INTERVJU MILICA CEROVIĆ
Milica Cerović je početkom ove godine prva diplomirala iz prve generacije studenata Instituta za umetničku igru.
Teoretski deo diplomskog, Analiza televizijske naspram pozorišne koreografije dopunila je koreografijom Anestezija.
Prvo BRAVO!!! Zaista je divno biti Prvi, ali nadamo se da nećete dugo biti i jedini iz Vaše generacije. Kako je tekao rad na pripremi diplomskog ispita?
M.C: Zaista Vam Hvala. Velika je čast biti prvi diplomac na prvoj u istoriji kod nas, akademskoj Instituciji za Umetničku igru. Izazov je bio ogroman, očekivanja velika tako da je rad na diplomskom protekao u obimnom teorijskom istraživanju i mnogim praktičnim probama. Pored mog mentora Tonija Tačera, veliku podršku i nesebičnu pomoć pružili su mi profesori Snežana Arnautovic i Aleksandar Ilić, kao i plesni klub Dance Factory na čelu sa Stašom Stanković i Natašom Gvozdenović.
Na osnovu Vašeg CV može se zaključiti da Vam tema nije strana, ali kako ste se odlučili baš za nju između mnogih koje su Vam bliske?
M.C: Oblikovanje teme u pisani i praktičan rad došao je kao plod profesorovog rukovođenja. Na konsultacijama s mentorom Tonijem Tačerom shvatila sam da ja, kao neko ko svakodnevno žonglira izmedju brojnih oblika koreografskog stvaralaštva, želim da nađem tačan odgovor na pitanje: Kako kontekst, gde se stvara i čita koreografija, ustvari odredjuje njen sadržaj i kvalitet. Koje su to sličnosti a koje su razlike.
Teorijski deo ispita dopunili ste koreografijom Anestezija. Indikativan naslov, objasnite suštinu.
M.C: Anestezija se bavi otkrivanjem jednog događaja iz prošlosti kroz zaboravljene i nejasne tunele sećanja. Nastala je kao tačka spajanja i preseka svih mojih dotadašnjih radova. Ustvari ona je suština mog umetničkog stvaralaštva, u dirljivom i potresnom izvodjenju Vere Radnić i Katarine Anić.
Diplomirali ste kod prof. Tonija Tačera s čuvenog Laban konzervatorija za muziku i ples iz Londona. Da li je bio zahtevan profesor ili blagonakloni pedagog, s obzirom da ste prvi diplomac iz prve generacije Institiuta za umetničku igru?
M.C: Moram priznati da je profesor Tačer jedan divan gospodin pre svega, predan pedagog ali i zahtevan profesor. Bila mi je čast slušati njegove savete i kritike kao i prezentovati i odbraniti diplomski rad pred takvim stručnjakom.
Kako je teklo Vaše osnovno, srednje i visoko školovanje, koje ste škole pohađali?
M.C: Jedina želja od detinjstva bila je da se bavim plesom. Pored klasičnog školovanje, bavila sam se sportskom gimnastikom, modernom i jazz igrom da bih kasnije studirala prvo teoriju savremene igre u Parizu, zatim pedagogiju modernog plesa u Novom Sadu i koreografiju na Institutu za umetničku igru na kojem sada pohadjam i master studije.
Iz priloga Vašoj biografiji vidi se veoma bogato iskustvo, da navedemo samo nekoliko: Univerzitet Pariz VIII 2003.godine; Fakultet za za sport TIMS, Novi Sad 2012.godine, koreografije u Institutu za umetničku igru 2016. i 2017. godine. Veoma raznoliko usavršavanje. Kakvo ste iskustvo stekli iz tih raznorodnih oblasti?
M.C: Ima jedna izreka koja kaže: Nemoj samo da plešeš, nego pomeraj svet. Sada kad se osvrnem, mislim da je, kroz sva iskustva do sada, jedini cilj mog školovanja da pružim plesu sve i da ples pružim svima. Sva moja iskustva su sjedinjena u zajednicku ideju razumevanja i praktikovanja plesa, njegovog unapredjenja i promovisanja. Pomeriti nekog ili nešto pokretom u suštini je pomeranje celog sveta.
Naravno, sadejstvo raznih iskustava doprinosi uspešnom kreiranju ideje. Možete li po znčaju koji ima za Vas izdvojiti neko?
M.C: Svako iskustvo donelo je neko novo saznanje, novu perspektivu i novi pravac. Najznačajnija su sigurno ona koja su me okrenula za 180 stepeni i koja su me naterala da mislim drugačije, kompleksnije i dalje. Jedno od najtežih sigurno je bilo spremanje praktičnog dela diplomskog rada, koreografija Anestezija.
Vaše učešće u mnogobrojnim oblicima kreiranja u oblasti umetničke igre veoma je respektabilno: TV Show Programi; koreografije za pozorišta i koncerte…objavljeni tekstovi i kritike u časopisima i dnevnim listovima, koautorstvo u mnogim projektima… pedagogija. Kako organizujete svoj dan, koji po navedenom sudeći traje dva puta po 24 sata?
M.C: Nije uvek takav tempo. Zavisi, nekad se više poslova preklopi u istoj nedelji, mesecu, godini i tada je rokovnik jedini putokaz u džungli, kao i vrlo malo sna. S druge strane nekad su poslovi dobro rasporedjeni i sve se stiže normalnim tempom. Imam tu sreću da se bavim poslom koji obožavam i ništa mi nije teško. Kao što bi moja mama rekla : Ti kad ne radiš, ti si nepodnošljiva 🙂
U Pozorištu na Terazijama biće premijera mjuzikla po tekstu komedije Branislava Nušića, Mister dolar, reditelja Vladimira Lazića, u kome ste autor koreografije. Kako ste osmislili uklapanje scenskog pokreta u tkivo verbalnog scenskog dela?
M.C: Nadam se uspešno. Mjuzikl je sigurno najteža pozorišna forma koja prožima dramu, pokret i pevanje. U saradnji s rediteljem Vladimirom Lazićem, kompozitorom Ninom Ademovićem i aranžerom Aleksandrom Sedlarom kao i uz pomoć scenografa i kostimografa i mog asistenta Jovane Ikonić, svaki song postavljen je u dramskim okvirima kroz koje sam istraživala i stvarala specifične koreografije. Sam pokret nastao je kao nadogradnja, prvenstveno dramskog i muzičkog predloška, koja je donela svoju posebnu liniju i pečat.
Prethodno pitanje sugeriše sledeće:objasnite razliku između scenskog pokreta uklopljenog u dramsko delo, i koreografije uklopljene u tkivo dramskog zbivanja.
M.C: Za mene, scenski pokret je jedno sa scenskom radnjom i neodvojivi deo licnosti koju igrate, dok je koreografija nadogradnja i lika koji igrate i situacije iz koje sledi song kao i opšte dramske radnje. Mogla bih reći simbolično da je scenski pokret introvertan ili lični a koreografija extrovertna ili opšti oblik scenskog izražavanja.
Da li se rad koreografa za isključivo igračku predstavu razlikuje od rada za druge, kombinovane oblike scenske umetnosti, u konkretnom slučaju, za mjuzikl?
M.C: Upravo tim pitanjem se bavim na svojim master studijima. I još uvek tragam za tačnim odgovorom. Suština je, da kada ste sami autor kompletnog scenskog dela, vi ne zavisite ni od koga, od vas sve polazi i svi saradnici realizuju vašu ideju. S druge strane, kada ste deo velikih sistema kao sto je mjuzikl onda je vas rad, koliko god bio lično kreativan, uvek uslovljen zadatim dramskim tekstom i rediteljskom idejom, a zatim i kreacijama svih ostalih umetničkih sektora. Naravno dobra saradnja je ono što na kraju daje i dobar, kvalitetan rezultat cele predstave ali i svakog pojedinca u procesu.
Šta Vas rukovodi u procesu stvaralačkog rada, kako se osećate kad vidite ostvarenje svoje idejne zamisli?
M.C: Sve polazi od ideje. I ogromne potrebe da nešto kazete svojim radom. I da naravno pomerite svet. Inspiracija dolazi sa svih strana a do realizacije put je dug. Dobra saradnja sa svim saradnicima, a prvenstveno s igračima, jedna je od najvažnijih stvari za ostvarenje vaše ideje. Momenat kada vidite svoje ostvarenje, koje je plod zajednickog rada svih ucesnika, je prosto magija.
Ko ste Vi?
M.C: Dobro pitanje. Mislim da sam neko ko veruje u ljude, pogotovo decu. Neko ko veruje u ples i njegov uticaj na čoveka i kulturu. Neko ko želi da uči i da prenosi svoje znanje novim generacijama. Neko ko će, nadam se jednog dana, biti deo fenomenalnog tima profesora Instituta za umetničku igru.
