Вечна Жизела

Вечна Жизела

Јуна месеца 1841. године париска Опера доживела је национални тријумф извођењем балета Жизела или Виле на музику Адолфа Адама и кореографију Жана Коралија. После 176 година новосадско Српско народно позориште премијерном обновом истог балета, под називом Жизела, 23. септембра отвара своју 157. позоришну сезону.
Дуг живот и популарност код публике овог белог балета, говори нам да је то дело највише балетске вредности које ставља на пробу врхунске техничке и креативне моћи ансамбла једног балета. Жизела је испит зрелости њених протагониста а игра ансамбла у II чину је највиши домет који један Corps de Ballet може да постигне. Хајнеовска прича о девојкама у белим хаљинама које умиру пре венчања, њихова вилинска, лебдива, неовоземаљска тела која „играју по петељкама цвијећа не помичући их“ у романтичном играчком стилу остају за вечност.

Кореографију Милице Јовановић, у редакцији Леонида Лавровског по Жилу Пероу, преносили су репетитори балета, тумачећи дело својственим уметничким виђењем. Осетан је био недостатак оригиналних кореографских пасажа, ставова и поза као и стилске обојености игре, што су и примарни недостаци обнове чувеног балета. Представа је текла уједначеним темпом коректног извођења у којем су протагонисти дали највећи допринос у разумевању класично играчких, стилских и глумачких задатака.

Ана Ђурић је свом лику Жизеле даривала све што је до сада стекла на балетској сцени. Сво њено уметничко биће стапало се са ликом велике играчке јунакиње. Мало је говорити о Аниној сигурној техници, о лебдивим вилинским скоковима, уверљивом лудилу или о присутној истинској љубави према Алберту од почетка до краја представе. Реално је рећи како нам се чинило да је испред нас сама Жизела и да чудесном игром промиче у магли омекшаној месечином немачких шума. Верујемо да ће ова улога остати Анин форте у њеној уметничкој каријери.

Андреј Колчерију је био уздржан у љубавној игри на самом почетку представе, али је зато у II чину интерпретативно и технички био веран Албертовом лику. Већ стечена играчка зрелост дала је посебност његовој игри, партнерству и драмским моментима.

Соња Батић у улози Мирте, владала је сценом гордошћу истинске краљице. Хладна и неумољива, непокретног лица кретала се сценом изузетним suivi-јеом.

Самјуел Бишоп је сигурном техником и ваљаним глумачким настојањима остварио успешан лик шумара Хилариона.

Ансамбл Балета је играо дисциплиновано и коректно. Но, сигурно је да је девојкама у лепршавим белим хаљинама требало још проба. Недостајала су, нарочито, улагања у хомогеност вилинске игре и настојања да делују јединствено, да својом хармонијом буду поистовећени са индивидуалношћу носиоца главних улога.

Одлуком да балет Жизела отвори нову сезону СНП-а, указано је повереље балетском ансамблу и свим осталим учесницима (диригент и Оркестар, сценограф и костимограф), у припремама за прво подизање завесе. Била је одговорност и храброст да се у кратком временском року представи ремек-дело светске балетске литеартуре. Ипак, забележене су нове извођачке вредности. А за игру, која није достигла истински „жизелински“ артизам, остаје време у којем је могуће ново сазнање и нова игра.

Ксенија Дињашки, балетски критичар

фото: М. Ползовић

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someone

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *