Prvi solista Beogradskog baleta, nosilac mnogobrojnih značajnih rola u matičnoj kući, Operi i teatru Madlenianum, Bitef teatru i scenama van zemlje, dokazan kako u klasičnom i neoklasičnom repertoaru tako i kao igrač savremenog izraza, predstavio se svojim poštovaocima novim, ali ne i neočekivanim interesovnjem: režija i koreografija.
U subotu, 17. januara, u okviru projekta Veče mladih koreografa izveden je njegov debitantski balet Ćelava pevačica.
Upravo to je neposredan povod za ovaj razvogor.

U detinjstvu i ranoj mladosti skloni smo fetiširanju aktuelnih heroja, bilo sporta ili umetnosti. Da li ste odabrali balet zasenjeni slavom nekog igrača, ili je to bio unutrašnji glas koji Vas je doveo Terpsihori?

D.K: Nikad nisam imao heroja u plesu. Oduvek me vodio unutrašnji glas. Bio sam aktivno dete, trenirao sam karate, kajak, stoni tenis, plivanje, ali na kraju je ples preovladao.

Kako je teklo Vaše školovanje?

D.K: Nije mi bilo lako. Nisam bio snalažljiv i slobodan. Vrlo mlad počeo sam da živim sam, i odvojen od svojih najbližih. Trudio sam se da što više naučim od svoje profesorke Savke Imanić a kasnije od Ivanke Lukateli.

Kada ste i pod čijim okom izdvojeni između jednakih?

D.K: U školi je bilo samo tri dečaka u razredu. Igor Miloš, Aleksandar Ilić i ja. Čini mi se da smo svi bili jednaki, ali kad smo ušli u Narodno pozorište sve je teklo svojim putem. Kvalitet i rad nas je isticao i doveo na pozicije koje imamo sada.

Da li, i kome u sebi zahvaljujete za koraćanje po trnovitoj stazi umetnosti?

D.K: Nisam siguran. Podršku sam imao od svojih roditelja, ali sam sam znao šta želim. Mislim da je unutrašnji glas ipak bio presudan. Bez dvoumljenja ples je u meni probudio ono nešto zbog čega sam bio spreman da rizikujem. Sve to se dešavalo za vreme teškog perioda naše zemlje, ali ja sam ipak išao napred.

Čiji je uticaj na Vas bio najsnažniji, i da li ga je bilo uopšte?

D.K: Nije bilo ničijeg uticaja. Sve je bilo moja odluka.

Imate li svog heroja današnjice?

D.K: Heroja nemam. Ali se divim ljudima koji imaju uspešnu karijeru i koji su posvećeni svojoj porodici.

Uspešni ste kao klasičan i neoklasičan tumač baletskih rola; rano ste se oprobali, s uspehom, kao savremeni igrač, može se reći da ste uz Anu Ignjatović Zagorac u nezaboravnom Triptihu Ramon Uljea, javno i zvanično otvorili novu stranicu igre, uvodeći nepovratno, savremeni ples na velika vrata kod nas. Kakav je bio Vas susret s Uljeom i njegovom tajanstvenom vizijom igre?

D.K: Uf! Davno je to bilo i baš mi je drago da se neko toga seća. Jeste, to je bila jedna od mojih prvih modernih uloga. Bio sam zaista oduševljen i zainteresovan tim projektom. Bila je novina, a i prvi put saradnja sa stranim koreografom. Zaista pamtim sve najlepše u saradnji i vremenom provedenim s njim kao i s Anom. Tada sam tek završio obuku u vojsci i to mi je bilo kao nagrada za pregurane mecese u vojsci u kojoj sam se jedva snašao.

Možete li ukratko, da formulišete Vaše viđenje sličnosti i razlike između belog baleta i savremene igre, i da li nekoj od njih dajete prednost?

D.K: Kao sasvim mladom beli baleti su mi bili nešto najlepše i nešto što sam želeo da dostignem s najvećim kvalitetom. S tom težnjom sam radio, ali kada sam osetio savremniji izraz to mi je otvorilo nove vidike i nova osećanja. Smatram bitnim da igrač doživi i jedno i drugo. To kompletira igrača. Nešto savremeniji ples sam otkrio u Nemačkoj dok sam tamo radio, i to bih voleo da doživim i usavršavam. Zaista uživam u jednom i drugom, ali mislim da moderniji pravci pružaju više mogućnosti da se igrač iskaže kao umetnik.

Da se vratimo na povod razgovora:kada je u Vama sazrela odluka da se oprobate i kao režiser i kao koreograf?

D.K: Teško mi je da na pitanje odgovorim. Nikad nisam konkretno mislio o tome. Jednostavno je izgleda došao red na to. Sarađivao sam i radio s mnogo koreografa i u zemlji i u inostranstvu. S domaćim i stranim, pa je stečenim iskustvom i ovaj stepenik došao na red.

Nesumnjivi uspeh Vašeg šarmantno razigranog prvenca ohrabruje da nastavite; da li već imate nove ideje, ili se, zasluženo odmarate posle uspeha?

D.K: Za sada nemam ništa u planu. Sve se desilo da kažem ne namenski. U vreme kad mi je ponuđeno da uradim koreografiju za Veče mladih koreografa, u glavi mi se vrtela tema samoće. Kada sam koleginici Sanji Ninković rekao o čemu razmišljam, predložila mi je Ćelavu pevačicu Ežen Joneska. Kad sam pročitao tekst shvatio sam da je to TO. Da je to ista tema, ali da je mogu obraditi na šaljivi način. Ne mogu reći da se odmaram, u mislima uvek imam nove teme. A kad i da li će biti ostvarene, to ne znam.

Vaša kreatorske mašta našla je odlične tumače u ekipi koju ste izabrali, i ne samo što Vas je prikazala kao reditelja-koreografa koji obećava, već je u nekim poznatim igračima otkrila, potstakla nove mogućnosti izražavanja. Da li se to dogodilo spontano, ili je bilo smišljeno vodjeno od početne ideje?

D.K: Od početka mi je bilo bitno da saradnja bude jasna, kvalitetna i prijatna. Imao sam ideju i vodio sam ih kroz nju, ali u toku rada, proces je dodavao svoje. Dogodilo se jednostavno da je išlo u pravcu koji sam želeo. Bilo mi je važno da vidim da li to žele, i da im rad bude interesantnan, tako su vođeni mojom idejom mogli da dopunjuju lik koji tumače.

Vaša humorna, nezlobivo ironična predstava oslikava Vas kao vedru, duhovitu, sklonu apsurdu ličnost. Kakvi ste ustvari?

D.K: Smatram da je apsurd svuda oko nas. Ali na nama je da odlučimo na koji način ćemo da živimo s tim. Ovog puta moj izbor je zabava. Trudim se da sve češće razmišljam tako. Život ipak ne mazi…

Šta mislite o nagradama, da li su podstrek ili nesvesan pristanak na buduće kompromise?

D.K: I jedno i drugo. Nagrada koliko god da podstakne isto toliko i obavezuje da sledeći put moramo biti bolji i odgovorniji. Mač s dve oštrice.

Skrivena želja?

D.K: Nemam neku skrivenu želju, ali bih zaista voleo da mogu sebi da omogućim sopstveni stan. Podstanar sam od 1998. Pre toga dve godine života u Domu učenika za srednje škole. To želim od detinjstva, ali kakva je trenutna situacija i dalje je samo želja. Nisam ni kreditno ni finansijski sposoban… Ali nada još uvek postoji.

Predsedništvo Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije saopštilo je članove žirija za Nagradu i Specijalnu pohvalu Terpsihora 2015.

Žiri u sastavu Terpsihora 2015 su:

• Ksenija Dinjaški pedagog klasičnog baleta;
• Rosa Milić baletska umetnica i pedagog klasičnog baleta;
• Slobodan Beštić glumac.

Žiri će pratiti rad potencijalnih nosioca Nagrade i Specijalne pohvale Terpsihora 2015. do Svetskog Dana igre 29.aprila 2014. godine kada će biti uručene tradicionalno u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu.

BEZ LIČNOG PEČATA SVAKA ULOGA JE SAMO MARKIRANA FORMA

Solistkinja baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, koreograf, kritičarka, teoretičarka igre, hroničarka, teatrološkinja, prevodilac, istovremeno završišivši baletski školu Lujo Davičo maturirala u II ženskoj gimnaziji, a igrajući u stalnom angažmanu Narodnog pozorišta, diplomirala na Katedri za francuski jezik i književnost s engleskim i latinskim jezikom kao p.m. Autor značajne knjige Telo sanja u kojoj su sakupljene njene najznačajnije kritike i eseji o umetničkoj igri, odazvala se pozivu Steparta da odgovori na neka pitanja. Dobitnica je Povelje i Zlatne plakete Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu i Nagrade za životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije.

Kada i kako se desio Vaš sudbonosni susret s baletom? Ko je podstakao Vašu dečiju uobrazilju da vidite sebe na sceni?

M.Z: Kao devojčica od šest godina posmatrala sam španske igre Olge Tores i bila impresionirana temperamentnom i živahnom igrom Mire Sanjine, Milorada Miškovića i ostalih poznatih igrača. Moje maštarije ohrabrila je Dušanka Sifnios, koja je već išla u Baletsku školu. Od nje sam čula za Narodno pozorište, i potajno, bez dozvole mame, pobegla u Narodno pozorište i gledala bez karte, Ohridsku legendu M. Froman, a docnije Simfoniju u C-duru i Kopeliju D. Parlića. Bila sam očarana i predstavama i igračicama. Zatražila sam od tate da me upiše u Baletsku školu pri Muzičkoj školi u Manježu, koja je kasnije nazvana Srednja Baletska škola „Lujo Davičo“.

Ko je imao najviše udela u formiranju Vaše umetničke ličnosti; ko su bili Vaši pedagozi klasičnog baleta; na čijim se osnovama zasnivala njihova pedagogija?

M.Z: U najranijem detinjstvu, moja majka i otac, koji su voleli muziku, igru i pozorište, a docnije već pomenute ličnosti i predstave. U sticanju znanja odlučujući je bio uticaj Milorada Jovanovića i Smilje Torbica (Mojić), s asistentkinjom Tamarom Polonskom. Prof. Jovanović, nekadašnji član baleta pariskih trupa, insistirao je na čistoti klasičnih koraka, eleganciji, odmerenosti. Posebno su bila lepa njegova Adađa – poetična, prefinjenih pokreta tela koje je vajalo muziku, uzvišena u završnici. Smilja Mojić se pridržavala egzaktnosti ruske škole klasičnog baleta. Red, hitrina, tačnost, svest o upotrebi prostora i koordinaciji s ostalim igračima; ovladavanje partnernim koracima i skokovima bili su dopunjeni podrškama. Moji partneri su bili: S. Žunac, S.Grebeldinger, G. Hadžislavković, V. Pokorni, V. Logunov… Muzička, stilska, tematska, i motivska usklađenost duetne igre morala je da se brusi shodno najvišim standardima ruske škole, docnije engleske i francuske.

Osim pedagoga klasičnog baleta čije ste tajne postupno osvajali, da li su još neke ličnosti van „belog“ baleta imali uticaja na Vaše umetničko sazrevanje?

M.Z: Kod nas, Magdalena Maga Magazinović, koja mi je predavala ritmiku, plastične igre, istoriju igre, istorijske igre, narodne igre, moderne igre, koreutiku, koreologiju, u Baletskoj školi, gde se zalagala za telesnu kulturu, obrazovanje, a posebno za emancipaciju žena. Unela je u nas ideje antičkih Grka: „U zdravom telu – zdrav duh.“ Upoznala nas je sa stilovima i idejama nove igre I. Dankan, E. Ž. Dalkroza, R. f. Labana i još mnogih. Razvijala je našu individualnost, specifičnost ličnog izraza. Ukazala na lepotu, maštovitost i etničku raznolikost folklornih igara kod nas i u svetu. Na mene su uticali i koreografi, pedagozi i igračice romantičnih baleta, Didlo, Pero, Sen-Leon, M. Taljoni i F. Elsler. Docnije, M. Petipa i L. Ivanov, koji su, u formalnom smislu, zadržali okvire akademskog baleta. Sazrevajući uviđala sam revolucionarni značaj Trupe Djagiljeva koja je, u Parizu, pored poetske vizije M. Fokina i buntovničkog L. Mjasina („Parade“, modernističke prestave na Satijevu muziku, u Pikasoovom dekoru), prikazala za ono doba, revolucionarne predstave po stilu igre, originalnoj režiji i fantastičnom dekoru A. Benoa ili L. Baksta: Žar Pticu i Petrušku, Popodne jednog fauna, kao i Posvećenje proleća, u kojemu su uglasti pokreti plesača bili žestoko iskrivljeni, a položaj tela i stopala u profilu, sasvim suprotni klasici. M. Fokin je već u članku Novi balet zagovarao reformu u okviru tradicije. Smatrao je da svaka partitura, ne samo specijalno komponovana za balet, može biti inspirativna za koreografa koji istovremeno mora biti i dobar reditelj. Zahtevao je jedinstvo svih elemenata predstave, izbegavanje virtuoznosti, izražajnost pokreta nasuprot standardizaciji šablona ustaljenih formi. No i dalje je težio „lepoti i savršenstvu koraka,varijacija. V.Nižinski,A.Pavlova, T.Karsavina,A.Bolm, bili su mi u mladosti uzori, kao izuzetne individualnosti. Kasnije sam se upoznala sa američkim i francuskim modernim baletom i njihovim korifejima: Rut St. Denis, Doris Hemfri, Isidora Dankan, Marta Grejam, Ted Šonom, Meri Vigman… U Evropi, na mene je izvršio presudan uticaj Moris Bežar. Pre nego što sam videla njegovu Trupu u Brislu, postavila sam za našu RTB, savremeni balet na partituru R. Maksimovića Kavez, sa solistima Narodnog pozorišta, u kojem sam koristila neoklasiku s elementima moderne igre.

Neko vreme ste proveli u baletu HNK u Zagrebu. Koliko su se dve vodeće kuće Beograd i Zagreb razlikovale u pristupu baletskom reportoaru?

M.Z: U sezoni 1958/9. repertoarska politika u Zagrebu bila je indetična beogradskoj. Polovinom 1959. vratila sam se u Beograd jer mi je Gradimir Hadžislavković ponudio angažman u beogradskom baletu. Uskoro sam postala solista. Imali smo obiman repertoar i najbolje naše i gostujuće pedagoge i koreografe iz sveta. Njihovo iskustvo pomoglo mi je u vlastitim koreografijama, i u interpretativnom smislu, u sagledavanju pravaca ka savremenim tokovima scenskog izraza i mojim kritičkim osvrtima na igračke predstave.

Pri radu na novim ulogama na šta ste se najviše oslanjali: na muziku, intuiciju, priču ili bespogovorno ispunjavanje koreografskih zahteva. Da li ste smatrali da kao igračica-interpretatorka-glumica smete uneti i neka lična razmišljanja koja će dati lični pečat liku koji tumačite?

M.Z: Koncepcija i stil koreografa sa kojima radimo mora se poštovati. Oni su neodvojivi od konstitutivnih elemenata predstave ili solo deonica. Muzika, ili eventualno priča, jesu nit koju treba slediti, kao i prostornu zamisao koreografa. Što se tiče intucije, ona je takođe element koji ulazi u ličnu interpretaciju igračice (igrača), koji su uvek i glumci posebne individualnosti. Bez ličnog pečata svaka uloga je samo markirana forma, ispražnjeni oblik, mehanička opruga koja vrši pokrete mehanizovane lutke.

Smatrate li da je u baletu neophodno poštovati prostornu formaciju i korelaciju između solističkih deonica i grupnih igara ili je dozvoljeno odstupanje?

M.Z: Apsolutno je potrebno. Prostorna formacija, odnos grupa i solista ima u koreografiji svoju simboliku i neodvojivi je deo koreografske ideje i koncepta, čak i kad nema priče. Naročito u „apstraktnim baletima“, u kojima su šema, geometrijski oblik, prostorno-vremenski redosled uvek u službi koreografske zamisli. Ko želi namerno da narušava proporcije i logiku koreografa neka sam pravi predstavu.

Mislite li da je vreme klasičnog baleta prošlo, da više nije vreme ni baleta sa pričom ni apstraktnog simfonijskog baleta bez priče?

M.Z: Kao kulturno nasleđe istorijskog razvitka igre, takvi baleti biće i delja u modi jer ih publika i igrači vole. Pozorište, igra, jesu ne samo saznanje, simbolička ili realistička transpozicija života na sceni, već doživljaj lepote, inventivosti, umeća; radost, uživanje, razonoda ali i uteha u banalnosti svakodnevice. Rečju – često i podsticaj na ličnu kreaciju, i korektiv ponašanja, jer se gledaoci identifikuju sa likovima.

Šta su po Vama osnovni preduslovi za duetnu igru? S kojim partnerima ste se najbolje slagali igrajući u dva koraka?

M.Z: Tehnička, stilska i muzička usklađenost patnera i poštovanje ideja koreografa. Sinhronizacija sa prostornim formacijama ansambla i moć prilagođavanja telu saigrača-čice. Izvrsno sam se slagala sa S. Grebeldingerom, S. Žuncem, V. Pokornijem, V. Logunovim, R. Vučićem… Duetnu igru treba shvatiti kao usklađenu igru dva tela koja su u određenom koreografskom crtežu jedno telo, jedna duša. Liči to na igru dva zaljubljena svica koji očarani bliskošću ispunjavaju prostor čudesnim oblicima.

Koliko je za Vas, a i uopšte, presudna uloga muzike. Smatrate li da ona inspiriše telo da teške zahteve koreografije čini lakšim pretvarajući telo u muziku?

M.Z: Muzika je glavna vodilja. Svi njeni elementi: trajanje, prostornost, dinamika, ritam, liričnost ili dramatičost, moraju se poštovati do tančina adekvatnim pokretima. Tako muzika dobija telo, a telo postaje idealni muzički instrument. To je mnogo je lakše postići interpretacijom romantične i klasične muzike, nego savremene moderne, čiji je ritam ponekad zamagljen, preglasan, zaglušujući, ili pretih, poput, šaputanja, eha,..

Šta mislite o kritici i kritičarima?

M.Z: Kritiku (baletsku, pozorišnu, društvenu) treba negovati. Društvo koje ukida kritiku ide neminovno ka jednoumlju i tiraniji. Za 35 godina, kao kritičar baletskih (pozorišnih) predstava, zalagala sam se za integralnu kritiku svih komponenata predstava. Isticanjem dometa koreorežija i izvođačkog nivoa, podsticanjem mladih umetnika, ukazivanjem na ono što bi još moglo da se dopuni tokom sledećih izvođenja, trudila sam se da moje kritike (u desetak novina i časopisa), kao i moji eseji o igri, budu podsticajni. Bez uvredljivih reči, začinjavajući humorom neke promašaje, trudila sam se da kritika bude konstruktivna, otvarajući novu perspektivu. Po Romanu Ingardenu, kritika mora da podrazumeva “Viđenje (predstavu), analizu dela, vrednosni sud o delu i izvođačima, u istorijskom smislu i aktualnom vremenu.“ Ali nužno je kroz kritiku anticipirati i nove kreativne mogućnosti, obogaćivanje ideja i stilskih modaliteta.

Koju svoju ulogu smatrate najboljom?

M.Z: Obe solo Vilise (L. Lavrovskog) u baletu Žizela, koje su mi pružile mogućnost da uživam u romantično-klasičnom stilu igre na palcima. Stana Đurić Klajn je o tome pohvalno pisala u Politici. Rekli su mi da je moja interpretacija Ledi Kapuleti (Romeo i Julija D. Parlića), bila izvanredna. Unela sam mnogo detalja u taj lik majke, koja zbog smrti sina, proklinje sve Montekijeve i Kapuletijeve, njihovu međusobnu mržnju i krvožednost.U završnici baleta, proklela sam obe zavađene strane, čak i Boga, koji ravnodušno prihvata ubijanje.(Parlić mi je dozvolio da izmislim kraj samoinicijativno).

Neostvarena želja?

M.Z: Da dirigujem balete Žizela i Romeo i Julija, pošto više ne mogu da ih odigram. Muzika je za mene uvek bila vrhunska umetnost, a J. S. Bah i V. A. Mocart moji najomiljeniji kompozitori. Predosećam da ću zauvek zaspati uz kompoziciju “Dođi, draga smrti…“

Pošto ste godinama bili na sceni igrajući zahtevne partije kako se osećate kao neko s one strane rampe ocenjujući celinu baletske predstave?

M.Z: Osećam se kao izvođač svih uloga i koreograf koji strepi da svaki segment predstave bude savršeno izveden.

Sarađivali ste s brojnim koreografima tumačeći svojim telom njihove zamisli i tako ulazili u suštinu njihovih zahteva. Koliko Vam je to iskustvo pomagalo u ocenjivanju njihovog rada, sada kada niste aktivni sudeonik njihovog stvaralaštva?

M.Z: Moje iskustvo i poznavanje naših i inostranih predstava, stilova, ideja i istorijskog razvitka baleta od presudnog su značaja za donošenje pravilnog suda, kako o tuđim predstavama tako i o ličnom angažmanu u ulogama, koreografijama, u donošenju kritičkih sudova.

Mislite li da je neophodno sažimanje prakse i teorije da bi se valjano sudilo neko delo?

M.Z: Mislim da je poželjno proveravati teoriju praktičnim angažovanjem, igranjem, koreografisanjem, čitanjem, i razmišljanjem, poređenjem, prosuđivanjem. Gledanjem što više predstava domaće i inostrane produkcije, biti uvek obavešten ne samo s istorijskog aspekta igre, već pratiti sve promene stilova i inovacija savremenog pozorišta.

NAPREDUJE SE SAMO UKOLIKO UMETNIK USVOJI KRITIKU I PREISPITA I LIČNE PROPUSTE…

Kritika ili analiza, po Vašem mišeljenju šta je celishodnije? Da li se slažete sa stavom da je kritika bez analize nedorečena?

M.Z: Kritika predstave i igre bez integralne analize, i suda o dometu autorskog borda, bez sugestije o onom što bi eventualno moglo biti dopunjeno, nema nikakvog smisla. Naravno, kritika je uvek rizična po kritičara, jer se merila o objektivnosti suda ne podudaraju sa visokim mišljenjem pojedinaca o vlastitom liku i delu. Lično, kritiku primam sa zahvalnošću. Ništa nije tako dobro da ne bi moglo biti i bolje.

Vaša nedovno izašla knjiga je sinteza Vašeg celokupnog životnog iskustva. Šta biste iz nje izdvojili kao nauk za budućnost?

M.Z: “I u trenutku kada nam se učini da je sve izgubljeno – vrata se otvaraju“… i kroz njih, posredstvom umetničkog dela, ulazi svečano i nepodložno zaboravu – ponovo NAĐENO VREME.“ (Marsel Prust, U traganju za iščezlim vremenom). Citat iz moje knjige Telo sanja, KOV, Vršac, 2010, str. 59.

Sami ste bili koreograf nekoliko baletskih piesa kod nas i inostranstvu. Nije redak slučaj da igrač bude i koreograf. Koliko je to dvojstvo značajno pri stvaranju novog dela?

M.Z: Moje dvojno iskustvo kao igračice i koreografa omogućilo mi je da objektivnije donosim sud o radu i dometima mojih dragih kolega, uzimajući u obzir sve teškoće igračkog života i komplikovanost stvaranja predstava. Umetnost je poput feniksa koji se rađa iz pepela. Lično dvojstvo je dragoceno iskustvo. Napreduje se samo ukoliko umetnik usvoji kritike i preispita i lične propuste.

Vaše mišljenje o budućnosti igre, u kojoj ona neće „samo predstavljati život na sceni već će biti životni stil postojanja“… Nije li ta ideja futuristička?

M.Z: Sve se može shvatiti kao igra. To je moja filozofija života, moj izbor koji sugerišem i drugima. Sve svoje obaveze, ma koliko bile različite – igranje, sviranje, pevanje, kuvanje, čišćenje, spremanje, pisanje kritika, dnevnika i pisama, telefonski razgovori, razmišljanje o sebi i drugima, erotski život koji je lep čak i u starosti, kad se svodi na niz malih usluga, uz nežnosti i humor, prema onima s kojima živiš i koje voliš; – sve su to igre mojih „sivih ćelija“ koje detektuju stvarnost i moj duhovni život. Moj invaliditet sužava moj društveni angažman. Stalni bol u kuku i desnoj ruci, gašenje životnog elana, starost i nemoć, očekivanje smrti, sve to shvatam kao igru neminovnosti ljudske sudbine, uspevajući da ih zaboravim i kompenzujem pisanjem, čitanjem, preispitivanjem odnosa umetnosti i životnih činjenica. Pošto se zbog godina ne mogu aktivno boriti za ostvarenje nekog boljeg sveta, jedino mogu da uložim pismeni protest protiv tog i takvog sveta. Možda će neko čuti moj glas – glasniji od revolucionarnih truba, jer je istinit. Gajim nadu u mogućnost boljeg, pravednijeg, osmišljenijeg života. Muž je za mene mnogo više od sapatnika i pomagača. Intelektualno i emotivno, a i praktično, on mi pomaže već samom činjenicom što postoji i što me voli. Pravim se da ne primećujem ni muževljeve ni svoj bore, godine, trenutke posustajanja. To su moje igre..

NIŠTA NIJE TAKO DOBRO DA NE BI MOGLO BITI I BOLJE.

Zahvaljujemo se Mirjani Zdravković i njenom suprugu Nikoli Bertolinu na ponuđenoj prijateljskoj podršci Stepartu.

Izašao je decembarski broj publikacije za umetničku igru CTEПART broj 20.
U novom broju: Intervju Mirjana Zdravković; Prvaci Boljšoj teatra i Kraljevskog baleta iz Antverpena u Beogradu; PEMIJERE: Balerine u Srpskom narodnom pozorištu, Miloš Sofrenović u Operi teatru Madlenianum i Žrtve iluzije Bitef teatru; Balet Srpskog narodnog pozorišta u Meksiku; Karmen i Bolero, Ansambl Moisejev i Plesni teatar Gospođe u Sava Centru; , Predavanja Tony Thatchera na Institutu za umetničku igru; Predstavljanje koreografskih minijatura na festivalu u Alžiru, Dan Narodnog pozoršta, Veče baleta i mode, Koncert Ansambla Kolo…

Od 1. decembra potražite na biletarnici Narodnog Pozorišta u Beogradu, Muzeju Narodnog Pozorišta, DEHA SHOP-u Kralja Petra 63, Bitef teatru, Operi & Teatru Madlenianum, Mikser House, UK Parobrod, Institutu za umetničku igru, Beogradskom festivalu igre, Nacionalnoj fondaciji za igru, Školi igre Ašhen Ataljanc, Baletskoj školi La Sylphide Dobrile Novkov, Baletskoj školi Dimitrije Parlić, Baletskoj školi Lujo Davičo, Srpskom Narodnom Pozorištu i BACKSTAGE-u.

Gostujući predavač Instituta za umetničku igru u Beogradu, balet majstor Bahram Maripovič Juldašev održao je predavanja i vežbe iz klasičnog baleta od 24. novembra do 28. novembra.
Pored redovnih predavanja Institut je omogućio i individualne časove svim zainteresovanim.
Rođen u Taškentu, školovao se u koreografskoj umetničkoj školi u rodnom gradu.
Školovanje je nastavio u Moskvi u Ruskoj Akademiji klasične igre-školi Boljšoj teatra, i na Konzervatorijumu N. A. Rimski Korsakov u Petrovgradu; posle specijalizacije na Fakultetu za koreografiju dobio je zvanje balet majstora.
Impozantnu solističku karijeru ostvarivao je igranjem glavnih rola klasičnog i neoklasičnog baleta u takoreći svim u svetu poznatim teatrima, kao što su: Pozorište u Varšavi, Istanbulu, Taškentu, Petrovgradu, i na brojnim gostovanjima (Južna Amerika, Grčka, Holandija, Engleska, Škotska, Irska…).
Kao pedagog i balet majstor radio je u Antverpenu, Novom Sadu, Beču i Beogradu.
Na Konzervatorijumu u Bratislavi je profesor igre po pozivu.

U Narodnom pozorištu u Beogradu delovao je kao gostujući pedagog baleta i balet majstor od 2002. do 2004. godine.

Svečanim programom pod nazivom 22. novembar je Dan našeg pozorišta, u okviru kojeg su dodeljena godišnja priznanja za umetničke i radnje rezultate, Narodno pozorište u Beogradu proslavilo je 146. rođendan. Nagrade i priznanja naših umetnika tokom sezone:

Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu dodeljena je Specijalna pohvala Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije za visok profesionalni nivo i doprinos promociji kulture Srbije na brojnim gostovanjima u svetu, a Nacionalnom teatru je dodeljena Povelja zahvalnosti Udruženja baletskih umetnika Srbije; prvaku baleta Konstantinu Kostjukovu dodeljena je Nagrada Terpsihora; prvakinja baleta Milica Bjelić dobitnica je Nagrade za životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije i solista baleta Aleksandar Ilić Nagrade za životno delo Filip Višnjić; Nagrade za najbolja individualna premijerna umetnička izvođenja dodeljena su Bojani Žegarac za ulogu Maše u predstavi Krcko Oraščić i Igoru Pastoru za ulogu Krcka Oraščića u istoimenoj predstavi; Srebrenjak Narodnog pozorišta dodeljen je saradnici Pozorišnih novina Milici Zajcev; Pohvale za rezultate u radu dobili su Natalija Bata, Balint Rauscher i Teodora Spasić; Zlatne značke uručene su Pingović Tamari, Marković Ines i Pešić Drini; Članovi Baleta koji odlaze u penziju su Selenić Lončar Ružica, Fekete Sofija i Stanković Nebojša.

Dan Narodnog pozorišta 22. novembar, ustanovljen je 1968. godine, prilikom obeležavanja stogodišnjice Nacionalnog teatra.

Veče baleta i mode autorke Drine Pešić održava se od 2011. godine na sceni Raša Plaović s ciljem da se umetnička igra popularizuje na drugačiji način.
Ove godine 21.novembra 2014 s početkom u 20:30 časova na istoj sceni biće organizovano Veče baleta i mode.

Gosti večeri su Lena Bogdanović glumica, Tanja Petrović karatiskinja, Ivana Vučićević glavna i odgovorna urednica televizije Studio B, Suzana Šuvaković operska pevačica, Nenad Radujević vlasnik modne agencije Klik.
Gosti s kojima će se razgovarati na sceni nisu uopšte iz sveta igre ali uverićemo vas da je pokret deo i drugih profesija i da je život igra, otkrićemo koliko je je pokret važan za glumu, o zastupljenosti baletske umetnosti u medijima, o povezanosti igre i operskog pevanja.
U bloku koji je posvecen modi razgovaraćeo o nedavno završenom Fashion Weeku, o povezanosti, trendu da se modeli prikazuju kroz baletski performans, govoriće se o igri u neverbalnom teatru Mimart.
Na Večeri baleta i mode biće izvedena numera Plesnog teatar Gospodje iz predstave Gospodje u koreografiji Aleksandra Ilića koji će najaviti svoje gostovanje sa istom predstavom u Sava centru, Karmen u izvođenju balerine Narodnog pozorišta Jovanke Zarić i duet iz popularnog baleta Ko to tamo peva, koji će u decembru proslaviti jubilej deset godina od premijernog izvođenja sa solistima beogradskog baleta, izvođenje latino igrača mladog koreografa Mirka Kneževića, i predstavljane mladih kreatora modne agencije Klik i nove kolekcije kreatorke Milene Radović.
Program osmislila i vodi balerina Drina Pešić.
Ulaz slobodan.

ОRIGINALAN UMETNIK ZATO JE ORIGINALAN ŠTO RAZBIJA KANONE ŠKOLE

CTEПART novembar 2014.

Profesora doktora Velimira Abramovića, rukovodioca studijskog programa osnovnih studija na Institutu za umetničku igru veoma je teško predstaviti nekolikim rečima. Njegovo široko obrazovanje, mnoga raznolika interesovanja, visoki dometi u naučnim diciplinama, erudicija mislioca, pesnika, a iznad svega posvećenika i tragalaca za suštinom teško pojmljivih uzročnika dešavanja u Univerzumu, najlakše bi bilo nazvati Renesansnim bićem.
Povod radi koga mu postavljamo pitanja je odluka da se prihvati rukovođenja katedrom za umetničku igru na tek osnovanom prvom u Srbiji Institutu za umetničku igru, čiji je osnivač Fakultet za inženjerski menadžment.
Vašem dosadašnjem bavljenju kao profesoru za teoriju i istoriju filma i estetiku, šta je bilo odlučujuće da prihvatite poziv za rukovođenje na Institutu za umetničku igru, čiji medij po svojoj neverbalnoj suštini nije srodan filmu, mada su uzusi estetike za sve umetnosti isti.
V.A: Život je kosmička igra, svako u životu igra preciznu ulogu u scenariju svoje sudbine, a da toga nije svestan. Čoveku se čini da odlučuje o sebi, ali to je samo donekle tačno Film je vremenska umetnost, on može da preokrene tok vremena da ga jednim prostim preokretanjem trake natera da teče unazad, da ga komprimuje ili dilatira u obliku dirigovane psihološke sekunde koju elementima filmskog jezika gledaocu zadaju pre svega reditelj I montažer, a onda i sve druge okolnosti filma. Filmska režija je rediteljeva manipulacija svešću gledaoca temporalnim sredstvima, njegovom percepcijom vremena, jer je vreme to koje suštinski organizuje tkivo filmske dijegeze, prostor, boju, valere, tonalitet, pokret, muziku, govor, šumove, glumu, dogadjaje, celokupnu dramsku situaciju. Teorija filma danas je pre svega učenje o pripovedanju,naratologija, jer ljudski mozak prirodno teži da od zora (perceptivni material), to jest od svih spoljnih utisaka, konstruiše razumljivu priču i tamo gde je namerno nema, u Bunjuelovim filmovima, na primer.
Lepota je samosličnost prirode u beskrajnoj i neprekidnoj potpunosti koja nastaje po pitagorejskom zakonu večne simpatije: „ srodno privlači srodno“ … u lepoti nema dijalektike, ukinute su dualnosti, uskladjene i pomirene protivrečnosti. A na kraju krajeva mišljenja o lepom, ontologija umetnosti uči nas da je iza svega lepog jedna nepromenljiva duhovna matematika i samo jedna jedina proporcionalnost : zlatni presek.
Iz Vašeg bogatog curriculum vitae može se zaključiti da nijedna oblast svaralaštva, počev od matematike, metafizike, filozofije… pa sve do umetnosti za koju se dugo mislilo da je na razmeđi zanata i emanacije duha, da li je neumesno postaviti pitanje čemu ili kome dajete prednost?
V.A: Umetnost I nauka potiču iz istog kosmičkog jezgra, kao I filozofija, sve to ima jedinstveno, jedno isto zajedničko ishodište: nelokalnu kosmičku tački ili centar isijavanja sveta iz centra vremena. A gde je centar vremena? On je svuda , jer je vreme beskonačna, večna sadašnjost, a centar beskonačnog je ma gde u njoj. I prema tome, nauka I umetnost su jedno. Ono što je najvažnije u nauci – naučno otkriće, ne pripada nauci jer nema logiku niti epistemološku recepturu, a još manje tu vrede praktična uputstva. Naučno otkriće se ne može naučiti, to je umetnički akt u nauci, i njegov nastanak u rangu je originalnog umetničkog dela. Majkl Faradej nije pohadjao ni dana bilo kakave škole, a otpočeo je najvažniju oblast moderne fizike – elektromagnetiku. Naravno, bio je Slobodan od pogrešnih znanja, a priroda radi po načelu ekonomije, najmanje energetske cene i najmanjeg otprora ideji ili principu, tamo gde je najveći stepen slobode. I tako je Duh otkrića našao malog neškolovanog dečka Faradeja da mu direktno saopšti kosmičke razrede jedne nove naučne oblasti. Isto tako, originalan umetnik zato je originalan što razbija kanone škole.
Baveći se kosmologijom da li ste dodirnuli, naslutili, osetili intuicijom večno ljudsko pitanje ko, kada i zašto, ma da u indijskim verovanjima postoji načelo – ko se to pita bolje da se nije rodio?
V.A: Subjektivna svesnost ne može da spozna Tvorca Univerzuma. Ona doseže samo do pojma beskonačnog, a preko toga, postojanje je nadlično. Ali, iza prosvetljenja, kad se prodje taj luksonski zid kojim je omedjeno ljudsko saznanje, onda prestaje moć mišljenja i ljudski razum se utapa u continuum mistične Božanske egzistencije… nauka može da shvati beskonačnost i da ovlada njenom tehnologijom, ali tu je i kraj nauke …Tvorac je u transnaučnom domenu, u carstvu neposredne spoznaje koja ne razlikuje subjekat i objekat. Bog je sve, i ove reči, i značenje oviih reči, i moj kompjuterski hardver i softver kojima ove reči pišem, Bog je i pitanje i odgovor odjednom, sve zajedno s interpunkcijom, mišlju i namerom……
Da li ikada posumnjate u osnovni princip Deakartovog učenja cogito ergo sum: mislim dakle postojim, kao u jednu od strana medalje , a da na drugoj piše mislim da mislim dakle u mislima postojim?
V.A: To je u osnovi Interfejs – savremeni pojam još uvek nejasnog sadržaja. Interfejs se ne može razumeti bez uvodjenja fizičke hipoteze vremena u pozitivne nauke:
1. oči su fiziološki interfejs;
2. spektrofotometar je tehnički interfejs;
1. svet izgleda onako kako ga vide moje oči;
2. fizički proces izgleda onako kako ga vidi spektrofotometar.

Glavna osobina interfejsa je selektivnost odredjena njegovom strukturom kao prijemnika univerzalnog medija – svetlosti.
Ne samo umetnički, nego ni prirodni entiteti koji ne zrače elektromagnetske frekvencije vidljivog dela spektra za naš očni interfejs – ne postoje. U radio, x i gama astronomiji pojavljuju se objekti koji su u optičkoj astronomiji – nevidljivi …Nebo koje klasičnom teleskopu izgleda prazno, naglo se puni nepoznatim nebeskim telima.Ono što vidim više zavisi od načina vidjenja nego od osobina posmatranog objekta.
Kada bi naše oči registrovale radio-talase, gledali bi smo kroz zidove. Ako bi smo mi bili struktuirani od radio talasa, prolazili bi smo kroz zidove.

Dakle, ako interfejs definišemo kao granicu dva sistema, onda, u ontološkom smislu, (po kriterijumu načina postojanja), fizička struktura interfejsa kojom je on definisan kao tehnički prijemnik – razgraničava za nas postojeću od za nas nepostojeće fizičke realnosti
Krajnje značenje opšteg pojma interfejsa je vremensko; samom svojom fizičkom strukturom interfejs razdvaja ono što postoji od onoga što ne postoji. On je “birač kanala”.

Pitanje učitavanja onoga što interfejs dopušta subjektu da percepira povezano je s fizičkom interpretacijom duha i duše, odnosno svesti i svesnosti. “Ceo Svet možemo shvatiti kao interfejs”, S. Zielinsky.

Umetnost, svakolika umetnost, neprocenjivi dar kojim smo blagosloveni, šta mislite da li je za one koji joj služe blagoslov ili kazna?
V.A: Svaki je dar, talenat, sposobnost i veština – od Boga blagoslov, ali i društvena kazna za nadarenog. Običan, prosečan čovek može živeti okružen ljudima koji su prema njemu ravnodušni, ali neko sa idejom, nadaren pojedinac – to ne može, već svojim delovanjem iz talenta svakog oko njega izaziva da se prema njemu vrednosno emocionalno odredi ili kao prijatelj ili kao neprijatelj. U eseju Nelagodnost u kulturi Sigmund Frojd imenuje tri najveća čovekova neprijatelja: samu prirodu, koja nas kad-tad pouzdano ubija, porodicu koja ograničava detinju individuaciju i samosvest, i napokon, društvo koje svojim rigidnim institucijama sprečava samoostvarenje čovekove ličnosti. U suštini, naši jedini pravi prijatelji su nedokučivi Bog i nerazumljivi Kosmos sa svojim neumoljivim matematičkim načelima. Sumeri su imali matematičku religiju, Bogovi su za njih bili brojevi I zato su odluke Bogova bile nepromenljive. Broj tri ne mogu umoliti da bude četiri ili sedam.Drevna religioznost potiče iz svete geometrije, metode kojom se stvarnost proizvodi na matematički način.
Da li je Heraklitov princip jedinstva suprotnosti onaj čudesni zametak vaskolikog stvaralštva ?
V.A: Nije. U poslednjoj osnovi Sveta nisu nikakve suprotnosti, nego jedinstvena beskonačnost. Polariteti su privid. U našem razumu oni prebivaju isključivo logički, nastajući kao oblik, misaona slika uredjenosti u odnosima samo relativno konačnih delova kontinuuma svetskog Bića. Kant greši kad u antinomijama uma konačno suprotstavlja beskonačnom. Oni nisu neprijatelji, konačno je deo beskonačnog, kao što je ćelija deo organizma. I više od toga: kao što svaka naša ćelija ima isti naš gen, tako i svaki konačni deo ima u sebi gen beskonačnosti – tačku vremena koja ga povezuje sa većnošću, koja je stalna, nepromenljiva, konstantna sadašnjost, to valjda svako vidi. Heraklit je učio da se u istu reku ne može ući dva puta, ali to se ne odnosi na vreme, nego samo na reku. Konstantna sadašnjost našeg iskustva je zakon celokupne promene, a zakoni su vančulni I večni. Vreme je najopštiji zakon fizičke realnosti. I Hajdeger koji smatra da je vreme Nebiće koje jede Biće – takodje fundamentalno promašuje temu: Vreme je beskonačno Biće Sveta koje u sebi stvara prostor I masu. U pravu je Sveti Avgustin: “Svet nije nastao u vremenu, nego od vremena”.

Razum je uzrok i prauzrok svega; šta je uzrok i prauzrok čovekove težnje da umetnošću izrazi sopstvenu suštinu, domaši tajnu postanka i njome zagospodari?
V.A: Da je kosmički razum prauzrok, svet bi bio veseliji. Nego nam je data sloboda. U osnovi postojanja je beskonačnost, dakle carstvo svemogućeg izbora. Sloboda prethodi svakoj odredjenosti, koja otpočinje izborom delova.. Lepo je četrnaesti Dalaj lama od Tibeta poručio umetnicima: jednom, kad postignete nivo više svesti, svojevoljno ćete se odreći svake umetnosti, prestaćete sa bilo kakvim radom.
Besformna esencija gospodari formom. I evolucija umetnosti ide u tom pravcu: od figurativne ka apstraktnoj, zatim ka konceptualnoj (dematerijalizacija umetničkog objekta) i najzad ka samoj ideji: već danas imamo umetnike koji su to samo po duhovnoj poziciji, oni ne prave nikakva umetnička dela, čak ih i ne zamišljaju. To su najveći anonimusi naše epohe, ali u isti mah,oni raspolažu najvećom moći preslikavanja sveta umetničkih ideja na svet svakodnevne stvarnosti. Pravi umetnici našeg doba ne izlažu u galerijama, već rade u specijalnim službama. Ali najvažniji su oni izvan sistema, koji od sebe i od samog našeg sveta prave jedno kosmičko umetničko delo.
Nadahnutim, duhovitim, toplim, iskrenim rečima pozdravili ste polaznike Prve generacije Instituta za umetničku igru, naglasivši da je život igra, a na njima je da od te igre sačine umetnost. U tom nastojanju, na tom putu, da li ste ih upozorili na nezaobilaznu instinu Per aspera ad astra – preko trnja do zvezda?
V.A: Život je, za nas,umetnička igra, ukoliko smo iznad uslovljenosti. iznad svoje zarobljavajuće ljudske svesnosti zaokupljene čulima i stvarnošću, – tada smo gospodari naše sopstvene životne igre, ali taj isti naš život, umesto da bude radost lakoće, može za nas biti i drugačiji, samo prinuda neumoljivog fatuma, kome se ne možemo odupreti jer zavisimo od nivoa svesti, od duha koji nas izdiže iznad istine sveta stvari u svet svetlosti i mašte, a mašta je „ma – šta“, to je sloboda svesti da organizuje svetlost.
Čemu ćete ih učiti? Da je život čudo, neponovljivo, neshvatljivo, da je lep ako ga sami svojom dobrotom učinimo lepim, da je večan ako nastavimo da trajemo u svom delu i ljubavi koju smo podarili drugima, jer život je večan u vremenu koje je večno i istovremeno i Biće i Nebiće.
V.A: Učiću ih onom najvažnijem što znam:
1.Dobićete poziv koji će se javiti kao unutrašnji glas.Pre tog znaka nemojte ništa menjati u svom životu i svojoj umetnosti.Čekajte.Unutrašnji glas je tih, ali jasan i oseća se u srcu, odatle dolazi i u vezije je s Kosmosom i vašom sudbinom.On ne greši, ali ćete pogrešiti vi, ako ga ne poslušate;
da bi ga lakše čuli vežbajte ispražnjavanje uma koncentracijom na udisanje i izdisanje.To je najlakši način za čišćenje od zbunjujućih misli, logike i pretpostavki koje dolaze iz duševne patnje, od pogrešnog razmišljanja i nepotrebnog pamćenja.Oslušnite duhovni deo svoje duše;
2.Obavezna literatura:
Tibetanska knjiga mrtvih: Padma Sambhava se iz smrti vratio da opiše posredovano stanje izmedju utapanja u jasno svetlo, odakle se ne vraća i lanca zemaljskih reinkarnacija;
Tajanstveni stranac: Mark Tven je tu romansirao opštu teoriju ljudskih sudbina, koju je raspravljao s Teslom;
Igra staklenih perli: Herman Hese o smislu disharmoničnog kosmičko-humanog plesa s čovekovom osećajnošću;
Učiću ih kosmičkoj etici novog ljudskog morala jednog lepšeg doba. I da nisu sami u Vasioni: mnogo je paralelnih svetova u faznom pomaku, svaki u svojoj sadašnjosti;
Ono što znaju dobri majstori Zena i Šao-lina i svaki zapadjački igrač koji želi vezu s Nebom, mora znati: Biće je jedno, nepokretno i večno; kretanja nema, nego se samo čini da ga ima.
Molimo Vas , ako hoćete da nam u nekoliko reči kažete šta je Vaš životni i umetnički credo?
V.A: Imam subjektivni osećaj da sam filozofski shvatio šta je vreme, razumeo pravu prirodu vremena,I ontološki, i matematički i fizički, I to ću uskoro da saopštim u teoriji Osnovi nauke o vremenu. Onda prelazim na eksperimente: konstruisanje vremenske mašine i izgradnju svetova od svetlosti po ličnoj želji.

MOJE CREDO JE: PRAVI IGRAČ U PRAVOJ IGRI.