RAZGOVOR: LIDIJA PILIPENKO
JA SAM BIĆE SLOBODE I ODBIRA
CTEПART septembar 2014.
Lidija Pilipenko, primabalerina i koreograf Narodnog pozorišta, dugogodišnji direktor Baleta (dva puta), koju generacije pamte kao heroinu skoro svih klasičnih, neoklasičnih baleta gvozdenog repertoara kao i savremene igre, ostvarila je niz upečatljivih koreografija, između ostalih Samson i Dalila, Jelisaveta, Kavez…
U neizbrisivom sećanju su mnoga njena ostvarenja ali ovom prilikom izdvojićemo Darinkin dar u koreografiji Vere Kostić, u kome je ona kao Darinka dosegla do suštine lika antičke junakinje.
Povod za ovu priču je ona sama kao deo istorije baleta Narodnog pozorišta.
Prvi susret s baletom
S baletom sam se srela potpuno nesvesno. Bila sam sasvim mala i zahvaljujući mojoj majci iz velike porodice u kojoj su bili izuzetno školovani kompozitori i dirigenti. Moja majka je u takvom ambijentu odrastala i sama imala veliku naklonost prema umetnosti. Pred kraj drugog Svetskog rata, na njenu inicijativu, odvela me je u zgradu, koja još uvek postoji na Terazijama, uvela me u salu punu dece, a ja se zaletim i uhvatim rukom za štap. Nisam znala šta je to, mama me pozove i upozna s gospodinom Miletom Jovanovićem. Taj susret je za mene bio sudbinski i na neki način Mile Jovanović i još neki ljudi bili su sudbina moje karijere i mog života. On je imao u svojoj klasi kao učenicu i Jovanku Bjegojević. Danas posle toliko godina kada strogo analiziram klasiku bez koje ne može da se opstane u plesnoj umetnosti, kao u snu zahvalim što sam imala tako dobrog i strogog pedagoga. Nakon odlaska Mileta Jovanovića, prešla sam u klasu druge profesorke i tada me otkriva gospođa Ljalja Vajs.
Veličanstvo Dimitrije Parlić u mojoj svesti i zauvek
Pred diplomski ispit pozivala me je u Pozorište na Terazijama, gde je napravila za mene solo tačku. Imala sam 15. godina. Igrala sam i ne znajući da me iz gledališta prate oči Dimitrija Parlića i pedagoga baleta Narodnog pozorišta Sime Laketića. Već sutra Dimitrije Parlić me je pozvao u Narodno pozorište, uz samo dve reči „dolaziš pored škole na vežbe svaki dan, staješ u zadnji red i tvoj život počinje u Narodnom pozorištu“. Čudesan san je otpočeo, a balet je za mene pesma i deo mene. Dolazila sam na vežbe, ulazila u salu gde su primabalerine (njih pet, šest) stajale u prvom redu a mi dečurlija iz zadnjeg reda vežbali. Ubrzo me je pozvao Dimitrije Parlić i vrlo strogo rekao, tvoj prvi zadatak je za samo nekoliko meseci, Prelude u La Sylphide. Vrlo zahtevna deonica. Samo čovek s vizijom mogao je da stvara korak po korak, bez volim je i ne volim igrača, jer kazna ne sme da postoji kada je u pitanju talenat. Koga je prepoznao od njega nešto i stvorio, ne samo kao koreograf koji je imao u trenutku misao vodilju, nego i način na koji je pretapao misao kao koreograf za igrača s kojim radi. To su sve staze kroz koje sam i ja prolazila. Znao je da dođe do baletske sale, otvori vrata i gleda probu 15 minuta. Bila sam presrećna, sazrevala sam u Narodnom pozorištu, i već, i ako mlada bila sam treća na listi za Svanildu u baletu Vere Kostić Kopeliji koja za mene specijalno pravi jednu numeru beskrajno tešku pored naslovne uloge. Nedelju dana pred premijeru saznala sam da igram glavnu ulogu. Tada nije bilo milosrđa, nije bilo mogućnosti da se uđe u kancelariju direktora i kaže ne, ja sam očekivala da ću igrati ovo ili ono. Dobronamerna disciplina urodila je plodom, jedan dan ste mogli da igrate naslovnu ulogu a već sledeću predstavu manja sola i ansambl. Svi smo dolazili i gledali Jovanku Bjegojević u Labudovom jezeru, za sve godine svog života nisam videla veću umetnicu od Jovanke Bjegojević. Imali smo otvoren pedagoški umetničko filozofski put da sazrevamo uz Dimitrija Parlića, to je bio put na kome ste mogli da napredujete ili ne. Takav način rada doveo je do prvog putovanja u Pariz. Balet je imao Evropu, ne mogu se prebrojati gradovi u kome smo gostovali. Danas su igrači prepušteni sebi. Mogu i da očekuju repertoar a mogu i da ga ne očekuju. Igrači se više ne traže.
Genije Lavrovski
Posle Labudovog jezera koje sam odigrala, Lavrovski je došao da postavi Žizelu za koju je video Dušku Sifnios. Meni je pripalo da igram drugarice. Tada mi je Dimitrije Parlić rekao, već sada treba da znaš da nećeš igrati Žizelu, ali mogla bi da budeš savršena Mirta. Bilo je dragoceno kad bi se prepoznala dramska ili lirska balerina, da se razmišlja o boji igrači. U ansamblu je bilo šest primabalerina kada sam ja došla, gledali smo svi njihove probe s poštovanjem, jer je to bila škola učenja i putokaz kojim treba da se ide.
Čudesni mandarin, Japan, Oskar Danon – nezamenljivi kreator teatra
Jednog dana zaustavi me u hodniku Dimitrije Parlić i kaže da dođem popodne na probu. Dolazim na probu a u sali Žarko Prebil. Kroz glavu mi samo prođe da je to Čudesni Mandarin. Te 1964. kroz deset dana trebalo je na jednom od festivala da igram kompletan repertoar Duške Sifnios. Napravio je probu i s Jovankom Bjegojević. Posle jedne predstave Dimitrije Parlić joj se zahvalio. Želim da objasnim do koje mere se sve promišljalo. U Osaki sam igrala premijeru s Žarkom Prebilom. Za Čudesnog Mandarina vezuju me najveće emocije na sceni. Kada smo došli u Tokiju, na mestu gde smo seli da popijemo kafu videli smo da na televiziji ide snimak naše premijere.
Tih godina beogradski balet bio je remek delo zaslugom genija Oskara Danona.
Kjoto, Venecija
Za mene je odlazak u Kjoto bio kao neka druga planeta. U teatru La Fenice u Veneciji nastupali smo šest puta. Ne znam šta nismo sve igrali. Koferi su se samo smenjivali, u pozorištima Evrope bili smo kao u svojoj kući.
Sanjala sam o Londonu
Između mojih 20. i 22. godine, u Beograd su bile predstave Pitera Bruka, dolazili su Lorens Olivije i Vivijan Li, sedeli smo u prostoru za orkestar (jer nije bilo karata za gledalište) i gledali u čudo. Velikani svetske umetnosti. Tako smo odrastali i stasavali. Kada je došla Maja Pliseckaja bilo je „padanje u nesvest“. Od tada ne prestano učim, tragam, jer profesionalnost se mora nadograđivati neprestano. Kada sam prvi put gledala Krležu – Gospoda Glembajevi nisam znala ni šta ni ko je to. Tako sam odrastala. Sve je izgledalo neobično lako.
London
Kao stipendista British Councila odlazim za London. Vežbam kod pedagoga Ninet de Valoa, i osećam da nije oduševljena mojom ruskom školom. A ja sam oduševljena engleskim stavom, kulturom, odnosima, to je „nebo koje se diže“. Stalno sam se pitala ko sam ja? gde sam ja? Šest meseci imala sam priliku da umetnički stasavam.
Nurejev u Undergroundu
Ugledala sam ga na nekoj stanici kako ulazi u metro i silazi na istoj stanici gde i ja. Išao je na probu s Margot Fontayne u Covent Garden. Ne umem da opišem to čudo od čoveka.
Dirigent Igor Markijević – Edinburg
Jednog popodneva tajno me uvode da gledam i slušam probu Engleske filharmonije pod dirigentskom palicom Igora Markijevića. Njega unose (jer je star i bolestan). Ne znam šta slušam ali znam da plačem. Slušala sam Posvećenje proleća.
Vondrag
Jednoga dana u baletsku salu ulazi divan igrač iz Štac opere s Jovankom Bjegojević: kaže mi spremaš se za Španiju, Grand pas de deux iz Don Kihota s partnerom Vondragom. Jovanka je tada radila sa mnom Don Kihota, a u Barseloni sam odigrala premijeru na kosoj sceni. Posle toga, posle svih uloga koje sam odigrala, Dimitrije Parlić mi kaže od danas smeš da kažeš da si primabalerina.
Koreografija i opet Parlić
Posle proslave 20 godina moje karijere, po povratku iz Rusije, na poziv Velimira Lukića, prvi put ulazim u upravnikovu kancelariju, saznajem da bi bilo lepo da se kao proslavljena primabalerina izrazim i kao koreograf. Izlazim iz kancelarije, Dimitrije Parlić me pita gde si bila…
Darinkin dar
Vera Kostić me poziva na probu da popričamo o baletu. Saznajem da igram Darinku, koja je rađena po istinitom događaju, ženi koja je morala da žrtvuje svoju decu. Na premijeri u Aranđelovcu prilazile su mi žene u suzama. Igrala sam Darinku preko 100 puta. Pamtim gostovanje u Palermu, nije bila prijatna atmosfera, dali su nam policijsku pratnju. Plašila sam se neuspeha. U pozorištu sa šest galerija u samoj sredini sedi Sofija Loren. Kada se završila predstava i scena smrti, tajac. Sekund. Ne znam šta da mislim. Sledeći trenutak talas od aplauza. Darinka mi je donela veliki uspeh u svakom segmetnu, svaka kritika je bila odlična. Pa ipak teško sam podnosila tragičnost te predstave, bolelo me je dok sam je igrala. Moj partner Bora Mladenović bio je izvrstan, a smrt mojih kćeri istinita. Darinka koliko god da je imala svoju harizmatičnost, uvek sam je vezivala s ljudskom glađu povezanom sa silom.
Banović Strahinja
Za svoj prvi balet dobijam nagradu za režiju, koreografiju i libreto. Nakon ovog baleta, radila sam mnoge mjuzikle, a zadržala bih se na Priči o konju po Tolstoju. Dramaturgiju za ovaj mjuzikl uradio je prof. Delović. Dane i dane sam provela s konjima. Bio je to ludi period stvaranja. Paralelno Parlić je radio Orhidsku legendu za proslavu Radomira Vučića. Već je bio boletan, pozvao me je i pitao da li može da dođe i vidi reprizu. Usput mi je rekao da ne može da siđe u parter, već da će da sedi na galeriji. Posle dva dana me je pozvao i rekao, Lidija kada bih samo mogao da napravim balet Priča o konju kao što je tvoj mjuzikl. Verovala sam da će želja pobediti bolest, na žalost, vrlo brzo posle toga je umro. Do dana današnjeg nisam shvatila kakvi su to jedinstveni ljudi poput Parlića. Kakva je to genijalnost.
Kavez je istina
Selektori su pred sam raspad Jugoslavije odabrali Jelisavetu i Večitog mladoženju za Ljubljanski festival. Na žalost nismo otišli. Pored Večitog mladoženje Samson i Dalila su baleti koje jako volim. Posle njih, bila sam potpuno opčinjena Malerom i II simfonijom. Veliki broj balerina želelo je da igra Damu s kamelijama. Tokom rata postala sam direktor Baleta Narodnog pozorišta. Dan koji nikada neću zaboraviti je kada je u moju kancelariju ušla Ašhen Ataljanc. Došla je iz Berlina (gde je već duže vreme bila u angažmanu) da igra Daliliu s divnim bićem Denisom Kasatkinom kao Samsonom. To se ne zaboravlja. U tom nestabilnom vremenu, kada je trebalo napraviti balet kao zahvalnost XX veku-nastao je Kavez koji je stvaran pod uticajem ljudskog besmisla, kao nesumnjiva ljudska istina. U Kavezu su i dobro, i suze, i loše, i smrt, i sila, i dete… sledeći balet koji bih pomenula je bio Pesnik Čajkovski. Mnogi su se „spotakli“ na Čajkovskom. Deset godina sam provela radeći na baletu o Bori Stankoviću. Bilo ga je nemoguće savladati. Svako ima pravo na svoje mišljenje. Njega niko nije uspeo da upozna i otkrije.
Ivan Grozni
Neostavrena moja želja je balet Ivan Grozni. Da bude ustaljen za sva vremena. Odbijena sam; ali nisam zaboravila jedan drugi susret, 2006. godine uz balet Jesenje cveće Marie Claude Pitragalle išao je „Kavez“. Predstavu je gledao Vladimir Vasiljev. Dotakne me po ramenu i kaže: „Ti da radiš Ivana Groznog!“.
Danas razgovaram s Brehtom. Profesionalnost mora da opstane, škola, stalno učenje. Klasicika neće umreti, to je jasno. Jednostavno rečeno ulaženjem u pravila, ti si već u klasici, neka niko ne kaže da sa školovanim igračem ne može da se uradi šta god želite. Treba istraživati književnost, slikarstvo, arhitekturu, muziku, vreme neće stati. Egzibicionizam iza koga ne stoji znanje opovrgava samo sebe. Treba da postoje eksperimenti, novi pravci, ali profesionalnost unutar malog broja ljudi će opstati.
Treba raditi na sebi i pronaći svoj put.
Beograd jul/avgust 2014.