 

Da li smatrate da između ta dva pojma postoji sinergija ili jedan proizilazi iz drugog?

A.P: I jedno i drugo! Tradicija – to je polazište iz koga je sve poniklo, to je uporište da ne zaboravimo ko smo, to je inspiracija da budemo inventivniji i moderniji, to je reper da znamo kuda smo se uputili, to je okrilje u koje uvek možemo da se vratimo kada zalutamo. Za umetnike, to preipitivanje tradicije je od neverovatne važnosti za njihovu kreativnost. E tu je važna baština, kao svojevrsni čuvar tradicije. Jedna bez druge ne mogu. Prepliću se.

 

Provokativan je zaključak Vašeg istraživanja, podrobno argumentovan u tezi: podela i uticaj muzike na sveukupna društvena zbivanja i uticaji koja ima na društveno političke i sociološke subjekte. Navedite bitne karakteristike?

A.P:  Veoma je interesantno bilo sagledavati kako su se muzički žanrovi modifikovali u odnosu na različite društveno političke i sociološke subjekte. Zanimljivo je, na primer, da je narodna muzika prvih godina emitovanja programa Radio Beograda tretirana kao „zabavna”, bez bilo kakve druge konotacije. Međutim, specifičnu ulogu imala je u periodima koje je okarakterisalo afirmisanje nacionalnih ideja i nacionalne kulture, naročito krajem šezdesetih godina i početkom sedamdesetih, zatim krajem osamdesetih, kada je simbolično predstavljala paradigmu nacionalnog identiteta. Sasvim drugačiji karakter dobija tokom prve decenije 21. veka, kada isticanje  nacionalnih osobenosti u političkom smislu ima negativnu konotaciju. To je i vreme kada je na programu Radija sve manje prostora za emitovanje dobijala izvorna, starogradska i tzv. komponovana narodna muzika, što je potpuno paradoksalno ako se uzme u obzir ekspanzija različitih podžanrova novokomponovane narodne muzike na drugim medijima. Ali i nije, ako se zna da ta “nova” narodna muzika ne nosi u sebi gotovo ništa o same tradicije.

Zabavna muzika je prešla put od tzv. “lake muzike”, kako su je nazivali do Drugog svetskog rata, preko muzike bunta i revolucionalnih intencija krajem šezdesetih godina, izraženih ne samo kroz muziku već i kroz tekstove vokalnih numera, do žanra koji je prepoznat kao kohezioni u smislu povezivanja Radio Beograda i auditorijuma različitih generacija. I danas njena uloga jeste u okupljanju slušalačke publike mlađe generacije.

Za razliku od njih, umetnička muzika je uvek tretirana kao neutralna, čak bi se mogla nazvati i politički neutralna. Ovaj žanr je upotpunjavao je programsku potrebu državnog medija, odnosno javnog servisa za afirmisanjem kulturnih sadržaja i za permanentnom edukacijom slušalaca, što se ispoljavalo kroz različite emisije i programe.

Pomenuti zaključci su meni bili veoma interesantni, ako uzmem u obzir da i muziku na programu radija slušam kao razonodu. Hocu da kažem da kao slušaoci i nismo svesni koliko je oblikovanje muzičkog programa kompleksno i odgovorno u odnosu na publiku medija.

 

Školovani ste muzikolog, radite kao urednik i saradnik mnogih emisija Javnog servisa; pokretač ste i suosnivač jedine i prve u nas revije klasične muzike Muzika Klasika u kojoj pored tema, da tako kažemo čiste muzike, sve više prostora zauzima rubrika Muzičko pozorište, s mnogim napisima koji se odnose na umetničku igru. I tu je zastupljen princip sadejstva raznorodnih vidova umetnosti?

A.P: Da. Muzika nikada i nije postojala sama za sebe. Ako se setimo praistorije i njenih početaka videćemo da je korišćena uz rad, za lov, za ritualne, magijske obrede i drugo. Ako apstrahujemo njenu socijalnu ulogu, mi od samih početaka muzike možemo pratiti sadejstvo raznorodnih vidova umetnosti. U današnje vreme, kada je taj “multi” koncept veoma rasprostranjen, i koncept Muzike Klasike osmišljen je da prati savremen intencije. Tu pre svega mislim na afirmaciju svega što ima odrednicu “klasično”, u smislu u kome se ovaj pojam tretira kao reč kojom se difinišu trajne vrednosti u umetnosti uopšze. U tom smislu muzika, pokret, muzičko-scenski teatar, razlčiti oblici savremenog muzičkog pozorišta, prožimanje žanrova i umetnosti jesu okosnica sadržaja svakog broja. To omogućava širinu tema, aktuelnost, ali i konkurentnost van granica zemlje.

 

Između mnogih aktivnosti (uređivačke, publicističke, voditeljske) najveću pažnju i čuđenje izaziva Vaša saradnja s timom stručnjaka Urgentnog centra Kliničkog centra Srbije, čiji ste ravnopravan član na hipotezi uspešnog lečenja raznih boleti uz pomoć muzike. Malo je znano da je još u biblijskim vremenima primenjivana terapija muzikom, a grčki filozof, matematičar i lekar, Pitagora, u 6. veku stare ere, pored svoje čuvene teoreme, postavio aksiomu: Muzika je dobra za dušu i lekovita za telo. Recite nešto o tome.

A.P: Tim predvodi dr Predrag Mitrović, kardiolog, koji je za svoja naučna dostignuća već dobio i svetska priznanja. Obzirom da je u pitanju multidisciplinarno istraživanje koje povezije medicinu i muziku, pozvao me je da kao muzikolog dam svoj doprinos, imajući u vidu činjenicu da je muzika veoma široko polje i da zahteva širinu znanja. U istraživanje je bilo uključeno 740 pacijenata, koji su bili podeljenji u dve grupe – jedna je slušala muziku kao terapiju, a druga, kontrolna, nije. Propisivanju terapije prethodilo je saznanje da su svi pacijenti imali srčani udar ili operaciju srca, i da su svi imali povišen krvni pritisak.

Svaki pacijent dobijao je kompakt disk sa numerama koje je trebalo da sluša. Kompilacije su definisane posle utvrđivanja muzičkih žanrova na koje je pacijent najbolje reagovao. Birali smo ih na osnovu reakcije zenice. Prilikom slušanja muzike zenica se širi ukoliko muzika ima pozitivne terapisjke efekte. Na taj način smo otkrili da mnogim osobama, pored muzičkih žanrova koje vole da slušaju, prijaju i odgovaraju i neki drugi žanrovi za koje nisu ni znali da postoje ili su samo čuli za njih. To nam je pomoglo u istraživanju, jer je svaka osoba morala da sluša propisanu muziku dve godine, a doza je bila 2 puta po 12 minuta dnevno, minimalno. Nakon određivanja muzičkog žanra, određuje se tonalitet kompozicija i tempo. Time smo za svakog bolesnika pojedinačno dobijali algoritam na osnovu koga sam birala kompozicije.

Nakon devet godina istraživanja, rezultati pokazali da su bolesnici koji su slušali muziku propisanu na ovakav način, u odnosu na grupu bolesnika koja je bila kontrolna i nije slušala muziku, imali značajno sniženje krvnog pritiska, značajno smanjenje broja otkucaja srca, mnogo ređe su imali pojavu angine pectoris, pojavu ponovnog srčanog udara, ponovnu operaciju na srcu i ređe su umirali. Istraživanje koje je prvenstveno uključivalo pacijente sa kardiološkim problemima, danas se već širi i na druge oblasti medicine.

 

Koliko sati ima Vaš radni dan; odakle tolika energija skrivena iza krhke figure i dečijeg osmeha?

A.P: Moj radni dan je veoma dug, jer malo spavam. Volim rano da ustanem i “uhvatim dan”, a ako je napolje i sunčano vreme – moje baterije su u potpunosti napunjene! Energiju mi daje i činjenica da radim posao koji volim, da se radujem svakoj novoj emisiji, susretu sa ljudima, interesantnim razgovorima, da mogu da budem kreativna i da stalno razmišljam šta bih novo mogla da uradim. Sve se okreće oko muzike.

 

Vaše stasavanje je proticalo pod uticajima dve različite umetnosti: majka, Zineta Musić je poznati pedagog klasičnog baleta, a otac Slobodan Atanacković kompozitor. Da li je bilo teško odlučiti se za koje carstvo?

A.P: Roditelji mi nikada nisu nametali svoj stav, ali verujem da su mudro usmerili moj izbor ka muzici. Balet je prelepa umetnost, mukotrpnog rada i kratkog trajanja na sceni. Nisam toga bila svesna kao dete, iako sam kao i svaka devojčica sanjala da budem balerina. Muzika je takođe prelepa umetnost. Ona daje spektar različitih mogućnosti za izbor profesije, takođe zahteva posvećenost, a pre svega ljubav. Zato danas kada razmišljam o tome kako sam se opredelila za muziku, mislim da su moji roditelji napravili taj izbor jos kada sam bila dete, gledajući u perspektivi moj mogući kasnji odabir profesije. Očigledno je da su me dobro procenili.

 

Superiorno, koncentrisano, sažeto i jasno odgovarali ste na pitanja Komisije koju su činili prof. dr Nikola Maričić, prof. dr Sonja Marinković, prof. dr Boris Despot, prof. dr Ana Martinoli i mentorka prof. dr Mirjana Nikolić. Nije se osećao ni zamor ni trema. Da li ih je bilo?

A.P: Nisam imala tremu. Odbranu sam doživela kao još jedno pojavljivanje na sceni. Međutim, uvek postoji to kreativno uzbuđenje, koje je veoma podsticajno i koje podiže adrenalin. Postoji i odgovornost prema Komisiji, u kojoj su sedele zaista eminentni profesori. Čini mi se da je sve proteklo kao za tren. Tu je naravno i publika. Porodica, prijatelji, dragi ljudi, kolege. Svi oni su me prvi put videli u ovoj ulozi. Veoma sam zadovoljna kako je protekla odbrana. Osećala sam veliku odgovornost prema temi koju sam odabrala. A zamor sam osećala tek kada je sve prošlo, ali to je onaj pozitivni osećaj kada se mešaju osećanja.

 

Kako ste se osećali prilikom izveštaja Komisije i proglašavanja za doktora nauke?

A.P: Bila sam veoma uzbuđena, srećna, prezadovoljna. Jedan veliki posao sam uspešno završila i radost je bila velika. Na trenutak mi se sve činilo čak i nestvranim, jer sam, pripremajući se za odbranu, više puta sanjala taj čin. Neke situacije sam i predvidela, ali toliku količinu emocija nisam mogla ni da sanjam!

 

Ko ste Vi:

A.P:  – prijateljstvo? – Prijateljstvo je reč čiji pravi smisao shvatam kako vreme prolazi, u kome se izdvajaju osobe koje zaista tako možeš i da nazoveš. Mladi ljudi su skloni da prijateljstvo banalizuju, povezujući ga sa društvom sa kojim se viđaju, izlaze. Više puta sam do sada “prosejala” svoje društvo kroz sito mog života. Ostalo je samo par prijatelja, manje od prstiju jedne ruke. Oni su, pored moje dece i porodice, moje najveće bogatstvo.

– iskrenost? – To je vrlina koja je u vremenu u kome živimo izgubila smisao. Čovek čak može da ispadne i smešan, a njegova iskrenost zloupotrebljena. Međutim, čovek ne može da pobegne od svoje kuće, pa tako ne mogu ni ja. Roditelji su me učili da je najvažnije da budem iskrena, pa tako vaspitavam i svoju decu. Tako će najiskreniji biti prema samim sebi, a to je kroz život veoma važno.

– emocije? – Za sve nas koji se bavimo umetnošću emocije su veoma važne. One su podsticaj za nove ideje, za kreativne procese, za nova dela. One motivišu, stimulišu, one pokreću i naš celokupni organizam da funkcioniše bolje, da mozak radi brže, da ne osećamo umor. Govorim o pozitivnim emocijama, iako su i istorija muzike i istorija umetnosti uopšte svedoci da su i negativne emocije bile pokretači za nastanak mnogih velikih dela. Lično nisam taj tip da uživam u negativnim emocijama. One otupljuju moju volju. Volim osećanje kada me probude polet, energija, radost i osmeh. Zato se i trudim da mi to “parče života” ne uništava ponekad ritualno dosadna svakodnevica, prepuna tema koje me uopšte ne zanimaju.

– planovi? – Planova je uvek mnogo. Doktorsku tezu želim da pretvorim u knjigu. U njoj su sakupljene kapitalne informacije u vezi sa Radio Beogradom i Muzičkom produkcijom, prvi put hronološki sistematizovane na osnovu zaista velike arhivske građe. Mislim da će to biti od velikog značaja i za medijsku kuću u kojoj radim, ali i za sve istraživače medija, kao i studente. Sa dr Predragom Mitrovićem završavam i knjigu “Iza violnskog ključa – muzika umetnost ili lek?”, koja je zasnovana na različitim temama kojima smo se bavili u okviru mog autorskog Noćnog programa, koji se emituje na programu Radio Beograda 1, svakog prvog četvrtka u mesecu od ponoći. U toku je i snimanje serije za Naučno-obrazovni program RTS koja nosi naziv “Stara srpska muzika” u kojoj se pojavljujem kao voditelj. Radimo je kao sintezu prošlosti i sadašnjosti i koristimo medij televizije na različite načine. Volim da se bavim istraživanjem mogućnosti medijskog izražavanja, tako da mi snimanja čine pravu radost. Do kraja godine planiram da završim i poslednji udžbenik za predmet Muzička kultura za gimnazije i time zaokružim celu seriju za ovaj nivo obrazovanja. Udžbenici za prvi, drugi i treći razred su već uveliko u školama. Radim na redakciji novih izdanja i udžbenika za više razrede osnovne škole, koje sam pisala kao koautor, po kojima danas radi oko 70% osnovnih škola u Srbiji. Revija Muzika Klasika je neiscrpni izvor planova. Spremamo i neke ekskluzivne novitete. I naravno moja emisija Susretanja otvara uvek nove prostore da budem kreativna i uvek nova. Pravi je izazov za mene, iako je radim vec skoro dve decenije.

STEPART ZAHVALJUJE NA SARADNJI I ČESTITA DOKTORSKU TITULU