MUZIKA KLASIKA INTERVJU: VLADIMIR LOGUNOV
NAJVIŠE SE OSLANjAM NA KLASIČAN BALET
Poslednjeg dana marta meseca na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu izvedena je premijera baleta Dorijan Grej koji je koreografski potpisao Vladimir Logunov. Ovaj umetnik, koji je prošle godine dobio i nagradu „Izvanredni zlatni beočug“ za životno delo, svojim opusom ostavio je poseban trag na srpskoj baletskoj sceni. Nekadašnji direktor baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, danas ovu funkciju vrši u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.
Spustila se zavesa posle uspešne premijere baleta „Dorijan Grej“. Kakav je osećaj videti predstavu koju ste koreografski osmislili na sceni?
Osećaj je predivan, jer ste u mogućnosti da zajedno sa publikom proživljavate ono što se dešava na sceni.
Koliko je trajao rad na baletu i ko su bili Vaši najbliži saradnici?
Rad na baletu trajao je oko dva meseca, a same pripreme mnogo duže. Najbliži saradnici su mi bili pre svega autor libreta Dušan Milosavljev i autor muzike Aleksandra Paladin, kao i asistent koreografa Maja Varićak Antić.
Na koji način ste birali balerine i igrače za ovu predstavu?
Osmislivši predstavu odabir igrača i balerina išao je logično prema njihovim umetničkim i psihofizičkim kvalitetima. Sam sadržaj baleta jasno je ukazivao ko treba da odigra koju ulogu.
Da li je premijera ispunila Vaša očekivanja?
Svakako. Mada uvek može da bude i bolje.
I sami ste dugo godina bili baletski igrač na sceni. Posle uspešne i bogate karijere opredelili ste se da budete koreograf. Kada ste se odlučili za to?
Još u vreme kada se nisam bavio baletom imao sam želju da budem koreograf. To je u meni pokrenulo pozorište u koje sam često, kao dete sa roditeljima, dolazio na predstave. Ono je inspirisalo i moju igru. Kod kuće sam, sa bratom i sestrom, pravio male predstave na porodičnim događajima, kao što su rođendani, na primer, koje sam režijski i koreografski osmišljavao. To su bili moji počeci. Kada sam upisao baletsku školu moje interesovanje je postalo mnogo veće. Naravno, ne u onoj meri u kojoj se to javilo kada sam se već profesionalno bavio baletom u pozorištu.
Školovali ste se za koreografa…
Imao sam sreću da godinu dana budem stipendista na „Gitisu“, Akademiji za balet u Moskvi. To je veliko iskustvo u saznajnom smislu koje mi je omogućilo da i sam istražujem na planu koreografije.
Trenutno ste na mestu direktora baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Čini se da ovaj teatar ima sasvim profilisan odnos kada je baletski repertoar u pitanju.
To je tačno. Srpsko narodno pozorište se sve više uzdiže ka visokom cilju koji je sama uprava pozorišta i zacrtala kao zadatak. Ansambl ima izuzetno talentovane i veoma dobre igrače i balerine. Poslednjih sezona istakla se mlada umetnica Ana Đurić, koja je učenica beogradske baletske škole, i koja se za veoma kratko vreme izdvojila i nametnula svojim talentom. Ona je veoma brzo postala prvakinja baleta i igra prve uloge u repertoaru. Zadovoljan sam što imam mogućnost da pružim priliku jednom broju mladih ljudi da se otisnu i da njihovi kvaliteti budu prepoznati .
Na baletskom repertoaru Srpskog narodnog pozorišta nalaze se dela i klasičnog i savremenog repertoara. Kako publika reaguje ne to?
Publika voli klasičan balet. Dokaz za to jeste činjenica da su najprodavanije ulaznice upravo za „Labudovo jezero“, „Uspavanu lepoticu“ i balet „Don Kihot“. U okviru baleta Srpskog narodnog pozorišta deluje i „Forum za novi ples“ koji ima svoje produkcije i svoju publike, ali to je teatar kamernog tipa. Interesantno je da je na baletskim predstavama mnogo mlade publike. Verovatno je razlog za to činjenica da baleti uglavnom imaju bajkovitu priču. Takođe, lepa je inicijativa profesora iz mesta oko Novog Sada da organizovano dovode svoje učenike. Mlada publika burno i lepo reaguje na ono što vidi na sceni. Posebno je dirljiv kraj predstave kad velikim aplauzom pozdravljaju umetnike.
Šta je posao direktora baleta?
Posao direktora baleta je da misli o svemu, o svim problemima, o svakom igraču, da može da kreira, pre svega, umetničku politiku i ono što je najpotrebnije i najznačajnije – kadrovsku politiku. To znači da unapred mora da razmišlja ko će kojim koracima da napreduje napred, da bi sutra mogli još bolje i produktivnije da odigraju predstave.
Koliko u ovom vremenu možete da razmišljate o obnovi ansambla?
To mi je zadatak. Moram. Na žalost zakon je takav da ne možemo da otvaramo nova radna mesta dok stariji igrači ne odu u penziju, a do tada moramo da se dovijamo različitim ugovorima koje sklapamo sa umetnicima. Važno je da potencijala ima, da ima onih koji žele taj posao i koji ne odustaju od njega bez obzira što je naporan.
Da li iz ugla posla kojim se danas bavite možete da kažete da su došle neke sasvim nove generacije igrača?
Uvek je bilo i biće razne dece. Neko ima strpljenja da se muči i da napreduje, a neko nema. Deca koja su se opredelila za baletsku školu uglavnom imaju strpljenja. Čak i ovo novo vreme nije uticalo na njih da budu površni. Naprotiv. Mislim da su vrlo studiozni i da su veoma posvećeni poslu kojim se bave.
Koliko je danas interesovanje dece da upišu baletsku školu?
Mislim da nema više velikog interesovanja. Tome je doprinela i činjenica da su baletski ansambli u pozorištima dosta zatvoreni, s obzirom da ne mogu svake godine da
prime nove članove. Često se dešava da neko završi baletsku školu i da nije u mogućnosti da produži da se dalje bavi poslom koji je odabrao. Na svu sreću poslednjih godina se osnivaju male trupe koje omogućavaju da jedan broj mladih igrača produži svoj baletski vek na sceni…
Preuzeto iz revije Muzika Klasika broj 19.