RAZGOVOR IGOR KORUGA

RAZGOVOR IGOR KORUGA

Na koji način osmišljavate svoj program rada?

I.K: Ako je rečo nastavnom programu na Institutu za umetničku igru – osmišljavam ga delimično unapred, a delimično tokom same nastave. Imam unapred zamišljenu viziju i ciljeve programa koje želim da prenesem studentima, ali paralelno pratim i osluškujem njihove potrebe, interesovanja, (ne)znanja o sadržaju koji radimo itd. Zato da uvek ostavljam prostor za spontanost i improvizaciju. Ukoliko govorimo o umetničkom radu, kroz duboko analitičan i postepen proces, obrađujem neku temu od toga zašto mi je važna i lično i za društveno okruženje u kojem živim i delam, do toga na koji način sa njom želim da intervenišem u društvenom kontekstu. Kada se uhvatim istraživanja, često se desi da budem  opsesivan, pa dozvolim da mi rad uzima veći deo života.

Koje teme Vas najviše zaokupljuju?

I.K: Moji interesi su usmereni ka primeni koreografije u istraživanju i interpretaciji različitih društvenih i kulturnih fenomena. Što je blisko pristupima kritičnih plesnih praksi razvijenih tokom 1990ih godina u Evropi i Americi, koje teže ka posmatranju plesa, plesnih tehnika, i koreografije, kao modusa za analizu različitih diskursa, dualnosti (npr.telo/um, subjekat/objekat, poetika/politika) unutar samog plesa I van njega. One autoreferentno problematizuju ples/koreografiju ispitujući i kritikujući sam aparat pozorišta, ulogu gledaoca, načela autorstva i načine proizvodnje u plesu i koreografiji, odnos tržišta umetnosti i ekonomije razmene, proizvodnje i razmene znanja u plesoj umetnosti itd. Moja konkretna primena koreografije do sada je propitivala različite društvene teme: ulogu javnog govora u današnjem kapitalističkom društvu;današnji položaj i prava osoba sa retkim bolestima u Srbiji;sveprisutno potiskivanje takozvanih negativnih osećanjau savremenom društvu diktirano kapitalističkim postulatima uspešnostii samo-ostvarenjaindividue; društveni položaj umetnika nove generacije na tržištu; uslovi privremenostii prekarijata kao uslova umetničkog rada i egzistencije na tržištu; gostoprimstvo kao oblik današnje komunikacije; ironizacija patetike (pathos) u savremenom društvu itd.

Kako ocenjujete današnju plesnu scenu, institucionalnu i takozvanu slobodnu?

I.K: Ocenjujem je kao razjedinjenu nedovoljno informisanu. Iako smatram da je heterogenost svake umetničke scene uvek dobrodošla, našu lokalnu scenu i dalje uglavnom karakteriše izraziti antagonizam između institucionalne i nezavisne plesne scene, koji čini da svaka od njih na žalost ostaje jošuvek veoma hermetična i samodovoljna. Razumem da je takav odnos deo šireg istorijskog procesa u okviru same istorije umetnosti, koji ni ne može da se potpuno promeni. Međutim, razočarava me činjenica da u 2016. godini jošuvek imamo aktere institucionalne plesne scene koji sede u komisijama javnih institucija kulture i doslovno ignorišu i brišu postojanje praksi, metodologija, kao i samog umetničkog rada nezavisne plesne scene. Poražava me činjenica da akteri nezavisne scene, koji su školovani u velikim umetničkim akademijama u inostranstvu, i koji su relevantni akteri na internacionalnoj sceni poslednjih dvadeset godina, i dalje ostaju anulirani u lokalnoj plesnoj istoriji. Štaviše, ostaju ocenjeni kao nereprezentativni za srpsku kulturu(!), iako je rečo umetničkom i kulturološkom kapitalu u čije višedecenijsko kontinuirano održavanje ulaže svako od aktera nezavisne scene (samostalno i kolektivno), i to kroz napor u teškim uslovima koji nas sve okružuju. Dok naglašavam paradoks da je vidljivost praksi i aktera lokalne nezavisne plesne scene i dalje veći u jednom npr. francuskom, kineskom ili američkom nacionalnom plesnom centru ili pozorištu, nego u našem nacionalnom pozorištu, ostaje mi jošjedino da pitam – DOKLE?

Kad, kako i zašto ste se okrenuli konceptualizmu?

I.K: Konceptualnosti u plesu sam se okrenuo kada sam, istražujući o različitim umetnicima/koreografima, prvi put zapitao sebe: šta ja zapravo želim da radim sa plesom i koreografijom, pored toga što želim da plešem na sceni? Smatram da je važno naglasiti da svaki plesni rad uvek ima u sebi koncept- jer je formiran na redosledu ideja, uverenja, vrednosti, procedura, značenja čak i kada su ona stvorena ex nihilo tj. samom intuicijom. Od 1990ih godina koncepti se u plesu diskutuju i tematizuju, u čemu sam plesni stil, tehnika i sadržaj nisu više dovoljni da čine sam koncept nekog plesnog rada zato što svode koreografiju samo na čin pisanja koje prati govor tela(kao što pisanje prati izgovorenu reč). Novi koncepti koreografije samu koreografiju određuju kao pisanje koje predhodi plesanje, u smislu da koreografsko ispisivanje ili koreografski jezik pored pisanja pokreta, misli, svesti, iskustva ili afekta kroz ples, takođe uključuje i propitivanje samih pretpostavki, pravila i vrednosti koje usmeravaju / određuju to koreografsko pisanje. Oni ističu ideju koreografije kao proširene i modifikovane prakse, kroz koju koreografi počinju da koriste sredstva i postupke iz drugih oblasti i domena: jezika i teorije, istorije, filma, muzike, opere, sporta, vizuelnih umetnosti, digitalnih medija, pop-kulture itd. Kroz mnoštvo različitih umetničkih promišljanja (konceptuaizacija) pokreta, tela, subjektivnosti i kroz hibridnost različitih uticaja, disciplina i žanrova, ovakve prakse proširuju (modernističko) shvatanje plesa kao čistogizraza unutrašnje emocije – u kompleksniju ideju promišljanja toga šta autor/koreograf želi da uradi i postigne svojim umetničkim delom u javnosti u kojoj ga kreira i izvodi.

Da li današnjicu odlikuje IDEJA ili SIMULACIJA IDEJE?

I.K: Uh! Zanemariću čitavu konstelaciju ozbiljnih filozfskih tumečenja pitanja simulacije (Platona, Ničea, Bodrijara, Deluza, Badjua…) jer to zahteva puno prostora.  Odgovoriću nečim na šta me je pitanje prvo spontano asociralo, a u odnosu je na autorske/koreografske prakse. U kreativnosti, kada dođemo do neke genijalne ideje, često se kao autori prvo zapitamo – da li smo to mi smislili ili je to većneko pre uradio, pa je naša ideja odraz nečeg većsmišljenog, urađenog itd? Često kao odgovor na takvo pitanje čujem: Sve je ioanko većviđeno, nema originalne ideje, tako da je svejedno. Za mene, bez obzira na to da li je neka ideja većrealizovana, smišljena ili ne, mislim da je u autorstvu mnogo važnije pitanje: šta mi je zanimljivo u nekoj konkretnoj ideji i zašto? Šta želim sa njom da postignem? Ako je većviđena, kako je u sadašnjem vremenu i prostoru ja mogu realizovati i primeniti, i sa kojim ciljem? Ako definišete sebe kao autora savremenih izvođačkih umetnosti, intelektualno-konceptualni i emotivno-intuitivni pristupi jednako su važni i neophodni za stvaralački proces. To je dosta frustrirajuće, jer ste tokom realizovanja neke ideje u stalnom preispitivanju svojih postupaka, same ideje ili samog sebe. Ali sa druge strane, kada konačno nešto (kreativno) realizujete i ispunite zadati cilj, osećaj zadovoljstva je nenadmašiv.

Uzori, da li ih imate ili ste od mnogih stvorili svoj?

I.K: Kada pomislim na uzor, uvek pomislim na umetnike/ce čiji su radovi za mene bili prekretnički u konceptualnom razmišljanju o plesu i koreografiji, a i umetničkom delu. Naučili su me da estetsko (čulno, lepo)nije jedini kriterijum i legitiman način vrednovanja (plesne) umetnosti kao specifičnog i relativno autonomnog oblika stvaralaštva, veći: politično, kritično, tehničko, pornografsko, psihoanalitičko, etičko, ekonomsko, feminističkoitd. Tu recimo mislim na koreografe kao što su Jerome Bel, Xavier Le Roy, Tino Sehgal, Mette Ingvartsen, Isabelle Schad, Ezster Salamon, Christine de Smedt itd. Kao i umetnici vizuelnih umetnosti – Rabiah Morue, Fransis Alys, Phil Colins, Artur Zmijewski, Mladen Stilinovićitd. Na lokalnoj sceni, nezanemarljiv je rad domaćih (regionalnih) umetnika koji su na istom/sličnom talasu umetničkih praksi ostali reference mog umetničkog razvoja: Dalija (ex Aćin) Thelander, Isidora Stanišić, Bojana Mladenović, Dragana Alfirević, Dušan Murić, Čarni Đerić, Boris Čakširan, Anđelija Todorović, Ana IgnjatovićZagorac itd. Uz njih, uvek ističem umetnike/ce mlađe generacije sa kojima sam direktno sarađivao i sa kojim sam zajednički učio i razvijao se – Marko Milić, Jovana RakićKiselčić, Ana Dubljević, Ljiljana Tasić, Dragana Bulut, Milica Pisić…

Da li mislite da se samo od dobrog primera može naučiti, ili smatrate da je lošprimer dragocen putokaz kako ne treba raditi?

I.K: Čin saznanja i učenja, posmatram drugačije u odnosu na predloženi dualizam u Vašem pitanju. Za mene su osnovni uslovi učenja prvenstveno volja za (sa)znanjem i pluraliteti načina saznanja. Verujem u vid obrazovanja koji fleksibilizuje uloge u razmeni znanja, čime se prvenstveno osnažuju subjekti i njihove buduće uloge u javnoj sferi. Za mene, takav vid obrazovanja pokreće pitanjeda li je, u današnjem kontekstu tržišne logike, globalizacije i digitalizacije, moguće pristupiti znanju ne samo kao kulturološkom postulatu, veći kao kritičkoj životnoj praksi? Npr. verujem u obrazovne procese koji decentralizuju ulogu i pozicijuharizmatičnog učiteljakao darivaoca apsolutnog znanja svojim učenicima i reprezentatora moći institucije kroz svoje načine izbora, vrednosna prosuđivanja, validaciju i izvršenje njenih standarda.Naravno, to ne znači jednostavno proglašavanje jednakosti između aktera obrazovanja, i očekivanje da svi učestvuju podjednako u svakom aspektu učenja. Ono se pre vezuje za ravnopravnostmeđu akterima tj. na razvoj i negovanje specifičnih doprinosa individua koje učestvuju u takvom procesu. Na taj način afirmiše se prednost divergentnog razmišljanja –mogućnosti da se uvidi više različitih odgovora, ne samo jedan, da se na različite načine interpretira pitanje, da se razmišlja lateralno, a ne samo jednolinijski i konvergentno. A takođe, neguje se i samo-refleksivnostkojom se otvaraju polemike oko samih modela razmene znanja,sa ciljem kritičkog osvrta zarad daljeg promišljanja, kreativnog istraživanja, propitivanja i isprobavanja kolektivne razmene i produkcije znanja. U tom smislu uvek se vraćam na jedno pitanje (jošjedne koleginice) intrigantno za razmišljanje: da li smo kao društvo jošuvek nedovoljno emancipovani za drugačije modele učenja, pa (i dalje) podležemo naučenoj matrici obrazovanja (tj. očekujemo da nas stalno neko uči)?

U Vašem nedavno izvedenom delu Samo moje na sceni Bitef teatra, Vi i Vaša nerazdvojna saradnica Ana Dubljevićvodite dijalog muklim udarima glave o neprobojne prepreke povremeno prekidani pitanjima i odgovorima bitnim za ljudski integritet. Iskrica Nade koja je zaplamsala na kraju te mučne borbe sa sopstvenim beznađem, da li je Credo Vašeg stvaralaštva?

I.K: Tako je. Predstava Samo moje bavi se istraživanjem negativnih osećanja pojedinca kao nezanemarljivimodlikama današnjeg svakodnevnog života kapitalističkog društva. Ova emotivna stanja (apatije, letargije, depresije, anskioznosti itd.) tretirali smo pre kao društvene i kulturološke označitelje poretka, nego kao medicinska stanja pojedinca. Samo moje podržava javno priznavanje ovakvih osećanja na kolektivnom nivou, kao potencijalno polazište za stvaranje novih oblika zajedništva, solidarnosti i društveno-političnog delovanja. Iako Ana i ja tokom predstave izlažemo ovakva osećanja do krajai iskreno,a jednako na nivou pokreta, izgovorene reči i emocije – sa čime nije lako suočiti se kao gledalac i pojedinac – ta tzv. iskrica nadeu predstavi ne služi tome da kažemo biće sve u redu, glavu gore, samo mislite pozitivno!. Naprotiv, ona otvara prostor za sve da priznaju (sebi i drugima) sopstvena osećanja, uslovljena okolnostima u kojima žive i da shvate da u tome nisu sami. Da osete da reći javno  nisam dobro, ne treba da nosi stid ili krivicu, većsnagu koja individualno pitanje pretvara u društveno koje se tiče svih nas. Možda potencijal bilo koje društvene promene danas u okviru kapitalizma i industrijkog režima sreće, leži u činu javnog deljenja jednih sa drugima kako se zapravo osećamo? Nemoguće je danas razmišljati o društveno-političkim promenama i izgradnji novog sveta, bez da se prvo posvetimo reizgradnji naših međuljudskih odnosa, a time i nas samih. Zar ne?

Vašneobičan pristup bitnim temama savremenog života prilično je autističan. Da li je to imperativ stvarnosti današnjeg čoveka koga dostignuća tehnologije sve više otuđuju od života?

I.K: Vaša interpretacija mog rada vrlo mi je intrigantna. Ipak, na svoj rad gledam drugačije. Za mene je umetnikinterventni društveni subjekt i funkcija njegovog stvaralaštva nije samo da izrazi sebe (svoju dubinu, nutrinu) veći da utiče na vrednosne, ideološke i druge dominantne sisteme koje prepoznaje u kontekstu u kome stvara, odnosno kontekstu u kome interveniše. Za svako umetničko delo, pa tako i za ono u oblasti plesa, autor/umetnik ima odgovornost, iako ne može potpuno da kontroliše kako će to delo funkcionisati u javnosti. Zato je važno jasno odrediti poziciju stvaraoca iz koje se rad kreira, kao i poziciju samog rada u okviru konteksta u kome se rad proizvodi. U tom smislu, svoj pristup vidim kao način da javno izlažem, propitujem i komuniciram o temama o kojima se ne govori dovoljno javno. Da kao umetnik u društvu koristim svoju moćda nevidljivosti učinim vidljivim u javnom prostoru (kao npr. u slučaju negativnimh osećanja). E sad, da li pod Vašim pitanjem podrazumevate da takav način rada i komuniciranja ostaje autističanu okviru današnje sveopšte tehnologizacije, digitalizacije, alijenacije, medijatizacije, birokratizacije, komodifikacije, korporatizacije, komercijalizacije i konzumerizacije stvarnosti? Slažem se. Za mene, ono što jedan/a čini u određenom kontekstu, jedan/a to i jeste. Zato i biram pre autizamili eksces, nego otuđenjekao  sebi bliže oblike delovanja u društvu.

Da li se lično osećate ugroženi i ometani u stvaralačkom radu nerazumevanjem vladajučih koterija, i kako uprkos ljubomori i pizmi mediokriteta uspevate da sačuvate snagu i želju za stvaralaštvom?

I.K: Da, osećam se ugroženo kao autor i koreograf, upravo nerazumevanjem vladajućih koterija u lokalnom kontekstu. Ovo se može potvrditi aktuelnom skandaloznom situacijom sa ovogodišnjom komisijom za umetničku igru u okviru konkursa za savremeno stvaralaštvo Ministarstva kulture, koja je na jedan veoma kolonijalan i radikalan način polovinu opredeljenog budžeta dodelila samo jednom festivalu, komercijalnog karaktera. Isitina je da taj festival dovodi značajne plesne trupe iz sveta i da time senzibiliše publiku na jedan vid umetničke igre. U tom smislu uspeh festivala je impresivan. Slagao se ja sa ideološkim vrednostima takvog festivala ili ne, sasvim je nevažno u ovoj priči. Mnogo važnije je da takvim radikalnim postupkom, u kojem gotovo niko od autora sa plesne scene nije dobio finansijsku podršku za realizaciju svog autorskog projekta, komisija Ministarstva (u sastavu tri člana, od kojih je jedan stručan isključivo za oblast klasične igre, ne i savremene, a dvoje nema obrazovanje relevantno za oblast plesa, niti se teorijski ili praktično bavilo plesom ili plesnim teatrom, i nije profesionalno pratilo domaću plesnu produkciju) poručila je jasno nezavisnoj plesnoj sceni (od tri generacije igrača i koreografa): Vi ne postojite! I bićete – ugašeni! Očigledno da u očima Ministarstva, lokalna plesna scena i njeni akteri ne ispunjavaju kriterijume profitabilne i korporacijske, tržišnelogike, koju podržani festival neguje. Da li to znači da su profitabilnost i korporatizam, kao i kapitalističke kulturne politike jedine pravereprezentativne odlike naše nacionalne kulture i umetnosti danas? To je pitanje za sadašnjeg ministra kulture. Da li iza ovakvih odluka leže pizme mediokriteta i ljubomora prema velikim uspesima aktera nezavisne scene u svetu i regionu (guglujteimena pa ćete videti)? Na to niti mogu da odgovorim, niti me interesuje. Mogu samo da nastavim sa svojim radom i da ne dozvoljavam nekome da čini nevidljivm moje društveno delovanje i postojanje u prostoru koji takođe i meni pripada. Svako ima takvu moć, samo dok mu/joj je mi dajemo i dopuštamo kao građani društva. Štaviše, moja je građanska dužnost da državi skrenem pažnju na pogrešne postupke i politike, jer država ne postoji samo za samu sebe, većza sve nas. A naša država često je sklona da zaboravi na to. Pre samo nekoliko dana na ulicama Beograda je protestvovalo 15.000 nezadovoljnih građana povodom aktuelnog slučaja Savamale i celokupne društveno-političke situacije u zemlji, koji se u odnosu na predhodni protest održan samo dve nedelje ranije, gotovo utrostručio! Istovremeno, 14 reprezentativnih strukovnih umetničkih udruženja, koja okuplјaju desetine hilјada umetnika i stvaralaca u kulturi, podnela su zajedničko saopštenje i kritiku na račun skandala sa rezultatima konkursa. Primera ima još. Mislim da ovo nisu nebitne informacije za našu vlast. Nezanemarljivo velika količina nezadovoljstva je u vazduhu. Rezultati tek predstoje.

Da li Vam je poznata Teorija perčina*?

I.K: Osim što se radi o staroj turskoj reči i simbolici pletenice i kose u etnografskoj građi naše kulture, ne znam ništa više o teoriji perčina.

Ko ste Vi?

I.K: Profesionalno: koreograf, izvođač, povremeno plesni dramaturg. Akter lokalne nezavisne plesne scene poslednjih deset godina; Član Stanice Servisa za savremeni ples; Docent na Institutu za umetničku igru; Laureat Festivala koreografskih minijatura; Član Udruženja baletskih umetnika Srbije; Aktivan regionalno i internacionalno. Diplomirao na master studijama iz koreografie na umetničkom univerzitetu u Berlinu i iz antropologije i etnologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Privatno: stidljiv, nasmejan, optimista, direktan, transparentan, atipično socijalan, iskren, otvoren, izrazito samokritičan, svojeglav, tvrdoglav, samoživ, egocentričan, nežan, emotivan, pristojan. isuviše tolerantan. ne dam na sebe. uvek ostvarim ono što naumim.

Pod ovim kabalističkim znakom šta podrazumevate?

I.K: Jako malo. Osim što iz nekog opšteg informisanja znam da je simbol sposobnosti izdizanja iznad 12 znakova zodijaka i uticaja kosmosa, kao i da u kabali predstavlja simbol za ljubav, brigu i zajedništvo (?), ne znam više.

Ne verujem u baksuzluk broja 13.

 

STEPART zahvaljuje želeći nov povod za razgovor.

 

*Narodna poslovica kaže use i u svoje kljuse, a poznati svetski folirant, maštar i lažov Baron von Minhauzen je zapavši u rupu iz koje nije moga da se izvuče uhvatio se za svoj perčin,povukao ga u vis i uz pomoć njega iskočio…

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someone

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *