INTERVJU: RITA GOBI

INTERVJU: RITA GOBI

Pobednik ovogodišnjeg 45. Festivala Alternativnog i Novog teatra (INFANT) u Novom Sadu je Plesna kompanija Gobi (Mađarska), Rite Gobi plesačice, koreografa, instruktora igre Volitant u kojoj je autor i jedini izvođač. To je u stvari metafizičko tumačenje zapitanosti šta je Između ne ovde i ne tamo još. Za svoje neprestano traganje za suštinom stilova kojim govori nemušti, slikoviti jezik pokreta dobila je prestižnu nagradu imena čuvenog osnivača novog pravca umetničke igre Rudlofa Labana. Nagradu joj je dodelilo Ministarstvo kulture Mađarske.

Da li je ovaj triumfalni dolazak (povratak korenima) u Novi Sad izazvao nostalgična sećanja na dane prvih koraka u otkrivanju čari igre?

R.G: Naravno, kad dolaziš kući, kad te pozovu da dodješe sa svjojom predstavom, to je veliko zadovoljstvo. Nikad neću zaboraviti gde, i kako sam počela da se igram.

Završili ste Baletsku školu u Novom Sadu. Ta škola je odnegovala mnoge uspešne igrače koji su bili ili su još stubovi ne samo domaćih baletskih scena već celog sveta: Rade Vučić, Milan Rus, Aleksandar Ilić…a sada i mlada primabalerina Novosadskog baleta Ana Đurić. Ko su bili Vaši pedagozi?

R.G: Sve četiri godine sam imala razne pedagoge, svake godine se sve menjalo, baš sam učila od svih koji su tada bili u Novom Sadu. Kad sam imala 14 godina menjala sam školu, državu, okolinu, drage novosadske drugarice. Nije bilo lako, ali sam osećala da mi treba promena za dalji put.

Iz Novog Sada put vodi ka Pešti…Vi ste školavanje nastavili (diplomirali) na Mađarskoj plesnoj akademiji. Da li je to bio nastavak, usavršavanje već naučenog ili je bio novi početak?

R.G: Svakako je bilo nastavak. Puno sam učila, i več jako mlada sam dobila mogućnosti da stvaram, da koreografišem.

Karijeru ste sticali kao član nekoliko mađarskih plesnih kompanija. Koja je za Vaše stasavanje u samostalnu umetničku ličnost bila najznačajnija?

R.G: Jako puno iskustva sam dobila, i uvek sam tražila nešto što mi je novo, bilo mi je interesantno da isprobam sebe, u raznim ulogama. Kad sam imala dvadeset godina radila sam neoklasične oblike, pa posle savremene predststave, dobila sam uloge u filmovima, radila sam sa glumcima, pozorišne, dramske predstave, baš svašta. Uvek sam vežbala ceo dan, jutro na jednoj predstavi, popodne sa drugom kompanijom, pa naveče na svojoj predstavi. Deset godina dani su mi bili prepuni najzačajnijim trenutcima. Posle toga sam odlučila, da se menjam, da energiju usmerim na sopstevnu kreaciju, i na pedagoški rad.

Osnovali ste sopstvenu kompaniju. Sudeći po onome što je karakteriše negujete istraživački pristup fenomenu slikovitog pokreta. Ko su vam bili, (ako su bili) uzori?

Imate li sledbenike?

R.G: Od malih nogu sam znala da Gobi Rita je samo jedna, i ona ne može da bude niko drugi do samo Gobi Rita. Najvažnije da radim samo što dolazi iz mene, iz dubine, da budem iskrena prema sebi, i da budem ja, ne neko drugi. Važno mi je da se sopstveni jezik izgradi, pa posle da se širi, razvija.

Letimičan pogled na Vaš CV je inpresivan. Izdvojte iz njega, ako je moguće ono po Vašem sudu najbitnije, ukoliko je uopšte iz jednog kurikuluma moguće izdvojiti bilo koji segment.

R.G:Na ovo pitanje mi je odgovor, gledam i čekam buducnost.

NAGRADE: Šta o njima nislite? Da li su one tačka na i, ili su podstrek za dalje?

R.G:Svaka nagrada je u nekom smilsu bitna, kao i sad: Da nisam dobila nagradu, mi se ne bi upoznali, da nije Volitant dobio Aerowaves selekciju, ne bi ni primetili da predstava postoji, i tako dalje….

Šta mislite o današnjem položaju umetničke igre, i kako vidite njenu budućnost?

R.G: Uvek je bilo, i uvek će biti nekih trendova, ali mene nikad nisu interesovali. Idemo u krug, sad volimo performance, volimo da pevamo, da pričamo, da gledamo nešto na ekranu, hoćemo sve odjednom. Takav je i život, samo jurimo, hoćemo sve da pojedemo u jednom zalogaju. Kao da nešto tražimo, hoćemo nešto novo, ali ako bolje pogledamo sve je tu, samo treba osećati.

Šta je po vašem mišljenju umetnička igra?

R.G: Umetnost može da bude baš svašta, Ja samo o svojoj igri znam ponešto da pričam.

Volim da posmatram, da uđem u sebe. Za mene putovanje je ples. Svaka predstava odleprša negde. Koncentracija, energija što se stvara kad vežbam je kao meditacija. Užasno je stroga na sceni. Gledaoci imaju svoju koncentraciju, izvođač ima energiju, kad se sve to sastavi, to je izuzetna komunikacija.

Šta mislite o klasičnom baletu?

R.G: Balet je u nekom smislu estetika, neko voli, neko ne.  Uzajamno traži strogu disciplinu, ko se za to rodi, to je jedan život koji se može voleti.

Kako biste sami sebe predstavili?

R.G: Bavim se svojim plesom.

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someone

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *