INTERVJU NIKOLA TOMAŠEVIĆ

INTERVJU NIKOLA TOMAŠEVIĆ

Nikola Tomašević je dobitnik ovogodišnje nagrade Udruženja baletskih umetnika Srbije Smiljana Mandukić za najbolju plesnu interpretaciju u oblasti savremene igre.

Tim povodom mu je СТЕПART postavio sledeća pitanja:

Da bi se igrao savremeni ples, koji je često na granici s atletikom, kakvo je prethodno obrazovanje neophodno?

N.T: Tokom svoje igračke karijere prošao sam zaista razne oblike i tehnike pokreta. Moj put nije uobičajen za profesionalne igrače ali i definitivno sam uveren da se obrazovanje stiče sve dok god se bavite određenom profesijom. Neophodno je stalno izučavati i nalaziti puteve kako bi se nivo tehničkog i umetničkog izvođenja usavršavao. Različitost i mogućnost transformacije čini dobar materijal kojim koreografi mogu da eksperimentišu i stvaraju, ne obazirući se na sve okvire ustaljenih pravila igre.

Beograđani Vas pamte kao prevashodno igrača Bitef dance kompanije u kojoj ste ostvarili nekoliko vizuelno, tehnički uspešno i proživljenih uloga. Izdvojte najmilije i najteže.

N.T: Teško je pričati o ulogama jer su u Bitefu predstave uglavnom zasnovane na ansambl izvođenjima u kojima se kao igrač izdvojite ili ne. Igrao sam nekoliko glavnih rola kao što su Otelo i Vojnik ali najdraže i najteže uloge su one u kojima osetite da ste se ostvarili kao umetnik. To mi se uvek dešavalo pri susretima s koreografom Guy Weizmanom, zato bih izdvojio njegove predstave.

Kako ste postali član te po mnogo čemu svojevrsne kompanije, i kako je počela Vaša saradnja s Nacionalnim teatrom u kome se uglavnom neguje beli balet?

N.T:  Smatram audicije neophodnim za pravilnu selekciju igrača kako u kompanijama tako i za ostvarivanje pojedinih predstava. Posle položene audicije za predstavu Miris Cimeta postao sam stalni član Bitef Dance kompanije, u kojoj sam zajedno s kolegama učestvovao u stvaranju jedne od vodećih plesnih kompanija u ovom delu Evrope. Posle učešća u predstavi Aleksandar u Narodnom pozorištu (za koju sam prvi put dobio nagradu Smiljana Mandukić) direktor Baleta mi je ponudio ugovor za Nacionalni teatar koji sam prihvatio posle prestanka rada u Bitef Dance kompaniji.

Da li to znači da ste napustili izazove eksperimenata na kojima počiva credo savremene igre, u korist ustaljenih pravila klasičnog baleta?

N.T: Baš suprotno. Mislim da je prelazak na klasični repertoar moj najveći eksperiment u karijeri koji podstakne moje istraživanje savremenog pokreta. Savladavanjem novih tehnika postižu se odgovarajući uslovi za izbor tokom izvođenja pokreta. Ono što po nekom pravilu treba prvo da saznam pri savladavanju radim na kraju. Kao formiranoj osobi bilo mi je mnogo lakše da shvatim estetiku klasične igre i odgovorim na nove izazove.

Sada kada ste već stekli iskustvo u oba stilska opredeljenja igre, kako bi ste definisali njhovu razliku, i kojoj od njih bi ste dali prednost?

N.T: Da li više volim dramu ili triler kad gledam neki film? Za mene je sve to igra i isključivo zavisi od stava igrača na sceni, koliko sebe poklanja publici, da li će igrati rutinski ili će se truditi da pomeri granice izvođenja. Nisu bitni okvir ili forma važna je poruka i virtuoznost.  Ne bih analizirao različitosti nego bih podstakao komunikaciju bitnu za ova dva pravca zarad bolje saradnje i većeg kvaliteta i značaja plesne scene.

Pripala Vam je ovogodišnja Nagrada Smiljana Mandukić za ulogu u predstavi Bitef dans kompanije, Priča o vojniku. Da li je bilo naporno ostvariti tako kompleksan lik smešten u tako kompleksno vreme?

N.T:  Sada sam prvi put svoju ulogu ostvario na istinitoj priči. Pripreme su bile teške i naporne a pokret intenzivan i veoma zahtevan uz vrlo kompleksne taktove muzike Igora Stravinskog. Veoma se ponosim tom predstavom jer smo u njoj  svi zajedno uspeli da publiku podsetimo da nikad ne sme da se zaborave  besmisleni ratni sukobi. Iskrena ispovest vojnika na samrti u meni je izazvala duboke emocije jer i ja potičem iz vojne  porodice gde su se događale slične situacije. Iz poštovanja prema poruci koju šalje ovo delo ulogu nisam igrao već sam je uvek iznova preživljavao na sceni. Siguran sam da je to razlog zbog koga mi je komisija dala ovu nagradu.

Kojim redosledom osvajate ulogu?

N.T: Najbitniji mi je odnos s koreografom, pokušaj da shvatim njegovu zamisao i analiziram je. Svako od njih ima posebnu tehniku, energiju i pokret koji pokušava da prenese. Uvek imam želju da upravo tu viziju i kretanje učinim svojim. Da razumem lik. Da to bude neka moja priča koju želim da prenesem kroz potpuno vladanje pokretom, otklonim osećaj treme i isključivo se prepustim emociji. To je osećaj slobode koji kroz muziku autora, omogućuje izvođaču potpunu kontrolu nad svojim izvođenjem.

NAGRADA!!! Šta za Vas znači nagrada uopšte, a šta nagrada koju dodeljuju kolege?

N.T: Nagrada je za mene motivacija u svakom smislu, prostoru i obliku.

Koliko je za Vas bitna saradnja s libretistom, dramaturgom, rediteljem, a pre svih s koreografom i ostalim učesnicima u predstavi?

N.T:  Veoma je važna jer za razliku od dramskih umetnika, igrači retko kad postavljaju pitanja i interesuju se za podtekst pokreta, a neretko se postavljanje pitanja smatra neumesnim ako prekidate probu postavljenjem previše ZAŠTO? Zato sam najviše voleo rad s koreografima koji su režijski osposobljeni ili su imali pomoć dramaturga što olakšava komunikaciju. Siguran sam da takav pristup radu uvek daje dobre rezultate.

Šta je za Vas opredeljujuće pri tumačenju lika koji Vam je poveren. Pokret, izgled ili emocija?

N.T:  Obzirom na to da profesija kojom se bavim ne oslanja se na verbalnu ekspresiju, koristim sve dostupne informacije i mogućnosti kako bih izgradio ulogu i učinio je upečatljivom. Sve nastaje iz početne emocije koja oblikuje pokret i zajedno s određenim kostimom daje poseban karakter i izgled izvođaču. Sve tri komponente moraju da budu u funkciji igrača i da se međusobno dopunjuju kako bi se izvođač dobro osećao na sceni i predstavom preneo nameravanu poruku publici.

Pored svakako primarne saradnje s koreografom, koliki je po Vama značaj pedagoga-repetitora u konačnom oblikovanju celine?

N.T: Te osobe su za mene od suštinske važnosti. Svakako moraju da vladaju posebnim znanjem da bi imale autoritet pri sprovođenju efikasnih proba.  Mislim da je ključna reč pedagog. Izuzetno je teško naći osobu koja opravdava taj naziv i koja se u isto vreme bavi kvalitetom predstave i potrebama igrača. Trebalo bi da su to osobe s posebnom energijom i znanjem kako da motivišu igrača u svakodnevnim naporima.

Kako ste se opredelili za igru kao životni poziv?

N.T: Zaista mislim da nisam imao izbora i da mi je to bilo predodređeno. Kad igram osećam se slobodno.

Šta planirate?

N.T: putovanja…

 

 

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someone

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *