ОRIGINALAN UMETNIK ZATO JE ORIGINALAN ŠTO RAZBIJA KANONE ŠKOLE

CTEПART novembar 2014.

Profesora doktora Velimira Abramovića, rukovodioca studijskog programa osnovnih studija na Institutu za umetničku igru veoma je teško predstaviti nekolikim rečima. Njegovo široko obrazovanje, mnoga raznolika interesovanja, visoki dometi u naučnim diciplinama, erudicija mislioca, pesnika, a iznad svega posvećenika i tragalaca za suštinom teško pojmljivih uzročnika dešavanja u Univerzumu, najlakše bi bilo nazvati Renesansnim bićem.
Povod radi koga mu postavljamo pitanja je odluka da se prihvati rukovođenja katedrom za umetničku igru na tek osnovanom prvom u Srbiji Institutu za umetničku igru, čiji je osnivač Fakultet za inženjerski menadžment.
Vašem dosadašnjem bavljenju kao profesoru za teoriju i istoriju filma i estetiku, šta je bilo odlučujuće da prihvatite poziv za rukovođenje na Institutu za umetničku igru, čiji medij po svojoj neverbalnoj suštini nije srodan filmu, mada su uzusi estetike za sve umetnosti isti.
V.A: Život je kosmička igra, svako u životu igra preciznu ulogu u scenariju svoje sudbine, a da toga nije svestan. Čoveku se čini da odlučuje o sebi, ali to je samo donekle tačno Film je vremenska umetnost, on može da preokrene tok vremena da ga jednim prostim preokretanjem trake natera da teče unazad, da ga komprimuje ili dilatira u obliku dirigovane psihološke sekunde koju elementima filmskog jezika gledaocu zadaju pre svega reditelj I montažer, a onda i sve druge okolnosti filma. Filmska režija je rediteljeva manipulacija svešću gledaoca temporalnim sredstvima, njegovom percepcijom vremena, jer je vreme to koje suštinski organizuje tkivo filmske dijegeze, prostor, boju, valere, tonalitet, pokret, muziku, govor, šumove, glumu, dogadjaje, celokupnu dramsku situaciju. Teorija filma danas je pre svega učenje o pripovedanju,naratologija, jer ljudski mozak prirodno teži da od zora (perceptivni material), to jest od svih spoljnih utisaka, konstruiše razumljivu priču i tamo gde je namerno nema, u Bunjuelovim filmovima, na primer.
Lepota je samosličnost prirode u beskrajnoj i neprekidnoj potpunosti koja nastaje po pitagorejskom zakonu večne simpatije: „ srodno privlači srodno“ … u lepoti nema dijalektike, ukinute su dualnosti, uskladjene i pomirene protivrečnosti. A na kraju krajeva mišljenja o lepom, ontologija umetnosti uči nas da je iza svega lepog jedna nepromenljiva duhovna matematika i samo jedna jedina proporcionalnost : zlatni presek.
Iz Vašeg bogatog curriculum vitae može se zaključiti da nijedna oblast svaralaštva, počev od matematike, metafizike, filozofije… pa sve do umetnosti za koju se dugo mislilo da je na razmeđi zanata i emanacije duha, da li je neumesno postaviti pitanje čemu ili kome dajete prednost?
V.A: Umetnost I nauka potiču iz istog kosmičkog jezgra, kao I filozofija, sve to ima jedinstveno, jedno isto zajedničko ishodište: nelokalnu kosmičku tački ili centar isijavanja sveta iz centra vremena. A gde je centar vremena? On je svuda , jer je vreme beskonačna, večna sadašnjost, a centar beskonačnog je ma gde u njoj. I prema tome, nauka I umetnost su jedno. Ono što je najvažnije u nauci – naučno otkriće, ne pripada nauci jer nema logiku niti epistemološku recepturu, a još manje tu vrede praktična uputstva. Naučno otkriće se ne može naučiti, to je umetnički akt u nauci, i njegov nastanak u rangu je originalnog umetničkog dela. Majkl Faradej nije pohadjao ni dana bilo kakave škole, a otpočeo je najvažniju oblast moderne fizike – elektromagnetiku. Naravno, bio je Slobodan od pogrešnih znanja, a priroda radi po načelu ekonomije, najmanje energetske cene i najmanjeg otprora ideji ili principu, tamo gde je najveći stepen slobode. I tako je Duh otkrića našao malog neškolovanog dečka Faradeja da mu direktno saopšti kosmičke razrede jedne nove naučne oblasti. Isto tako, originalan umetnik zato je originalan što razbija kanone škole.
Baveći se kosmologijom da li ste dodirnuli, naslutili, osetili intuicijom večno ljudsko pitanje ko, kada i zašto, ma da u indijskim verovanjima postoji načelo – ko se to pita bolje da se nije rodio?
V.A: Subjektivna svesnost ne može da spozna Tvorca Univerzuma. Ona doseže samo do pojma beskonačnog, a preko toga, postojanje je nadlično. Ali, iza prosvetljenja, kad se prodje taj luksonski zid kojim je omedjeno ljudsko saznanje, onda prestaje moć mišljenja i ljudski razum se utapa u continuum mistične Božanske egzistencije… nauka može da shvati beskonačnost i da ovlada njenom tehnologijom, ali tu je i kraj nauke …Tvorac je u transnaučnom domenu, u carstvu neposredne spoznaje koja ne razlikuje subjekat i objekat. Bog je sve, i ove reči, i značenje oviih reči, i moj kompjuterski hardver i softver kojima ove reči pišem, Bog je i pitanje i odgovor odjednom, sve zajedno s interpunkcijom, mišlju i namerom……
Da li ikada posumnjate u osnovni princip Deakartovog učenja cogito ergo sum: mislim dakle postojim, kao u jednu od strana medalje , a da na drugoj piše mislim da mislim dakle u mislima postojim?
V.A: To je u osnovi Interfejs – savremeni pojam još uvek nejasnog sadržaja. Interfejs se ne može razumeti bez uvodjenja fizičke hipoteze vremena u pozitivne nauke:
1. oči su fiziološki interfejs;
2. spektrofotometar je tehnički interfejs;
1. svet izgleda onako kako ga vide moje oči;
2. fizički proces izgleda onako kako ga vidi spektrofotometar.

Glavna osobina interfejsa je selektivnost odredjena njegovom strukturom kao prijemnika univerzalnog medija – svetlosti.
Ne samo umetnički, nego ni prirodni entiteti koji ne zrače elektromagnetske frekvencije vidljivog dela spektra za naš očni interfejs – ne postoje. U radio, x i gama astronomiji pojavljuju se objekti koji su u optičkoj astronomiji – nevidljivi …Nebo koje klasičnom teleskopu izgleda prazno, naglo se puni nepoznatim nebeskim telima.Ono što vidim više zavisi od načina vidjenja nego od osobina posmatranog objekta.
Kada bi naše oči registrovale radio-talase, gledali bi smo kroz zidove. Ako bi smo mi bili struktuirani od radio talasa, prolazili bi smo kroz zidove.

Dakle, ako interfejs definišemo kao granicu dva sistema, onda, u ontološkom smislu, (po kriterijumu načina postojanja), fizička struktura interfejsa kojom je on definisan kao tehnički prijemnik – razgraničava za nas postojeću od za nas nepostojeće fizičke realnosti
Krajnje značenje opšteg pojma interfejsa je vremensko; samom svojom fizičkom strukturom interfejs razdvaja ono što postoji od onoga što ne postoji. On je “birač kanala”.

Pitanje učitavanja onoga što interfejs dopušta subjektu da percepira povezano je s fizičkom interpretacijom duha i duše, odnosno svesti i svesnosti. “Ceo Svet možemo shvatiti kao interfejs”, S. Zielinsky.

Umetnost, svakolika umetnost, neprocenjivi dar kojim smo blagosloveni, šta mislite da li je za one koji joj služe blagoslov ili kazna?
V.A: Svaki je dar, talenat, sposobnost i veština – od Boga blagoslov, ali i društvena kazna za nadarenog. Običan, prosečan čovek može živeti okružen ljudima koji su prema njemu ravnodušni, ali neko sa idejom, nadaren pojedinac – to ne može, već svojim delovanjem iz talenta svakog oko njega izaziva da se prema njemu vrednosno emocionalno odredi ili kao prijatelj ili kao neprijatelj. U eseju Nelagodnost u kulturi Sigmund Frojd imenuje tri najveća čovekova neprijatelja: samu prirodu, koja nas kad-tad pouzdano ubija, porodicu koja ograničava detinju individuaciju i samosvest, i napokon, društvo koje svojim rigidnim institucijama sprečava samoostvarenje čovekove ličnosti. U suštini, naši jedini pravi prijatelji su nedokučivi Bog i nerazumljivi Kosmos sa svojim neumoljivim matematičkim načelima. Sumeri su imali matematičku religiju, Bogovi su za njih bili brojevi I zato su odluke Bogova bile nepromenljive. Broj tri ne mogu umoliti da bude četiri ili sedam.Drevna religioznost potiče iz svete geometrije, metode kojom se stvarnost proizvodi na matematički način.
Da li je Heraklitov princip jedinstva suprotnosti onaj čudesni zametak vaskolikog stvaralštva ?
V.A: Nije. U poslednjoj osnovi Sveta nisu nikakve suprotnosti, nego jedinstvena beskonačnost. Polariteti su privid. U našem razumu oni prebivaju isključivo logički, nastajući kao oblik, misaona slika uredjenosti u odnosima samo relativno konačnih delova kontinuuma svetskog Bića. Kant greši kad u antinomijama uma konačno suprotstavlja beskonačnom. Oni nisu neprijatelji, konačno je deo beskonačnog, kao što je ćelija deo organizma. I više od toga: kao što svaka naša ćelija ima isti naš gen, tako i svaki konačni deo ima u sebi gen beskonačnosti – tačku vremena koja ga povezuje sa većnošću, koja je stalna, nepromenljiva, konstantna sadašnjost, to valjda svako vidi. Heraklit je učio da se u istu reku ne može ući dva puta, ali to se ne odnosi na vreme, nego samo na reku. Konstantna sadašnjost našeg iskustva je zakon celokupne promene, a zakoni su vančulni I večni. Vreme je najopštiji zakon fizičke realnosti. I Hajdeger koji smatra da je vreme Nebiće koje jede Biće – takodje fundamentalno promašuje temu: Vreme je beskonačno Biće Sveta koje u sebi stvara prostor I masu. U pravu je Sveti Avgustin: “Svet nije nastao u vremenu, nego od vremena”.

Razum je uzrok i prauzrok svega; šta je uzrok i prauzrok čovekove težnje da umetnošću izrazi sopstvenu suštinu, domaši tajnu postanka i njome zagospodari?
V.A: Da je kosmički razum prauzrok, svet bi bio veseliji. Nego nam je data sloboda. U osnovi postojanja je beskonačnost, dakle carstvo svemogućeg izbora. Sloboda prethodi svakoj odredjenosti, koja otpočinje izborom delova.. Lepo je četrnaesti Dalaj lama od Tibeta poručio umetnicima: jednom, kad postignete nivo više svesti, svojevoljno ćete se odreći svake umetnosti, prestaćete sa bilo kakvim radom.
Besformna esencija gospodari formom. I evolucija umetnosti ide u tom pravcu: od figurativne ka apstraktnoj, zatim ka konceptualnoj (dematerijalizacija umetničkog objekta) i najzad ka samoj ideji: već danas imamo umetnike koji su to samo po duhovnoj poziciji, oni ne prave nikakva umetnička dela, čak ih i ne zamišljaju. To su najveći anonimusi naše epohe, ali u isti mah,oni raspolažu najvećom moći preslikavanja sveta umetničkih ideja na svet svakodnevne stvarnosti. Pravi umetnici našeg doba ne izlažu u galerijama, već rade u specijalnim službama. Ali najvažniji su oni izvan sistema, koji od sebe i od samog našeg sveta prave jedno kosmičko umetničko delo.
Nadahnutim, duhovitim, toplim, iskrenim rečima pozdravili ste polaznike Prve generacije Instituta za umetničku igru, naglasivši da je život igra, a na njima je da od te igre sačine umetnost. U tom nastojanju, na tom putu, da li ste ih upozorili na nezaobilaznu instinu Per aspera ad astra – preko trnja do zvezda?
V.A: Život je, za nas,umetnička igra, ukoliko smo iznad uslovljenosti. iznad svoje zarobljavajuće ljudske svesnosti zaokupljene čulima i stvarnošću, – tada smo gospodari naše sopstvene životne igre, ali taj isti naš život, umesto da bude radost lakoće, može za nas biti i drugačiji, samo prinuda neumoljivog fatuma, kome se ne možemo odupreti jer zavisimo od nivoa svesti, od duha koji nas izdiže iznad istine sveta stvari u svet svetlosti i mašte, a mašta je „ma – šta“, to je sloboda svesti da organizuje svetlost.
Čemu ćete ih učiti? Da je život čudo, neponovljivo, neshvatljivo, da je lep ako ga sami svojom dobrotom učinimo lepim, da je večan ako nastavimo da trajemo u svom delu i ljubavi koju smo podarili drugima, jer život je večan u vremenu koje je večno i istovremeno i Biće i Nebiće.
V.A: Učiću ih onom najvažnijem što znam:
1.Dobićete poziv koji će se javiti kao unutrašnji glas.Pre tog znaka nemojte ništa menjati u svom životu i svojoj umetnosti.Čekajte.Unutrašnji glas je tih, ali jasan i oseća se u srcu, odatle dolazi i u vezije je s Kosmosom i vašom sudbinom.On ne greši, ali ćete pogrešiti vi, ako ga ne poslušate;
da bi ga lakše čuli vežbajte ispražnjavanje uma koncentracijom na udisanje i izdisanje.To je najlakši način za čišćenje od zbunjujućih misli, logike i pretpostavki koje dolaze iz duševne patnje, od pogrešnog razmišljanja i nepotrebnog pamćenja.Oslušnite duhovni deo svoje duše;
2.Obavezna literatura:
Tibetanska knjiga mrtvih: Padma Sambhava se iz smrti vratio da opiše posredovano stanje izmedju utapanja u jasno svetlo, odakle se ne vraća i lanca zemaljskih reinkarnacija;
Tajanstveni stranac: Mark Tven je tu romansirao opštu teoriju ljudskih sudbina, koju je raspravljao s Teslom;
Igra staklenih perli: Herman Hese o smislu disharmoničnog kosmičko-humanog plesa s čovekovom osećajnošću;
Učiću ih kosmičkoj etici novog ljudskog morala jednog lepšeg doba. I da nisu sami u Vasioni: mnogo je paralelnih svetova u faznom pomaku, svaki u svojoj sadašnjosti;
Ono što znaju dobri majstori Zena i Šao-lina i svaki zapadjački igrač koji želi vezu s Nebom, mora znati: Biće je jedno, nepokretno i večno; kretanja nema, nego se samo čini da ga ima.
Molimo Vas , ako hoćete da nam u nekoliko reči kažete šta je Vaš životni i umetnički credo?
V.A: Imam subjektivni osećaj da sam filozofski shvatio šta je vreme, razumeo pravu prirodu vremena,I ontološki, i matematički i fizički, I to ću uskoro da saopštim u teoriji Osnovi nauke o vremenu. Onda prelazim na eksperimente: konstruisanje vremenske mašine i izgradnju svetova od svetlosti po ličnoj želji.

MOJE CREDO JE: PRAVI IGRAČ U PRAVOJ IGRI.

Solista baleta Narodnog pozorišta u Beogradu Aleksandar Ilić ovogodišnji je laureat Višnjićeve nagrade za životno delo, koju dodeljuje Kulturno – obrazovni centar Šid.
U obrazloženju komisije, sastavljene od svih dosadašnjih dobitnika ove nagrade, a koju čine 19 najistaknutijih radnika iz kulturnog života opštine Šid, navedeno je da ovo priznanje „treba da kruniše bogatu i plodnu umetničku karijeru Aleksandra Ilića“.
Veoma smo ponosni što Šid ima pojedinca kao što je Aleksandar Ilić, koji je svojim izuzetnim kulturnim stvaralaštvom podsetio i domaću i svetsku kulturnu scenu na ime grada iz kog dolazi. Višnjićevi dani su najprigodnija prilika za slavu svih Višnjićevih sledbenika, ljudi koji daju maksimum u umetničkom radu i stvaranju, koji podižu glas, bude svest i pozivaju na kulturno prosvetljenje, a u čiji niz se ove godine uvrstio i Aleksandar Ilić – piše u saopštenju Kulturno – obrazovnog centra Šid.
Višnjićeva nagrada za životno delo dodeljuje se „istaknutim pojedincima čiji se rad u kulturi izdiže nad prosečnim i podiže umetničke vrednosti sve više i više“.
Nagrada za životno delo uručena je u nedelju 2. novembra 2014. godine na svečanoj akademiji u Kulturno-obrazovnom centru Šid.

Promocija knjige Balet da li se to jede? biće održana u sredu, 15. oktobra 2014. godine u 18 sati u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu ulica Dositejeva 2, pre predstave »Labudovo jezero«.

O knjizi će govoriti dr Vesna Krčmar, profesor književnosti na Akademiji umetnosti u Beogradu i Novom Sadu, mr Aleksandar Ilić, baletski umetnik i koreograf, Dragan Stevović, direktor Muzeja i autorka romana Gabriela Teglaši Velimirović balerina Srpskog Narodnog pozorišta iz Novog Sada.

Ova knjiga neobičnog naslova, objavljena je u dva izdanja: ćirilično, 2006. godine u izdanju Srpskog narodnog pozorišta i latinično 2007. godine u izdanju Udruženja baletskih umetnika Vojvodine. Pisana je pitkim jezikom, drugačija je od mnogih do sada ispisanih knjiga o baletu, zanimljiva je po svom sadržaju mnogima koji o baletu malo znaju i daje odgovore na mnoga često postavljana pitanja baletskim umetnicima. Do sada je prezentovana dvadeset tri puta u zemlji i inostranstvu, a sada, prvi put i u Beogradu.

Ulaz besplatan.

 www.ballet-gabriella.com

Sezona Baleta Narodnog pozorišta počinje 3. oktobra na Velikoj sceni s početkom u 19:30 časova baletom Vojislava Vokija Kostića Ko to tamo peva u koreografiji Staše Zurovca.
Karte možete rezervisati i kupiti pozivom telefona blagajne Narodnog pozorišta 011/2620 – 946
Dobrodošli u Narodno pozorište Beograd.

foto Srđan Mihić

JA SAM BIĆE SLOBODE I ODBIRA

CTEПART septembar 2014.

Lidija Pilipenko, primabalerina i koreograf Narodnog pozorišta, dugogodišnji direktor Baleta (dva puta), koju generacije pamte kao heroinu skoro svih klasičnih, neoklasičnih baleta gvozdenog repertoara kao i savremene igre, ostvarila je niz upečatljivih koreografija, između ostalih Samson i Dalila, Jelisaveta, Kavez…
U neizbrisivom sećanju su mnoga njena ostvarenja ali ovom prilikom izdvojićemo Darinkin dar u koreografiji Vere Kostić, u kome je ona kao Darinka dosegla do suštine lika antičke junakinje.
Povod za ovu priču je ona sama kao deo istorije baleta Narodnog pozorišta.

Prvi susret s baletom

S baletom sam se srela potpuno nesvesno. Bila sam sasvim mala i zahvaljujući mojoj majci iz velike porodice u kojoj su bili izuzetno školovani kompozitori i dirigenti. Moja majka je u takvom ambijentu odrastala i sama imala veliku naklonost prema umetnosti. Pred kraj drugog Svetskog rata, na njenu inicijativu, odvela me je u zgradu, koja još uvek postoji na Terazijama, uvela me u salu punu dece, a ja se zaletim i uhvatim rukom za štap. Nisam znala šta je to, mama me pozove i upozna s gospodinom Miletom Jovanovićem. Taj susret je za mene bio sudbinski i na neki način Mile Jovanović i još neki ljudi bili su sudbina moje karijere i mog života. On je imao u svojoj klasi kao učenicu i Jovanku Bjegojević. Danas posle toliko godina kada strogo analiziram klasiku bez koje ne može da se opstane u plesnoj umetnosti, kao u snu zahvalim što sam imala tako dobrog i strogog pedagoga. Nakon odlaska Mileta Jovanovića, prešla sam u klasu druge profesorke i tada me otkriva gospođa Ljalja Vajs.

Veličanstvo Dimitrije Parlić u mojoj svesti i zauvek

Pred diplomski ispit pozivala me je u Pozorište na Terazijama, gde je napravila za mene solo tačku. Imala sam 15. godina. Igrala sam i ne znajući da me iz gledališta prate oči Dimitrija Parlića i pedagoga baleta Narodnog pozorišta Sime Laketića. Već sutra Dimitrije Parlić me je pozvao u Narodno pozorište, uz samo dve reči „dolaziš pored škole na vežbe svaki dan, staješ u zadnji red i tvoj život počinje u Narodnom pozorištu“. Čudesan san je otpočeo, a balet je za mene pesma i deo mene. Dolazila sam na vežbe, ulazila u salu gde su primabalerine (njih pet, šest) stajale u prvom redu a mi dečurlija iz zadnjeg reda vežbali. Ubrzo me je pozvao Dimitrije Parlić i vrlo strogo rekao, tvoj prvi zadatak je za samo nekoliko meseci, Prelude u La Sylphide. Vrlo zahtevna deonica. Samo čovek s vizijom mogao je da stvara korak po korak, bez volim je i ne volim igrača, jer kazna ne sme da postoji kada je u pitanju talenat. Koga je prepoznao od njega nešto i stvorio, ne samo kao koreograf koji je imao u trenutku misao vodilju, nego i način na koji je pretapao misao kao koreograf za igrača s kojim radi. To su sve staze kroz koje sam i ja prolazila. Znao je da dođe do baletske sale, otvori vrata i gleda probu 15 minuta. Bila sam presrećna, sazrevala sam u Narodnom pozorištu, i već, i ako mlada bila sam treća na listi za Svanildu u baletu Vere Kostić Kopeliji koja za mene specijalno pravi jednu numeru beskrajno tešku pored naslovne uloge. Nedelju dana pred premijeru saznala sam da igram glavnu ulogu. Tada nije bilo milosrđa, nije bilo mogućnosti da se uđe u kancelariju direktora i kaže ne, ja sam očekivala da ću igrati ovo ili ono. Dobronamerna disciplina urodila je plodom, jedan dan ste mogli da igrate naslovnu ulogu a već sledeću predstavu manja sola i ansambl. Svi smo dolazili i gledali Jovanku Bjegojević u Labudovom jezeru, za sve godine svog života nisam videla veću umetnicu od Jovanke Bjegojević. Imali smo otvoren pedagoški umetničko filozofski put da sazrevamo uz Dimitrija Parlića, to je bio put na kome ste mogli da napredujete ili ne. Takav način rada doveo je do prvog putovanja u Pariz. Balet je imao Evropu, ne mogu se prebrojati gradovi u kome smo gostovali. Danas su igrači prepušteni sebi. Mogu i da očekuju repertoar a mogu i da ga ne očekuju. Igrači se više ne traže.

Genije Lavrovski

Posle Labudovog jezera koje sam odigrala, Lavrovski je došao da postavi Žizelu za koju je video Dušku Sifnios. Meni je pripalo da igram drugarice. Tada mi je Dimitrije Parlić rekao, već sada treba da znaš da nećeš igrati Žizelu, ali mogla bi da budeš savršena Mirta. Bilo je dragoceno kad bi se prepoznala dramska ili lirska balerina, da se razmišlja o boji igrači. U ansamblu je bilo šest primabalerina kada sam ja došla, gledali smo svi njihove probe s poštovanjem, jer je to bila škola učenja i putokaz kojim treba da se ide.

Čudesni mandarin, Japan, Oskar Danon – nezamenljivi kreator teatra

Jednog dana zaustavi me u hodniku Dimitrije Parlić i kaže da dođem popodne na probu. Dolazim na probu a u sali Žarko Prebil. Kroz glavu mi samo prođe da je to Čudesni Mandarin. Te 1964. kroz deset dana trebalo je na jednom od festivala da igram kompletan repertoar Duške Sifnios. Napravio je probu i s Jovankom Bjegojević. Posle jedne predstave Dimitrije Parlić joj se zahvalio. Želim da objasnim do koje mere se sve promišljalo. U Osaki sam igrala premijeru s Žarkom Prebilom. Za Čudesnog Mandarina vezuju me najveće emocije na sceni. Kada smo došli u Tokiju, na mestu gde smo seli da popijemo kafu videli smo da na televiziji ide snimak naše premijere.
Tih godina beogradski balet bio je remek delo zaslugom genija Oskara Danona.

Kjoto, Venecija

Za mene je odlazak u Kjoto bio kao neka druga planeta. U teatru La Fenice u Veneciji nastupali smo šest puta. Ne znam šta nismo sve igrali. Koferi su se samo smenjivali, u pozorištima Evrope bili smo kao u svojoj kući.

Sanjala sam o Londonu

Između mojih 20. i 22. godine, u Beograd su bile predstave Pitera Bruka, dolazili su Lorens Olivije i Vivijan Li, sedeli smo u prostoru za orkestar (jer nije bilo karata za gledalište) i gledali u čudo. Velikani svetske umetnosti. Tako smo odrastali i stasavali. Kada je došla Maja Pliseckaja bilo je „padanje u nesvest“. Od tada ne prestano učim, tragam, jer profesionalnost se mora nadograđivati neprestano. Kada sam prvi put gledala Krležu – Gospoda Glembajevi nisam znala ni šta ni ko je to. Tako sam odrastala. Sve je izgledalo neobično lako.

London

Kao stipendista British Councila odlazim za London. Vežbam kod pedagoga Ninet de Valoa, i osećam da nije oduševljena mojom ruskom školom. A ja sam oduševljena engleskim stavom, kulturom, odnosima, to je „nebo koje se diže“. Stalno sam se pitala ko sam ja? gde sam ja? Šest meseci imala sam priliku da umetnički stasavam.

Nurejev u Undergroundu

Ugledala sam ga na nekoj stanici kako ulazi u metro i silazi na istoj stanici gde i ja. Išao je na probu s Margot Fontayne u Covent Garden. Ne umem da opišem to čudo od čoveka.

Dirigent Igor Markijević – Edinburg

Jednog popodneva tajno me uvode da gledam i slušam probu Engleske filharmonije pod dirigentskom palicom Igora Markijevića. Njega unose (jer je star i bolestan). Ne znam šta slušam ali znam da plačem. Slušala sam Posvećenje proleća.

Vondrag

Jednoga dana u baletsku salu ulazi divan igrač iz Štac opere s Jovankom Bjegojević: kaže mi spremaš se za Španiju, Grand pas de deux iz Don Kihota s partnerom Vondragom. Jovanka je tada radila sa mnom Don Kihota, a u Barseloni sam odigrala premijeru na kosoj sceni. Posle toga, posle svih uloga koje sam odigrala, Dimitrije Parlić mi kaže od danas smeš da kažeš da si primabalerina.

Koreografija i opet Parlić

Posle proslave 20 godina moje karijere, po povratku iz Rusije, na poziv Velimira Lukića, prvi put ulazim u upravnikovu kancelariju, saznajem da bi bilo lepo da se kao proslavljena primabalerina izrazim i kao koreograf. Izlazim iz kancelarije, Dimitrije Parlić me pita gde si bila…

Darinkin dar

Vera Kostić me poziva na probu da popričamo o baletu. Saznajem da igram Darinku, koja je rađena po istinitom događaju, ženi koja je morala da žrtvuje svoju decu. Na premijeri u Aranđelovcu prilazile su mi žene u suzama. Igrala sam Darinku preko 100 puta. Pamtim gostovanje u Palermu, nije bila prijatna atmosfera, dali su nam policijsku pratnju. Plašila sam se neuspeha. U pozorištu sa šest galerija u samoj sredini sedi Sofija Loren. Kada se završila predstava i scena smrti, tajac. Sekund. Ne znam šta da mislim. Sledeći trenutak talas od aplauza. Darinka mi je donela veliki uspeh u svakom segmetnu, svaka kritika je bila odlična. Pa ipak teško sam podnosila tragičnost te predstave, bolelo me je dok sam je igrala. Moj partner Bora Mladenović bio je izvrstan, a smrt mojih kćeri istinita. Darinka koliko god da je imala svoju harizmatičnost, uvek sam je vezivala s ljudskom glađu povezanom sa silom.

Banović Strahinja

Za svoj prvi balet dobijam nagradu za režiju, koreografiju i libreto. Nakon ovog baleta, radila sam mnoge mjuzikle, a zadržala bih se na Priči o konju po Tolstoju. Dramaturgiju za ovaj mjuzikl uradio je prof. Delović. Dane i dane sam provela s konjima. Bio je to ludi period stvaranja. Paralelno Parlić je radio Orhidsku legendu za proslavu Radomira Vučića. Već je bio boletan, pozvao me je i pitao da li može da dođe i vidi reprizu. Usput mi je rekao da ne može da siđe u parter, već da će da sedi na galeriji. Posle dva dana me je pozvao i rekao, Lidija kada bih samo mogao da napravim balet Priča o konju kao što je tvoj mjuzikl. Verovala sam da će želja pobediti bolest, na žalost, vrlo brzo posle toga je umro. Do dana današnjeg nisam shvatila kakvi su to jedinstveni ljudi poput Parlića. Kakva je to genijalnost.

Kavez je istina

Selektori su pred sam raspad Jugoslavije odabrali Jelisavetu i Večitog mladoženju za Ljubljanski festival. Na žalost nismo otišli. Pored Večitog mladoženje Samson i Dalila su baleti koje jako volim. Posle njih, bila sam potpuno opčinjena Malerom i II simfonijom. Veliki broj balerina želelo je da igra Damu s kamelijama. Tokom rata postala sam direktor Baleta Narodnog pozorišta. Dan koji nikada neću zaboraviti je kada je u moju kancelariju ušla Ašhen Ataljanc. Došla je iz Berlina (gde je već duže vreme bila u angažmanu) da igra Daliliu s divnim bićem Denisom Kasatkinom kao Samsonom. To se ne zaboravlja. U tom nestabilnom vremenu, kada je trebalo napraviti balet kao zahvalnost XX veku-nastao je Kavez koji je stvaran pod uticajem ljudskog besmisla, kao nesumnjiva ljudska istina. U Kavezu su i dobro, i suze, i loše, i smrt, i sila, i dete… sledeći balet koji bih pomenula je bio Pesnik Čajkovski. Mnogi su se „spotakli“ na Čajkovskom. Deset godina sam provela radeći na baletu o Bori Stankoviću. Bilo ga je nemoguće savladati. Svako ima pravo na svoje mišljenje. Njega niko nije uspeo da upozna i otkrije.

Ivan Grozni

Neostavrena moja želja je balet Ivan Grozni. Da bude ustaljen za sva vremena. Odbijena sam; ali nisam zaboravila jedan drugi susret, 2006. godine uz balet Jesenje cveće Marie Claude Pitragalle išao je „Kavez“. Predstavu je gledao Vladimir Vasiljev. Dotakne me po ramenu i kaže: „Ti da radiš Ivana Groznog!“.
Danas razgovaram s Brehtom. Profesionalnost mora da opstane, škola, stalno učenje. Klasicika neće umreti, to je jasno. Jednostavno rečeno ulaženjem u pravila, ti si već u klasici, neka niko ne kaže da sa školovanim igračem ne može da se uradi šta god želite. Treba istraživati književnost, slikarstvo, arhitekturu, muziku, vreme neće stati. Egzibicionizam iza koga ne stoji znanje opovrgava samo sebe. Treba da postoje eksperimenti, novi pravci, ali profesionalnost unutar malog broja ljudi će opstati.

Treba raditi na sebi i pronaći svoj put.

Beograd jul/avgust 2014.

Marija Trifunović učenica Škole igre Ašhen Ataljanc na poziv Gorana Subotića umetničkog direktora Mystic Ballet iz SAD dobila je priliku da se pridruži i usavršava od ove sezone u ovoj kompaniji.
Igrači pored obaveznih vežbi balet majstora Eve Chan, učestvuju u radu na novoj predstavi Hamlet koreografa Sergeia Vanaea, koja će premijerno biti prikazana u oktobru ove godine.
Kompanija Mystic Ballet juna ove godine predstavila se i našoj publici u Pozorištu na Terazijama i Bitef teatru.

Baletska umetnica i pedagog Ašhen Ataljanc, na poziv “Velikog kanadskog baleta” (Les Grands Ballets Canadiens de Montreal) gostovaće u ovoj čuvenoj kompaniji u svojstvu balet majstora.

Ašhen Ataljanc primabalerina Narodnog pozorišta dobitnica najvećih domaćih i svetskih priznanja iz oblasti umetničke igre, nakon uspešne svetske karijere svoju umetničku posvećenost i viziju nastavlja kao pedagog klasičnog baleta, savremene igre i osnivač Škole igre Ašhen Ataljanc.