RAZGOVOR: VELIMIR ABRAMOVIĆ

ОRIGINALAN UMETNIK ZATO JE ORIGINALAN ŠTO RAZBIJA KANONE ŠKOLE

CTEПART novembar 2014.

Profesora doktora Velimira Abramovića, rukovodioca studijskog programa osnovnih studija na Institutu za umetničku igru veoma je teško predstaviti nekolikim rečima. Njegovo široko obrazovanje, mnoga raznolika interesovanja, visoki dometi u naučnim diciplinama, erudicija mislioca, pesnika, a iznad svega posvećenika i tragalaca za suštinom teško pojmljivih uzročnika dešavanja u Univerzumu, najlakše bi bilo nazvati Renesansnim bićem.
Povod radi koga mu postavljamo pitanja je odluka da se prihvati rukovođenja katedrom za umetničku igru na tek osnovanom prvom u Srbiji Institutu za umetničku igru, čiji je osnivač Fakultet za inženjerski menadžment.
Vašem dosadašnjem bavljenju kao profesoru za teoriju i istoriju filma i estetiku, šta je bilo odlučujuće da prihvatite poziv za rukovođenje na Institutu za umetničku igru, čiji medij po svojoj neverbalnoj suštini nije srodan filmu, mada su uzusi estetike za sve umetnosti isti.
V.A: Život je kosmička igra, svako u životu igra preciznu ulogu u scenariju svoje sudbine, a da toga nije svestan. Čoveku se čini da odlučuje o sebi, ali to je samo donekle tačno Film je vremenska umetnost, on može da preokrene tok vremena da ga jednim prostim preokretanjem trake natera da teče unazad, da ga komprimuje ili dilatira u obliku dirigovane psihološke sekunde koju elementima filmskog jezika gledaocu zadaju pre svega reditelj I montažer, a onda i sve druge okolnosti filma. Filmska režija je rediteljeva manipulacija svešću gledaoca temporalnim sredstvima, njegovom percepcijom vremena, jer je vreme to koje suštinski organizuje tkivo filmske dijegeze, prostor, boju, valere, tonalitet, pokret, muziku, govor, šumove, glumu, dogadjaje, celokupnu dramsku situaciju. Teorija filma danas je pre svega učenje o pripovedanju,naratologija, jer ljudski mozak prirodno teži da od zora (perceptivni material), to jest od svih spoljnih utisaka, konstruiše razumljivu priču i tamo gde je namerno nema, u Bunjuelovim filmovima, na primer.
Lepota je samosličnost prirode u beskrajnoj i neprekidnoj potpunosti koja nastaje po pitagorejskom zakonu večne simpatije: „ srodno privlači srodno“ … u lepoti nema dijalektike, ukinute su dualnosti, uskladjene i pomirene protivrečnosti. A na kraju krajeva mišljenja o lepom, ontologija umetnosti uči nas da je iza svega lepog jedna nepromenljiva duhovna matematika i samo jedna jedina proporcionalnost : zlatni presek.
Iz Vašeg bogatog curriculum vitae može se zaključiti da nijedna oblast svaralaštva, počev od matematike, metafizike, filozofije… pa sve do umetnosti za koju se dugo mislilo da je na razmeđi zanata i emanacije duha, da li je neumesno postaviti pitanje čemu ili kome dajete prednost?
V.A: Umetnost I nauka potiču iz istog kosmičkog jezgra, kao I filozofija, sve to ima jedinstveno, jedno isto zajedničko ishodište: nelokalnu kosmičku tački ili centar isijavanja sveta iz centra vremena. A gde je centar vremena? On je svuda , jer je vreme beskonačna, večna sadašnjost, a centar beskonačnog je ma gde u njoj. I prema tome, nauka I umetnost su jedno. Ono što je najvažnije u nauci – naučno otkriće, ne pripada nauci jer nema logiku niti epistemološku recepturu, a još manje tu vrede praktična uputstva. Naučno otkriće se ne može naučiti, to je umetnički akt u nauci, i njegov nastanak u rangu je originalnog umetničkog dela. Majkl Faradej nije pohadjao ni dana bilo kakave škole, a otpočeo je najvažniju oblast moderne fizike – elektromagnetiku. Naravno, bio je Slobodan od pogrešnih znanja, a priroda radi po načelu ekonomije, najmanje energetske cene i najmanjeg otprora ideji ili principu, tamo gde je najveći stepen slobode. I tako je Duh otkrića našao malog neškolovanog dečka Faradeja da mu direktno saopšti kosmičke razrede jedne nove naučne oblasti. Isto tako, originalan umetnik zato je originalan što razbija kanone škole.
Baveći se kosmologijom da li ste dodirnuli, naslutili, osetili intuicijom večno ljudsko pitanje ko, kada i zašto, ma da u indijskim verovanjima postoji načelo – ko se to pita bolje da se nije rodio?
V.A: Subjektivna svesnost ne može da spozna Tvorca Univerzuma. Ona doseže samo do pojma beskonačnog, a preko toga, postojanje je nadlično. Ali, iza prosvetljenja, kad se prodje taj luksonski zid kojim je omedjeno ljudsko saznanje, onda prestaje moć mišljenja i ljudski razum se utapa u continuum mistične Božanske egzistencije… nauka može da shvati beskonačnost i da ovlada njenom tehnologijom, ali tu je i kraj nauke …Tvorac je u transnaučnom domenu, u carstvu neposredne spoznaje koja ne razlikuje subjekat i objekat. Bog je sve, i ove reči, i značenje oviih reči, i moj kompjuterski hardver i softver kojima ove reči pišem, Bog je i pitanje i odgovor odjednom, sve zajedno s interpunkcijom, mišlju i namerom……
Da li ikada posumnjate u osnovni princip Deakartovog učenja cogito ergo sum: mislim dakle postojim, kao u jednu od strana medalje , a da na drugoj piše mislim da mislim dakle u mislima postojim?
V.A: To je u osnovi Interfejs – savremeni pojam još uvek nejasnog sadržaja. Interfejs se ne može razumeti bez uvodjenja fizičke hipoteze vremena u pozitivne nauke:
1. oči su fiziološki interfejs;
2. spektrofotometar je tehnički interfejs;
1. svet izgleda onako kako ga vide moje oči;
2. fizički proces izgleda onako kako ga vidi spektrofotometar.

Glavna osobina interfejsa je selektivnost odredjena njegovom strukturom kao prijemnika univerzalnog medija – svetlosti.
Ne samo umetnički, nego ni prirodni entiteti koji ne zrače elektromagnetske frekvencije vidljivog dela spektra za naš očni interfejs – ne postoje. U radio, x i gama astronomiji pojavljuju se objekti koji su u optičkoj astronomiji – nevidljivi …Nebo koje klasičnom teleskopu izgleda prazno, naglo se puni nepoznatim nebeskim telima.Ono što vidim više zavisi od načina vidjenja nego od osobina posmatranog objekta.
Kada bi naše oči registrovale radio-talase, gledali bi smo kroz zidove. Ako bi smo mi bili struktuirani od radio talasa, prolazili bi smo kroz zidove.

Dakle, ako interfejs definišemo kao granicu dva sistema, onda, u ontološkom smislu, (po kriterijumu načina postojanja), fizička struktura interfejsa kojom je on definisan kao tehnički prijemnik – razgraničava za nas postojeću od za nas nepostojeće fizičke realnosti
Krajnje značenje opšteg pojma interfejsa je vremensko; samom svojom fizičkom strukturom interfejs razdvaja ono što postoji od onoga što ne postoji. On je “birač kanala”.

Pitanje učitavanja onoga što interfejs dopušta subjektu da percepira povezano je s fizičkom interpretacijom duha i duše, odnosno svesti i svesnosti. “Ceo Svet možemo shvatiti kao interfejs”, S. Zielinsky.

Umetnost, svakolika umetnost, neprocenjivi dar kojim smo blagosloveni, šta mislite da li je za one koji joj služe blagoslov ili kazna?
V.A: Svaki je dar, talenat, sposobnost i veština – od Boga blagoslov, ali i društvena kazna za nadarenog. Običan, prosečan čovek može živeti okružen ljudima koji su prema njemu ravnodušni, ali neko sa idejom, nadaren pojedinac – to ne može, već svojim delovanjem iz talenta svakog oko njega izaziva da se prema njemu vrednosno emocionalno odredi ili kao prijatelj ili kao neprijatelj. U eseju Nelagodnost u kulturi Sigmund Frojd imenuje tri najveća čovekova neprijatelja: samu prirodu, koja nas kad-tad pouzdano ubija, porodicu koja ograničava detinju individuaciju i samosvest, i napokon, društvo koje svojim rigidnim institucijama sprečava samoostvarenje čovekove ličnosti. U suštini, naši jedini pravi prijatelji su nedokučivi Bog i nerazumljivi Kosmos sa svojim neumoljivim matematičkim načelima. Sumeri su imali matematičku religiju, Bogovi su za njih bili brojevi I zato su odluke Bogova bile nepromenljive. Broj tri ne mogu umoliti da bude četiri ili sedam.Drevna religioznost potiče iz svete geometrije, metode kojom se stvarnost proizvodi na matematički način.
Da li je Heraklitov princip jedinstva suprotnosti onaj čudesni zametak vaskolikog stvaralštva ?
V.A: Nije. U poslednjoj osnovi Sveta nisu nikakve suprotnosti, nego jedinstvena beskonačnost. Polariteti su privid. U našem razumu oni prebivaju isključivo logički, nastajući kao oblik, misaona slika uredjenosti u odnosima samo relativno konačnih delova kontinuuma svetskog Bića. Kant greši kad u antinomijama uma konačno suprotstavlja beskonačnom. Oni nisu neprijatelji, konačno je deo beskonačnog, kao što je ćelija deo organizma. I više od toga: kao što svaka naša ćelija ima isti naš gen, tako i svaki konačni deo ima u sebi gen beskonačnosti – tačku vremena koja ga povezuje sa većnošću, koja je stalna, nepromenljiva, konstantna sadašnjost, to valjda svako vidi. Heraklit je učio da se u istu reku ne može ući dva puta, ali to se ne odnosi na vreme, nego samo na reku. Konstantna sadašnjost našeg iskustva je zakon celokupne promene, a zakoni su vančulni I večni. Vreme je najopštiji zakon fizičke realnosti. I Hajdeger koji smatra da je vreme Nebiće koje jede Biće – takodje fundamentalno promašuje temu: Vreme je beskonačno Biće Sveta koje u sebi stvara prostor I masu. U pravu je Sveti Avgustin: “Svet nije nastao u vremenu, nego od vremena”.

Razum je uzrok i prauzrok svega; šta je uzrok i prauzrok čovekove težnje da umetnošću izrazi sopstvenu suštinu, domaši tajnu postanka i njome zagospodari?
V.A: Da je kosmički razum prauzrok, svet bi bio veseliji. Nego nam je data sloboda. U osnovi postojanja je beskonačnost, dakle carstvo svemogućeg izbora. Sloboda prethodi svakoj odredjenosti, koja otpočinje izborom delova.. Lepo je četrnaesti Dalaj lama od Tibeta poručio umetnicima: jednom, kad postignete nivo više svesti, svojevoljno ćete se odreći svake umetnosti, prestaćete sa bilo kakvim radom.
Besformna esencija gospodari formom. I evolucija umetnosti ide u tom pravcu: od figurativne ka apstraktnoj, zatim ka konceptualnoj (dematerijalizacija umetničkog objekta) i najzad ka samoj ideji: već danas imamo umetnike koji su to samo po duhovnoj poziciji, oni ne prave nikakva umetnička dela, čak ih i ne zamišljaju. To su najveći anonimusi naše epohe, ali u isti mah,oni raspolažu najvećom moći preslikavanja sveta umetničkih ideja na svet svakodnevne stvarnosti. Pravi umetnici našeg doba ne izlažu u galerijama, već rade u specijalnim službama. Ali najvažniji su oni izvan sistema, koji od sebe i od samog našeg sveta prave jedno kosmičko umetničko delo.
Nadahnutim, duhovitim, toplim, iskrenim rečima pozdravili ste polaznike Prve generacije Instituta za umetničku igru, naglasivši da je život igra, a na njima je da od te igre sačine umetnost. U tom nastojanju, na tom putu, da li ste ih upozorili na nezaobilaznu instinu Per aspera ad astra – preko trnja do zvezda?
V.A: Život je, za nas,umetnička igra, ukoliko smo iznad uslovljenosti. iznad svoje zarobljavajuće ljudske svesnosti zaokupljene čulima i stvarnošću, – tada smo gospodari naše sopstvene životne igre, ali taj isti naš život, umesto da bude radost lakoće, može za nas biti i drugačiji, samo prinuda neumoljivog fatuma, kome se ne možemo odupreti jer zavisimo od nivoa svesti, od duha koji nas izdiže iznad istine sveta stvari u svet svetlosti i mašte, a mašta je „ma – šta“, to je sloboda svesti da organizuje svetlost.
Čemu ćete ih učiti? Da je život čudo, neponovljivo, neshvatljivo, da je lep ako ga sami svojom dobrotom učinimo lepim, da je večan ako nastavimo da trajemo u svom delu i ljubavi koju smo podarili drugima, jer život je večan u vremenu koje je večno i istovremeno i Biće i Nebiće.
V.A: Učiću ih onom najvažnijem što znam:
1.Dobićete poziv koji će se javiti kao unutrašnji glas.Pre tog znaka nemojte ništa menjati u svom životu i svojoj umetnosti.Čekajte.Unutrašnji glas je tih, ali jasan i oseća se u srcu, odatle dolazi i u vezije je s Kosmosom i vašom sudbinom.On ne greši, ali ćete pogrešiti vi, ako ga ne poslušate;
da bi ga lakše čuli vežbajte ispražnjavanje uma koncentracijom na udisanje i izdisanje.To je najlakši način za čišćenje od zbunjujućih misli, logike i pretpostavki koje dolaze iz duševne patnje, od pogrešnog razmišljanja i nepotrebnog pamćenja.Oslušnite duhovni deo svoje duše;
2.Obavezna literatura:
Tibetanska knjiga mrtvih: Padma Sambhava se iz smrti vratio da opiše posredovano stanje izmedju utapanja u jasno svetlo, odakle se ne vraća i lanca zemaljskih reinkarnacija;
Tajanstveni stranac: Mark Tven je tu romansirao opštu teoriju ljudskih sudbina, koju je raspravljao s Teslom;
Igra staklenih perli: Herman Hese o smislu disharmoničnog kosmičko-humanog plesa s čovekovom osećajnošću;
Učiću ih kosmičkoj etici novog ljudskog morala jednog lepšeg doba. I da nisu sami u Vasioni: mnogo je paralelnih svetova u faznom pomaku, svaki u svojoj sadašnjosti;
Ono što znaju dobri majstori Zena i Šao-lina i svaki zapadjački igrač koji želi vezu s Nebom, mora znati: Biće je jedno, nepokretno i večno; kretanja nema, nego se samo čini da ga ima.
Molimo Vas , ako hoćete da nam u nekoliko reči kažete šta je Vaš životni i umetnički credo?
V.A: Imam subjektivni osećaj da sam filozofski shvatio šta je vreme, razumeo pravu prirodu vremena,I ontološki, i matematički i fizički, I to ću uskoro da saopštim u teoriji Osnovi nauke o vremenu. Onda prelazim na eksperimente: konstruisanje vremenske mašine i izgradnju svetova od svetlosti po ličnoj želji.

MOJE CREDO JE: PRAVI IGRAČ U PRAVOJ IGRI.