Plesna celovečernja predstava Balkan Dance Project Vol.3 imala je treću premijeru (posle Sarajeva i Velenja) 4. decembra 2017. godine na Maloj sceni Madlenianum opere i teatra.

Umetnici iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske i Makedonije sakupljeni oko ideje Balkan Dance Projekta, da združi, prožme i učvrsti veze naroda Balkana i čuvajući zajedničku kulturnu baštinu osvoje nove prostore za umetničku igru, ostvarili su tri originalna, zasebna dela ličnim plesnim crtežom, savremenim jezikom, afinitetima i emocijama.

Koreografsko plesno tumačenje tri suštinski različite ideje imalo je prividno različit pristup odabranoj temi i jedan snažan zajednički veznik – savremen plesni vokabular, ne priča nego bit odabranog predloška.

Prvi deo večeri pripao je koreografskom tumačenju već klasične burleske barda slovenačke književnosti Ivana Cankara, koji može po oštrini opažanja, raščlavanja i razobličavnja licemerja malograđanskog mentaliteta kraja XIX i početka XX veka stati rame uz rame srpskom komediografu Branislavu Nušiću.

Autor ove koreografske farse istovremeno sarkastične, humorne ali ne zlobive, diskretno romantične, Aleksandar Ilić poznat po kompletnom originalnom pristupu tumačenja ideje raznolikih sižea, uvek dosledan svom prosedeu, jednostvavnim, minucioznim bez nepotrebnih efekata samih po sebi, inteligentnim načinom osvetlio je skrivenu suštinu Sablazni u Sent Florijanskoj dolini.

Način ne samo zanimljiv, više od toga, složen problemski, ne odmah razumljiv i prihvatljiv u svojim mnogoznačnim aluzijama i iluzijama ali nepobitno opravdan.

Podsmeh ne ruganje obeležio je vibrantnim, romanesknim štimungom koreografskog poigravnja.

Njegova višestruka novatorska i moćna interpretacija – prevođenje na jezik bez reči poznatog književnog dela obilovala je znalački odabranim raskošnim plesnim simbolima skoro besprekorno izvedenim od mladih igrača.

Koreografski detalji složeni u čvrstu celinu bili su još jedan pokazatelj suptilnog stila i zavidnog poznavanja tajni koreografsko plesnog zanata u kome tehnika i virtuozno vladanje mišlju i telom imaju prvenstven ali ne jedini značaj, jer izražavanje igrom podrazumeva savršenu kordinaciju pokreta kako bi koreograf imao najvažniji uslov za slobodno stvaralaštvo.

Jasna misao Aleksandra Ilića izražena elegantnim koreografskim rešenjima zašla je u psihološko i metafizičko razčlavanje socijalnog sindroma: ne talasaj! kao odbranbenog sistema za očuvanje sopstvenog, udobnog, često nečasnog društvenog statusa.

Mudra koreografska interpretacija Cankarovog teksta oličena u duhovito smišljenim kozolikim maskama uz izvanredno odabran narativni zvuk zvona nagovestili su bukoliko pejzaž slovenačke zabiti i sofisticiranim, sporim kretnjama uspostavili učmalu atmosferu vanvremenskog prostora kome je i Bog rekao laku noć.

Ekonomično koristeći najsavršeniji istrument pesme bez reči – telo koreograf je pokazao da suvereno vlada svim tajnama zanata.

Vešto uplićući i preplićući (i parajući) aluzije na ličnosti Cankareve burleske, nezlobivim plesnim karikiranjem ocrtavao je samoljublje, samozadovoljstvo svekolike filozofije palanke.

Neočekivano ali originalno idilični pejzaž bojila je zvučna paleta koja je raznolikim, iznijansiranim tonalitetom naglašavala osnovnu poruku koreografske namere.

Romantičan, nevin u svojoj nagosti duet dvoje zaljubljenih, povod celom skandalu bio je nežan, erotičan ni malo vulgaran bio je reminiscencija suštine života: bez erosa* život je u ćorsokaku postojanja, eros nije puka seksulanost, daleko je od pornografije taj duet obavijen omaglicom sfumata više slućen a manje viđen iako je bio povod celom zbivanju. U izvođenje dvojice igrača bio je praznik i za oči i za dušu.

Blagi zvuk klepetuša koji vezuje igru sugerišući pastoralan ambijent na kraju biva surovo narušen besomučnim parajućim zvukom dva velika limena zvona u rukama Đavola: komedija je završena, sablazan je oterana, možemo mirno uz polku da se vratimo našem životu. Hvala Bogu.

Eskapistički odmaknut od vidljivog teksta istovremeno hermetičan, suštinski emocijalan, obogaćen maštom i hrabrošću, koreograf Aleksndar Ilić pomerio je konvencionalno shvatanje umetničke igre i lažnog morala ustajući protiv navika vremena u kome su misaonost i estetika zamenjene funkcijom estetike pragmantizma.

Bez oklevanja se može zaključiti da je Aleksandar Ilić uz sebe imao pouzdane saradnike: reditelj Aleksandar Nikolić, muzička obrada Lana Toković, kostimi Neira Sinanbašić i Melisa Musić.

U drugom delu večeri praćeni su Znakovi pored puta, posthumna zbirka filozofskih misli o ljudskoj sudbini srpskog Nobelovca Ive Andrića. Zapletene staze čovekovog života obeležene strahom, lutanjem i traženjem odgovora na mnoga nerešiva pitanja pokušala je da razmrsi i nađe pravi izlaz iz sudbinskog lavirinta koreograf Ivana Hadžihasanović, imajući pri tom nesebičnu saradnju i razumevanje igrača.

Nežnim, na mahove snažnim čak ponekad i surovim rukopisom ispisivala je  svoje tumačenje večnog pitanja KO SMO? Ta bolna sumnja o samom sebi, drugima, opravdanosti, prijateljstvu, ljubavi, iznad svega iskrenosti imala je u njenom čitanju mladalačku svežinu i smelost ulaženja u novo plesno izražavanje koje nema čvrst oslonac u davno utvrđenim stereotipima klasičnog baleta.

Neutaživa ljudska žudnja da iza sebe ostavi neizbrisiv trag i tako na neki metafizički način obezbedi svoju večnost, našla je odgovarajući odraz u samo po formi nevelikom delu obeleženom znakovima pored puta.

Koreografski prvenac Ivane Hadžihasanović nije samo znak koji nagoveštava talenat, već beleg od koga će se njena stvaralačka imaginacija razvijati i dalje.

Uz asistenta koreografa Sveu Thaliu Ćatić bili su još i Janja Stjepić kostimograf, Mirjana Blažević Lešić konsultant za dramaturški koncept i Zoran Lešić zadužen za scensku realizaciju.

Što te nema?

Je naziv trećeg dela večeri, u kome je Igor Kirov od ranije poznat beogradskoj publici pokretom ispleo odu svoje ljubavi prema tradicionalnoj muzici nastavljajući tako suštinu BDP, čuvanje tradicije ovih prostora i razvijanje novih pravaca na njenoj osnovi.

Četiri bosanskohercegovačke sevdalinke i jedna romska melodija u obradi i interpretaciji savremenih muzičara pružile su mogućnost sigurnim igračima da zarone u melos i sledeći koreografski ideju Igora Kirova dočaraju setnu melodiju sećanja.

Balansirajući vešto na razapetom užetu između estetike i zamene njene funkcije etikom pragmatizma Igor Kirov uspeo je svojim iskustvom i dobro korišćenim znanjem mada rutinski, probudi u publici nostalgiju za nekim možda jednostavnijim životom.

Uz koreogarafa na ostvarenju ovog dela bili su Janja Stjepić i vokali Amira Medunjanin, Božo Vrećo i Marko Luis.

U sva tri komada učestvuju isti igrači: Mojca Majcen (Slovenija), Ema Jankovič (Hrvatska), Zulejha Kečo, Branko Mitrović (Bosna i Hercegovina), Luka Živković i Jakša Filipovac (Srbija) ali drugačijeg mentalnog sklopa. Svaki originalna ličnost, svojstvenog poimanja umetničkog izražavanja, sopstvenih emocija, različitog iskustva, ali uprkos tome ujedinjenih u sklano jedinstvenu celinu služeći bez sujete jedno drugom, bez kalkulacija i isticanja boginji Terpsihori.

Pored zahtevnim koreografijama i fizički bukvalno iscrpljujućem naporu blistali su mladošću, energijom i posvećenošću igri. Bravo!

Kostimi primereni  temi bili su kao ram koji ne guši, već istiće sliku, funkcionalni i ne opterećujući. Pa ipak koloritnu jednoličnost prvog i trećeg dela osvežili su elegantnim linijama i prigušenim bojama jednostavni kostimi drugog dela.

Producenti trećeg izdanja BDP bili su Festival Velenje (Slovenija), Tanzelarija  – Udruženje za promociju savremenog plesa (Bosna i Hercegovina) i Institut za umetničku igru Beograd (Srbija).

Pre završetka ovog prikaza nekoliko reči o malom ilustrovanom program i plakatu koji su najavljivali događaj.

Program i plakat su prethodnica, kratki vizuelni ukazivač na očekivana zbivanja na sceni, bio je blago rečeno zbunjujuć: deformisane gole noge (muše, ženske?) stoje na špic patikama uz pomoć invalidskih štaka, figurativno optužujuća aluzija na hendikepirane, pripada nekom tematskom tekstu ili izložbi na tut emu, nikako predstavi koju su mladalački, šarmantno, zračeći snažno pozitvnim entuzijazmom izveli mladi, zdravi, lepi, snažni igrači a osmislili isto tako mladi, lepi i snažni koreografi.

Umetnički dosledno izrađene fotografije naslovnice programa i plakata bile bi svakako primerene jednoj tematskoj fotografskoj izložbi. Ovako su bile ne samo neprimerene nego i kako bi rekli škotski profesori promašena tema.

E.I.L.

Baletski igrač, nekadašnji šef Baleta Srpskog narodnog pozorišta, igrač, koreograf, pedagog, Boris Tonin (4.5.1933. – 21.11.2017.) rođen je kao Nikola Nikić, baletsku karijeru otpočeo je 1951. godine. Usavršavao se u centru za klasičnu igru Rozele Hajtauer u Kanu, u Akademiji Krafton u Londonu i Baletskoj akademiji Renon Franketi.

U Baletu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu bio je igrač, koreograf i pedagog.

Saradnja Borisa Tonina s domaćim kompozitorima iznedrila je nova, veoma originalna dela koja su bila značajan pomak u repertoaru novosadskog baleta.

Boris Tonin takođe je bio među prvima koji je u novosadski balet uveo modernu igru, koje su se kasnije pojavljivale u stalnom repertoaru novosadskog baleta.

Preminuo je u Rimu koji mu je bio dugogodišnje mesto boravka.

Za ovu savremenu plesnu predstavu autorke, nedavno diplomirane studentkinje Instituta za umetničku igru iz Beograda Tijana Malek i Katarina Stojković (koreografija, dramaturgija i režija) imale su inspiraciju u dva poznata književna dela: Mali Princ Antoana De Sent Egziperija i Panonska Saga Predraga Adamova.

Osnovna tema plesne predstave je priča o usamljenosti, nedostatku ljubavi i podrške.

Muzika Vladimir Antonov, izvođači Jakša Filipovac, Stefan Veselinović, Katarina Stojković. Kostimograf Slobodanka Bosio Olar. Scenografija DDT – KCP tim. Produkcija DDT – kreativni centar za pokret Pančevo.

Projekat su podržali Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Grad Pančevo i Institut za umetničku igru Beograd.

Ana Kuzmanović (rođena i školovana u Beogradu) zaigrala je Alisu u zemlji čuda na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Sarajevu 19. decembra 2017. godine. Igrajući prvi put ovu neobičnu devojčicu Alisu Ana Kuzmanović je pre premijere rekla sledeće:

Veoma sam srećna i uzbuđena i osećam veliku odgovornost što mi je povereno da igram naslovnu ulogu Alise. Tokom procesa rada potpuno sam se prepustila istraživanju radoznalog duha i otvorenosti koju Alisa nosi i njenom avanturizmu pokušala dati neki svoj lični pečat, gde se to Alisa i ja susrećemo, šta novo ona u meni kao igračici otvara i šta je to što mogu ponuditi novo u pristupu njoj kao liku.Imala sam sreću da tokom proba za ulogu Alise radim sa koreografom ovog baleta Alekandrom Ilićem. Alisa u zemlji čuda je knjiga uz koju su odrastale generacije, ona je nezaobilazan deo djetinstva, i mislim da i u odraslima, baš kao i u deci, budi taj poriv za istraživanjem sveta oko sebe i u sebi, te da se kroz neobičnu vizuru govori o stvarima bitnim za život. Drago mi je što će sarajevska publika imati priliku da pogleda ovaj balet u jednoj osveženoj postavi, i što ću se ja kao balerina predstaviti u jednom novom svetlu. Mislim da će publika uživati u predstavi, da će videti trud i rad, i da ću opravdati poverenje koje mi je dato u ovom mom premijernom igranju Alise.

Premijera baleta Pepeljuga na muziku Sergeja Prokofjeva i u produkciji baletske škole Princeza Ksenija bila je prvorazredni umetnički dođaj. Predstava je izvedena 2. decembra 2017. godine u crnogorskom Narodnom pozorištu u Podgorici. Učestvovali su đaci baletskih škola iz Podgorice, Nikčića i Bara. Solisti su bili gosti državne Akademske škole iz Kijeva i igrač beogradskog Baleta Narodnog pozorišta Željko Grozdanović koji je na publiku ostavio svojom interpretacijom (Maćeha) upečatljiv utisak.

Direktorka baletske škole Princeza Ksenija kaže da je ovom predstavom obeleženo 18. godina rada škole.

Koreograf predstave bila je Katia Petrovska iz Nacionalnog baleta Sofije (Bugarska).

23. decembra na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu bila je premijera baletske verzije čuvene poeme Petra Iljiča Čajkovskog u koreografiji Lidije Pilipenko.

Lidija Pilipenko je kompletan autor ove čuvene Puškinove poeme i još čuvenije istoimene opere Petra Iljiča Čajkovskog (libreto, koreografija, režija) i na neki način predstavlja sublimaciju njene dugogodišnje opčinjenosti delima Aleksandra Sergejeviča Puškina.

Priču o nevinosti, dekadenciji, ljubavi, vernosti i časti igrom su dočarali Jovan Veselinović/Deja Kolarov (Onjegin), Bojana Žegarac Knežević/Tatjana Tatić (Tatjana),  Igor Pastor/Nikola Bjanko (Lenski), Teodora Spasić/Ada Raspor (Olga)…

Dirigovao je maestro Đorđe Pavlović koji je u saradnji s koreografom uradio adaptaciju i izbor muzičkih kompozicija Čajkovskog.

Scenografiju je kreirao Boris Maksimović, kostime Katarina Grčić Nikolić. Asistent koreografa je Duška Dragičević, repetitorka Marija Vještica.

Jevgenije Onjegin Aleksandra Sergejevića Puškina (1831.) nije samo biser Ruske već i svetske književnosti.

Ansamblu baleta i autorima CTEПART čestita premijeru želeći dug vek na sceni Narodnog pozorišta.

СТЕПART je uputio sledeće pitanje za januarsko izdanje publikacije 2018:

Ašhen Ataljanc (Primabalerina): U 2017 je bilo toliko veličanstvenih momenata koje su zasenile neke prolazne promene raspoloženja. Nema dobrih i loših perioda. Njih odredjuje naš pogled na njih. Naizgled teške situacije su učitelji iz kojih izlazimo jači i bolji! Ja sam zahvalna svakoj od njih! Iz tog razloga ne postoji ništa čega se sa radošću ne sećam iz prošle godine!

Ana Kotevska (Predsednica Muzikološkog društva Srbije): Ne želim da se sećam , ali ću dok sam živa patiti zbog bliskih koji su nas napustili 2017. Muzikolog Ana Karapešić, kompozitor Vuk Kulenović…bilo ih je previše; pominjem samo one sa kojima sam delila srodne muzičke afinitete.

Ne želim da se sećam da je sa repertoara Madlenianuma prebrzo iščezla opera Suton Stevana Hristića na koju se tako dugo čekalo i u čiju je rekonstrukciju i postavku uloženo toliko znanja, kreativnosti, pojedinačnih i kolektivnih energija, pre svega Branke Radović i Nebojše Bradića.

Želim da izbrišem iz muzičke memorije svoj najnemuzikalniji utisak iz 2017. one četiri pesme koje, kroz škripu i buku, emituje Muzička fontana na Slaviji.

Ne uspevam da ih potisnem uprkos nizu jakih muzikalnih i umetničkih utisaka.

Verovatno sa razlogom. Sećam se, dakle postojim!

Sonja Lapatanov (Baletska umetnica i Generalni Sekretar Beogradske sekcije CID UNESKO): Na kraju kalendarske godine, pomislila sam da mi je 2017. godina prošla dobro, u svakom pogledu. Kada bi nešto, krenulo po zlu, setila bih se reči pesme, u kojoj Gabi Novak kaže: Pamtim samo sretne dane… Pa ipak desilo se nešto čega uopšte ne želim da se sećam… taj košmarni događaj, teško da ću moći da izbrišem iz sećanja, uznemirujuće snimke, fotografije i naslove: Krvava bitka, Erupcija nasilja, Najhaotičniji derbi… sa gorčinom se pitam kada će se surovim tučama, brutalnosti, haosu, užasu i neredima stati na put?…

ovaj mučni događaj pokušaću snažno da potisnem na dno svojih sećanja, a onda da ga za uvek izbrišem.

Nataša Hajdarević (Tanzelarija – udruženje za promociju savremenog plesa Sarajevo, Bosna i Hercegovina): Za mene i u ime udruženja Tanzelarija 2017. godina bila je za nas uspješna. Ono čega ne želim da se sjećam u godini koja je već na izmaku toliko malo se izdešavalo da zahvaljujući pozitivnim dešavanjima njih sam i zaboravila. Pamtit ću je samo po dobrim trenutcima…

Zorana Mihelčić (Direktorka Šibenskog plesnog festivala Šibenik, Hrvatska): Svaku svoju godinu smatram dobrom i uspješnom, ukoliko je nije poremetio neki događaj vezan za bolest ili odlazak nekog  meni najbližih i dragih ljudi. Protekla godina mi je donijela trenutke tuge i zabrinutosti i ne želim da se

sjetim trenutaka kad sam saznala da su mi dvije bliske prijateljice, obolele od raka dojke. Neopisiv je osjećaj, svijest koliko se život u jednom trenutku preokrene, koliko sve ostale brige , osobito one poslovne, prestaju imati vrijednost.

Život je jedina vrijednost.

Milena Burić (Viši savetnik, načelnik Odeljenja za savremeno stvaralaštvo i kreativne industrije): Tokom 2017. godine bilo je mnogo događaja i u svetu i kod nas koje želimo da zaboravimo. Što se tiče naše plesne scene, želela bih da zaboravim nezainteresovanost i odsustvo brige za umetnike koji su prisutni na srpskoj plesnoj sceni. Samo zajedno, uz međusobno uvažavanje i podršku moguće je napraviti korak napred i prevazići postojeće probleme. Srećom imamo  STEPART koji drži plesnu zajednicu na okupu, bar na papiru.

Barbara Pokorny (Generalni direktor Festival Velenje): Sretna sam, što je bila godina 2017 takva, da ču se sječati samo lepih stvari. Nikad neču zaboraviti fascinantnih prizora iz Pohujšanja v dolini Šentflorjanski u plesnom triptihu Balkan Dance Projecta, za uvijek ču se sječati otvorenja naše izložbe slovenačko-srbske umjetnice Majde Kurnik tako u Galeriji Velenju kao i u Muzeju Zepter u Beogradu, oduševili su me i mnogi drugi naši projekati koje radi Festival Velenje u koprodukciji sa nacionalnim i međunarodnim partnerima. Tu se rađa ljubav neopisljivih dimenzija. I u privatnom životu leto 2017 donjelo je samo božanstvene stvari.

Da, ipak nečeg se ne želim sječati: kako smo ljudska biča ponekad netolerantna prema drugačnosti i kako ponekad ne znamo brzo pomoči ljudima u težkim situacijama. Valjde če biti tih situacija u 2018 što manje!

Urednici СТЕПART: Ono čega ne želimo da se sećamo nećemo ni da spomenemo, tako ćemo to brzo zaboraviti. Sutra nove nade, sutra nove iluzije… I sledećih 50 brojeva СТЕПART-a!

Neposredan, ne jedini povod za razgovor s direktorkom Narodnog pozorišta u Sarajevu Marijelom Margitom Hašimbegović je uspešna trogodišnja saradnja s umetnicima iz Beogradskog narodnog pozorišta: 2016.godine u režiji Aleksandra Nikolića, uz koreografsku saradnju Aleksandra Ilića i muzičko vođstvo dirigenta Ane Zorane Brajević ostvarena je osavremenjena opera W.A. Mocarta Don Đovani; iste godine je prvak Beogradskog baleta Milan Rus odigrao Omera u plesnoj verziji kultne narodne balade Omer i Merima; 2017.godine je u koreografiji i režiji Aleksandra Ilića Alisa u zemlji čuda zaigrala za Sarajlije; Krcko Oraščić koreografa Konstantina Kostjukova ispratio je tu godinu, a opera Gaetana Donicetija Viva la Mama u režiji Aleksandra Nikolića, koreografiji Aleksandra Ilića pod dirigentskom palicom Ane Zorane Brajević otkriva tajni život pozorišnih zvezda iza zavese.

Gospođa Marijela Margeta Hašimbegović ljubazno je prihvatila da odgovori na pitanja STEPARTA.

Rođeni ste u Sarajevu, gradu u kome su se utrkivali javni i tajni uticaji svetskih velikih sila, ostavljajući vidne tragove na razvoj svesti njegovih žitelja. Ruža vetrova tri religije, tri kulture, tri naroda uslovila je specifičan način suživota.

Kako je teklo vaše detinjstvo na tom čarobnom balkanskom ćilimu istkanom tolikim raznolikim uticajima?

M.M.H:Uvijek sam osjećala ogromnu inspiraciju iz različitog i drugačijeg. To ogromno sučeljavanje različitih energija, kultura osobeno je za moj rodni grad, moje Sarajevo. Rasla sam uz epitet neobičnog , vizionarskog i vrlo rano sam spoznala da posjedujem tu pokretačku energiju, koju sam odrastanjem modifikovala i usmjeravala ka dobrom. Pozorište kao moj drugi dom pružilo mi je priliku da svoju misiju mogu realizovati u cjelosti i biti dijelom pozorišne porodice koja oplemenjuje druge. Moje čitanje svijeta oko mene je spoznaja posjeduju li ljudi svijest  o značaju svog životnog puta ili su samo dijelom  sistema koji im nameće standardni način razmišljanja i usvajanja života kojeg žive. Ekonomski sistem okrutno postavlja granice u kojem je zadaća kreativnosti  probuditi i održati ljepotu ovozemaljskog života. Na tom putu kreativnost prepoznaje drugačije i apsorbuje njegovu energiju pretvarajući je u tok životne  niti koja nas čini ljudima.

Vaše školovanje je pratilo vaše odrastanje i smenu želja za danas, sutra i za uvek. Da li ste se kolebali između mašte i stvarnih mogućnosti?

M.M.H: Vrlo odgovorno sam od najranijih dana svog školovanja znala da ću svoju komunikaciju sa vanjskim svijetom vršiti putem crteža, likovnog oblikovanja emocija koji su služili kao inspiracija drugima. Tvrdoglavo sam vjerovala da čisto srce i misao uvijek nađu svoj put i podršku . I evo i dan danas živim svoje čisto srce koje uspjeva da prebrodi sve moguće prepreke. Vjerovala sam sebi i snažnom maštom sam uspjevala stvoriti realnost u kojoj mašta može živjeti.

Da li je odabir pravca školovanja bio izbor želja ili realnosti?

M.M.H: Moje obrazovanje bilo je rezultat mojih želja, usmjerenje i edukacija u onom što je  moj životni odabir. Istina u tom vremenu nisam slutila da će moja arhitektura živjeti u pozorištu, ali sam odlučno koračala od srednje škole do arhitektonskog fakulteta i tu su već moji profesori naslutili gdje će moja kretivnost i mašta stanovati.

Diplomirali ste na Arhitektonskom fakultetu (projektantski otsek) Univerziteta u Sarajevu. Šta ste maštali da projektujete?

M.M.H: Bila sam neobičan student i svaki moj projekat  pratila je neka priča. Kada smo projektovali obdanište baza mi je bila Calvinova priča u kojoj su se djeca naljutila na svoje roditelje i na drveću su napravili svoje obdanište. Sve je bilo amorfno, stolice kao lišće, drveće i grane kao klupe… ovaj predivni plakat dobio je prefiks jedne zanimljive scenografije…. I tako su jedan za drugim oživljavali moji projekti, uvijek avangardni , amorfni i neobični.  Imala sam sreću da

su moji profesori imali razumjevanje za moju kretivnost , i nakon izvjesnog vremena prepustili su mi taj moj svijet kao nešto svojestveno meni. Diplomirala sam sa ocjenom 10, najvećom ocjenom i moj mentor je rekao da je moj rad jedna prekrasna scenografija. Više se nije imalo šta dodati.. ostalo je bila sudbina, moja misija.

Put od projektovanja originalnih, sopstvenih rešenja do direktorske dužnosti u Narodnom pozorišu u Sarajevu, bio je intrigantan i interesantan. Koji vam je od svih izazova bio najbližiji po vokaciji?

M.M.H: Arhitektura kao grana umjetnosti je jako široka oblast i uči vas raznim disciplinama. Pored osjećaja za stvaranjem, učite proces, put od ideje do realizacije, logiku procesa korisnu za sve kasnije radnje tokom rada u pozorištu. Osnovni rad pozorišta  baziran je na produkciji novih predstava, održavanje repertoara, izgradnji scenografije, stvaranju kostima, svih drugih umjetničkih procesa, usvajanja estetike predstave, mizanscena, atmosfere, unutarnje energije i života… Ustvari projektujete jedan proces, taj tok od ideje do realizacije.. koristite logiku, koristite vještine rada na različitim poljima u isto vrijeme, jer vam to pozorišni proces rada zahtjeva….  Zacijelo da mi je kao scenografu upotreba znanja arhitektice bilo najsvrsishodnije, ali svjedočim život arhitektonske logike u svim drugim procesima.

Svoju bogatu kreativnost uspešno ste ovaploćivali suverenim vladanjem projektantskim zanatom. Da li je to krotilo vašu maštu?

M.M.H: Stečeno projektansko  znanje me je dodatno oslobodilo da vjerujem u svoj zakon svemogućeg, jer zakone recimo statike koje sam stekla obrazovanjem vješto sam puna samopouzdanja preoblikovala u zakone pozorišta, gdje je sve moguće. Ta igra mašte i stečenog znanja vas ustvari zabavlja i pruža vam beskonačnu plejadu rješenja koji snove čine stvarnim.

Može li se reći da je put kojim ste išli bio obasjan svetlostima pozornice?

M.M.H: Put kojim idem obasjan svjetlošću moga srca i sretna sam da je ono našlo svoj dom u pozorištu.Pozorište čine umjetnici i njihova energija, iako istorija svakog pozorišta diše kroz rustikalne fasade, zidove, stubove… funduse, arhive, fotografije… a mi smo trenutno oni koji čuvaju, njeguju i baštine život jednog pozorišta, život jednog grada, jedne države.

Da li je teško iluziju, tu suštinu svekolike ujmetnosti zarobiti u čarobnu kutiju scene?

M.M.H: Iluzija je kao san, nepregledan i čini se neuhvatljiv… ono što za mene čini čarobnu kutiju je energija koja se uspostavi između aktera predstave i publike. Iluzija pozorišta živi samo ako je publika dijelom te priče koja gradi most emocija, malu ili veliku čarobnu kutiju života.

Saznavali ste i otkrivali sve pozorišne tajne, da li ste vać tada znali šta podrazumeva direktorski položaj?

M.M.H: Profesionalno sam postepeno sazrijevala. Rad kao scenografkinja i kostimografkinja u teatrima, na filmu, rad na festivalima kao tehnički direktor, dugogodišnje iskustvo u radu na poziciji tehničkog direktora u matičnoj kući pomoglo je da osvojim procese u kojima živi i radi jedno pozorište. Shvatila sam vremenom da sam vezivno tkivo između umjetničkog i tehničkog kadra, a to mi nije bilo teško jer je to okosnica moje lične prirode, spajanje i povezivanje. Kada sam prvi put preuzela vd mandat direktora pozorišta 2015. godine, ne razmišljajući gdje će me sve to odvesti , susrela sam se sa dvije nove oblasti, marketinga i finansija. Brzo sam usvojila i ove procese i posebnu strast i izazov sam osjetila u oblasti marketinga. Kako sve ove divne predstave koje stvaramo plasirati na tržište i upoznati javnost o njihovim vrijednostima? Zahvaljujući malom ali vrijednom i posebnom timu marketinga i propagande uspjeli smo se plasirati vrlo pozitivno u javnosti, i publika koja nam je najvažnija osjetila je našu otvorenost i pozitivnu energiju. Krajnji rezultat je povećana posjećenost, prihodi, regionalna prisutnost …Rad u pozorištu je timski rad i moj uspjeh je vidljiv zahvaljujući zalaganju svih uposlenika kojim treba pružiti pažnju i povjerenje, odati priznanje i očuvati strast prema poslu kojeg obavljaju. Sve su to bitni istrumenti sa kojima jedan direktor pozorišta svaki dan pokreće taj točak kreativne energije.

Ukratko ocenite dosadašnju (i moguću buduću) saradnju s umetnicima iz Srbije?

M.M.H: Saradnja sa divnim umjetnicima iz Srbije je plodonosna i bogata. Nismo brojali prisutnost istih u našoj produkciji, ali u jednom mometnu smo napravili presjek i shvatili smo da se radi o zaista zavidnom angažmanu. To nas jako raduje, jer kroz našu saradnju primjer smo osnaživanja i jačanja regionalne saradnje , koja je najbolji primjer povezivanja i umrežavanja.

Sigurni smo u kontinuitet ovakve saradnje opravdane dokazanim kvalitetom, kojoj se jako radujemo.

Vaš CV je bajkovit. Mislite li da je život bajkovit?

M.M.H: Svaki dan čvrsto vjerujem da je život bajka, jer jako sam svjesna prolaznosti života i činjenice da ovo danas se više nikada neće vratiti, a za svako novo jutro  nismo sigurni hoćemo li biti budni!!! Zato treba živjeti život punim plućima i dati svoj maksimum svaki dan!!!

Nerado ali ipak pitamo: porodica?

M.M.H: Porodica je jako važna, dom u kojem stanuje vaš mir i vaša podrška. Danas to smo ja i moj suprug, tu je i moja rođena sestra, koja iako živi daleko svakodnevno učestvuje u svim mojim aktivnostima, svakako i porodica moga supruga… Posebnu zahvalnost dugujem svojim roditeljima, koji  su bili prisutni u mom životu dovoljno dugo da od mene sačine čovjeka , da ugrade moju samosvjesnost i vjeru u dobro. I na kraju tu je moja pozorišna porodica… Potrebno je jako puno ljubavi oko ljudi koji život doživljavaju na poseban način, kako to umjetnici čine…

Ko ste Vi:

– prijateljstvo,

– želje,

– planovi?

M.M.H: Smatram da sam dobar čovjek i to mi je najvažnije. Želim da učinim dobro u društvenoj zajednici u kojoj živim i da ostavim trag koji će biti poveznica drugim generacijama da čine dobro. Vjerujem da je sve što se događa sa nekim razlogom zato ću dozvoliti životu da za mene sačini plan za dalje. I za kraj suština i ljepota je biti nekome inspiracija, iskra koja će vas potaknuti da vaš životni tok dobije neki bolji i ljepši smisao.

Na poziv Andree Radulović, zamenice predsednika Skupštine grada, održan je sastanak u prostorijama Skupštine grada Beograda 25. decembra 2017. godine, na kome su prisustvovali: Dana Gak, predsednica programskog saveta BELEF–a, Aleksandar Ilić, umetnički direktor BELEF-a i predsednik Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, umetnice Marija Jelić i Jasmina Trumbetaš Petović i predstvanici udruženja GIPAC (Global Intercultural Performing Arts Cast): Jean Y. Foo, Wanzhe Zhang, Milena Stojićević i Radmilo Đurović.

Tema susreta je bila kulturna saradnja Republike Srbije i NR Kine u oblasti klasične muzike kroz angažovanje mladih domaćih muzičara i renomiranih izvođača i kompozitora iz Kine.

Na razgovoru su razmatrane strategije i mogućnosti konkretizacije međusobne saradnje Fonda za mlade talente i asocijacije GIPAC na polju koncerata, festivala i letnjih muzičkih kampova koji bi se realizovali u narednom periodu. Teme ovog susreta bile su i potencijalna gostovanja odnosno razmene sa etabliranim umetnicima iz NR Kine koji bi umetničkim kolaboracijama sa domaćim stvaraocima poboljšali i znatno unapredili kvalitet spektra ponude BELEF-a.

Predstavnici GIPAC su visoko pozicionirani u muzičkim krugovima Kine čime bi omogućili našim mladim umetnicima da kroz brojne koncertne aktivnosti upoznaju srpsku javnost sa tradicijonalnom i savremenom muzikom naše prijateljske zemlje.

Svi učesnici susrerta su se složili da je to idealna prilika da se međusobni odnosi dveju zemalja dodatno učvrste kroz projekte oko kojih bi se okupili naši i kineski izvođači.

Svi naredni koraci i njihova konkretizacija će biti razmatrani u narednom periodu.

Vest Skupštine grada možete pogledati OVDE.