Zagrebčani su nedavno dobili još jednu novu baletsku  predstavu zadivljujuće koreografije Lea Mujića čiju Anu Karenjinu mnogi pamte.

Ovog puta to su Gospoda Glembajevi, koji iako počivaju na neprikosnovenom kjiževnom predlošku Miroslava Krleže, nisu autentična drama.

Dvočasnovna predstava u izvođenju sjajnih igrača ostavila je, bukvano, celo prepuno gledalište bez daha. Iz kolopletia strasti, dvoličnosti, kriminala i lažnog sjaja, bega od stvarnosti…gledaoci su se prenuli tek od zvuka sopstvenog, frenetičnog, gromskog aplauza.

Igrači su, jednostavno rečeno bili maestralni: Natalija Horsnell moćno je oblikovala zavodljivu obesnu, strastvenu, sebičnu barunicu Castelli koja iza sedam velova krije svoju tajnu sirotice iz Studenhotela (ko se seća Bele Krleže za koju je ta uloga pisana mora se složiti s tim, da joj je njena baletska bliznakinja ravna). Po virtuoznom vladanju likom slede joj ravnopravno Takuya Sumitomo kao Leone Glembaj i Guilherme Gameiro Alves kao Nacij Glembaj.

Ne smeju se zaobići ni Iva Vitić Gameiro, Catarina Meneses i Rieka Suzuki i ceo ansambl koji je svoj deo zadatka ostvario besprekorno.

Onima koji dobro poznaju rukopis Lea Mujića nije promaklo da se on pri rešavanju nekih scena vratio apstraktnom izrazu, uključujući i moderan plesni pokret.

Predstava se igra u jednom dahu iako ima pauzi posle I čina. Priča se jednostavno prati, teče brzo i pored toga što se istovremeno na sceni dešava nekoliko radnji.

Leo Mujić stvorio je delo koje će se pamtiti i koje je publika na prvi pogled zavolela nagoveštavajući još jedan hit u baletskom repertoaru Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba.

EPILOG: Da li bi barunica Castelli Glembaj privatila poziv na ples Lea Mujića u trapericama, ili bi zapretena glamurom sirotica iz Studenhotela to smatrala prirodnim?

(Leo Mujić je izašao pred publiku poklonivši se gledalištu i izvođačima u trepericama i nečem nalik na izgužvani gornji deo trenerke).

LEONARD JAKOVINA, umetnički direktor Baleta HNK iz Zagreba mlad je čovek a ostvario je zapaženu karijeru u Berlinu, tokom četrnaest godina igranja. Direktor Baleta Berlinske državne opere prepoznao je njegov talenat i neuobičajenu skromnost za mladog igrača, i ne samo da mu je poverio solističke partije već mu je pružio svesrdnu pomoć podstičući njegov profesionalni razvoj, i što je možda i važnije, u sazrevanju u celovitu ličnost.
Gospodin Leonard Jakovina ljubazno i spremno je prihvatio molbu Steparta da odgovori na trinaest (standardni broj u Stepartu) pitanja.
Poznato je da ste veoma mladi napustili rodni grad i otišli u svet per aspera ad astra. Osim mladosti, talenta i vere u sebe čime ste još bili naoružani za susret sa Sudbinom?
L.J: Otišao sam vrlo mlad sa 15 godina na daljnje usavršavanje. Sudbina je tako posložila moj budući put a ja sam je objeručke prihvatio. Iako tada mlad i nezreo, vjerovao sam u svoj talent a ljubav prema baletu i plesu bila je moja zvijezda vodilja.
Nezaobilazno je pitanje  gde ste rođeni, gde ste se školovali, da li ste imali uzore, i koji su?
L.J: Rođen sam u Zagrebu gdje sam završio Školu za klasični balet a nastavio studij na Visokoj akademiji za muziku i ples u Minhenu. Naravno, imao sam nekoliko uzora i plesača kojima sam se divio…kao i danas!
Baryshnikov, Bujones, Malakhov, Nurejev samo su neki od njih.
Da li je Vaš susret s baletom bio coup de foudre, ili svesno odabran životni put?
L.J: Prije bih rekao svijesno odabran životni put. Iako trnovit te pun prepreka i odricanja, ljubav prema plesu i umjetnosti je uvijek prevagnula i dala mi snagu i poticaj da nastavim dalje.
U 33. godini života, u punoj snazi i umetničkoj zrelosti, na vrhuncu karijere odlučili ste da napustite scenu, prihvatite odgovoran, veoma težak i često nezahvalan položaj umetničkog direktora Baleta HNK, šta je bio neposredan povod Vaše odluke?
L.J: Naravno da ta odluka nije bila laka. Međutim, gledam to kao neku logičnu i zdravu prekretnicu. Nakon Minhena i Berlina gdje sam i ostvario sebe kao umjetnika došlo je vrijeme nekih promjena i novih saznanja.
Ostvario sam svoj san i ne žalim ni za čim. Napravio sam lijepu i respektabilnu karijeru, radio sa predivnim koreografima i pedagozima. Gostovao diljem svijeta od Moskve ( Prix de Benois gale ) pa sve do Japana i njihovih prestižnih gala koncerata.
Radni vek igrača na žalost, veoma je kratak. Život na sceni počinje rano kada se još ni telo ni psiha nisu uzajamno razumeli. Neumoljiv dril kome je podvrgnuto još ne oformljeno telo obezbeđuje najtalentovanijim perfektno ovladavanja tehnićkim zahtevima zanata, ali ne prati istovremeno i emocionalno sazrevanje neretko mu ne poklanjajući dovoljno pažnje. To pitanje se ne sme prenebregnuti kada se razmišlja o dodeli uloge. Mislite li da je to jedan od prioritetnih zadataka za direktora ansambla  koji je, po pravilu sastavljen od veoma mladih ljudi?
L.J: Naravno! Baletna profesija je vrlo delikatna i specifična. Da bi postigli rezultate i stasali u umjetnika potrebno je čelična kontrola i neizmjerna profesionalnost. Zadatak svakog ravnatelja je da pomno osluškuje i prati rad pojedinca i na vrijeme prepoznaje trenutak kada dodjeliti konkretne uloge i na koji način. Mlade ljude treba konstantno motivirati i usmjeravati, biti podrška u izgradnji karijere.
Vraćamo se na Vašu odluku da s tridesetitri godine napustite scenu koja život znači i opredelite se za ulogu, doduše veoma značajnu iza scene? Iza Vas je skoro tri godine direktorovanja, da li ste zažalili za svetlošću pozornice i pljeska aplauza?

L.J: Svjetla pozornice su nekako uvijek uz mene. Međutim sada njih okrećem prema svojim plesačima. Ovo je njihovo vrijeme i želim da tako i ostane. Nikada ne treba zatvarati vrata iza sebe jer tko zna možda u budućnosti ponovno zamjenim ulogu i pojavim se na sceni.
Maksima da igra nije zanimanje nego način života, mogla bi se varirati ovako: umetnost nije luksuz, ona je nasušna potreba života. Šta mislite, Da ili Ne?
L.J: Potpuno se slažem. Umjetnost je oplemenjivanje duše i razuma! Bez nje nema budućnosti, nema kreativnosti i slobode izražavanja. Identitet svakog naroda gradi se kroz kulturu i sve njezine forme.
Nostalgija? Da li nekad njena senka prekrije naporan posao umetničkog direktora koga po definicije karakteriše administrativno gubljenje vremena, ili je onaj deo koji pripada prefiksu umetnički, dovoljna nagrada za to odricanje?
L.J: Biti ravnatelj naravno da sadrži uz umjetnički i administrativni dio. Uz to je i bitno imati menađersko znanje. Nagrada za sva odricanja su jedino rezultati i zadovoljan ansambl.
Prošle su skoro tri godine kako ste na čelu najpoznatijeg baletskog ansambla u Hrvatskoj koji beogradska publika pamti ne samo po uspelim predstavama već i po mnogim imenima…Sonja Kastl, Nevenka Biđin…Nenad Lotka, Milko Šparemblek…Maja Bezjak, Damir Novak, Vesna Butorac…Miljenko Vikić, Irena Pasarić, Staša Zurovac…kakav je bio redosled ostvarivanja Vaše vizije Baleta HNK?
L.J: Svi ti divni plesači i umjetnici koje ste nabrojali ostavili su veliki trag u povijesti zagrebačkog baleta. I za to smo im neizmjerno zahvalni.
Moj zadatak je naravno stvarati novu generaciju budućih zvijezda i to sam počeo od prvog dana. Vizija mi je bila jasna… sustavno graditi i brendirati image zagrebačkog baleta. Ostvarivati međunarodne suradnje i koprodukcije, dovoditi etablirane koreografe i time podizati kvalitetu ne samo repertoara već i ansambla.
Izrazito sam ponosan na svoje plesače jer su ostvarili ogroman iskorak i već u kratko vrijeme postigli zapažene rezultate. Samo jedan od primjera je i grandiozno gostovanje u Aleksandrinskom kazalištu u St. Petersburgu.
Neizostavno je pitanje s kakvim se sve problemima srećete, ili su problemi Baleta HNK istovetni ili slični, s Baletom u Narodnom pozorišu u Beogradu: radni vek, radni staž, usavršavanje, doškolovavanje, prekvalifikovanje…repertoar…?
L.J: Problemi su nam skoro pa identični. Cijeli naš region ima iste barijere, kao što su nedovoljan broj mladih plesača da bi se ostvarili još bolji rezultati, zakoni nisu usklađeni, naravno kao i beneficirani radni staž.
Šta je to Bavarska riznica?
L.J: Bavarska riznica je jedan oblik dodatne mirovine za plesače u Njemačkoj. Tokom svog umjetničkog rada plesač automatski uplačuje u taj fond i na kraju karijere, a najkasnije u 41 godini života ima mogućnost raspolaganja tim novcem. Mnogi to koriste za financiranje doškolovanja i prekvalifikacije.
Od kako ste na čelu Baleta HNK, ostvarili ste mnoga gostovanja. Posle, da tako kažemo, desetogodišnjeg moratorijuma, ponovo ste osvojili beogradsku publiku s dvema predstavama u okviru XIV Beogradskog festivala igre: Bolero Maše Kolar i Tamni pejzaži Marjane Krajač. Gostovali ste ove godine na Dubrovačkim Ljetnim igrama S Labudovim jezerom. Kada ćemo vas pozdraviti na sceni Narodnog pozorišta?
L.J: Jako sam zadovoljan postignutim rezultatima i svim dosadašnjim gostovanjima. Naravno i ubuduće planiram daljnje suradnje pa tako sam i uspostavio kontakt sa Narodnim pozorištem. Bilo bi lijepo ponovno doći u Beograd a i naravno ugostiti Vaš balet u Zagrebu.
KO ste Vi:
-planovi;
-želje;
-tajne?
L.J: Sluga umjetnosti i veliki zaljubljenik u balet i ples. Želja mi je podići Balet HNK u Zagrebu na respektabilan nivo i ponuditi našoj vjernoj publici kvalitetan i izazovan repertoar.

Foto credits Lukasz Wolejko Wolejszo; DON JUAN Ch. W. Gluck, kor. Giorgio Madia Foto Yan Revazov.

Plesni projekat Balkan Dance project Vol. 2 u koreografijima Aleksandra Ilića (Srbija) prvog soliste i koreografa Narodnog pozorišta u Beogradu u saradnji s Nataliom Iwaniec (Poljska) i koreografa Igora Kirova (Makedonija) biće izveden na sedmom Šibenskom plesnom festivalu (Hrvatska) 28. jula u Šibenskom narodnom kazalištu. Sedmi Šibenski plesni festival se održava od 24. do 29. jula na nekoliko lokacija u gradu: Trg Republike Hrvatske, Hrvatsko narodno kazalište i tvrđavama Barone i sv. Mihovil. U okviru pratećeg programa koji se održava u Gradskoj knjižnici Juraj Šižgorić, biće održano predavanje o savremenoj igri i položaju igrača i koreografa u zemljama regiona u Gradskoj knjižnici Juraj Šižgorić na kome će govoriti dr. sc. Vera Obradović Ljubinković (Srbija), Sanja Petrovska (Hrvatska) i Aleksandar Ilić (Srbija).

Balkan Dance Project je međunarodni plesni projekat u kome učestvuju uspešni mladi koreografi i igrači i stvaraoci iz Slovenije, Srbije, Makedonije, Hrvatske i BiH. Osnovali  su ga 2015. godine Igor Kirov i Mojca Majcen balerina iz Slovenije, kojima se pridružio Aleksandar Ilić.

Misija ovog projekta je da se kroz individualne priče istražuje zajedničko iskustvo Balkana.

Svako od njih kroz svoju ličnu estetiku tumači životno iskustvo stečeno.

Balkan Dance project čine dva dela Posle soneta po motivima Sonetnog venca slovenačkog pesnika France Prešerna u koreografiji Aleksandra Ilića uz saradnju Natalie Iwaniec, i Cube Untold u koreografiji i scenografija Igora Kirova.

U oba dela učestvuju isti igrači: Mojca Majcen (Slovenija), Ema Janković (Hrvatska), Branko Mitrović (Bosna i Hercegovina), Luka Živković i Jakša Filipovac (Srbija).

Vol 2. premijerno je izveden na Velikoj sceni Madlenianum opere i teatra (Srbija) 8. oktobra prošle godine.

Pokrenuti ciljem pod nazivom Balkan Dance Project učesnici su svako prema svom afinitetu, shvatanju i emocijama naslikali portret vremena sadašnjeg proizašlog iz vremena prošlog anticipirajući vreme buduće, kao zbir tri suštinska činioca opstanka na zemlji.

Pored zbližavanja, povezivanja, i kulturne razmene umetnika, cilj projekta je razvoj moderne, savremene igre, predstavljanje plesnih produkcija u manjim mestima i kroz obrazovanje osvajanje nove mlade publike. Koprodukcijski projekat Madlenianum opera i teatra i Festivala Velenje ima misiju zbližavnja naroda i narodnosti Balkana. Što politika razdvaja umetnost spaja.

Direktor i osnivač festival Zorana Mihelčić zahvalila se na podršci Gradu Šibeniku, TZ Šibenik, Tvrđavi kulture Šibenik i Hrvatskom narodnom kazalištu u Šibeniku.

Za potrebe nove produkcije Balkan Dance project, koji nastaje u saradnji sa Festivalom Velenje (Slovenija), Udruženjem profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga (Srbija) i Tanzelarijom (BIH), tražimo ženske i muške plesače, koji vladaju dobrom tehnikom klasičnog baleta, savremene igre i improvizacije, te dolaze iz Slovenije, Hrvatske, Srbije, Makeodnije, Crne Gore i posebno iz Bosne i Hercegovine. Za prijavu je potrebno dostaviti CV na adresu balkandanceproject@gmail.com do 20. maja 2017. Audicija za igrače će biti održana 27. maja u sali Osnovne muzičke i baletske škole Novo Sarajevo u 16.00 časova.

Više informacija se može dobiti na telefon +386 41 364 122 (Slovenija); +387 60 3446651 (BIH); facebook page: Balkan Dance project ili youtube page: Balkan Dance Project

Nova plesna produkcija Balkan dance project Vol. 3 u koreografiji Igora Kirova (Makedonija), Aleksandra Ilića (Srbija) i Ivane Hadžihasanović (BIH), premijerno će biti izvedena na sceni Bosanskog kulturnog centra Sarajevo 14. oktobra 2017, poslije čega će biti organizovana turneja u Sloveniji i Makedoniji.

Rad na projektu trajat će od 20. avgusta do 31. oktobra 2017. u Sarajevu (BIH).

Balkan Dance project je internacionalna plesna produkcija čiji je cilj povezivanje igrača i koreografa balkanskog prostora kako bi sjedinivši talente i iskustvo, svako na svoj lični način istraživao i na osnovu toga oblikovao svoje viđenje kulturno-umjetničke i plesne baštine Balkana. Cilj ovog projekta je ujedinjavanje i podsticanje nove generacije umjetnika na zajednički rad i saradnju kako bi doprinjeli očuvanju, i na osnovu slične tradicije uspostavili dijalog i nove odnose u sadejstvu tradicije, iskustva i novih tendencija.

POZIV NA MEĐUNARODNO BALETSKO TAKMIČENJE

„KONSTADINKA DINA NIKOLIĆ“

25 – 27. JUNA 2017.

KULTURNI CENTAR – PANČEVO

Pozivamo Vas da prijavite učešće učenika vaše škole na predstojećem Medjunarodnom baletskom takmičenju “Konstadinka Dina Nikolić”. Pokrovitelj takmičenja je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i Grad Pančevo.

Takmičenje je osnovano sa ciljem da okupi mlade baletske nade iz bivših republika i stvori most  saradnje između škola, pozorišnih kuća, baletskih trupa i baletskih akademija kako bi igrači imali izbor pronalsaka svog mesta u svetu igre, u regionu i šire.

Plan realizacije takmičenja, ukratko izgleda ovako:

24. jun – scenske probe takmičara za prvi krug

25. jun –  otvaranje takmičenja, prvi takmičarski dan

26. jun – drugi takmičarski dan

27. jun – Gala veče

Eminentni žiri baletskog takmičenja radiće u sastavu:

G-đa Ana Pavlović

G-đa Ašhen Ataljanc

G-đa Regina Križaj

G-đa Isidora Stanišić

G-din Aleksandar Ilić

Sve o takmičenju nalazi se na zvaničnoj web strani škole www.dimitrijeparlic.rs

kontakt meil I tel –  dimitrijeparlic@mts.rs;  (+)00381/13/351-649

Umetnička ekipa Balkan Dance Project Vol. 2, u saradnji sa Operom i teatrom Madlenianum (Srbija) i Festivalom Velenje (Slovenija), posle uspešno izvedene premijere na Velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum i turneje po regionu, nastavlja mini turneji po Srbiji gde će nastupiti 10. maja u Kulturnom centru u Valjevu i 11. maja u Sportskom-kulturnom centru u Obrenovcu.

Balkan Dance Project je međunarodni plesni projekat koji spaja uspešne mlade koreografe, plesače i stvaraoce iz Slovenije, Srbije i Makedonije. Oni kroz individualne priče istražuju zajedničko iskustvo življenja na prostoru Balkana.

Svako od njih se kroz svoju jedinstvenu estetiku dotiče kako individualnih, tako i univerzalnih tema koje se tiču svih nas. Projekat donosi kreativnost, integraciju stvaralaca iz različitih država, ali sa zajedničkim kulturnim nasleđem, mobilnost kulturnih radnika i međukulturni dijalog na jeziku umetnosti. Pored zbližavanja, povezivanja umetnika, i kulturne razmene, plesni projekat za cilj ima i razvoj modernog, odnosno savremenog, baleta u široj regiji, predstavljanje plesnih produkcija u manjim mestima i obrazovanje mladih.

Opredelivši se za „Sonetni venac“ kultnog slovenačkog pesnika Franca Prešerna, prema ideji i libretu Teodore Sujić, autori-koreografi Aleksandar Ilić i Natalija Ivanjec, uz muziku Lane Toković, u scenografiji Dunje Kostić i kostimu Aleksandre Karović, u delu „Posle soneta“ su poneseni univerzalnošću ideje izražene romantičnim ali ne sentimentalnim stihovima. Kroz ceo splet Venca pulsira ritam srca, suštinske biti života. Tim ritmom, jezikom igre koreografi su se trudili da izraze credo pesnikove ličnosti: „Ljubav kao večna kategorija, prema ženi, životu, otadžbini, a pre svega slobodi“.

U delu „Kocka“ (Cube) u koreografiji, scenografiji i kostimografiji Igora Kirova, po muzici Balanescu Quarteta (Empty Space Dance) autor želi da sazna ko smo, gde smo, zašto smo tu, ima potrebu da zaroni u skriveni deo sebe i pronađe tajnu, da podeli trenutak života s nepoznatim u slučajnom susretu, da progovori rečima iz dubine srca o sopstvenoj boli, da dozna šta se krije iza naših i tuđih reči koje podižemo kao zid štiteći osećanja… Mi koji imamo hrabrosti da pitamo…

Izvođači: Mojca Majcen (Slovenija), Ema Janković (Hrvatska), Branko Mitrović (BiH), Luka Živković (Srbija) i Jakša Filipovac (Srbija).

Umetnički fotograf, docent Instituta za umetničku igru iz Beograda Nemanja Maraš, autor je monografije APRES (Posle) koja će biti promovisana  u Galeriji Progres 5. jula ove godine.

Knjiga sadrži 22 portreta mnogih nama poznatih, i mnogih za koje znamo po njihovoj svetskoj slavi, iz sveta baleta i umetničke igre. Monografija koja nije samo dokument koji otima sadašnjost od prašine zaborava, već je psihološka studija fotografisanog trenutka  i pravo je umetničko delo.

Da počnemo od početka, odnosno od ideje koja Vas je inspirisala da krenete tragom otkrivanja tajne šta krije trenutak posle završetka predstave?

N.M: Trenutak nesvesnog se i ranije pojavljivao u mom radu, a ideja je da smo vremenom postali okupirani svojim izgledom i to uglavnom iz perspektive drugih, iz ugla reklama, medija, photoshopa… Ja pokušavam da to prevaziđem hvatajući ljude u momentu njihove nespremnosti.

Očigledna je Vaša naklonost prema igri i njenim protagonistima koja bi se mogla okarakterisati kao strast. Da li se ta ljubav desila na prvi pogled?

N.M: Nosim je u sebi od malih nogu, ali samo kao pasivni posmatrač. Nikada nisam imao ambiciju da se njome bavim, već sam samo uživao u njenoj lepoti.

Kako ste se oduprli zavodljivoj moći igre i odabrali poziv tako suprotan njenoj suštini?

N.M: Moj poziv je oduvek bio u vizuelnim umetnostima, a u igri sam samo posmatrač koji uživa u mogućnosti da je ponekad zabeleži.

Vaši portreti u svojoj biti predstavljaju intervju, bukvalnog značenja pogled između, odnosno dijalog između Vas i Vašeg modela. Da bi taj svojevrsni Pas de deux bio majstorski izveden, neophodno je dobro izučiti temu.

N.M: Mada je poznavanje teme koju obrađujete jedna od bitnijih stvari, jer što više znate o onome što radite to će rezultati bolji biti, u ovom slučaju sam se više oslonio na spontanost, na razmenu energije i na taj metafizički dijalog. Tokom fotografisanja je razmenjeno veoma malo reči, tek onoliko koliko je bilo neophodno, a sve ostalo je bilo prepušteno trenutku. Smatrao sam da je to jedini način da se njihovo osećanje sa scene adekvatno prenese, bez disrupcija.

Hvatajući svetlošću zapisan onaj nepovratni trenutak kada se posle čarobne iluzije svemoći igre, njeni zatočeniti vraćaju sebi skidajući s lica masku kojom su zavodili ne samo druge već i sebe, kako se osećate? Kao kradljivac najskrivenijih tajni ili kao Demijurg koji ovekovečuje istinu?

N.M: Mislim da nikad ne možete zabeležiti više od onoga što čovek želi da vam da, ali sam pokušao da na ovaj način zaobiđem promišljenja poziranja, koja obično prate razna očekivanja nas , ali i da se približim našoj suštini, koliko je to moguće.

Gledajući u oči Vašim modelima stiče se utisak da su hipnotisani silinom samospoznaje o ne zaustavljivom proticanju vremena, o reci bez povratka, što su neumoljivo Arhajski filozofi formulisali aksiomom: niko se dva puta nije okupao u istoj reci. Kako uspevate da taj efemerni trenutak zarobite?

N.M: Upravo to je prepušteno tajnovitosti trenutka i nesvesnog. Ako sam to postigao, onda mogu reći da je projekat uspešan.

Rober Duano, Parižanin, čiji je objektiv kao kičica flamanskih slikara dočaravao sfumato ne sam pejzaža već i očiju, osmeha i tajni fotografisanih modela i predmeta ovako je sažeo svoj credo: da biste ukrotili prolaznost…morate se uzdati u intuiciju koja je logičan vrhunski umetnički princip…svaka fotografija je spoj života i smrti…to je lice i naličje umetnosi slikanja svetlošću…da li se slažete s njim?

N.M: Apsolutno, zabeležiti trenutak, pravi trenutak, velika je umetnost, ali je velikim delom stvar sreće. Kada bismo znali da sa preciznošću odredimo taj momenat, znali bismo i da kontrolišemo vreme.

Rober Duano, osim što je imao tu moć, imao je i svoje izrazite naklonosti: predpostavljao je crno belu tehniku.  A Vi?

N.M: Ljubitelj sam crno belih fotografija. Mislim da nam upravo to ograničenje izraženo u nedostatku boje, to pojednostavljenje, daje mogućnost da se koncentrišemo na suštinu, mada ne treba biti isključiv. Kod Apres-a je prvobitna zamisao bila da fotografije budu crno bele, ali se već kod prve koju sam napravio, pokazalo da je uparavo boja idealno rešenje za ovu seriju. Mislim da svaka fotografija sama pronalazi svoj kolorit.

Izdvojte iz sećanja najlepše trenutke i susrete prilikom rada na ovoj monografiji;

N.M: Ne znam da li je moguće izdvojiti nešto posebno. Svaki trenutak nosio je svoju težinu. Upoznao sam divne ljude, svetske zvezde koje nisu imale takav stav, mnogi su ulazili u moj život tokom ovog projekta. Bilo je poteškoća, bilo je situacija kada sam morao da biram između projekta i stvari koje možda nije trebalo da uradim, ali uvek sam birao projekat. Jedna od tih situacija je i opisana u knjizi.

Kada Vam je bilo najteže da ostvarite svoju zamisao?

N.M:Prethodni odgovor je ujedno, odgovor i na ovo pitanje.

Da pitanjem ne bi zašli na zabranjen teren, ispričajte sami nešto o sebi;

N.M: Nikada nisam voleo da mnogo pričam o sebi, pa ni o svom radu. Radim onako kako osećam, najbolje što mogu i sa nadom da je to ispravno. Uvek sam želeo da moj rad priča za sebe, bez potrebe da ga prepričavam.

Da li je teško fotografisati zvezde?

N.M: Kao što sam već pomenuo, zvezde ovog puta nisu imale taj stav, pa smo imali divnu saradnju.

Sasvim lično:

– Prijateljstvo? Suština.

– Iskrenost?  Uvek.

– Želje? Ako kažem, neće se ostvariti?!

Foto Stefan Đaković

U Narodnom pozorištu 9. marta bila je baletska predstava Don Kihot (po čuvenom pikarskom romanu Miguela Servantesa, libretu Mariusa Petipa, na muziku Ludviga Minkusa).

Nije to bila jedna od standardnih predstava uvek rado gledanog baleta. Imala je aromu pomešanih cvetnih mirisa nebrojenih buketa i praznične atmosfere.

I bio je praznik: premijera mladog igrača ove kuće Igora Pastora koji je prvi put zaigrao Bazila.

Treći po redu Bazil iz redova Beogradskog baleta. Njegovi prethodnici stariji po rangu i godinama Jovan Veselinović i Jovica Begojev vrsni tumači ovog španskog šereta, dobili su te večeri ravnopravnog druga. Možda malo zbunjenog bučnim aplauzom kojim je pozdravljana svaka njegova bravura, ali osmehnutog i radosnog.

Jovan Veselinović, seoski čapkun osvojio je srce Kitri lukavstvom; Jovica Begojev šarmom začinjenim ironijom i stavom baš me briga; Igor Pastor gospodstvenošću i upornošću, nije bio njihova replika već autentičan lik. Skokovi i vrteške bili su dobri, podrška sigurna, džentlmenski uzdržan ističući partnerku a ipak ne ostajući u njenoj senci. Glumački upečatljivo iako malo suviše sofisticirano. Orkestar narodnog pozorišta po običaju malo preglasan, znalački vođen rukom Vesne Šouc uz poneko kašnjenje, kako se kaže u žargonu, nogom. Scenografija Borisa Makimovića naivno slikovita ali funkcionalna odgovarajući je ram za bezazlenu ljubavnu zgodu; kostimi Olge Mrđenović uobičajeni, među kojima se isticao svojom jednostavnom elegancijom, decentnim stilom i pravom merom ukrašen zlatnim vezom na crnoj osnovi Bazilov kostim, vidno iskačući iz opšteg kolorita seoskog pejzaža, više odgovarajući zalutalom patriciju nego seoskom brici. Svečana crveno crna pačka na prvi pogled jako efektna krila je ispod svoje glamuroznosti neusklađenim proporcijama neopravdano zarobivši inače šarmantnu Kitri velikim punim krugom tila.

Nije pravedno ne pomenuti ostale učesnike ove male svečanosti: Kitri Tatjana Tatić dorasla zadatku; Toreador Hose Iglesisas Kaspedes osveženje; Don Kihot Goran Stanić i Sančo Pansa Čedomir Radonjić kao i uvek dobar, tužno komičan par; Ciganka ekspresivna Tijana Šebez, dramatično zanosna u svojoj egzotičnoj lepoti; Krčmar  Denis Kasatkin – kao krčmar! i ulična igračica Dušanka Đorđević izazovna; Ansambl razigran…

Jedan lik možda samo komičan, začinio je celu zgodu, uneo šarmantnu trapavost i neskrivenu radost u celu predstavu. Od prvog do poslednjeg čina njegovo prisustvo na sceni širi auru dobroćudne želje za ljubavlju… sugerišući zapitanost: karikatura ili karakter?

U interpretaciji Gamaša Aleksandar Ilić je dostigao arhetipski simbol nevine naivnosti, nezlobivosti, nezlopamćenja, nežnog, trpeljivog, spremnog na razumevanje i oproštaj onima koji se često i grubo s njim poigravaju, i radosti uživanja u tuđoj sreći.

Uprkos smešnom izgledu suviše potenciranom, karikaturalnog kostima, ispod te nakinđurenosti naslućuje se otmenost i setna tuga neprilagođenog.

Sličan  Don Kihotu kao da su lice i naličje ili leđima srasli blizanci. Oboje prihvataju poraze kao neodvojivi deo života ali ih svaki na svoj način pobeđuju: Gamaš radošću pripadanja životu, Don Kihot idući za svojom maštom uzalud tražeći ljubav.

Gamaš, Aleksandra Ilića, igrača širokog dijapazona od Plave ptice u klasici klasike Uspavane lepotice, do Miška legendarne epopeje Vojislava Voikija Kostića i Staše Zurovca, (više od sto pedeset puta nezaboravno a ipak novo, vozio je taj harizmatični autobus), zaista je lik koji uz poštovanje zaslužuje i sveopštu simpatiju.

Složen i ni malo lak zadatak igrom iscrtati ovako kompleksan lik, na prvi pogled jednostavan koji krije u sebi mnoge zamke, igračke i glumačke, ostavrio je superirono vladajući zanatom i intuicijom istinskog talenta, izbegavši zavodljiv izazov uobičajenog karikaturalnog tumačenja lika stvorivši od njega ličnost, odnosno karakter.

Ne, možda ne, već DA njegov Gamaš je karakter i može da stane bok uz bok Ugu Tudešku u najblistavijoj predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta Dundo Maroje, u režiji čudovišnog Bojana Stupice.

Ko pamti tu predstavu neće zaboraviti bravuroznosti Perice Slavenskog u ulozi Uga Tudeška, brata blizanca Gamaša Aleksandra Ilića.

Nije lako napraviti karikaturu, još je teže ispod debelih naslaga površnih efekata osloboditi karakter.

Da bi se to postiglo potrebno je ne samo vladanje zanatom nego i analitičnošću, intuicijom pre svega talentom, a Gamaš je imao tu sreću da ga Aleksandar Ilić pročita.

foto Srđan Mihić

BUDUĆNOST IGRE JE U NJIHOVIM RUKAMA

Nagrada i Specijalna pohvala Terpsihora, prestižno priznanje pojedincima ili institucijama u oblasti umetničke igre, koju je pre šest godina ustanovilo Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, dodeljuje se ove godine šesti put na svetski Dan igre 29. aprila u 13 časova u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu. Pet proteklih godina ova priznanja su dobili najbolji među jednakima i svojim ugledom doprineli i potvrdili njihov ugled i značaj.

Tročlani žiri u sastavu: Nikita Milivojević, reditelj, predsednik žirija, Jasna Paunović, solistkinja baleta Narodnog pozorišta i Aleksandar Nikolić, reditelj, odlučili su jednoglasno da ovogodišnja, šesta po redu Nagrada Terpsihora pripadne igračima Baleta Narodnog pozorišta za izvođenje dva jednočina baleta: Radua Poklitarua, Žene u D molu i Duga božićna večera, ističući da su članovi Baleta specifičnim savremenim plesnim izrazom dočarali spektar emocija i time dokazali da zaslužuju vrhunska priznanja upravo zbog ovakvog načina igre. Kao Ansambl i kao pojedinci dokazali su da su osvojili slobodu svojih potencijalnih mogućnosti.

Specijalna pohvala pripala je igračima kamernog koreografskog dela Četiri pesme za Tađa, u koreografiji Aleksandra Ilića, koje je premijerno izvedeno na prošlogodišnjem Festivalu koreografskih minijatura u okviru programa Veče velikana. Poetsku reminiscensiju novele Smrt u Veneciji Tomasa Mana izvelo je petoro učesnika, četiri igrača nesputano sledeći čistu ideju koreografa minimalističkim načinom, snažno potstaknuti eruptivnim nabojem suzdražnih emocija. Mladi igrači: Vladimir Čubrilo, Branko Mitrović, Boris Vidaković i Jakša Filipovac su majstorski vladali svojim telom koje je kao najfiniji instrument ispevalo labudovu pesmu i potonju reinkarnaciju neutažive tuge i želje za mladošću, koje je u Prologu simbolično prateći elegičan tekst nagovestio peti učesnik Ašenbah Teodora Sujić.

Specijalna pohvala im se dodeljuje ne samo kao priznanje za postignuto, već pre svega kao potstrek za dalje napore i ne odustajanje od truda da bi se dostigli vrhunski rezultati. Ne treba sumnjati da je njhova budućnost igra, a još više da je BUDUĆNOST IGRE U NJIHOVIM RUKAMA.

Nagradu su materijalno pomogli Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i Institut za umetničku igru iz Beograda.