ČEGA NE ŽELIM DA SE SEĆAM IZ 2017!!!
СТЕПART je uputio sledeće pitanje za januarsko izdanje publikacije 2018:
Ašhen Ataljanc (Primabalerina): U 2017 je bilo toliko veličanstvenih momenata koje su zasenile neke prolazne promene raspoloženja. Nema dobrih i loših perioda. Njih odredjuje naš pogled na njih. Naizgled teške situacije su učitelji iz kojih izlazimo jači i bolji! Ja sam zahvalna svakoj od njih! Iz tog razloga ne postoji ništa čega se sa radošću ne sećam iz prošle godine!
Ana Kotevska (Predsednica Muzikološkog društva Srbije): Ne želim da se sećam , ali ću dok sam živa patiti zbog bliskih koji su nas napustili 2017. Muzikolog Ana Karapešić, kompozitor Vuk Kulenović…bilo ih je previše; pominjem samo one sa kojima sam delila srodne muzičke afinitete.
Ne želim da se sećam da je sa repertoara Madlenianuma prebrzo iščezla opera Suton Stevana Hristića na koju se tako dugo čekalo i u čiju je rekonstrukciju i postavku uloženo toliko znanja, kreativnosti, pojedinačnih i kolektivnih energija, pre svega Branke Radović i Nebojše Bradića.
Želim da izbrišem iz muzičke memorije svoj najnemuzikalniji utisak iz 2017. one četiri pesme koje, kroz škripu i buku, emituje Muzička fontana na Slaviji.
Ne uspevam da ih potisnem uprkos nizu jakih muzikalnih i umetničkih utisaka.
Verovatno sa razlogom. Sećam se, dakle postojim!
Sonja Lapatanov (Baletska umetnica i Generalni Sekretar Beogradske sekcije CID UNESKO): Na kraju kalendarske godine, pomislila sam da mi je 2017. godina prošla dobro, u svakom pogledu. Kada bi nešto, krenulo po zlu, setila bih se reči pesme, u kojoj Gabi Novak kaže: Pamtim samo sretne dane… Pa ipak desilo se nešto čega uopšte ne želim da se sećam… taj košmarni događaj, teško da ću moći da izbrišem iz sećanja, uznemirujuće snimke, fotografije i naslove: Krvava bitka, Erupcija nasilja, Najhaotičniji derbi… sa gorčinom se pitam kada će se surovim tučama, brutalnosti, haosu, užasu i neredima stati na put?…
ovaj mučni događaj pokušaću snažno da potisnem na dno svojih sećanja, a onda da ga za uvek izbrišem.
Nataša Hajdarević (Tanzelarija – udruženje za promociju savremenog plesa Sarajevo, Bosna i Hercegovina): Za mene i u ime udruženja Tanzelarija 2017. godina bila je za nas uspješna. Ono čega ne želim da se sjećam u godini koja je već na izmaku toliko malo se izdešavalo da zahvaljujući pozitivnim dešavanjima njih sam i zaboravila. Pamtit ću je samo po dobrim trenutcima…
Zorana Mihelčić (Direktorka Šibenskog plesnog festivala Šibenik, Hrvatska): Svaku svoju godinu smatram dobrom i uspješnom, ukoliko je nije poremetio neki događaj vezan za bolest ili odlazak nekog meni najbližih i dragih ljudi. Protekla godina mi je donijela trenutke tuge i zabrinutosti i ne želim da se
sjetim trenutaka kad sam saznala da su mi dvije bliske prijateljice, obolele od raka dojke. Neopisiv je osjećaj, svijest koliko se život u jednom trenutku preokrene, koliko sve ostale brige , osobito one poslovne, prestaju imati vrijednost.
Život je jedina vrijednost.
Milena Burić (Viši savetnik, načelnik Odeljenja za savremeno stvaralaštvo i kreativne industrije): Tokom 2017. godine bilo je mnogo događaja i u svetu i kod nas koje želimo da zaboravimo. Što se tiče naše plesne scene, želela bih da zaboravim nezainteresovanost i odsustvo brige za umetnike koji su prisutni na srpskoj plesnoj sceni. Samo zajedno, uz međusobno uvažavanje i podršku moguće je napraviti korak napred i prevazići postojeće probleme. Srećom imamo STEPART koji drži plesnu zajednicu na okupu, bar na papiru.
Barbara Pokorny (Generalni direktor Festival Velenje): Sretna sam, što je bila godina 2017 takva, da ču se sječati samo lepih stvari. Nikad neču zaboraviti fascinantnih prizora iz Pohujšanja v dolini Šentflorjanski u plesnom triptihu Balkan Dance Projecta, za uvijek ču se sječati otvorenja naše izložbe slovenačko-srbske umjetnice Majde Kurnik tako u Galeriji Velenju kao i u Muzeju Zepter u Beogradu, oduševili su me i mnogi drugi naši projekati koje radi Festival Velenje u koprodukciji sa nacionalnim i međunarodnim partnerima. Tu se rađa ljubav neopisljivih dimenzija. I u privatnom životu leto 2017 donjelo je samo božanstvene stvari.
Da, ipak nečeg se ne želim sječati: kako smo ljudska biča ponekad netolerantna prema drugačnosti i kako ponekad ne znamo brzo pomoči ljudima u težkim situacijama. Valjde če biti tih situacija u 2018 što manje!
Urednici СТЕПART: Ono čega ne želimo da se sećamo nećemo ni da spomenemo, tako ćemo to brzo zaboraviti. Sutra nove nade, sutra nove iluzije… I sledećih 50 brojeva СТЕПART-a!