RAZGOVOR: MILICA ZAJCEV
Povod za razgovor s Milicom Zajcev našom poznatom kritičarkom, publicistkinjom i istoričarkom, kako klasičnog baleta tako i savremene igre, je nesvakidašnji: obeležavanje 60 godina kontinuiranog, stručnog, preciznog i iznad svega dobronamernog analiziranja i pisanja o događajima i poslenicima ove umetnosti.
Sećate li se svog prvog napisa; o čemu ste pisali i kada?
M.Z: Prvu svoju kritiku napsiala sam u trećem razredu niže gimnazije, u decembru 1947. godine o prvoj celovečernjoj premijeri Ohridske legende Stevana Hristića, u koreografiji Margarite Froman. Verovali ili ne, i danas čuvam tri istrgnuta lista iz sveske (za matematiku), ispisane grafitnom olovkom za literarni kružok (tako su se tada zvale van nastvane aktivnosti). Rukopis je dosta nečitak, ali se ne stidim ni prepričavanja sadržaja našeg docnije, najznačajnijeg domaćeg baleta, a s ocenama o stilskim različitostima ove verzije Ohridske legende slažem se i danas.
Završili ste Baletsku školu, kako se ona tada zvala?
M.Z: Završila sam prvo šestogodišnju Baletsku školu Lujo Davičo, a zatim, u nastavku, osmogodišnju koja je ustanovljena.
Ko je bio Vaš pedagog?
M.Z: Prvih šest godina bila sam učenica Milorada (Mileta) Jovanovića, a završne dve, pošto je on prešao u Zagreb, Nine Kirsanove. Učeći kod ovo dvoje, vrsnih pedagoga, imala sam veliku privilegiju. Već odavno mislim da je Nina Kirsanova svoje đake spremala za scenu, dok je Mile Jovanović posebnu pažnju poklanjao izuzetnoj čistoti klasičnog baletskog pokreta i njegovih bezbrojnih kombinacija. Usvojiti klasičnu igru, virtuoznu, šrmantnu i poletnu kod Nine Kirsanove i strogost klasičnog baletskog izraza kod Mileta Jovanovića bilo je dobitna kombinacija. Razume se, tada se učio jedino klasičan balet, uz istorijske i karakterne igre i folklor, a stvarao se i opšte obrazovni program za umetničke škole, da bi diplomirani učenici imali perspektivu daljeg školovanja na višim i visokim školama određenog profila. Trajan pečat mojoj ličnosti dala je profesorka Maga Magazinović, izuzetna intelektualka, koja me je uputila u istoriju umetničke igre, upoznala sa svetom i ličnostima modernog baleta i savremene igre, koji su postali moja ljubav od tada, pa sve do sadašnjih dana, bez obzira što u školi, još zadugo nije bilo odseka savremene igre.
Čega se sećate iz tog perioda?
M.Z: Da me davna sećanja ne varaju svedoči sačuvani rad, ovog puta pisan mastilom i penkalom u svesci s linijama. Bila sam tada učenica šestog razreda, a referat s temom Novi put naše baletske umenosti, pročitan je na javnom času Baletske škole 13. maja 1950. godine. Veliki uvod koji počinje sa starogrčkim muzama, pratilicama Apolona, pa kroz istoriju sve do Izadore Dankan, kojoj sam se divila. Bilo je tu veoma smelih zaključaka za devojčicu koja je s mnogo radosti mogla satima da vežba s velikim zadovoljstvom klasiku, ali i da napiše… Klasični baletski akademizam je igra prošlosti. Veliki igrači biće uvek slavljeni, ali nova umetnost traži nove puteve… Usledile su revolucionarne misli o potrebi da se tada udarnička stvarnost odrazi i na umetnost igre. Početnom rečenicom ovog dela rada da treba ostvariti istinu na umetnički način to je naš osnovni zadatak, i završnom… novi pokušaj, novi podvizi, urodiće kad tad plodom, i ako zasnovan na tadašnjoj ideologiji mogu se i danas usvajati. Istini za volju, ne znam kako su me pustili da, dok moje drugarice iz klase igraju, čitam ovakav svoj napis i to pred važnom komisijom iz Ministarstva prosvete.
Po diplomiranju neko vreme ste bili angažovani u Baletu Makedonske opera u Skoplju, posle tog perioda više niste igrali. Šta je bio razlog da špic patike zamenite perom?
M.Z: Pošto zbog ozbiljne povrede nisam mogla postati onakva balerina kakva sam želela da budem, u Makedonskom Narodnom teatru sam igrala s jasnom namerom da svoja znanja dopunim scenskom praksom, da osetim brzinu presvlačenja dok još traje čin, da osetim krv u špic patikama, da udišem miris masteksa kojim su se tada lepile trepavice i perike. Bez toga ne bih mogla biti dobronamerna kritičaraka, kao i bez završenih studija filozofije i estetike. Tako sam upoznala i veoma zahtevan život na pozornici pa mogu objektivnije da sudim o dometima onih koji se bave raznim stilovima umetničke igre.
Do sada ste objavili devet knjiga oslikavajući dug period dešavanja na baletskim scena Jugoslavije, obuhvatajući kako premijere u domaćim pozorištima tako i gostovanja stranih umetnika kod nas. Podsetite nas naslova tih knjiga?
M.Z: OTKRIVAMO TAJNE BALETA (prvo izdanje časopisa “Pozorište”, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, januar 1992); OTKRIVAMO TAJNE BALETA (drugo , dopunjeno izdanje, “Prometej” i Sterijino pozorje, Novi Sad, 1996); IGRA ŠTO ŽIVOT ZNAČI 1 – Zapisi o beogradskim baletskim umetnicima (Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd 1994.); SVET IGRE U BEOGRADU – Strani gosti na beogradskoj baletskoj sceni (1955-1997, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 1998.); IGRA ŠTO ŽIVOT ZNAČI 2 – Zapisi o beogradskim baletskim umetnicima (Narodno pozorište, Beograd, 2005.); IGRA ODRAZ VREMENA SADAŠNJEG – Hronika dogadjaja na alternativnim beogradskim igračkim scenama(1960-2007, Udruženje baletskih umetnika Srbije, Beograd, 2009); IGRA SLIKANA REČJU- Igračka hronika događaja na baletskoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu ( 1960 – 2007, Narodno pozorište u Beogradu, Muzej pozorišne umetnosti Srbije,KIZ Altera, Beograd, 2010); IGRA ŠTO ŽIVOT ZNAČI 3 – Umetničke ispovesti istaknutih ličnosti beogradskog Baleta, (Udruženje baletskih umetnika Srbije, Beograd 2012.); HRONIKA DOGAĐAJA U OBLASTI UMETNIČKE IGRE NA SCENI SNP u Novom Sadu (1993 do 2003, Zbornik Matice srpske br. 45, Novi Sad, 2012.).
A da li će, i kada biti i deseta knjiga?
M.Z: Desetoj knjizi se nadam. Volela bih da to bude zbirka kratkih biografskih portreta značajnih ličnosti Beogradskog baleta posle Drugog svetskog rata. Knjga bi nosila naslov 70. Veličanstvenih.
Čime ste se rukovodili pri ocenjivanju dela, a čime pojedinca?
M.Z: Nastojala sam da spoznam kako autori određene predstave ili performansa svoje zamisli saopštavaju publici i koliko im u tome svojim interpretacijama i sopstvenom nadgradnjom likova, pomažu pojedini izvođači.
Da li smatrate da kritika mora biti i analiza s ukazivanjem ne samo na nedostatke, već i na postignute rezultate?
M.Z: Kritika treba da oceni sve komponente i sve aktere scenskog dela što je mogućno objektivnije i pozitivno, i kada je potrebno negativno, ali bez zluradosti.
Šta mislite, da li je bolja oštra, ma kako opravdana kritika, ili je svrsishodnije, prijateljsko ukazivanje na greške?
M.Z: Jedan veoma cenjen baletski umetnik je prilikom proslave 50. godišnjice mog rada jednostavno rekao: Milica je kao majka. Kada dobro igramo ona nas pohvali, a kada nije takav slučaj ona nas izgrdi. To je najlepša ocena moje kritike koju je njegov autor, na žalost zaboravio.
Vaš stvaralački prosede?
M.Z: Svakom igračkom događaju prilazim otvorenog srca i uma. Na moj sud, bilo kog predznaka, niko ne može uticati. Za sve što sam radila i radim, odgovaram samo svojoj savesti.
Vaš životni kredo?
M.Z: Verujem u čist vazduh u prirodi i iskrena ljudska osećanja.
Dobili ste mnoga priznanja, molimo navedite ih…
M.Z: Nagrada za teatrologiju na jubuilarnom 40. Sterijinom pozorju 1995; Udruženje baletskih umetnika Srbije dodelilo mi je Nagradu za Životno delo 2005. i Plaketu za doprinos Festivalu koreografskih minijatura 2006.; Vlada Republike Srbije dala mi je 2007. posebno Priznanje za vrhunski doprinos srpskoj nacionalnoj kulturi; Narodno pozorište u Beogradu 2014. dodelilo mi je Srebrnu medalju za saradnju s Pozorišnim novinama.
Bez pitanja. Napišite šta želite…
M.Z: Ovo ne spade u intervju. Želim da se zahvalim redakciji CTEПART-a za sjajana pitanja za ovaj intervju. Potpuno je u skladu s mojim razmišljanjima i cenim što Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije, poštuje dugotrajnu posvećenost.
P.S. I proslava je bila, i kako dolikuje slavljenici dostojanstvena, poučna, ilustrativna i prijateljska. Bilo je mnogo cveća, lepih reči i čestitanja kojima se CTEПART i Udruženje profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije i ovom prilikom pridružuje.