Baleti se ne postavljaju, baleti se stvaraju, kažu da su to poslednje reči mitskog igrača Vaclava Fomiča Njižinskog, pre nego što je zauvek zaronio u neslućene tajne okeana tišine.

Da. Sve velike, nezaboravne balete klasičnog repertaoara, stvarali su majstori imaginacije i igračke veštine.

No, ove reči najviše priliče današnjim delima umetničkog plesa odnosno sinergije koja proističe iz ideje, znanja, umeća, pre svega talenta između koreografa i igrača.

A dramaturg? Gde je u toj međusobno neraskidivoj vezi njegovo mesto?

Da li je on onaj treći koji u skladnu vezu dvoje, unosi smutnju, remeti ustaljeni ritam?

Ne. Dramaturg je ono treće oko koje vidi bolje jer nije omeđano sopstvenom maštom.

Dramaturg je dragoceni savetnik, dragoceni čistač od izlišnog, iako često veoma zavodljivog viška.

On je onaj dragoceni treći u Svetom trojstvu ideja (koreograf), ostvarenje (igrač) i povezivanje u čvrstu zajednicu igrom otelotvorene ideje (dramaturg).

Šta je dramaturgija uopšte, a šta je ili bi trebalo da bude plesna dramaturgija? Treba poći od zajedničkih dodira između govornog i plesnog teatra, a naročito od njihovih razlika. Osnovna razlika je njihov istrument izražavanja: izgovorena reč prema plesom dočaranoj ideji neke reče. U stvari, u igri naročito savremenoj skoro uvek se polazi od sasvim novih pokreta ili kombinacija pokreta, ne od zapisa ili muzičkih partitura kao kod klasičnog baleta, i zato su koreografije savremenih plesnih komada ugrožene od zaborava, odnosno čuvaju se isključivo u pmaćenju. Još je Žan Žak Nover* u svom delu Pisma za igru i balet (1760. Letters sur la d’anse et sur ballets) između ostalog naglasio nasušnu potrebu i značaj dramaturgije u nastajanju smislenog plesnog dela.

Praktične potrebe za pojavu plesnog dramaturga u procesu nastajanja plesnog komada je neophodnost ustanovljavanja prakse analize oblika plesnog pokreta, plesne kompozicije, estetske osnove pojedinih plesnih vrsta a pre svega strukture plesne predstave.

Rad, odnosno obaveza plesnog dramaturga je kao i kod pozorišnog dramaturga da pomogne pri struktuiranju plesnog materijala koji je u stvaralačkoj uzajamnosti s igračima ostvario koreograf (ova saradnja između igrača savremene igre i koreografa za razliku od saradnje koreografa i igrača u klasičnom baletu u kome pokret od A do Š određuje koreograf) jedna je od najbitnijih karakteristika savremenog plesa.

Plesni dramaturg je saradnik koreografa i ravnopravan član tima koji stvara plesnu predstavu, neophodan je da bude vičan analitičkom razumevanju i shvatanju, opisivanju i procenjivanju izvođačkog nivoa plesa; uspostavljanju veze s drugim umetničkim oblicima; sarađuje s izvođačkim timom pri odabiru pokreta; sardržajnom sažimanju ili širenju situacije; naglašavanju kontrasta, sve do, ako se ukaže potreba dogradnje teme novim značenjima zajedno s koreografom i plesačima.

A šta je ples? To je našin ljudskog izražavanja pokretom. Od uobičajenog, svakodnevnog kretanja razlikuje ga svesno oblikovanje misli u pokret u prostoru i vremenu. Plesni pokret je transformacija namenskih pokreta u apstraktan, idiomatski, i dostiže simboličko značenje. Plesni stvaralac, koreograf, transponujući ideju o ideji u sofisticirane oblike u nastajanju i nestajanju, stvara delo koje može naravno, ukoliko je iskreno, da deluje na gledaoca (što i jeste cilj) snažnim emotivnim uticajem.

Savremeni, takozvani nereprezntativni ples poznat kao i apstraktan ples, za razliku od reprezentativnog (klasičan balet) koji se oslanja na priču, a koreograf sledi libreto i muziku, i ako ne sledi priču već ideju podstaknutu nekim drugim umetničkim delom ili prosto idejom ideje, zgusnutom emocijom, izvođačkom perfekcijom, originalnom simfonijom pokreta, lepotom, dramatičnošću iskaza komunicira s gledaocima, ne samo dozvoljavajući im već i sugerišući i podstičući ih na mnoga, različita shvatanja poruka ili značenja plesa. To nikako ne znači da nereprezentativni ples ne sadrži organizacioni princip čak i ako ne iskazuje priču kao priču. Ipak osnovna linija ideje trebalo bi da bude jasna i prepoznatljiva kao rezultat jasne vizije koju želi koreograf da plesom da izrazi.

Kada se koreograf izražava čistim oblicima pokreta, onim kojim ne prikazuju očigledno, ne sme da izgubi iz vida suštinu, koja je u biti reminiscencija stvarnog kretanja živih bića, prirode i kosmosa i ima sopstvenu dramaturgiju ritmički prepletenu dinamikom kvaliteta. Plesni pokret može sam po sebi da bude tvorac izraza, u kom slučaju koreograf i dramaturg moraju da obezbede uslove za njegovo isticanje.

Ritam je osnova igre, bez njega nema plesa, bez njega kao ni bez kretanja nema života: sve se ritmički kreće i okreće u mikrokosmosu i makrokosmosu. Sve je kretanje, sve je ples. Ali, struktura pokreta bez ritma je monotona. Dramaturg ima zadatak da kao posmatrač s ostojanja pomogne koreografu i igračima da sakupljanjem delova svesno i smisaono oblikuju celinu, odnosno iskažu plesnu misao.

Dramaturški koncept je cilj smišljenog scenskog izvođenja a dramaturg je izvršilac tog zadatka. Odnos plesnog dramaturga i koreografa u suštini je saradnički jer združeno rade na konačnom uobličavanju koreografske ideje. Dramaturg gleda na celinu, a koreografova pažnja je usmeren ka svakom pojedinom detalju. Saradnja dramaturga i koreografa počiva na interakciji dva načina gledanja što doprinosi uspešnom dijalogu, u stvari uspešnom ostvarivanju zajedničkog cilja.

Ne postoji precizna granica između ove dve delatnosti jer dramaturgija je neodvojiva od koreografije. Kada koreograf priprema koncept novog dela, sarađuje s dramaturgom pri njegovoj razradi pri čemu njihove različite perspektive doprinose celovitom nastanku predstave.

Obe ove funkcije često su sjedinjenje u istoj osobi: koreograf – dramaturg, što je dosadašnja praksa pokazala kao delotvoreno.

tekst oslonjen na prevoda sa slovenačkog M. T. Đorđevića, Dramaturgija u plesu, Neja Kos: objavljeno u TKH, Časopis za teoriju izvođačkih umetnosti broj 3, april 2002.

*Neverre Jean Georges (1727-1810.) francuski igrač, koreograf i teoretičar igre. Prvi uveo dramsku radnju i pantomimu u balet. U ovom delu jednom od najznačajnijih za budući razvoj umetničke igre zalaže se za stvaranje baletskih dela na zakonima dramaturgije.

Na poziv 33. Internacionalnog festivala Sarajevska zima 2017. 22. februara u SARTRU-u(Sarajevski ratni teatar) predstavili su se Igor Kirov koreograf iz Makedonije i koreograf Aleksandar Ilić iz Srbije u saradnji s Nataliom Iwaniec koreografi iz i Poljske delom Balkan Dance project Vol. 2.

Balkan Dance project su pre tri godine osnovali Igor Kirov iz Makedonije, Mojca Majcen baletska umetnica iz Slovenije, kojima se pridružio Aleksandar Ilić prvi solista i koreograf baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, da bi zbližili umetnike s prostora nekadašnje Jugoslavije i Balkanskog regiona uz svesrdnu podršku Festivala Velenje na čelu s direktorkom Barabarom Pokorny.

U prvom delu večeri izveden je plesni komad The Cube Untold u koreografiji i scenografiji Igora Kirova.

U predstavi se igrom postavlja pitanje ko smo, gde smo, zašto smo tu… da zaronimo u skriveni deo sebe, da pronađemo tajnu… mi koji imamo hrabrosti da pitamo.

Drugi deo večeri je posvećen plesnoj poemi Posle Soneta po motivima Sonetnog venca slovenačkog pesnika France Prešerna, u kome kroz celo delo provejava suštinska bit života: želja, čežnja, osujećenost, ljubav, ljubav kao večita kategorija prema ženi prema otažbini, a iznad svega prema slobodi… U koreografiji Aleksandra Ilića i Natalie Iwaniec, po libretu Teodore Sujić.

U oba ova komada učestvuje pet istih igrača koji sjedinjeni s entuzijazmo ovaploćuju misaonost igre, utiskujući svojim talentom snažan pečat ostvarenoj ideji: Mojca Majce (Slovenija); Ema Janković (Hrvatska); Branko Mitrović (Bosna i Hercegovina); Luka Živković i Jakša Filipovac (Srbija).

Posle velikog uspeha koji je bio potvrđen toplim prijemom i frenetičnim aplauzom u Sarajevu ekipa Vol. 2 nastavlja svoju misiju zbližavanja hodočašćem po prostoru nekadašnje zajedničke otadžbine. Sledeća izvođenje biće u 9. marta Velenje; 10. marta Krško; 21. juna Maribor a 28. jula Šibenik…

Malina Stanojković jedina predstavnica Srbije na takmičenju Hľadáme mladú nádej baletu koje je održano od 13 do 16. februara u Liptovský Hrádok u Slovačkoj, osvojila je Specijalnu nagradu za najbolje izvedenu klasičnu varijaciju.

Malina Stanojković je učenica četvrtog razreda srednje baletske škole Lujo Davičo u Beogradu,izvela je varijaciju iz baleta Pahita i savremenu koreografiju Isidore Stanišić Suknja, pod mentorstvom Lidije Pavlović balerine Narodnog pozorišta i pedagoga savremene igre.

Institut za umetničku igru iz Beograda organizovaće (treći po redu) letnji seminar za umetničku igru u Vranju SUMMER DANCE CAMP VRANJE 2017.

Letnji seminar u Vranju trajaće 10. dana i obuhvata oblasti klasičnog baleta, savremene igre, mjuzikla, hip hopa i koreografije kojim će rukovoditi značajni stručnjaci iz ovih umetničkih oblasti. Rezultati postignuti tokom rada biće javno prikazani na Gala koncertu 10. jula u Domu Vojske u Vranju.

Polaznici seminara biće smešteni u Domu učenika srednjih škola u Vranju, gde su im obezbeđena tri obroka, besplatan internet, teretana i drugi sportsko rekreativni programi.

Predavanja će držati Bahram M. Juldašev (Rusija), Lidija Pavlović (Srbija), Isidora Stanišić (Srbija), Tomek Pomersbach (Poljska), Ema Janković (Hrvatska), Boris Vidaković (Srbija) i Branko Mitrović (Srbija).

Seminar će trajati jedanaest dana od 1. jula do 10. jula ove godine i održavaće se u Vranju.

Polazak iz Beograda je 30. juna u 11.00 časova ispred Instituta za umetničku igru, ulica Bulevar vojvode Mišića 43, Beograd.

Letnji seminar za umetničku igru u Vranju podržali su gradonačelnik Vranja, dr spec. Slobodan Milenković, Uprava grada Vranje, Dom Vojske u Vranju i Dom učenika srednjih škola u Vranju.

Letnji seminar za umetničku igru u Vranju namenjen je učenicima osnovnih i srednjih baletskih škola, plesnim školama i klubovima, studentima Instituta za umetničku igru i profesionalcima s područja Srbije i regiona.

Cena seminara je 200 evra za učenike iz Srbije, 300 evra za učenike iz regiona.
U cenu je uključen prevoz iz Beograda, pansion (tri obroka), smeštaj, izleti, kao i završni Gala koncert u kome će učestvovati svi polaznici.

Primer uplatnice:

Više informacija možte da dobijete putem telefona studentske službe Instituta za umetničku igru (011) 41 40 420 svakog dana od 9 do 17 časova.

Snimak Gala koncerta 2016. možete pogledati OVDE.

Fotografije Summer Dance camp Vranje 2016. mošete pogledati OVDE.

Jelena Janković majstor umetničke fotografije na nedavno održanom konkursu Balkan Photo Award koji se svake godine održava u okviru Balkan Photo festival ovenčana je lovorovim vencem trijumfa: nagradu joj je jednoglasno dodelio Međunarodni dvanaestočlani žiri kao ukupnom pobedniku konkursa i pobedniku kategorije Svakodnevni život za fotografiju Selfi kultura.

Kao prvo, ponovo čestitamo veoma ponosni što ste saradnik Steparta od njegovog početka. Tada ste bili fotograf Bitef teatra i još tada skrenuli pažnju na neuobičajen ugao beleženja trenutaka igre. Kada ste se zaljubili u taj oblik umetnosti?

J.J: Hvala ovom prilikom moram da kažem da je fotografija trenutno u užem izboru na takmičenju Sony World Photography Awards i čekamo dalje rezultate. Ušla je u užu selekciju od ukupno 105,692 prijavljenih fotografija iz 182 zemlje. Kao što nagrađena fotografija otkriva jedan ludi moment beleženja stvarnosti, tako je i moje zaljubljivanje nastalo upravo u to. Fotografija mi je dala mogućnost da kroz kadar pričam, prenosim i delim umetnost, kako svoju, tako i umetnost igrača, glumaca, teatra, umetnost življenja…

Da li je to bio coup de fudre, svesna odluka ili intuicija?

J.J: To je bila svesna i luda odluka koju sam donela u 24. godini. Završila sam fakultet koji nema veze s fotografijom, primila diplomu i odlučila da se time neću baviti. Ušla sam u kuću i rekla roditeljima da ću svoj put nastaviti kao fotograf. Naravno mislili su da sam poludela. Nisam imala dobar aparat, kompjuter, programe za rad… Ništa, samo volju za učenjem i radom… Po neki put se pokajem zbog te odluke, ali već sutra kad se probudim imam novu ideju za stvaranje. Bavljenje umetničkom fotografijom u Srbiji ravno je samoubistvu. Zakoni o autorskim pravima ne postoje, rad ne možeš da naplatiš, ne možeš da ga zaštitiš… a Srbija ima toliko mnogo talentovanih koji na žalost jedva čekaju priliku da odu iz države koja ne pruža mogućnost izbora. Umetnost je zamenio kič.

Hvatati igru svetlosti liči na hvatanje leptira. Leptir živi jedan dan, zrak svetlost jedan časak. Odraz leptira ako ga ne zarobi crtež svetlošću gubi se zauvek. Poimate li kolikom moći vladate?

J.J: Ne baš. Verovatno kada postanem svesna, magija će nestati. Volim i poštujem igru, snagu igrača, discipline kojom žive. Od prvog dana kada sam počela da fotografišem osećala sam da sam tu zbog njih a ne radi sebe. Čar je u međusobnom delenju koje osećam radeći pokret.

Fotografisati čine dve grčke reči koje opredeljuju suštinu te umetnosti: foto=svetlost, grafos=pisati, crtati, znači ukrotiti zauvek igru svetlosti i senke, čuvajući sećanje na ono čega više nema. Možete lid a odslikate svoj stvaralački credo?

J.J: Slobodno stvaranje bez kalkulacija. To je neprekidna i teška borba, ali istinita. Umetnik nije neko ko je inspirisan već neko ko je sposoban da inspiriše druge.

Iako veoma mladi stekli ste osobeno mesto među našim doajenima fotografije, svojim iskrenim, jasnim, romantičnim ali ne sentimentalnim rukopisom. Kod koga i gde ste učili zanat?

J.J: Imala sam neverovatnu sreću da na svom početku upoznam sjajnog umetničkog fotografa i divnog čoveka Aleksandra Radoša od koga sam puno naučila. Dao mi je beskrajnu slobodu, nikad me nije omeđavao nekim pravilima, puštao me je i gledao u kom pravcu ću otići. Najbitnije što sam naučila od njega da stvaram sopstvenim bićem, DA PRIČAM, DA DAJEM, A NE DA OČEKUJEM. Da ne razmišljam o nagradama, takmičenjima, nego da svim srcem živim svoju umetnost, a ostalo će doći samo po sebi kad zato dođe vreme. Beskrajno sam mu zahvalna na tome.

Zanat bez talenta je samo umeće a ne umetnost. Ko je u Vama prvi naslutio talenat?

J.J. Ljudi oko mene. Uopšte nisam bila svesna, samo sam stvarala, a prepoznavanje je došlo samo po sebi. Imala sam uz sebe divnu osobu koja me je ubedila da verujem u ono čime se bavim, poverovala sam i nisam odustala, pa se ukazala sreća da rastem uz BITEF festival i tako polako formirala svoju estetiku.

Vaša kamera bezpogovorno sledi ples Vaših misli, oka i smisla za detalj. Slažete li se da svetlost i senka mogu iscrtati sva ljudska osećanja, od smeha, humora, radosti, sarkazma do očajanja i nade?

J.J: Slažem se. Sve to i više od toga. Zato volim fotografiju. Predstavlja sve ono u nama i što je oko nas. Na žalost kod nas se sve manje na takav način koristi fotografija i njena snaga je zamenjena komercijalnom upotrebom.

Vaše fotografije nastavljaju da igraju s baletskim umetnicima, igračima Kola, Bitef Dance kompanije… s gospođama Plesnog teatra gospođe… čuvajući ne samo kolorit originala nego i ritam pokreta. Kako to uspevate?

J.J: Prvenstveno je bitna prisutnost onda i inspiracija kako u timu s kojim radim tako i inspiracija umetnika s kojim sarađujem. Možda je najbolji primer za to saradnja s Nacionalnim Ansamblom Kolo. Da direktor ansambla Kolo Vladimir Dekić nema tu neverovatnu viziju i pokretačku energiju verovatno ne bih mogla nikada toliko dugo da fotografišem nacionalnu igru. Njegova profesionalnost i vera u moj rad, dale su veliki rezultat i sjajne fotografije koje nisu samo mojom zaslugom. Dao mi je beskrajnu slobodu u stvaranju i time pokrenuo lavinu inspiracije s Ansamblom Kolo. Posle dve godine rada i dalje imam tremu pred koncert kao na početku, radujem se novim stvaranjima daljem istraživanju, šta još može da se dobije od te vrste pokrete od izvrsnih igrača… Mi imamo tim koji me pokreće i kada se umorim uvek me podigne. Za mene je to inspiracija.

Vaša pobednička fotografija na ovom prestižnom Međunarodnom konkursu predstavlja čudesnu riznicu misli, osećanja, filozofije, sete, usamljenosti i ohrabrujuće nade i jedinstvene lepote. Kako ste uspeli da uhvatite svetlost nade i ljubavi i nežnog zajedništva u tom bespuću mnogoljudne otuđenosti?

J.J: Fotografija je zabeležena u Puli na koncertu Massive Attack prošle godine. Nemam baš neku definiciju objašnjenja, to je bio trenutak koji ne mogu da objasnim. Pravo mesto, pravo vreme, i veština brzog beleženja. Kada radiš u pozorištu kao fotograf jednostavno se naučiš brzom reagovanju, jer nema puno vremena za čekanje. Niko neće zbog tebe da ponovi celu predstavu. Naučiš da budeš lovac.

Neki predpostavljaju crno belu fotografiju kolorističnoj, navodeći da je teže u njoj ostvariti atmosferu ili bolje karakter bilo figure ili nekog objekta, dok boja pruža bezbroj mogućnosti da mimikrijom atraktivnosti pokrije nedorečenost. Šta mislite o tome?

J.J: .Smatram da je tu autorov rukopis najbitniji. Sam autor zna šta je najbolje i tom svojom odlukom samo delo čini jasnim ma kojom tahnikom radio. Individualnost je bitna, ostati dosledan svom rukopisu, nepravdajući se zbog čega smo nešto ovako ili onako uradili. Jednostavno smo uradili i tako odlučili. Kreiranje individualnosti i formiranje autorskog rukopisa smanjiće i taj mizaran osećaj konkurencije. Dat nam je dar stvaranje, ne za takmičenje i sputavanje, nego za deljenje i širenje. Formiranjem autorskog rukopisa daje mogućnost izbora i da te biraju za poslove koje možeš najbolje da uradiš, a ne da od tebe traže stvari koje ne možeš da im daš. Nismo program za instaliranje. Mislim da su to jako bitne stvari.

Šta planirate za budućnost; čemu se nadate; šta želite?

J.J: Ne volim puno da planiram… Više puštam stvari i sledim ih. Za sada znam da imam jedan plan, da ne odustanem, a želela bih da istrčim svoj ultra maraton u budućnosti. 🙂

Ko ste Vi?

J.J: Sljemenašica i maratonac u pokušaju. 🙂

Za to je potrebno: Ljubav, da ne misliš da je trener lud čovek i da ga slediš sa puno ljubavi i volje i ako znaš da je lud. Ja ga volim svim srcem i kada plačem na stazi. 🙂 Drugarstvo… da izađeš po kiši i snegu sa svim ostalim ludacima napolje, da trčite zajedno i da se osećate kao da je baš to najepši dan. Prijateljstvo, da verujš u sve njih kada ti kažu da možeš, a ti znaš da ne možeš.

Tako je isto sa fotografijom i sa mojim bićem. Sve je to jedno!

СТЕПART možete preuzeti OVDE.

Milica Cerović je početkom ove godine prva diplomirala iz prve generacije studenata Instituta za umetničku igru.

Teoretski deo diplomskog, Analiza televizijske naspram pozorišne koreografije dopunila je koreografijom Anestezija. 

Prvo BRAVO!!! Zaista je divno biti Prvi, ali nadamo se da nećete dugo biti i jedini iz Vaše generacije. Kako je tekao rad na pripremi diplomskog ispita?
M.C: Zaista Vam Hvala. Velika je čast biti prvi diplomac na prvoj u istoriji kod nas, akademskoj Instituciji za Umetničku igru. Izazov je bio ogroman, očekivanja velika tako da je rad na diplomskom protekao u obimnom teorijskom istraživanju i mnogim praktičnim probama. Pored mog mentora Tonija Tačera, veliku podršku i nesebičnu pomoć pružili su mi profesori Snežana Arnautovic i Aleksandar Ilić, kao i plesni klub Dance Factory na čelu sa Stašom Stanković i Natašom Gvozdenović.

Na osnovu Vašeg CV može se zaključiti da Vam tema nije strana, ali kako ste se odlučili baš za nju između mnogih koje su Vam bliske?            

M.C: Oblikovanje teme u pisani i praktičan rad došao je kao plod profesorovog rukovođenja. Na konsultacijama s mentorom Tonijem Tačerom shvatila sam da ja, kao neko ko svakodnevno žonglira izmedju brojnih oblika koreografskog stvaralaštva, želim da nađem tačan odgovor na pitanje: Kako kontekst, gde se stvara i čita koreografija, ustvari odredjuje njen sadržaj i kvalitet. Koje su to sličnosti a koje su razlike.

Teorijski deo ispita dopunili ste koreografijom Anestezija. Indikativan naslov, objasnite suštinu.

M.C: Anestezija se bavi otkrivanjem jednog događaja iz prošlosti kroz zaboravljene i nejasne tunele sećanja. Nastala je kao tačka spajanja i preseka svih mojih dotadašnjih radova. Ustvari ona je suština mog umetničkog stvaralaštva, u dirljivom i potresnom izvodjenju Vere Radnić i Katarine Anić.

Diplomirali ste kod prof. Tonija Tačera s čuvenog Laban konzervatorija za muziku i ples iz Londona. Da li je bio zahtevan profesor ili blagonakloni pedagog, s obzirom da ste prvi diplomac iz prve generacije Institiuta za umetničku igru?
M.C: Moram priznati da je profesor Tačer jedan divan gospodin pre svega, predan pedagog ali i zahtevan profesor. Bila mi je čast slušati njegove savete i kritike kao i prezentovati i odbraniti diplomski rad pred takvim stručnjakom.

Kako je teklo Vaše osnovno, srednje i visoko školovanje, koje ste škole pohađali?
M.C: Jedina želja od detinjstva bila je da se bavim plesom. Pored klasičnog školovanje, bavila sam se sportskom gimnastikom, modernom i jazz igrom da bih kasnije studirala prvo teoriju savremene igre u Parizu, zatim pedagogiju modernog plesa u Novom Sadu i koreografiju na Institutu za umetničku igru na kojem sada pohadjam i master studije.

Iz priloga Vašoj biografiji vidi se veoma bogato iskustvo, da navedemo samo nekoliko: Univerzitet Pariz VIII 2003.godine; Fakultet za za sport TIMS, Novi Sad 2012.godine, koreografije u Institutu za umetničku igru 2016. i 2017. godine. Veoma raznoliko usavršavanje. Kakvo ste iskustvo stekli iz tih raznorodnih oblasti?
M.C: Ima jedna izreka koja kaže: Nemoj samo da plešeš, nego pomeraj svet. Sada kad se osvrnem, mislim da je, kroz sva iskustva do sada, jedini cilj mog školovanja da pružim plesu sve i da ples pružim svima. Sva moja iskustva su sjedinjena u zajednicku ideju razumevanja i praktikovanja plesa, njegovog unapredjenja i promovisanja. Pomeriti nekog ili nešto pokretom u suštini je pomeranje celog sveta.

Naravno, sadejstvo raznih iskustava doprinosi uspešnom kreiranju ideje. Možete li po znčaju koji ima za Vas izdvojiti neko?
M.C: Svako iskustvo donelo je neko novo saznanje, novu perspektivu i novi pravac. Najznačajnija su sigurno ona koja su me okrenula za 180 stepeni i koja su me naterala da mislim drugačije, kompleksnije i dalje. Jedno od najtežih sigurno je bilo spremanje praktičnog dela diplomskog rada, koreografija Anestezija.

Vaše učešće u mnogobrojnim oblicima kreiranja u oblasti umetničke igre veoma je respektabilno: TV Show Programi; koreografije za pozorišta i koncerte…objavljeni tekstovi i kritike u časopisima i dnevnim listovima, koautorstvo u mnogim projektima… pedagogija. Kako organizujete svoj dan, koji po navedenom sudeći traje dva puta po 24 sata?
M.C: Nije uvek takav tempo. Zavisi, nekad se više poslova preklopi u istoj nedelji, mesecu, godini i tada je rokovnik jedini putokaz u džungli, kao i vrlo malo sna. S druge strane nekad su poslovi dobro rasporedjeni i sve se stiže normalnim tempom. Imam tu sreću da se bavim poslom koji obožavam i ništa mi nije teško. Kao što bi moja mama rekla : Ti kad ne radiš,  ti si nepodnošljiva 🙂

U Pozorištu na Terazijama biće premijera mjuzikla po tekstu komedije Branislava Nušića, Mister dolar, reditelja Vladimira Lazića, u kome ste autor koreografije. Kako ste osmislili uklapanje scenskog pokreta u tkivo verbalnog scenskog dela?

M.C: Nadam se uspešno. Mjuzikl je sigurno najteža pozorišna forma koja prožima dramu, pokret i pevanje. U saradnji s rediteljem Vladimirom Lazićem, kompozitorom Ninom Ademovićem i aranžerom Aleksandrom Sedlarom kao i uz pomoć scenografa i kostimografa i mog asistenta Jovane Ikonić, svaki song postavljen je u dramskim okvirima kroz koje sam istraživala i stvarala specifične koreografije. Sam pokret nastao je kao nadogradnja, prvenstveno dramskog i muzičkog predloška, koja je  donela svoju posebnu liniju i pečat.

Prethodno pitanje sugeriše sledeće:objasnite razliku između scenskog pokreta uklopljenog u dramsko delo, i koreografije uklopljene u tkivo dramskog zbivanja.
M.C: Za mene, scenski pokret je jedno sa scenskom radnjom i neodvojivi deo licnosti koju igrate, dok je koreografija nadogradnja i lika koji igrate i situacije iz koje sledi song kao i opšte dramske radnje. Mogla bih reći simbolično da je scenski pokret introvertan ili lični a koreografija extrovertna ili opšti oblik scenskog izražavanja.

Da li se rad koreografa za isključivo igračku predstavu razlikuje od rada za druge, kombinovane oblike scenske umetnosti, u konkretnom slučaju, za mjuzikl?
M.C: Upravo tim pitanjem se bavim na svojim master studijima. I još uvek tragam za tačnim odgovorom. Suština je, da kada ste sami autor kompletnog scenskog dela, vi ne zavisite ni od koga, od vas sve polazi i svi saradnici realizuju vašu ideju. S druge strane, kada ste deo velikih sistema kao sto je mjuzikl onda je vas rad,  koliko god bio lično kreativan, uvek uslovljen zadatim dramskim tekstom i rediteljskom idejom, a zatim i kreacijama svih ostalih umetničkih sektora. Naravno dobra saradnja je ono što na kraju daje i dobar, kvalitetan rezultat cele predstave ali i svakog pojedinca u procesu.

Šta Vas rukovodi u procesu stvaralačkog rada, kako se osećate kad vidite ostvarenje svoje idejne zamisli?
M.C: Sve polazi od ideje. I ogromne potrebe da nešto kazete svojim radom. I da naravno pomerite svet. Inspiracija dolazi sa svih strana a do realizacije put je dug. Dobra saradnja sa svim saradnicima, a prvenstveno s igračima, jedna je od najvažnijih stvari za ostvarenje vaše ideje. Momenat kada vidite svoje ostvarenje, koje je plod zajednickog rada svih ucesnika,  je prosto magija.

Ko ste Vi?

M.C: Dobro pitanje. Mislim da sam neko ko veruje u ljude, pogotovo decu. Neko ko veruje u ples i njegov uticaj na čoveka i kulturu. Neko ko želi da uči i da prenosi svoje znanje novim generacijama. Neko ko će, nadam se jednog dana, biti deo fenomenalnog tima profesora Instituta za umetničku igru.

 

Nikola Tomašević je dobitnik ovogodišnje nagrade Udruženja baletskih umetnika Srbije Smiljana Mandukić za najbolju plesnu interpretaciju u oblasti savremene igre.

Tim povodom mu je СТЕПART postavio sledeća pitanja:

Da bi se igrao savremeni ples, koji je često na granici s atletikom, kakvo je prethodno obrazovanje neophodno?

N.T: Tokom svoje igračke karijere prošao sam zaista razne oblike i tehnike pokreta. Moj put nije uobičajen za profesionalne igrače ali i definitivno sam uveren da se obrazovanje stiče sve dok god se bavite određenom profesijom. Neophodno je stalno izučavati i nalaziti puteve kako bi se nivo tehničkog i umetničkog izvođenja usavršavao. Različitost i mogućnost transformacije čini dobar materijal kojim koreografi mogu da eksperimentišu i stvaraju, ne obazirući se na sve okvire ustaljenih pravila igre.

Beograđani Vas pamte kao prevashodno igrača Bitef dance kompanije u kojoj ste ostvarili nekoliko vizuelno, tehnički uspešno i proživljenih uloga. Izdvojte najmilije i najteže.

N.T: Teško je pričati o ulogama jer su u Bitefu predstave uglavnom zasnovane na ansambl izvođenjima u kojima se kao igrač izdvojite ili ne. Igrao sam nekoliko glavnih rola kao što su Otelo i Vojnik ali najdraže i najteže uloge su one u kojima osetite da ste se ostvarili kao umetnik. To mi se uvek dešavalo pri susretima s koreografom Guy Weizmanom, zato bih izdvojio njegove predstave.

Kako ste postali član te po mnogo čemu svojevrsne kompanije, i kako je počela Vaša saradnja s Nacionalnim teatrom u kome se uglavnom neguje beli balet?

N.T:  Smatram audicije neophodnim za pravilnu selekciju igrača kako u kompanijama tako i za ostvarivanje pojedinih predstava. Posle položene audicije za predstavu Miris Cimeta postao sam stalni član Bitef Dance kompanije, u kojoj sam zajedno s kolegama učestvovao u stvaranju jedne od vodećih plesnih kompanija u ovom delu Evrope. Posle učešća u predstavi Aleksandar u Narodnom pozorištu (za koju sam prvi put dobio nagradu Smiljana Mandukić) direktor Baleta mi je ponudio ugovor za Nacionalni teatar koji sam prihvatio posle prestanka rada u Bitef Dance kompaniji.

Da li to znači da ste napustili izazove eksperimenata na kojima počiva credo savremene igre, u korist ustaljenih pravila klasičnog baleta?

N.T: Baš suprotno. Mislim da je prelazak na klasični repertoar moj najveći eksperiment u karijeri koji podstakne moje istraživanje savremenog pokreta. Savladavanjem novih tehnika postižu se odgovarajući uslovi za izbor tokom izvođenja pokreta. Ono što po nekom pravilu treba prvo da saznam pri savladavanju radim na kraju. Kao formiranoj osobi bilo mi je mnogo lakše da shvatim estetiku klasične igre i odgovorim na nove izazove.

Sada kada ste već stekli iskustvo u oba stilska opredeljenja igre, kako bi ste definisali njhovu razliku, i kojoj od njih bi ste dali prednost?

N.T: Da li više volim dramu ili triler kad gledam neki film? Za mene je sve to igra i isključivo zavisi od stava igrača na sceni, koliko sebe poklanja publici, da li će igrati rutinski ili će se truditi da pomeri granice izvođenja. Nisu bitni okvir ili forma važna je poruka i virtuoznost.  Ne bih analizirao različitosti nego bih podstakao komunikaciju bitnu za ova dva pravca zarad bolje saradnje i većeg kvaliteta i značaja plesne scene.

Pripala Vam je ovogodišnja Nagrada Smiljana Mandukić za ulogu u predstavi Bitef dans kompanije, Priča o vojniku. Da li je bilo naporno ostvariti tako kompleksan lik smešten u tako kompleksno vreme?

N.T:  Sada sam prvi put svoju ulogu ostvario na istinitoj priči. Pripreme su bile teške i naporne a pokret intenzivan i veoma zahtevan uz vrlo kompleksne taktove muzike Igora Stravinskog. Veoma se ponosim tom predstavom jer smo u njoj  svi zajedno uspeli da publiku podsetimo da nikad ne sme da se zaborave  besmisleni ratni sukobi. Iskrena ispovest vojnika na samrti u meni je izazvala duboke emocije jer i ja potičem iz vojne  porodice gde su se događale slične situacije. Iz poštovanja prema poruci koju šalje ovo delo ulogu nisam igrao već sam je uvek iznova preživljavao na sceni. Siguran sam da je to razlog zbog koga mi je komisija dala ovu nagradu.

Kojim redosledom osvajate ulogu?

N.T: Najbitniji mi je odnos s koreografom, pokušaj da shvatim njegovu zamisao i analiziram je. Svako od njih ima posebnu tehniku, energiju i pokret koji pokušava da prenese. Uvek imam želju da upravo tu viziju i kretanje učinim svojim. Da razumem lik. Da to bude neka moja priča koju želim da prenesem kroz potpuno vladanje pokretom, otklonim osećaj treme i isključivo se prepustim emociji. To je osećaj slobode koji kroz muziku autora, omogućuje izvođaču potpunu kontrolu nad svojim izvođenjem.

NAGRADA!!! Šta za Vas znači nagrada uopšte, a šta nagrada koju dodeljuju kolege?

N.T: Nagrada je za mene motivacija u svakom smislu, prostoru i obliku.

Koliko je za Vas bitna saradnja s libretistom, dramaturgom, rediteljem, a pre svih s koreografom i ostalim učesnicima u predstavi?

N.T:  Veoma je važna jer za razliku od dramskih umetnika, igrači retko kad postavljaju pitanja i interesuju se za podtekst pokreta, a neretko se postavljanje pitanja smatra neumesnim ako prekidate probu postavljenjem previše ZAŠTO? Zato sam najviše voleo rad s koreografima koji su režijski osposobljeni ili su imali pomoć dramaturga što olakšava komunikaciju. Siguran sam da takav pristup radu uvek daje dobre rezultate.

Šta je za Vas opredeljujuće pri tumačenju lika koji Vam je poveren. Pokret, izgled ili emocija?

N.T:  Obzirom na to da profesija kojom se bavim ne oslanja se na verbalnu ekspresiju, koristim sve dostupne informacije i mogućnosti kako bih izgradio ulogu i učinio je upečatljivom. Sve nastaje iz početne emocije koja oblikuje pokret i zajedno s određenim kostimom daje poseban karakter i izgled izvođaču. Sve tri komponente moraju da budu u funkciji igrača i da se međusobno dopunjuju kako bi se izvođač dobro osećao na sceni i predstavom preneo nameravanu poruku publici.

Pored svakako primarne saradnje s koreografom, koliki je po Vama značaj pedagoga-repetitora u konačnom oblikovanju celine?

N.T: Te osobe su za mene od suštinske važnosti. Svakako moraju da vladaju posebnim znanjem da bi imale autoritet pri sprovođenju efikasnih proba.  Mislim da je ključna reč pedagog. Izuzetno je teško naći osobu koja opravdava taj naziv i koja se u isto vreme bavi kvalitetom predstave i potrebama igrača. Trebalo bi da su to osobe s posebnom energijom i znanjem kako da motivišu igrača u svakodnevnim naporima.

Kako ste se opredelili za igru kao životni poziv?

N.T: Zaista mislim da nisam imao izbora i da mi je to bilo predodređeno. Kad igram osećam se slobodno.

Šta planirate?

N.T: putovanja…

U novom broju Intervju Nikola Tomašević; gostovanje Instituta za umetničku igru u Zagrebu; Rođendansko slavlje AKUD Ivo Lola Ribar; premijera baleta u Narodnom pozorištu; BDP Vol. 2 u Sloveniji; Novi Grk Zorba u Srpskom narodnom pozorištu; Gospođe i na filmu; Da li Dah teatar sanja?; Odlazak Duške Sifnios; IX Kondenz festival; predavanje Jane Velinove u IUI-u; Devet medalja na Svetskom prvenstvu plesa u Nemačkoj; Premijera balet Omer i Merima u Narodnom pozorištu Sarajevo; godišnje nagrade UBUS-a…

СТЕПАRT potražite u Narodnom pozorištu, Madlenianum opera i teatru, Muzeju Narodnog pozorišta, Srpskom narodnom pozorištu, Sava centru, Baletskim školama u Beogradu, Novom Sadu i Pančevu i u Institutu za umetničku igru…

foto: Sonja Žugić

Dokumentarni film Gospođe u najboljim godinama nastao je po motivima plesnog projekta Plesni teatar Gospođe baletskog umetnika i koreografa Aleksandra Ilića po tekstu u režiji Dare De Luke, koji je premijerno izveden 2014. godine u okviru Međunarodnog projekta One night show na sceni Raša Plaović Narodnog pozorišta.

Dugogodišnji televizijski autor i dokumentarista Anita Panić je u tom neobičnom umetničkom projektu pronašla ideju za dokumentarni film.

Okom kamere filmska ekipa je tri godine pratila ove dame u vrlo zrelim godinama (najstarija učesnica ima 82 godine, a najmlađa 61), kako naporno i vredno vežbaju u baletskoj sali za premijeru predstave, a da pritom ni jedna od njih nema nikakvo iskustvo u plesu i glumi i prvi put su stale na pozorišnu scenu.

Živahnost i neverovatna energija ovih žena ukazuju njihovim vršnjacima koliko život u tim godinama može da bude interesantan. Ako ste zašli u treće doba, ne znači da se sve završava, nego da tek počinje…

Neke od tih žena su samohrane majke, mnoge imaju male penzije, ali nisu klonule duhom i dalje su aktivne u životu: bave se sportom, idu na jogu, na tai či, voze rolere, planinare, pišu poeziju, učestvuju u dramskim sekcijama, bave se fotografijom.

Mene je kao dokumentaristu intrigiralo i ko su te dame, zbog čega su se prijaveile na audiciju za plesni teatar. Takođe, paralelno sam kamerom pratila privatne živote ovih osam neobičnih žena, različitih godina i društvenog statusa i tako napravila dokumentarac koji slavi volju za životom, ljudsku upornost i želju za igrom, pa i u vrlo zrelim godinama, kaže autorka filma, Anita Panić.

Plesni teatar Gospođe čini osam učesnica  različitih godina i društvenog statusa na čelu sa Aleksandrom Ilićem, povezanih istom željom za daljim ispoljavanjem stvaralačke energije: Teodora Sujić, Leposava Stanković, Radojka Mentović, Ljiljana Mladenović, Nada Ćulibrk, Nada Kecman, Mira Ivančević, Milana Vučković (Vesna Stipišić).

Plesni teatar Gospođe gostovale su na velikom broju festivala, kao i ustanovama poput bolnica, domova za odrasla i stara lica, kazneno popravnih ustanova.

Nagrađene su velikim brojem pohvala, priznanja i zahvalnica a sa predstavom Gospođe predložene su za Nagradu grada Beograda 2015. godine.
Premijera je 8. novembra u 21 sat, u bioskopu Dvorana Kulturnog centra.

Balkan Dance Project, ovog puta broj 2, pod istim motom i s istom idejom o neophodnosti međuljudske, međunarodne kulturne i umetničke saradnje i izmene iskustva , 8.oktobra u Velikoj sali Madlenianum opere i teatra, prikazao je na koji način ostvaruje svoj modus vivendi.

U dva jednočuna, kamerna plesna dela, Posle soneta (nastalog na osnovu Sonetnog venca, kultnog slovenačkog pesnika Franca Prešerna, po ideji i libretu Teodore Sujić, koreografiji Aleksandra Ilića, Srbija, i Natalije Iwaniec, Poljska) i CUBE Untold (nastalog na ideju, koreografiju i scenografiju Igora Kirova, Makedonija). Stvaraoci i igraču, svako na svoj način potvrđuju opravdanost, neophodnost razumevanja, sticanja iskustva strečenog na uvažavanju razlika i postizanja i emanacije pozitivne energije.

U oba komada igraju isti umetnici: Mojca Majcen (Slovenija), Ema Janković (Hrvatska), Branko Mitrović (Bosna i Hercegovina), Luka Živković i Jakša Filipovac (Srbija).

Balkan Dance Project nastao je na osnovu koprodukcione saradnje Madlenianum opere i teatra iz Srbije i Festivala Velenje Slovenija.

https://www.facebook.com/balcandanceproject/