INTERVJU: Bojana Žegarac Knežević
Neposredan povod, ali ne jedini za razgovor s prima balerinom Narodnog pozorišta u Beogradu, Bojanom Žegarac Knežević je nagrada TERPSIHORA koja joj je uručena 26. aprila na svečanosti povodom svetskog Dana igre u Muzeju Narodnog pozorištra.
Kao prvo, čestitamo Vam zasluženo priznanje, nagradu TERPSIHORA , koja svake godine (već sedmi put) ovenčava lovorovim vencem najbolju među jednakima iz sveta umetničke igre.
Šta mislite o nagradama uopšte?
B.Ž.K. Dobiti nagradu u zemlji u kojoj se kultura ozbiljno zapostavlja je velika stvar. Svima u životu, pa tako i umetnicima, je potrebna pohvala ili priznanje za dela koja su se mukotrpno ostvarila. Meni kao baletskom umetniku su najveća nagrada puna sala publike i aplauz na šta naravno neko ne moze uvek da računati, i zbog neulaganja u naša pozorišta i zbog životnog standarda naših građana. Iz ovih razloga, prelep je osećaj kad umetnik dobije priznanje za nešto na čemu je radio još od malih nogu.
Nagradu o kojoj odlučuje žiri imenovan od Predsedništva Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije (osnivač nagrade) ove godine su činile tri ličnosti tesno povezane s baletom i pedagogijom baleta. Kad nagradu jednoglasno predlože kolege, ona ima izuzetan značaj.
Da li mislite da to treba da postane ustaljena praksa?
B.Ž.K. Počastvovana sam što veliki profesionalci iz oblasti baleta smatraju da baš ja zaslužujem tu nagradu. I smatram da je neophodno da žiri čine uvek ljudi iz struke za koju se dodeljuje nagrada.
Nagradu ste dobili za NIKIJU, kompleksnu ulogu u kojoj podjednako dominiraju tehnički i glumački (pantomimski) zahtevi. Vaše tumačenje te heroine imalo je celu skalu osećanja, od nežnosti do dramatične, tragične spoznaje izneverenog poverenja.
Kako ste prišli rešavanju tog zadatka?
B.Ž.K. Svakom zadatku i izazovu koji mi se javljaju na poslu prilazim uvek na isti način. Odgovorno i strpljivo. Da bi se usavršili neki pokreti i prikazale razne emocije potrebna je puna posvećenost i vreme. Naravno, baletska predstava je proizvod timskog rada. Savršeno odigrana uloga je posledica predanosti svih igrača kao i orkestra.
Kao scenska, bletska umetnica dokazali ste tehničku i emocionalnu zrelost iako ste veoma mladi.
Da li Vas vodi intuicija pri odgonetanju različitih psiholoških stanja?
B.Ž.K. Ima i toga naravno, ali verujem da mi je u tome dosta pomogao i rad s velikim profesionalcima iz sveta baleta. Radila sam s mnogim velikim imenima, što u našoj zemlji što u inostranstvu. Učila sam od raznih, i upoznala mnoštvo različitih stilova i pristupa baletu. Takođe, moje igračko iskustvo je veliko što je plus kad god se susrećem sa velikim izazovima.
Tatijana u Jevgeniju Onjeginu sušta je suprotnost Bajaderinoj Nikiji. Iako su veoma slične u iskrenoj ljubavi, dijametralno se razlikuje način na koji prihvataju izneverena osećanja.
Šta je bilo od presudnog značaja pri toj transformaciji?
B.Ž.K. Mislim da je igraču potrebno da se udubi u ulogu kako bi se postiglo razumevanje lika. Tatijana i Nikija iskreno vole, ali su različiti karakteri. Jako je važno da kada se sprema jedna uloga, sve ostale se stave sa strane jer ako igrač pokuša da prekopira emocije, uloga će biti neubedljiva i bleda.
Završili ste srednju baletsku školu Lujo Davičo u Berogradu i kao učenica skrenuli na sebe pažnju stručnjaka.
Ko su bili vaši profestori, i da li je balet bio san male devojčice Bojane?
B.Ž.K. Za razliku od mojih sestara koje su od malih nogu sportisti, ja sam se uvek izdvajala. Želela sam samo da igram. I tako se i desilo. Rekla sam roditeljima jednog dana hoću na balet i tako je i bilo. Balet je bio moj san tada, a sada je java i uživam u tome u svakom trenutku. Moje profesorke Goca i Zineta su svakako mnogo doprinele tome da obožavam svaki delić baleta, od žuljeva do aplauza. One su mi pomogle da izgradim temelj i postignem ovo što jesam danas.
Kada ste prvi put zaigrali pred publikom da li ste imali tremu i, da li pamtite opijajuće zvuke prvih aplauza?
B.Ž.K. Trema je uvek prisutna, evo i danas posle toliko odigranih uloga i predstava iza sebe. Naravno, tada je to bilo mnogo intenzivnije ali nekako to pozitivno utiče na igru. Uvek sam uzbuđena pred svaki nastup, ali kad na kraju usledi aplauz onda se izmešaju i olakšanje i uzbuđenje što ste toliko ljudi oduševili. Prvi put kad sam to doživela, zaplakala sam od sreće kad su se spustile zavese. Moram priznati, ponekad mi se i sad to desi.
Da li ste slutili da se ispod zvezdane prašine scene i sjaja reflektora krije odricanje, samodisciplina, iscrpljujući rad i neizvesnost?
B.Ž.K. Mislim da, ako je neko posvećen onome što radi, svaki posao sadrži ove elemente. Istina je, u baletu odricanja su velika, samodisciplina postaje životna navika, ali ako radite ono što volite, onda vam to nekako i nije teško.
Šta mislite o budućnosti belog baleta a šta o sadašnjem traženju novog načina plesnog izraza?
B.Ž.K. Mislim da mi imamo potencijal, ali je potrebno i ulaganje. Već dugo vremena se kultura zapostavlja, i uslovi u kojima radimo su veoma loši. U takvom okruženju nema bas puno prostora da se razvijaju talenti, otkrivaju nova lica i prave veliki baleti. Srpskom baletu je potrebno osveženje, više saradnje s drugim zemljama kako bi se proširili vidici i stekle nove ideje. Ali naravno, da bi neko uopšte bio motivisan da dođe ovde i napravi nešto, uslovi rada se moraju podići na viši nivo. Ako ostanemo na ovome što imamo sada, balet ce polako potonuti, jer koreografi, igrači pa na kraju i publika će se umoriti od već viđenog u svakom smislu
Sasvim mladi zaigrali ste glavne role baletskog repertoara i odmah bili svesrdno podržani od kritičara.
Mislite li da kritika pedagoški utiče na izvođača?
B.Ž.K. Mislim da utiče, nekad manje nekad više. Zavisi verovatno i od koga je. U mom konkretno slučaju, šta god da pročitam, to mi samo daje dodatnu motivaciju da se jos vise trudim u onome što radim.
Kako izgleda Vaš radni dan?
B.Ž.K. Moj radni dan se malo promenio otkad imam dete, sada je još zahtevniji: ujutru vodim dete u jasle i onda idem pravo u pozorište gde me čekaju obaveze i probe, zavisi od repertoara.Veče uglavnom provodim s porodicom i prijateljima.
Šta je za Vas najveća nagrada?
B.Ž.K. Mislim da će za baletskog umetnika uvek najveća nagrada biti prepuna sala i ovacije na kraju predstave.
Ko ste Vi:
-Prijateljstvo?
-Iskrenost?
-Želje?
B.Ž.K. Ja sam zapravo sasvim obična devojka. Majka malog dečaka, sestra, supruga i ćerka. Prijateljstva sam sklopila pre mnogo mnogo godina, i ti ljudi su i dalje uz mene, moja podrška, savetnici, kritičari. Svi su baletski igrači pa mi balans u mnogim pogledima prave sestre.
Mogu reći da sam ostvarila mnoge moje želje, i privatno i poslovno. Ako bi moja želja morala biti vezana za posao, onda bi to verovatno bilo da zaigram u baletu koji bi označio pravu revoluciju za srpski balet. Takođe, nečto realnija želja bi mi bila da se konačno oprobam u ulozi Žizele.