KOREOGRAF-IGRAČ-KOREOGRAF- (GLEDAOCI)
Prvenstven zadatak koreografa je podsticanje igrača da samostalno formira ulogu, da podržava a ne suzbija njegovu telesnu izražajnost i maštu, da objašnjava ideju priče a ne fabulu priče.
Osoba koja igra ne može da se, a ni ne teba da se odrekne sebe, jer sve što sabrano čini njeno iskustvo, što određuje njen identitet, doprinosi uverljivosti igre.
Igrač mora da otkrije otpore i prepreke koje smetaju ostvarivanju zamišljenog karaktera, što se postiže vežbama koje su uspešne samo ako potsvest ne pruža veliki otpor. Igrač mora da opravda svaki segment vežbe određenom predstavom, stvarnom ili imaginarnom.
Zajednički rad, primer, razmena iskustava, radna atmosfera, uzajamno razumevanje i poštovanje formiraju ili (nedostatak toga) deformišu, ne samo psihu već i pokret. Poverenje u sebe, u koreografa, u partnere, vera u lepotu i značaj umetnosti osnovne su vrednosti bez kojih ni jedan igrač ne može dostojno da služi Terpsihori*.
Od igrača se očekuje da svojom telesnom dikcijom bude u stanju, prvo da nagovesti, zatim da razvije i najzad potvrdi ideju koreografa kojoj služi.
Iskusan koreograf mora da navede igrača ne samo da misli, već da nauči i svoje telo da misli. Izvor misaone, a ne samo govorne igre treba da postane duboko shvatanje onoga što se prikazuje. Da bude suština saopštena kompletno i potpuno istinskim osećanjem i jasnim postojanjem na sceni, a ne da bude njihova mimikrija iskazana bilo kakvim kretnjama, šetnjama ili grimasama. Igrač treba nešto da želi, da očekuje od koreografa, svojih partnera i gledalaca. Treba da prima i daje impulse kako bi dobio odgovor na pitanje koje cela predstava postavlja: da li prepoznajete šta želimo da kažemo?
Pokret je glasnik ljudskog htenja i osećanja i zato se moraju uporno tražiti i naći simboli i sintaksa tog govora bez reči. Da bi se afekat koji izaziva događaj jasno naglasio, mora se tokom zajedničkih proba (vežbi) s koreografom, pedagogom i partnerima prihvatati i ono novo što se javlja mora da se vlada svojim karakterom do te mere da ne šteti već koristi za integraciju u celokupnu interpretaciju.
Fizički zahtevi savremene umetničke igre koliko su za interpretaciju privlačni i izazovni toliko su zahtevni i naporni. Da bi se u potpunosti vladalo igračkim zanatom neophodno je da se savladaju sve norme klasične baletske tehnike i tako sjedine dve epohe, vodeći pri tom računa da se ne upadne u dualizam između onda i sada! To se postiže upornim vežbama koje moraju da budu sredstvo prevazilaženja ličnih smetnji, i nepotrebnog angažovanja oko problema – kako bi nešto trebalo da se uradi?
Umesto toga razmisliti šta ne bi trebalo da se uradi, promaći uzrok i saznati šta to smeta da se postigne željeni rezultat.
Dragocenog vođu, koreografa do ulaska na scenu, zamenjuje dragoceni pratilac, muzika, koja izaziva akustički pokret tela vođenog emocijom.
Ukoliko se sve navedeno ispoštuje i stvaralački transponuje koreograf može zajedničkim naporom u potpunosti da ostvari svoju ideju.
Tada, i samo tada gledaoci su potstaknuti da budu aktivni učesnici, da daju i primaju impulse i tako postanu deo čarolije koja se zove pozorišna predstava.
* Terpsihora je jedna od devet muza i zaštitinica je igre. Terpsihora, na grčkom znači cvetna.