INTERVJU: Doc. Una Popović

INTERVJU: Doc. Una Popović

ESTETIKA IGRE

Doc. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, dr Una Popović u okviru  proučavanja relevantnih tema svoje struke, izuzetnu pažnju je posvetila fenomenu igre. Nedavno je svojim iscrpnim i svestranim poznavanjem načela, odnosno postavila fundamentalna pitanja o estetici igre.

Predmet koji predajete na Fakultetu za mnoge je u domenu apstrakcije iako je filozofija jedan od ugaonih stubova poimanja suštine života. 

Šta se krije iza pojma filozofija?

U.P: Iza pojma filozofija, kako ste umesno primetili, krije se koren svake teorije i nauke, poznate našoj zapadnoj civilizaciji. Prema mom ličnom iskustvu i mišljenju, filozofija je rezultat do kraja dovedene potrebe da se ispita i promisli sve ono što čini ljudski život, kao i njegove okvire. Baviti se filozofijom, tako, znači dopustiti sebi korak u smeru koji ide od uobičajenog i svakodnevnog, ali koji sam počiva na tome. Nekada je svaka teorija bila filozofija; danas to nije slučaj, jer su se mnogi oblici teorijskog vremenom izdvojili od filozofije i uspešno ustanovili sopstvenu autonomiju i legitimnost. Ipak, radikalno i beskompromisno misliti o onome što stoji u osnovi našeg poimanja stvarnosti, te položiti računa o tome strogo i na osnovu valjanih argumenata, čini mi se da je i dalje prerogativ filozofije.

Da li je sve počelo od antičkih Grka čiji su mnogobrojni mislioci s pionirskom smelošću zalazili u teme dostupne samo bogovima?

U.P: Da, nesumnjivo je sve počelo od antičke Grčke. Uobičajeno se uzima da je prvi filozof bio Tales (iz Mileta), poznat i po svojim matematičkim dostignućima. Jednako je nesumnjivo da je tradicija grčke filozofije, pre svega oličena u delu Sokrata, Platona i Aristotela, bitno odredila način na koji se filozofija razvijala tokom potonjih vekova; prošle godine obeleženo je XXIV veka Aristotela, što je iznova pokazalo koliko je njegova misao i dalje aktuelna i relevantna. Složila bih se i sa Vašim komentarom o počecima filozofije kao smelosti zalaženja u domen božanskog – moglo bi se reći da sa filozofijom imamo mišljenje koje stoji negde između onog uobičajenog za čoveka i onog što je na samoj granici njegovog domašaja.

Može li se reći da je život ovaploćena filozofija Kosmosa?

U.P: Pojedini filozofi tvrdili su nešto tome slično. Zapravo, moglo bi se reći da celokupna metafizika podrazumeva takvu tezu, jer ona obrazlaže unutrašnju strukturu stvarnosti polazeći od mesta čoveka u njoj. No, ispravnije bi bilo reći da filozofija pripada samo čoveku – ne i kosmosu, iako kosmos može biti jedna od njenih tema. Shodno svome imenu, filozofija je ljubav prema mudrosti – u tome leži večita opomena da je mudrost ono što za čoveka uvek ostaje otvoreno, i ka čemu se iznova i iznova mora koračati.

Da li je filozofiranje traćenje vremena ili je stvaralačka gimnastika duha?

U.P: U našem jeziku i žargonu pojam filozofiranje često se upotrebljava u smislu traćenje vremena, odnosno kao oznaka zaludnog i preteranog promišljanja stvari i situacija koje su, navodno, po sebi jasne. Za filozofa, međutim, ne postoji ništa što ne bi zavredilo propitivanje, a stav koji se uzdržava od ’preteranog’ mišljenja shvata se kao poricanje onog najvrednijeg u čoveku. Jednostavnije rečeno, filozofija bi podrazumevala preispitivanje onoga što je već usvojeno kao ispravno i istinito – otuda je ona vekovima bila mesto kritičkog mišljenja, te su često filozofi bili savest svog vremena. Takav stav, nesumnjivo, retko prolazi bez posledica: dovoljno je samo da se setimo Sokrata i njegove smrti.

Smatrate li da su filozofija i gimnastika (obe grčkog porekla) avers i revers, da su dva Janusova lika: Duh i Telo?

U.P: Ne, nipošto. Uobičajeno je da se filozofija posmatra kao stvar duha, te da se, kao takva, suprotstavlja telu. Međutim, razdvajanje duha i tela zapravo je ideja koja i sama potiče iz tradicije filozofije – veoma često se vezuje za Rene Dekarta*, iako bismo mogli navesti i druge primere. Prema mom sudu, najveći problem sa takvom tezom je taj da ona telu odriče misaoni potencijal, te da ga postavlja samo kao instrument, kao oruđe duha (ili svesti) – u duhu klasične, mehanicističke fizike. Savremena filozofija, međutim, često je napadala tu tezu, te je ponudila niz alternativnih mogućnosti.

Vaš nedavni razgovor s dr Aleksandrom Lukićem, autorom i voditeljem čuvene emisije Radio Beograda II Gozba, bio je posvećen intrigantnoj temi: Estetika igre. Kako objašnjavate to složeno pitanje?

U.P: Potpuno ste u pravu – estetika igre je veoma kompleksna tema. Ovaj pojam – estetika igre – može se razumeti u širem i užem smislu, pri čemu bi uži smisao bio neposredno vezan za estetiku kao jednu od osnovnih disciplina filozofije, dok bi širi smisao podrazumevao bilo koji napor da se objasne estetski problemi i fenomeni. Ja, svakako, o estetici igre govorim u užem smislu, odnosno moj interes je mesto igre unutar horizonta filozofije umetnosti i estetike. Međutim, čak i u tako uže određenom smislu estetika igre pokazala se kao veoma problematičan istraživački poduhvat; ispostavilo se da tradicija estetike vrlo retko govori o igri, iako veoma uvažava književost, slikarstvo i druge umetnosti. Moglo bi se reći da čak i danas najveći zadatak predstavlja upravo obezbeđivanje mogućnosti da se o igri filozofski govori.

Odakle i od kada potiče Vaše interesovanje za igru uopšte, posebno za izučavanje i objašnjavanje pojma estetike igre?

U.P: Moje interesovanje za igru sasvim je lično – ja sam veliki ljubitelj igre, iako sama nisam bila igrač. Sa igrom me je još u ranoj mladosti upoznala moja najbolja prijateljica, koja je tada pohađala srednju baletsku školu Lujo Davičo; ona je uspela da svoju ljubav prema igri prenese i na mene. Kada je reč o filozofskom izučavanju igre, moram priznati da mi je ta tema već dugo interesantna, iako sam se tek nedavno upustila u taj istraživački poduhvat. Budući da je estetika moje osnovno opredelenje unutar filozofije, rad unutar tog područja me je donekle spontano doveo pred pitanje igre. Moglo bi se reći da su interes za estetiku igre provocirale moje dve velike ljubavi, filozofija i igra zajedno.

Estetika – da li to podrazumeva: ovo mi se dopada, a ovo ne?

U.P: Sasvim sigurno ne. Estetika je, grubo rečeno, pokušaj da promislimo na osnovu čega dolazimo do toga da nam se nešto dopada ili ne dopada, te kako tada sudimo. Drugim rečima, estetika je jedna grana filozofije, teorija o onom estetskom, što može da podrazumeva i umetnost, i lepotu, i način na koji ih doživljavamo. Svakako, kao što je i Imanuel Kant* rekao, svaki čovek je ubeđen da je njegov estetski sud – njegovo dopada mi se ili mi se ne dopada – nešto na šta ima pravo, povodom čega želi da sam odluči. No, budući da svaki čovek ima estetsko iskustvo, iako neće svi ljudi jednako oceniti ista umetnička dela na primer, može se reći da estetsko iskustvo bitno pripada onome što čini čoveka, da je ono jedna važna i nužna odlika naše ljudskosti. Estetika bi se, dakle, bavila upravo tim – načinom na koji se ono estetsko pojavljuje za bilo kog čoveka, bez obzira na razlike u dopada mi se i ne dopada mi se.

Često je mišljenje da je telo samo instrumet igre, dok misao koreografa svojom emocijom izražava igrač koristeći telo kao alatku za postizanje cilja.

Hajde da to okremeno vice versa: telo misli izražavajući svoju (tuđu) misao?

U.P: Da, takvo šta je moguće – neki estetičari bi rekli da je čak i poželjno. Kada tvrdimo da je telo instrument igre, reč je zapravo o tezi da su misao (duh, svest) i telo radikalno različiti, te da ono umetničko i smisaono samo misao može produkovati. Upravo ovakva pozadina promišljanja umetnosti je, prema sudu mnogih autora, razlog zbog kog igra u tradiciji estetike nije bila naročito obrađena i razmatrana. Stoga, ukoliko se želi otvoriti prostor za promišljanje igre – i to takvo koje bi uvažilo samu igru i ne bi joj nametalo modele po kojima se promišljaju druge umetnosti – ovu pozadinsku tezu potrebno je napustiti i zameniti je nekom drugom. Savremena filozofija, i van estetičkih problema, ponudila je niz takvih alternativa; otuda su se i neki estetičari igre, i sami igrači, poslužili takvim rezultatima i na osnovu njih tvrdili da je upravo igrač onaj koji primarno stvara igru; pozicija koreografa bi tu bila nešto komplikovanija. I ne samo to: autori takvog uverenja tvrde i da kada igrač igra, njegovo telo je ono koje misli i oseća, ono na telesni način produkuje smisao.

Da li je telo Isidore Dankan mislilo izražavajući svoju smisaonu emociju pokretom? 

U.P: Odgovor na Vaše pitanje zavisi od teorijske pozicije kojoj se u pogledu razumevanja igre priklonimo. Ukoliko bismo pristali uz ideju da je telo oduhovljeno, odnosno da ne postoji radikalna razlika između duha i tela, onda bi se moglo reći da je i telo Isidore Dankan mislilo dok je igralo. Zapravo, preciznije bi bilo reći da je njeno telo komuniciralo neki (estetski) smisao kako sa njenom publikom, tako, povratno, i za njenu sopstvenu svest.

Da li je moguće ukratko izneti genezu Vašeg traganja za estetikom igre? Možemo li parafrazirati Platonovu misao da Što je u državi bolja muzika bolja će biti i država u što je u državi bolja igra bolja će biti država, ili, što je u državi snažniji uticaj estetike država će biti bolja?

U.P: Konkretan povod za istraživanje estetike igre bilo je drugo moje istraživanje, posvećeno Šarlu Bateu*. Bate je francuski mislilac koji je polovinom XVIII veka promenio definiciju umetnosti, tvrdeći, nasuprot tradiciji estetike, da je umetnost proizvođenje lepote. Isti Bate ponudio je i jednu od prvih klasifikacija najvažnijih, kardinalnih umetnosti, u koju je uvrstio i igru. Ovo je za mene bio okidač, budući da se ovakav privilegovan položaj igre u estetici skoro momentalno izgubio, te je umesto igre arhitektura postala jedna od najvažnijih umetnosti. Složićete se, takvo ’nestajanje’ igre veoma je neobično; otuda je odsustvo igre u estetici i za mene postalo problem.

Kada je reč o Vašem pitanju u vezi sa odnosom države, estetike i igre, mislim da odgovor mora biti potvrdan. Jednostavno rečeno, umetnost – u ovom slučaju igra, te filozofija – u ovom slučaju estetika, ne pripadaju onim minimalnim potrebama održanja čoveka, kao što su to hrana, sklonište i slično, već, moglo bi se reći, njegovim maksimalnim potrebama, onim koje mu omogućavaju da živi, a ne da samo preživljava. Država koja vodi računa samo o ekonomskoj, a ne i o duhovnoj sferi života svojih građana izvesno nije najbolja moguća država. Napokon, ukoliko pogledate najrazvijenije zemlje Evrope i sveta, videćete da one itekako vode računa i o razvoju umetnosti i o razvoju filozofije, te da postignuća u tim domenima računaju u izuzetne vrednosti za konkretne nacije.

Da li je estetika dogma ili subjektivan odnos prema izazovu viđenog?

Može li se estetika različito poimati: estetika lepog (zar to nije pleonazam?), estetika ružnog, estetika kiča, estetika životnog stila (!), estetika estetike…!!!

U.P: Estetika nesumnjivo nije dogma, niti može biti puki subjektivni odnos prema onom što se konstatuje kao estetsko iskustvo. Nesumnjivo, estetsko iskustvo je kao takvo subjektivno, odnosno vezano je za neku konkretnu osobu koja ga doživljava. No, ono je uvek bilo i medijum komunikacije, način da se intimnost jednog čoveka podeli sa drugim čovekom; u suprotnom, umetnička dela drugih ljudi ne bi nas pogađala. Samim tim, estetsko iskustvo je zapravo horizont intersubjektivnosti i nije prosto privatno. Shodno tome, ovde ne može biti nikakvog dogmatizma – kao i u slučaju umetnosti, čim se postavi dogma, i estetika i umetnost gušiće se i zamirati.

Pojam estetike je filozofskog porekla – u pitanju je naziv koji je ovoj disciplini dao Aleksandar Gotlib Baumgarten*, njen osnivač, koji je i izmislio reč, oslanjajući se na grčko aisthesis (čulno opažanje u izvornom značenju). Baumgarten je prvi i odredio polje proučavanja estetike kao jedinstveno područje lepote, umetnosti i opažanja. Pre XVIII veka, pojmovi lepote i umetnosti bili su u svojim značenjima nezavisni jedni od drugih, a i pretrpeli su mnogobrojne promene smisla. Svakako, i nakon Baumgartena se često menjao smisao razumevanja kako estetike, tako i lepote i umetnosti, kao i toga šta se uopšte uračunava u domen estetskog (kič, ružno i slično). Stoga, iako je pomalo nezgrapno, nije pleonazam reći estetika lepog ili čak estetika estetike. U prvom slučaju govorili bismo o onim estetičkim pozicijama koje prednost daju fenomenu lepote, a ne fenomenu umetnosti na primer, dok bismo u drugom slučaju govorili o estetičkom izučavanju same estetike – o tome kakvo je to mišljenje, na koji način se ono razvija. To je, igrom slučaja, za mene vrlo interesantna tema: veoma mi je neobična činjenica da estetika kao disciplina filozofije nastaje tek u XVIII veku, iako su se još i antički filozofi bavili problemima umetnosti i lepote, te mi retroaktivno govorimo o njihovim estetikama. Navedeno, po mom sudu, svedoči o tome da je u XVIII došlo do velike promene u razumevanju toga kako uopšte zahvatamo umetnost i lepotu – a upravo to pitanje ’kako razumemo’ je ključno za estetiku.

I najzad Ko ste Vi:

      – prijateljstvo,

      – želje,

      – planovi?

U.P: Ja sam filozof, estetičar, ljubitelj umetnosti. Nadam se, dobar prijatelj i prostor slobode za ljude koji me okružuju. Kada je reč o planovima, volela bih da u bližoj i daljoj budućnosti ponudim studije posvećene estetici kao specifičnom načinu mišljenja unutar filozofije, kao i studije posvećene prostoru komunikacije između filozofije i umetnosti. Ukoliko bi ta istraživanja doprinela poboljšanju statusa estetike i igre u našoj stručnoj i široj javnosti, to bi me učinilo veoma srećnom.

СТЕПART se zahvaljuje sa željom da se saradnja nastavi.

* Rene Dekart (1596-1650.), francuski filozof, matematičar i fizičar, osnivač novovekovne evropske filozofije, posebno modernog racionalizma. Smatra da u osnovi svega postoje dve potpuno različite supstance: jedna čini osnovu svakog mišljenja i svesti a druga osnovu svake telesnosti…

* Imanuel Kant (Emanuel, 1724-1804.), nemački filozof, osnivač nemačke klasične filozofije – nemačkog idealizma, koje ima tri suštinska obeležja: kopernijanski obrat, kriticizam i primat praktičnog nad teorijskim umom.

* Šarl Bate (Charles Batteux, 1713-1780.), francuski filozof izuzetno uticajan u oblasti estetike i filozofije umetnosti. Najznačajnije delo je Lepe umetnosti svedene na zajednički princip, (Les Beaux arts réduits à un même principe) u kome nastoji da razumevanje umetnosti poveže sa teorijom ukusa i da pronađe jedan izvor – jedinstveni princip za razumevanje zajedničke suštine svih umetnosti. Menja tradicionalno razumevanje umetnosti kao podražavanja, tvrdeći da je umetnosti proizvodnja lepog: na taj način pojam umetnosti prvi put je određen kao suštinski vezan uz lepo. Njegova kvalifikacija umetnosti predstavlja jedan od prvih pokušaja da se umetnosti povežu u određen sistem.

* Aleksandar Gotlib Baumgarten (1714-1762.), profesor filozofije u Frankfurtu na Odri, prvi je izdvojio teoriju lepote iz okvira filozofskih sistema i nazvao je ESTETIKA.

Share on Facebook0Tweet about this on Twitter0Share on LinkedIn0Share on Google+0Pin on Pinterest0Email this to someone

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *