OČEKUJUĆI BDP VOL. 4
Plesna celovečernja predstava Balkan Dance Project Vol.3 imala je treću premijeru (posle Sarajeva i Velenja) 4. decembra 2017. godine na Maloj sceni Madlenianum opere i teatra.
Umetnici iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske i Makedonije sakupljeni oko ideje Balkan Dance Projekta, da združi, prožme i učvrsti veze naroda Balkana i čuvajući zajedničku kulturnu baštinu osvoje nove prostore za umetničku igru, ostvarili su tri originalna, zasebna dela ličnim plesnim crtežom, savremenim jezikom, afinitetima i emocijama.
Koreografsko plesno tumačenje tri suštinski različite ideje imalo je prividno različit pristup odabranoj temi i jedan snažan zajednički veznik – savremen plesni vokabular, ne priča nego bit odabranog predloška.
Prvi deo večeri pripao je koreografskom tumačenju već klasične burleske barda slovenačke književnosti Ivana Cankara, koji može po oštrini opažanja, raščlavanja i razobličavnja licemerja malograđanskog mentaliteta kraja XIX i početka XX veka stati rame uz rame srpskom komediografu Branislavu Nušiću.
Autor ove koreografske farse istovremeno sarkastične, humorne ali ne zlobive, diskretno romantične, Aleksandar Ilić poznat po kompletnom originalnom pristupu tumačenja ideje raznolikih sižea, uvek dosledan svom prosedeu, jednostvavnim, minucioznim bez nepotrebnih efekata samih po sebi, inteligentnim načinom osvetlio je skrivenu suštinu Sablazni u Sent Florijanskoj dolini.
Način ne samo zanimljiv, više od toga, složen problemski, ne odmah razumljiv i prihvatljiv u svojim mnogoznačnim aluzijama i iluzijama ali nepobitno opravdan.
Podsmeh ne ruganje obeležio je vibrantnim, romanesknim štimungom koreografskog poigravnja.
Njegova višestruka novatorska i moćna interpretacija – prevođenje na jezik bez reči poznatog književnog dela obilovala je znalački odabranim raskošnim plesnim simbolima skoro besprekorno izvedenim od mladih igrača.
Koreografski detalji složeni u čvrstu celinu bili su još jedan pokazatelj suptilnog stila i zavidnog poznavanja tajni koreografsko plesnog zanata u kome tehnika i virtuozno vladanje mišlju i telom imaju prvenstven ali ne jedini značaj, jer izražavanje igrom podrazumeva savršenu kordinaciju pokreta kako bi koreograf imao najvažniji uslov za slobodno stvaralaštvo.
Jasna misao Aleksandra Ilića izražena elegantnim koreografskim rešenjima zašla je u psihološko i metafizičko razčlavanje socijalnog sindroma: ne talasaj! kao odbranbenog sistema za očuvanje sopstvenog, udobnog, često nečasnog društvenog statusa.
Mudra koreografska interpretacija Cankarovog teksta oličena u duhovito smišljenim kozolikim maskama uz izvanredno odabran narativni zvuk zvona nagovestili su bukoliko pejzaž slovenačke zabiti i sofisticiranim, sporim kretnjama uspostavili učmalu atmosferu vanvremenskog prostora kome je i Bog rekao laku noć.
Ekonomično koristeći najsavršeniji istrument pesme bez reči – telo koreograf je pokazao da suvereno vlada svim tajnama zanata.
Vešto uplićući i preplićući (i parajući) aluzije na ličnosti Cankareve burleske, nezlobivim plesnim karikiranjem ocrtavao je samoljublje, samozadovoljstvo svekolike filozofije palanke.
Neočekivano ali originalno idilični pejzaž bojila je zvučna paleta koja je raznolikim, iznijansiranim tonalitetom naglašavala osnovnu poruku koreografske namere.
Romantičan, nevin u svojoj nagosti duet dvoje zaljubljenih, povod celom skandalu bio je nežan, erotičan ni malo vulgaran bio je reminiscencija suštine života: bez erosa* život je u ćorsokaku postojanja, eros nije puka seksulanost, daleko je od pornografije taj duet obavijen omaglicom sfumata više slućen a manje viđen iako je bio povod celom zbivanju. U izvođenje dvojice igrača bio je praznik i za oči i za dušu.
Blagi zvuk klepetuša koji vezuje igru sugerišući pastoralan ambijent na kraju biva surovo narušen besomučnim parajućim zvukom dva velika limena zvona u rukama Đavola: komedija je završena, sablazan je oterana, možemo mirno uz polku da se vratimo našem životu. Hvala Bogu.
Eskapistički odmaknut od vidljivog teksta istovremeno hermetičan, suštinski emocijalan, obogaćen maštom i hrabrošću, koreograf Aleksndar Ilić pomerio je konvencionalno shvatanje umetničke igre i lažnog morala ustajući protiv navika vremena u kome su misaonost i estetika zamenjene funkcijom estetike pragmantizma.
Bez oklevanja se može zaključiti da je Aleksandar Ilić uz sebe imao pouzdane saradnike: reditelj Aleksandar Nikolić, muzička obrada Lana Toković, kostimi Neira Sinanbašić i Melisa Musić.
U drugom delu večeri praćeni su Znakovi pored puta, posthumna zbirka filozofskih misli o ljudskoj sudbini srpskog Nobelovca Ive Andrića. Zapletene staze čovekovog života obeležene strahom, lutanjem i traženjem odgovora na mnoga nerešiva pitanja pokušala je da razmrsi i nađe pravi izlaz iz sudbinskog lavirinta koreograf Ivana Hadžihasanović, imajući pri tom nesebičnu saradnju i razumevanje igrača.
Nežnim, na mahove snažnim čak ponekad i surovim rukopisom ispisivala je svoje tumačenje večnog pitanja KO SMO? Ta bolna sumnja o samom sebi, drugima, opravdanosti, prijateljstvu, ljubavi, iznad svega iskrenosti imala je u njenom čitanju mladalačku svežinu i smelost ulaženja u novo plesno izražavanje koje nema čvrst oslonac u davno utvrđenim stereotipima klasičnog baleta.
Neutaživa ljudska žudnja da iza sebe ostavi neizbrisiv trag i tako na neki metafizički način obezbedi svoju večnost, našla je odgovarajući odraz u samo po formi nevelikom delu obeleženom znakovima pored puta.
Koreografski prvenac Ivane Hadžihasanović nije samo znak koji nagoveštava talenat, već beleg od koga će se njena stvaralačka imaginacija razvijati i dalje.
Uz asistenta koreografa Sveu Thaliu Ćatić bili su još i Janja Stjepić kostimograf, Mirjana Blažević Lešić konsultant za dramaturški koncept i Zoran Lešić zadužen za scensku realizaciju.
Što te nema?
Je naziv trećeg dela večeri, u kome je Igor Kirov od ranije poznat beogradskoj publici pokretom ispleo odu svoje ljubavi prema tradicionalnoj muzici nastavljajući tako suštinu BDP, čuvanje tradicije ovih prostora i razvijanje novih pravaca na njenoj osnovi.
Četiri bosanskohercegovačke sevdalinke i jedna romska melodija u obradi i interpretaciji savremenih muzičara pružile su mogućnost sigurnim igračima da zarone u melos i sledeći koreografski ideju Igora Kirova dočaraju setnu melodiju sećanja.
Balansirajući vešto na razapetom užetu između estetike i zamene njene funkcije etikom pragmatizma Igor Kirov uspeo je svojim iskustvom i dobro korišćenim znanjem mada rutinski, probudi u publici nostalgiju za nekim možda jednostavnijim životom.
Uz koreogarafa na ostvarenju ovog dela bili su Janja Stjepić i vokali Amira Medunjanin, Božo Vrećo i Marko Luis.
U sva tri komada učestvuju isti igrači: Mojca Majcen (Slovenija), Ema Jankovič (Hrvatska), Zulejha Kečo, Branko Mitrović (Bosna i Hercegovina), Luka Živković i Jakša Filipovac (Srbija) ali drugačijeg mentalnog sklopa. Svaki originalna ličnost, svojstvenog poimanja umetničkog izražavanja, sopstvenih emocija, različitog iskustva, ali uprkos tome ujedinjenih u sklano jedinstvenu celinu služeći bez sujete jedno drugom, bez kalkulacija i isticanja boginji Terpsihori.
Pored zahtevnim koreografijama i fizički bukvalno iscrpljujućem naporu blistali su mladošću, energijom i posvećenošću igri. Bravo!
Kostimi primereni temi bili su kao ram koji ne guši, već istiće sliku, funkcionalni i ne opterećujući. Pa ipak koloritnu jednoličnost prvog i trećeg dela osvežili su elegantnim linijama i prigušenim bojama jednostavni kostimi drugog dela.
Producenti trećeg izdanja BDP bili su Festival Velenje (Slovenija), Tanzelarija – Udruženje za promociju savremenog plesa (Bosna i Hercegovina) i Institut za umetničku igru Beograd (Srbija).
Pre završetka ovog prikaza nekoliko reči o malom ilustrovanom program i plakatu koji su najavljivali događaj.
Program i plakat su prethodnica, kratki vizuelni ukazivač na očekivana zbivanja na sceni, bio je blago rečeno zbunjujuć: deformisane gole noge (muše, ženske?) stoje na špic patikama uz pomoć invalidskih štaka, figurativno optužujuća aluzija na hendikepirane, pripada nekom tematskom tekstu ili izložbi na tut emu, nikako predstavi koju su mladalački, šarmantno, zračeći snažno pozitvnim entuzijazmom izveli mladi, zdravi, lepi, snažni igrači a osmislili isto tako mladi, lepi i snažni koreografi.
Umetnički dosledno izrađene fotografije naslovnice programa i plakata bile bi svakako primerene jednoj tematskoj fotografskoj izložbi. Ovako su bile ne samo neprimerene nego i kako bi rekli škotski profesori promašena tema.
E.I.L.