RAZGOVOR: KSENIJA DINJAŠKI

RAZGOVOR: KSENIJA DINJAŠKI

Povod za razgovor s gospođom Ksenijom Dinjaški nije samo dolazak njenog svetski proslavljenog učenika u Beograd već i jedan delikatan, veoma značajan zadatak: Nagrada Terpsihora.
I pre nego što je Vaš učenik Aleksandar Antonijević postao Svetski poznat, znalo se da ste nepogrešivog instinkta za prepoznavanje talenata. Da li je to bilo šesto čulo ili veliko iskustvo?
K.D: U otkrivanju talenata mogući su instinkt i šesto čulo, ali u veoma malom procentu u odnosu na znanje i pozitivno iskustvo pedagoga. Najjednostavnije je utvrđivanje fizičke sposobnosti, one su vidiljive na prvi pogled. Svi ostali darovi prirode otkrivaju se i razvijaju kontinuiranim višegodišnjim radom pod strogim i stručnim okom pedagoga.
Vaša biografija nedvosmisleno ukazuje na veliko poznavanje međunarodnog polja igre svih pravaca. Kako su se ti obimni, raznorazni izrazi složili u Vaš umetnički credo?
K.D: Klasika je moja mijljenica: nauka koja me intrigira, istina kojoj se divim i lepota koja me opčinjuje. Dugo mom umetničkom ukusu nisu odgovarali drugi igrački izrazi. Ali, u neizostavnim promenama otkrila sam izazov novog pokreta. Posmatrajući mlade i čudesne svetske koreografe koji igrom gledaju i dalje od današnjeg vremena, shvatila sam lepotu njihove poruke i igru kojom je prenose.
Poznati kao veoma strogi, neumoljivi u zahtevu za poštovanje svih strogih postulata umetnosti, ali pravedni, kako ste uspevali da budete ne samo neprikosnoveni autoritet već i voljena učiteljica?
K.D: Kada strogost, zahtevnost i gvozdena disciplina nisu sami sebi svrha, i kada učenik shvati da ti metodi služe njegovom uspehu, postajete učitelj od poštovanja i autoriteta. Biti voljeni učitelj je beskrajna radost i znak vrednosti uloženog truda i znanja.
Da li se rad u Baletskoj školi u Novom Sadu bitno razlikuje od rada u Vašem ličnom baletskom studiju?
K.D: Da, razlikuje se. Uzrast koji najviše tretiram su devojčice između 5-10 godina. Klasici prilazim oprezno i s merom u odnosu na njihove fizičke i psihičke mogućnosti. Radim i glumu kao neizostavni igrački sadržaj. Slobodnim pokretom a la Isidora Dankan želim da izraze muzički sadržaj, a zadaci u sklopu muzika, pokret, gluma i govorna reč razvijaju njihove višebrojne stepene sposobnosti. S ostalim učenicima, već školovanim u baletskom smislu radim sistem Agripine Vaganove.
Ima li više slobode u izražavanju da tako kažemo, u neinstitucionalnom obrazovnom sistemu od već možda malo ili više rutinskog prilaženja nastavnim jedinicama?
K.D: Neinstitucionalni obrazovni sistem ima svoj program i svoju neograničenu slobodu da ga kreiraju zavisno od toga šta se želi da postigne. Njihova igra je njihov način gledanja i na pedagoški pristup i njegov rezultat. Rutinsko prilaženje nastavnoj jedinici u tom i drugim sistemima moguća su već kao provereni uspešni zahvati.
Zavidan broj zemalja u kojima ste bili kao pedagog, predavač, učesnik seminara, žirija, radionica, svedoči o sveobuhvatnoj obaveštenosti i poznavanju razvojnog toka umetničke igre: Od Nemačke, Mađarske, Rumunije, Italije, Kanade do egzotičnog Uzbekistana. Možete li ukratko da okrakterišete njihove sličnosti i razlike?
K.D: Putovanja i posete školama i teatarima drugih zemalja su moja velika potreba iz želje da saznam kako se u svetu odnose prema igri. Iz mog iskustva klasika ima primat, kao osnova igre uopšte i kao mogućnost da se na njoj uspešno razvijaju i drugi igrački stilovi. Razlika na svetskim igračkim destinacijama je u načinu rada i kvalitetu izvođenja igre.
Hoćete li da u tom kontekstu naznačite naše mesto?
K.D: Mi smo se davnih godina opredelili da nam klasična igra bude osnovni igrački izraz. Savremeni se razvijao u skladu s tempom načina života i mišeljenja. Upoređujući ih jasno je da klasika ima snažniji izvođački potencijal i sigurnije programske orjentacije.
Da li smo zemlja neotkrivenih ili olako zapuštenih talenata?
K.D: Ovo je jedno od važnijih pitanja u sistemu baletskog obrazovanja. Imamo i ne otkrivene i zapuštene talente. Nedostaje nam način da prevaziđemo problem, što nam sasvim sigurno diktira kvalitet igračkog potencijala.
Da li je posle toliko različitih iskustava za Vas i dalje metod rada Agripine Vaganove Sveto pismo baleta?
K.D: Davnih godina su u Splitu proslvaljeni igrači Petrogradskog baleta Natalija Dudinska i Konstantin Sergejev držali seminar klasičnog baleta. Na jednom od časova dokazujući neophodnost svakidašnjeg vežbanja Natalija Dudinska je rekla: „dragi moji, čas je MOLITVA.“ Ako je tako tvrdila onda je sistem učenja Vaganove zaista SVETO PISMO a čas njegova molitva za sva vremena.
Školovani ste u Lenjingradu u čuvenom Teatralnom učilištu gde su stasavali brat i sestra Nižinski, T. Karsavina, O. Preobraženskaja, M. Šešinskaja, M. Dobroljubova… Kako ste se osćali u tom Odeonu klasičnog baleta?
K.D: Zapravo nisam znala gde sam se uputila a zadesila sam se u hramu umetničke igre. Predavanja koja sam slušala, časovi i predstave kojima sam svakodnevno prisustvovala, oduševljavali su vrhunskim dometom klasičnog baletskog bogatstva. Zatim čarobno arhitektonsko zdanje Mariinskog teatra… i Barašnjikov! Bili su to dani moje potpune rekonstrukcije znanja i saznavanja tajnih uspeha Ruskog baleta.
Šta se do danas izmenilo, ako se izmenilo, a šta ne bi trebalo nikad da se izmeni?
K.D: Promene 90-tih godina prošlog veka otvorile su prozor u svet i donele promene klasičnoj školi Petrovgrada i Moskve. Oni svoju neprikosnovenu igru obogaćuju novim pokretom. U novootvorenom teatru Marijinski 2 imala sam priliku da vidim premijeru tri jednočina baleta. Ta igra je bila spoj klasike i onoga što se iz njenog vokabulara može savremenim koreografskim razmahom pretvoriti u nezaboravan doživljaj.
Nismo Vam postavili ni jedno lično pitanje. Sami nam recite ko ste? Šta želite? Šta ne volite…?
K.D: Igra i vaspitavanje mladih je neodvojiv deo moje ličnosti. Te privilegije i tog zadovoljstva se neću nikada odreći. Ne propuštam priliku da oku koje me gleda i traži odgovor ne pružim sve što znam. Moj kapital postaje deo rasta i sazrevanja mojih učenika, što me čini ponosnom i ostvarenom u vaspitano obrazovnom radu kojim se bavim. Ne volim neistinu u svim njenim oblicima postojanja.
Ko je za Vas Aleksandar Antonijević? Uspeli đak, slavni igrač,nagrada za dobro uložen trud, priznanje, dragi prijatelj?
K.D: Aleksandar Antonijević je za mene sve što ste i nabrojali. Međutim ja sam ga učila i negovala od njegovih ranih početaka. Sve što je primio umeo je da poštuje i vrati velikom zahvalnošću. Aleks i ja smo prijatelji.
Pred Vama je ni malo lak zadatak da kao Predsednik žirija Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije za Nagradu i Specijalnu pohvalu Terpsihora odaberete i predložite kandidate. Da li Vam je posao bio težak?
K.D: Dok Vam odgovaram na ovo pitanje proces procena i odlučivanja najboljeg dela za Nagradu i Specijalnu pohvalu Terpsihora još traje. Zadatak je odgovaran. Od žirija se očekuje najbolje i najpravičnije rešenje što upravo i čini težinu ovog posla.
S obzirom da se bliži Svetski Dan igre, dan odluke za Nagradu i Specijalnu pohvalu Terpsihora, možete li nam otkriti tajnu ko su mogući kandidati?
K.D: Sve kandidovane predstave su mogući dobitnici Terpsihorinog priznanja. Zavisi od procene žirija šta čini najdragoceniju vrednost dela koje se ocenjuje. To je prelomni momenat i tema za razgovore i ocene. Nagrađeno i pohvaljeno delo moraju biti trajne stvaralačke vrednosti. Ostalo je vrlo malo vremena do otkrivanja tajne…
?
K.D: Pitanja su mi retka.
!
K.D: Ali odgovora ima dosta!

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someone

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *