INTERVJU: MOJCA MAJCEN

by baletskoudruzenje

Plesalka (tako uvek stoji uz njeno ime) Mojca Majcen je ne samo čest učesnik neobičnih plesnih predstava u našoj prestonici, već je na neki način postala i naša sugrađanka.Ko je ona prepustićemo joj da kaže.

Ako prevedeno na srpski značenje plesalka to bi bilo igračica. Međutim pod tim pojmom se kriju mnoga značenja. Da ne bi bilo zabune, u Vašem slučaju šta to tačno znači?

M.M: Prvo, da vam se zahvalim na pozivu za intervju. Duže vreme pratim Stepart i velika mi je čast pripala, što ste me pozvali u goste. A ne samo, da me raduje ovaj intervju, još više vaš kompliment, da sam na neki način postala i vaša sugrađanka. Ja se zaista u Beogradu zbog mnogih divnih ljudi i mojih dragih prijatelja osećam kod kuće.

Plesalka uz moje ime ide iz više razloga: kao prvo želela sam da dam značaj nazivu Plesač kao profesiji. Jer naše šire društvo ples još uvek shvata kao neki hobi a ne za ozbiljno profesiju. Pošto sam počela svoju karijeru kao balerina i kasnije se prikolonila modernijim ili savremenijim plesnim tehnikama, nisam više želela da me plesna okolina smatra samo za balerinu, već kao plesačicu ostalih tehnika. I zato taj naziv… U slovenačkom jeziku trudimo se da što više da upotrebaljavamo u rečima ženski rod (na mom jeziku ja ne mogu, da budem Plesalec, jer sam Plesalka, mežutim u srpskom sam više Plesač nego Plesačica) – nadam se, da sam razumljiva;

 

Uobičajeno je da počnemo s pitanjima OD POČETKA: Gde ste rođeni, kako ste školovani, ko je i kolikko uticao na Vaše stasavanje…?

M.M: Rodjena sam u Celju. Moji plesni počeci bili su u Plesnom teatru Igen, kasnije malo na Vaganovi školi u Lenjingradu. Nižu baletsku školu završila sam u Celju a Konzervatorij za balet u Mariboru. Svakako je na moj početak i dalji razvoj najviše uticao Igor Jelen Iggy i svi pedagozi različitih tehnika (starije generacije), koji su u meni videli potencijal, gnjavili me a u isto vreme pokazivali i sve čari plesne umetnosti. Na Konzervatoriju sam bila u klasi Olje Ilić iz Novog Sada, Tamare Orlove iz Ukrajine i čuvenog Ika Otrina, koji je formirao balet i Konzervatorij u Mariboru. Srećna sam, da sam školovana u neko drugo vreme, kad su svi moji pedagozi imali puno baletskog iskustva, preživeli svoj život na sceni, odplesali gomilu uloga i različitih variacija. Smatram da znanje u našoj profesiji možeš preneti samo na osnovu stečeneg iskustva. Nakon školovanja izgrađivala sam se uz različite koreografe i svaki od njih je na neki način doprineo mom formiranju kao plesačice. U svakom slučaju već u takozvanom baletskom životu mene su zanimale i druge plesne tehnike, uvek sam želela da budem otvorena za što više uticaja i uvek sam bila radoznala, pa mislim, da mi je to pomoglo, da steknem širinu u plesnom smislu. Uvek mi je zadovoljstvo da radim s koreografima, koji uvek očekuju od igrača nešto novo pa i stavljaju novi izazov.

 

Rođeni u Sloveniji odlično govorite srpski (što nije slučaj vice versa). Kako se dogodilo da među jezicima kojima vladate (engleski, kineski, ruski) bude i naš jezik?

M.M: Moja mama je iz Srbije (tačnije iz Šapca), gde imam familiju, koju se trudim, da što češće posećujem. Kao dete dešavalo se da budem u Šapcu ceo raspust, pa sam zato brzo naučila i srpski jezik. Doduše, njega sam naučila istovremeno sa slovenačkim još kao vrlo mala. Tek kasnije su došli ostali jezici.

 

Inicijator ste Balkan Dance Projekta koji već petu godinu okuplja oko svoje matične ideje igrače, koreografe, scenografe, kostimografe, režisere, kompozitore…s prostora pređašnje, velike zajedničke zemlje Jugoslavije, s ambicioznom namerom da se u taj poduhvat uključi što više balkanskih zemalja.

Ko se do sada uključio u tu zajednicu?

M.M: Ova platforma mi je promenila život i donela puno lepih i novih prijateljstva. Kad sam upoznala koreografa Igora Kirova u Pekingu, pala je ideja, da uradimo nešto zajedničko. Uz podršku direktorice Festivala Velenje Barbare Pokorny okupili smo plesače i umetnike iz Slovenije, Makedonije, BIH i Hrvatske i napravili plesnu predstavu He He Helium. Sledeće godine pridružio nam se koreograf Aleksandar Ilić i tako je nastao diptih pod naslovom Balkan Dance project vol. 1. Mislim, da nas je tad upoznala i srpska publika. Platforma je imala svoju rezidenciju prve dve godine u Sloveniji (u Domu Kulture Velenje), nakon toga smo radili u Opera i teatar Madlenianianumu Beograd, pa potom u Sarajevu s Tanzelarijom u Bosanskom Kulturnom centru, pa prošle godine opet u Beogradu u Institutu za umetničku igru. Puno je umetnika, plesača i producenata radilo u sklopu te platforme i na ovom mestu bih se zahvalila svakome od njih a najviše Barbari Pokorny i Silviji Bašnec iz Festivala Velenje, Aleksandru Iliću, Igoru Kirovu i Teodori Sujić, te pogotovo svim plesačima. Bez gore pomenutih imena ova platforma ne bi bila moguća. Mislim da je u saradnji moć, zato smo i uspešni. A za više informacija o Balkan Dance Project-u obavestite se na website: www.balkandanceproject.com

 

U svakoj od do sada ostvarenoj predstavi Balkan Dance Projecta (sve su ih videli i beograđani) učestvovali ste kao izvođač (i koorganizator, koproducent, predlagač teme).

Ta angažovana, združena ostvarenja, nedvosmisleno upućuju poruku: treba da prihvatimo jedni druge, vezuje nas slična tradicija i humanost umetnosti koja nas spaja. Možete li da formulišete, (ili je još rano?) stečeno iskustvo?

M.M: Ideja platforme je povezivanje i zajedničko stvaranje. Mislim, da smo do sada u četiri različite produkcije to i dokazali. U plesnom svetu je baš zbog tog povezivanja i došlo do odličnih saradnji i rezultata prvo između institucija koje su angažovane na polju plesa i pozorišta kao što su Festival Velenje, Madlenianium opera i teatar, pa Institut za umetničku igru, pa Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije iz Srbije, pa Tanzelarija iz BIH, pa Direkcija za umetnost i kulturu iz Makedonije. Ta međunarodna saradnja podstakla je afirmaciji modernom i savremenom plesu u našim zemljama, pomogle su i afirmisanim koreografima, da imaju mogućnost istraživanja, te da ih različita tržišta na taj način upoznaju pa i free lance plesačima, koji su na taj način dobili angažman u međunarodnim projektima i predstavili se preko gostovanja u drugim zemljama. Ideja projekta je takođe, da sa plesnim produkcijama gostujemo u manjim gradovima, na manjim scenama, gde publika nema mogućnosti čestih susreta s plesnim predstavama često. Kao što sam pomenula u predhodnom odgovoru, za mene je u saradnji moć, na taj način naučimo, da saslušamo druge, naučimo nešto jedni od drugih i na kraju krajeva uz tu platformu stvorila su se velika međunarodna prijateljstva umetnika i ostalih učesnika platforme. Mogu da kažem, da smo postali jedna velika Balkanska Družina – Obitelj – Porodica, koja ima još puno prostora za nove članove. Umetnost ne poznaje granice a ples je univerzalni jezik, što Balkan Dance Projectom potvrđuje.

 

Nedavno, (prošlog meseca) osvojili ste publiku svih generacija svojim ljupkim, duhovitim interpretiranjem jogunaste, razmažene Zvezdice Spavalice, istoimene omiljene bajke za decu slovenačkog pisca Franca Milčinski Ježeka.

Kako ste prišli scenskom oživljavanju poruke, upućene ne samo deci, koju nosi priča? Koliko su Vam u tome pomogli vidljivi i nevidljivi timski saradnici, a koliko Vi njima?

M.M: Prvo moram, da kažem, da veoma dobro poznajem priču, koja je jedna najpoznatijih slovenačkih bajki i upoznala sam je još kao dete. Medjutim ne sećam se, kako sam je kao dete doživljavala. Predstava je nastala u koreografiji Aleksandra Ilića, koga kao umetnika-koreografa izuzetno cenim, jer je sposoban, da u roku od 3 meseca napravi i dobru dečiju predstavu i celovečernju plesnu predstavu; On ostavlja na neki način otvorena vrata plesačima za vlastitu interpretaciju a u isto vreme zna, da usmeri. A ta sloboda je po meni ključna, da se stvori bilo koji lik, pa kao i u ovom slučaju Zvezdica spavalica. U procesu mi je pomogao i reditelj Aleksandar Nikolić, pogotovo oko unutrašnjeg osećaja i same glume, jer Zvezdica mora osim, da pleše i da glumi. Ne sećam se tačno, koji mi je bio pristup ka osmišljavanju lika, jer sam se 80 posto procesa najviše bavila koreografijom i koracima. Jedan od momenata, koga se dobro sećam, je da sam u toku jedne probe (run through) osetila, da menjam bitnu karakteristiku Zvezdice iz priče, koja je zbog neposlušnosti kažnjena i poslata na Zemlju, pa vraćena opet na nebo jer je učinila dobro delo. Ja sam u predstavu uključila momenat hrabrosti jer mislim, da u današnjem svetu moraš da budes hrabar, da bi pokazao dobrotu. Naivno dobra na početku a na kraju hrabro dobra.

 

Neodoljivo šarmantni suigrači, svako na svoj način, dodao je po zvezdicu tom sazvežđu. Čini se da se dobro poznajete i dišete na sceni jednim dahom. Koliko je to značajno za svakog ponaosob i za celu predstavu?

M.M: Dobro poznavati svoje kolege uvek je velika prednost. U predstavi Zvezdica Spavalica pored mene učestvuju kolege i prijatelji (Branko Mitrović, Jakša Filipovac, Miona Petrović i Nikola Pavlović) sa kojima sam igrala več u više predstava. I zbog dobrog međusobnog poznavanja ekipa diše zajedno a pogotovo timski rad oseča se i na sceni. Zajednička predanost i energija pomaže samoj predstavi i mislim, da publika na kraju i to snažno oseća. Međusobno se vrlo poštujemo, pomažemo u svakom trenutku, plačemo i veselimo se zajedno i taj timski duh donosi dobre rezultate, kao i u sportu ako me razumete.

 

Čarobni breg!!! (Začarani breg), Bili ste zagonetna junakinja, povod razlaganja večite filozofske teme, nikada odgonetnutog pitanja: Život – Smrt; Smrt – Život.

Moćni ep jednog od najznačajnijih pisaca XX veka Tomasa Mana, skriva mnoge zamke koje je sve sažeo i pohranio u liku Klavdije Šoša (inspiracija za Klavdiju bila mu je obožavana supruga, ruskinja, jedno vreme pacijent sanatorija u kome se radnja dešava). Koliko vam je bilo naporno da zlatokosu zvezdicu pretvorite u tajanstvenu fatalnu ženu?

M.M: Apsolutno mi je bio veliki izazov stvoriti lik Madame Chauchat, pogotovo u telesnom smislu, jer sam tražila telesne karakteristike te osobe (ipak se mi plesači izražavamo telom) i poseban način kretanja tela, koji bi naglasio nju kao lik. Ne znam koliko sam uspela, mislim, da ima još puno prostora za istraživanje, a to se postiže sa brojom izvodjenja same predstave. Mislim da sam i dobro slušala sve upute od koreografa (Aleksandra Ilića) i reditelja (Aleksandra Nikolića), pa i sve predloge koje mi je davao moj partner u predstavi, Branko Mitrović. Svakako su te dve uloge (Zvezdica Spavalica i Madame Chauchat) potpuno različite, pa je i pristup kreiranju lika bio potpuno različit. Zvezdica je više ekspresivna i straight forward, Madame Chauchat ostavlja puno tajni još neodkrivenih i nadam se da ću i taj lik čuvati do kraja, dok budem plesala u toj predstavi.

 

Uspeli ste da preskočite visoko podignutu rampu između Vas i gledališta. I u Beogradu i u Sloveniji (Velenje) publika različitih generacija i obrazovanja, svako prema svom unutrašnjem senzibilitetu osetila je nestvarnu lepotu umetničkog čina.

S kakvim ste osećanjima, pitanjima, strahovima, nedoumicama i OTPOROM prema nametanim tuđim tumačenjima usaglašavali svoj umetnički instinkt?

M.M: Nemam poseban odgovor za taj deo pitanja, jer u svom razvoju nisam ni stvorila poseban recept. Apsolutno volim kritiku i prihvatam je možda lakše nego pohvalu. Umetnički instikt se na kraju krajeva gradi i na kritikama kao i na pohvalama. Najbitnije za umetnika je da gaji svoju unutrašnjost, da je gaji sa stvarima koje prijaju, odgovaraju ali, da u nekom momentu dopusti sebi da se dese i ružne negativne stvari, da bi se osposobio za prepoznavanje svega. Neki deo umetničkog instikta verovatno imam od rođenja, jer me je mama puno usmeravala ka umetnosti još od detinjstva.

 

Smatrate li da je previše informacija, tumačenja, vivisekcije likova i suštine dela pogubno za umetnika koji treba na sopstvenom  poimanju, da gradi lik zadate ideje?

M.M: Smatram, da je najbitnije filtriranje informacija za onoga koji nije spreman da se menja. Da zna šta odgovara i onda prihvati ili odbaci informacije. Kod mene se tu uvek dešava mala borba. Puno radim na unutrašnjem osećanju i ponekad neku informaciju ili neki zadatak odmah odbacim, jer to ne osećam. Kasnije počinje analiza i klasično preispitivanje sebe: da li je zadatak pogrešan ili moram ja, da iskoračim iz svog okvira i svoje komforne zone….i na kraju se i potrudim da izađem iz svog okvira. Početak je težak ali kasnije se vidi da si otkriven neki novi svet i to me iznenadi….

 

Graciozni ste, filigranske konstitucije, po malo gamenskog šarma, delujete detinje nezaštićeno…Na sceni ste moćni, neukrotivi, vični emotivno i fizički najtežem zadatku…gde krijete toliku snagu?

M.M: Mislim, da je to strast i poštovanje koju imam prema svojoj profesiji. Na kraju krajeva to je moja misija;

 

Mislite li da umetnost briše sve razlike, prevazilazi sve prepreke, poništava boju kože, religije, politička shvatanja, odgoneta sve jezike, da pripada svima podjednako, i da ima čarobni štapić kojim će podstaći dobrotu, ili je i to utopija kao i uverenje Fjodora Dostojevskog da će lepota spasti svet?

M.M: Pošto sam idealista i volim svet i ljude, mislim, da umetnost briše razlike. Pogotovo ples je univerzalan jezik, gde postoje razlike samo u kvalitetu.  Sa platformom Balkan Dance Project potvrđujemo da sve ono što politika i religija razdvajaju, mi plesom spajamo. Na žalost premalo ljudi pleše, onako bezbrižno, da bi ples imao čarobni štapić i rešio sve probleme. Čovek kad pleše bliže je samom sebi, srce mu je otvorenije. Da ne nabrajam, šta sve nosi ples u sebi. U buduće nadam se većoj popularizaciji plesa, pa možda nekog dana svi budemo srećniji.

KO STE VI:

– Prijateljstvo,

– Iskrenost,

– Planovi?

M.M: Trudim se da sačuvam stara prijateljstva i ostvarim nova. Imati prijatelje je pravo bogatstvo, mislim da sam bogata u ovom životu.

Ne znam zašto se ljudi boje iskrenosti.

Imam velike planove, doduše za sad mi je najbitnije, da negujem telo i dušu, čuvam zdravlje i uživam na sceni i iza nje.