RAZGOVOR: TAMARA IVANOVIĆ

RAZGOVOR: TAMARA IVANOVIĆ

Prva solistkinja Baleta Narodnog pozorišta Tamara Ivanović, poznata je po brojnim ulogama koje je ostvarivala tokom dvadeset godina igranja na sceni matične kuće i na gostovanjima. Dvadeset neprekidnih godina na vrhovima prstiju u životu balerine je dug period saznavanja, sazrevanja, ovladavanja teškim i napornim zadatkom čvrsto ukorenjenih zakona. Sada kada pogleda niz pređenog puta, može s osmehom da tvrdi da je plodonosan, i s osmehom može pogled da usmeri unapred ka novim zanosima.
Jaka želja, sticaj okolnosti ili predodređenost koju ste naslućivali odvela Vas je u Baletsku školu. Šta je bio neposredan povod?
T.I: Na neki način bio je to sticaj okolnosti. Zapravo, moj trener gimnastike me je odveo u baletsku školu smatrajući da je to najprikladniji put nastavka za bavljenje fizičkom aktivnošću, obzirom da klub za koji sam se takmičila nije više funkcionisao na željeni način. Moja sudbina bila je, kako se na kraju ispostavilo, time određena a da toga u tom trenutku nisam ni bila svesna.
Bavili ste se još kao dete sportskom gimnastikom i postizali vrhunske rezultate. Da li je to već bio mali korak do Baleta?
T.I: Da, svakako. Bavljenje gimnastikom bila je velika prednost u samom početku, u pogledu kondicije i fizičkih predispozicija uopšte. Međutim, ogromna je distinkcija između umetnosti i sporta, tako da sam ipak zakoračila u jedan potpuno drugačiji svet.
Prve baletske lekcije dobili ste u školi Lujo Davičo; da li ste već tada predosetili da će to biti ne samo profesija, već i ceo život?
T.I: Vremenom sam počela da osećam i shvatam da će to biti moj životni poziv, naročito ako uzmemo u obzir činjenicu da su za svaki napredak u našoj profesiji neophodna velika odricanja, ukoliko imate želju da vam to zaista i bude životno opredeljenje.
Iz Vašeg obimnog repertoara da li bi ste nešto izdvojili i zašto?
T.I: Apsolutno bih naglasila da je svaka uloga posebna, samim tim što svaka postavlja pred vas različite tehničke zadatke kao i građenje samog lika. Ukoliko bih morala da izdvojim, to bi svakako bile uloge koje su u suprotnosti s mojom prirodom, jer smatram da je to jedan od najboljih načina da se umetnik razvija.
Učestvovali ste kao solista u mnogim baletima, šta Vam je pričinjavalo najveću radost?
T.I: Najveću radost pričinjava osećaj potpune harmonije između uloge i njenog izvođača, a sam vrhunac kada publika to prepozna.
Da li imate tremu uvek, ili to zavisi…? Koliko je ona podsticaj ili kočnica?
T.I: Kod mene je uglavnom prisutna pozitivna trema, koja je uvek podsticaj. Velika koncentracija, koja je apsolutno neophodna za dobro izvođenje, već pri prvim koracima eliminiše tremu..
Šta mislite o klasičnom baletu i o savremenoj igri; čemu dajete prednost?
T.I: Lično smatram da je klasičan balet fundament, dok opredeljenje svakako nastupa kasnije. To je pitanje individualnog senzibiliteta. Po meni, kompletan igrač je onaj koji u svom opusu poseduje ostvarenja i klasičnog i savremenog baleta.
Osim u klasičnom repertoaru, igrali ste i u brojnim savremenim koreografijama, da spomenemo samo Dezdemonu u Otelu u BITEF teatru i Helu u Prazniku ljubavi u Madlenianumu. Šta je zahtevnije biti Mirta u Žizeli, Kitri u Don Kihotu, Gamzati u Bajaderi ili heroina savremene ekspresije?
T.I: Klasičan balet je zahtevniji u tehničkom smislu, dok savremeni daje izvesnu slobodu telu u pokretu. Savremeni balet je zapravo oslobađanje od unapred zadatih normi klasičnog baleta. Konkretno, navedene uloge u klasičnim baletima donele su mi potpuno različitu vrstu osećaja upotpunjenosti u odnosu na uloge iz savremenih dela. U suštini, mišljenja sam da ih je teško porediti.
Bili ste sjajna savremena Dezdemona isto tako sjajana Hela. Helu ste ovaplotili pokretom i rečju. Da li Vam je to predstvljalo problem, jer reč nije izraz tela već govora?
T.I: Nije mi predstavljalo problem, mada mi je to bila prva uloga tog tipa. Sam spoj izraza pokreta i reči predstavljao je za mene veliki izazov, samimi tim i veliku inspiraciju. Obzirom da reč nije uobičajeni deo baletskog izraza, građenje uloge Hele je predstavljalo iskorak u nove sfere mog umetničkog stvaralaštva.
Kako prilazite ulozi?
T.I: Trudim se da uvek prvo ovladam tehničkim delom a nakon toga pristupam kreaciji samog lika. U okviru tehničkog dela najvažnije mi je da prvo uvežbam najteže deonice, posle toga proces građenja kompletne uloge nastavlja se tokom koji predstavlja one kockice mozaika koje nedostaju. Sam proces kreacije treba da predstavlja pravo uživanje za umetnika, a do te faze se dolazi tek nakon velikog iskustva.
Po Vašem mišljenju koliko muzika podstiče i doprinosi razvoju unutrašnje misli lika, i da li je neki put i smetnja?
T.I: Muzika sama po sebi ne predstavlja smetnju. Ona me inspiriše na to da svaki korak treba da ima svoju priču i smisao. Prateći muziku, zapravo, postižemo interpretaciju koja, u kombinaciji sa koreografijom, dopire do publike na pravi način. Međutim, za to postoji jedan važan preduslov, a to je saradnja dirigenta s igračem. Ukoliko dirigent ne uspe da se uskladi sa tempom igrača, to znatno otežava samu izvedbu, i iziskuje dodatne napore, pa u tom slučaju može delovati kao smetnja.
Duet, pas de deux? Da li je to ista misao koja se igra?
T.I: Da, u idealnoj težnji bi trebalo da predstavlja istu misao koja se igra. Svrha pas de deux-a i jeste da se partneri međusobno dopunjuju i da njihova igra bude maksimalno usklađena. Ukoliko se desi da igrač ima takvo iskustvo, to predstavlja veliko olakšanje.
Gostovanja: bilo ih je mnogo, izdvojte nešto iz sećanja?
T.I: Gostovanja svakako pripadaju lepšoj strani naše profesije. Proputovati gotovo čitav svet je zaista neprocenjivo iskustvo i prednost koju retko koja druga profesija može da pruži. Izdvojila bih gostovanja u Meksiku, Kolumbiji, Španiji i Kini.
Nagrada, da ili ne?
T.I: Lepo je kada vaš trud bude nagrađen jer je satisfakcija tog tipa svakako neophodna, ne samo radi ličnog zadovoljenja, već i kao podstrek za dalji rad. Takođe bi bilo lepo da kriterijumi pri dodeli nagrada budu realni i izuzeti od bilo koje vrste pristrasnosti, jer samo na taj način nagrada ima smisla.
Kritika? Da. Ne. Možda?
T.I: Pre svega zavisi od koga dolazi. Analogno mišljenju o nagradi, ukoliko podlogu kritike čine prvenstveno stručnost i objektivnost, dobrodošla je u svakom pogledu i trenutku. Međutim, meni lično kritika nije od presudne važnosti, koliko mi je važno mišljenje samih pedagoga i kolega kojima verujem.
Ostvarena želja? Neostvarena želja?
T.I: Sebe u ovom poslu doživljavam kao prilično praktičnu osobu, što znači da sam kroz dosadašnju karijeru težila da se ne opterećujem željama. Za uloge koje sam dobijala osećala sam zahvalnost, i trudila se da ih odigram na najbolji mogući način. Nakon određenog vremena počela sam da osećam da upravo takvim pristupom zapravo i ostvarujem neke svoje težnje koje datiraju iz vremena kada sam tek ulazila u svet baleta.

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someone

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *